NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Osobito poštovanje dvanaest petaka u našem narodu

 

PITANJE: U nekim našim krajevima, među pobožnim vernim u osobitom su poštovanju 12 petaka pred pojedine praznike, na njih se ne radi, strogo posti, itd. U bogosloviji nije bilo reči o ovim petcima, niti sam šta našao u kome udžbeniku. Zato molim za objašnjenje: Kakav značaj imaju ovi petci i kakav stav treba zauzeti prema njihovom držanju?

 

ODGOVOR: Najstariji pomen o držanju posta sredom, kad je Gospod izdan, i petkom, kad je razapet i umro, nalazimo u „Učenju dvanaestorice apostola“, starom hrišćanskom spisu iz II veka, u kome se veli da hrišćani ne treba da poste zajedno sa Judejima, „jer poste ponedeljkom i četvrtkom, a vi postite“ – naređuje se tu – „sredom i petkom“.[1] Naredbu o postu u te dane za sveštenstvo svih činova i za sve verne, Crkva je izložila u 69. kanonu Svetih apostola.[2] Post u ove dane ostao je obavezan kroz svu istoriju Crkve do danas. Njegovu važnost utvrđuje i strogost epitimija određenih za one koji bi ga prekršili. Te su epitimije one iste koje se nalažu za najteže grehe: ubistvo, blud, krivokletstvo i dr., tj. svrgnuće za sveštenstvo i odlučivanje za verne.[3] Ali sem Velikog petka, posebno isticanje drugih petaka u godini, ni po značaju ni po strogosti posta, ne nalazimo ni kod Otaca, ni u kanonskim propisima.[4]

No, ako nema pomena o ovim petcima u kanonskim propisima Pravoslavne crkve, kraće ili opširnije vesti o njima nalazimo u pojedinim našim starim rukopisima. Tako u Pećkoj Krmčiji iz 1615. g., iza dopunskog članka o osudi Nestorija, nalazi se dodatak o 12 petaka u kome se veli: „A ovo su dani sv. petaka kako ih Gospod dade Petru i Pavlu da ih praznuju: Ne jesti povrća kuvanog, ni pečenog, ni vina piti, ni oskvrnuti se bludom, ni čim drugim, nego hleb jedi i vodu jedanput na dan sa strahom i trepetom…“ Na kraju se veli: „I ako ko bude držao ove petke, neće videti dušu svoju u muci, nego će biti pomilovan u vekove vekova“.[5]

Beć početak ovog kazivanja, da je sam Bog dao zapovest o držanju 12 petaka apostolima Petru i Pavlu, a preko njih svima vernim pobuđuje u nama nepoverenje u njegovu tačnost, pošto se ta naredba, kao što rekosmo, u kanonskoj i otačkoj književnosti ne pominje nijednom rečju. Tu sumnju pogotovo pojačava tvrdnja da je držanje ovih petaka od tolike važnosti da bez ičega drugog osigurava svakome spasenje. Nepoverenje će još više porasti kad u nekim rukopisima naiđemo na opširno izlaganje o biblijskim i drugim događajima koji su se navodno desili u te petke, o čemu takođe nema pomena ni kod Otaca, ni u kanonima. Dok se u Pećkoj Krmčiji izlaže samo kad ovi petci dolaze, u jednoj rukopisnoj knjižici manastira Mileševe, koju sam nekad prelistao, pominje se ukratko da su u jedan od njih Adam i Eva izgnani iz raja, u drugi Kain ubio Avelja, u treći propao Sodom i Gomor itd. Isto ovako ukratko izlaže se o tome u srpskom rukopisu iz XV v. koji je izdao N. Tihonravov.[6]

U nekim pak drugim rukopisima nalaze se mnogo opširnija kazivanja o tim događajima koji su se navodno zbili u te petke, što ih izdvaja iznad sviju ostalih i stavlja na isti nivo sa Velikim petkom.[7] Pored toga, u tim tekstovima se izlaže neverovatan način na koji se došlo do saznanja o ovim petcima. Koliko mi je poznato, objavljeno je sedam takvih rukopisa, pet srpskih[8] i dva ruska.[9]

Kazivanje o ovim petcima izložićemo ovde prema dubrovačkom rukopisu iz 1520. g. koji je izdao V. Jagić, jer je on kraći od drugih, a sadrži sve bitno za naša obaveštenja. Gde bude potrebno, ukazaćemo na razlike iz drugih rukopisa:

„Povest (Skazanije) o 12 petaka koje zapovedi Gospod blaženom Petru i Pavlu da sačuvaju ovih 12 petaka.

Življahu u jednom gradu hrišćani, a u drugom gradu Židovi (Jevreji),[10] i imađahu velike prepirke među sobom o veri. Židovi rekoše hrišćanima: Ne možemo ovako ostati i imati rđav život među sobom. Idite i izaberite učena filosofa,[11] a mi ćemo drugoga, da se njih dvojica prepiru o veri. Ako pobedi naš filosof vašega, i bude bolja naša vera, da se vi krstite u našu veru; ako li pobedi vaš filosof našega, i bude bolja vaša vera, da se mi krstimo u vašu veru.[12]

I nađoše hrišćani učena muža po imenu Elevterija,[13] a Židovi nađoše učena muža po imenu Tarasija. A Tarasije Židovin beše poveo sina svoga, mlado momče, Maleha. I sedoše u jednu sobu,[14] i uzeše knjige od duboke nauke,[15] i prepirahu se tri dana i tri noći, ni jedući ni pijući. I pomože Svevidac Isus Hristos (u tekstu: Gospodin Isukrst) Elevteriju hrišćaninu i pobedi Elevterije Tarasija. I reče Tarasije:[16] Pobedio si me, i zaista je bolja vaša vera nego naša.[17] Ali si smućen[18] o 12 petaka što su na potrebu dušama vašim.[19] To rekavši, pobeže napolje iz sobe, jer nije mogao ostati zbog žalosti u srcu.

I osta sin njegov Maleh u sobi. I poče ga pitati Elevterije: Da li ti šta znaš o 12 petaka koje pomenu tvoj otac? I reče Maleh: Znam, ali među nama Židovima postoji zakletva da o tome ne govorimo hrišćanima. No duša moja mnogo voli vašu veru i ispričaću ti. Behu uhvatili naši Židovi jednog od apostola vaše vere i nađoše u njega jedan mali svitak u kome beše izneto o 12 znamenitih petaka, i kad oni pročitaše svitak, baciše ga u oganj, a onoga apostola umoriše ljutom smrću. I poče Maleh izlagati petke po redu: Prvi petak meseca marta.[20] U prvi petak koji je u martu mesecu, u nj’ prestupi Adam zapovest Božju i bi izgnan iz raja u treći čas dana.[21] Drugi petak pred Blagovestima Svete Bogorodice, u nj’ ubi Kain brata Avelja. Ovaj bi prvi mrtvac na zemlji. (To bi) u treći čas dana. Treći petak žrtveni;[22] u nj’ bi raspet Isus Hristos, jer tražaše duše izgubljene i duh ispusti u deveti čas dana. Četvrti petak meseca aprila pred Markovim danom,[23] u nj’ osvojiše Agarjani mnoge zemlje i polja u deveti čas noći.[24] Peti petak pred Duhove,[25] u nj’ osvoji nečastivi car Navuhodonosor Jerusalim i obogati Vavilon, u vreme Jeremije proroka, i osta Jerusalim pust 60 godina.[26] Šesti (petak) meseca juna pred Petrov dan. U nj’ posla Gospod na zemlju[27] 10 kazni i veliku nevolju, i pretvori reke u krv u peti[28] čas dana. Sedmi petak meseca avgusta pred Prestavljenje[29] Svete Bogorodice Marije. U nj’ izleteše Izmailćani u galijama po moru, kao ptice krilatice i osvojiše mnoge strane, i izađoše na sve zemlje zapovešću Božjom.[30] Osmi petak takođe meseca avgusta pred Usekovanjem glave Jovanove (u tekstu Ivanove). U nj’ odseče nečastivi Irod car glavu Jovanu Krstitelju u deseti čas dana.[31] Deveti petak pred Vazdviženije Svetog i Časnog i Životvornog Krsta. U nj’ bi potopljen Sodom i Gomor i Savit i 14 naroda.[32] Deseti petak po Vazdviženiju Časnog Krsta.[33] U nj’ razdeli Gospod Crveno more i prevede Izrailja kao po suhom, a faraona (u tekstu „paraona“) cara potopi i svu njegovu vojsku. Jedanaesti petak meseca novembra, pred Andrejevim danom bi znamenje Jeremije proroka, bi uzet anđelom i postavljen među dvema gorama do drugog dolaska Isusa Hrista.[34] Dvanaesti petak meseca decembra po Rođenju Isusa Hrista. U nj’ pobi nečastivi car Irod 7000 mladenaca.[35] I tada bi ubijen prorok Zaharija među crkvom i među oltarem.[36]

I kada dođe Tarasije Židovin i reče Elevteriju: Ne znaš o 12 petaka, a u drugom si me pobedio, – poče Elevterije kazivati. A kad on ču da ih Elevterije zna, tada reče: Za Božju istinu, to ti je ispričao sin moj Maleh! Pa uze nož i zakla sina svoga. I kad vide da je prolio krv pravu (nepovinu krv), tada sam sebe ubode. I behu oba mrtva. Amin.“[37]

Izloženi tekst jasno kazuje da držanje ovih petaka nije crkvenog porekla, nego je iz apokrifne književnosti ušlo u narod. Ili je na ove petke preneto praznovanje prvih dana svakog meseca, koje su držali kako neznabošci tako i Jevreji,[38] da bi izmolili i osigurali sreću tokom svakog meseca preko godine. Tako se došlo da ih je svega dvanaest. Apokrifno kazivanje o njima u tom slučaju bi nastalo naknadno, u cilju njihovog opravdanja i pribavljanja priznanja i od strane Crkve. Od ovih 12 petaka, izdvajana su četiri, kojima počinju pojedina godišnja doba (prvovremeni, dvovremeni, trovremeni, četvorovremeni), pred koje je trebalo postiti i ponedeljak i sredu, i onda se pričestiti.

Biće da je poštovanje mladih petaka (i mladih nedelja), koje je u našem narodu ostalo do danas, nastalo na isti način i da je učenje „o dvanaest velikih petaka“ samo varijanta ovog poštovanja.[39]

U svakom slučaju, i jedno i drugo poštovanje petaka nije crkvenog porekla, te je jasan stav koji prema njima treba da ima pravoslavni sveštenik. Ali iz pastirskih obzira, prema vernima koji ih drže, sveštenik treba da postupa obazrivo. Ako zauzme strog stav i bude zahtevao da odmah prekinu s njihovim držanjem, može učiniti više štete nego koristi. Video sam, naime, da verni koji drže ove petke pre će, „Boga moleći“, prekršiti praznovanje nedelje, ili Blagovesti, nego tih petaka.[40] Bude li pastir najedanput počeo govoriti da učenje o ovim petcima ne potiče od pravoslavne, nego od jeretičke strane, može se desiti da se vernik pokoleba i napusti držanje ovih petaka, a da crkveno učenje ne prihvati, jer na njega nije navikao, i tako ostane bez ičega. Zato, kažem, treba postupiti s rasuđivanjem, shvativši naše istorijske teškoće koje su dovele do necrkvenih shvatanja, i onda pastirski obazrivo uhvatiti vezu između onoga što jeste sa onim što treba da bude, premostivši tako jaz koji između njih postoji. Paralelno izlagati kako značaj nedelje i praznika, kao i postova koje je Crkva odredila, tako i pogrešnost vancrkvenog, lažnog učenja koje je dovelo do držanja „dvanaest velikih petaka“. Utvrđivati verne u istini da je crkveno učenje svagda bolje i tačnije od vancrkvenog, jer Crkva misli Bogočovekom Hristom, Koji je njena nepogrešna Glava, dok je mišljenje pojedinaca, ili bilo koje sekte van Crkve, vazda u opasnosti od lutanja, zastranjivanja i pogrešaka. Kad verni shvati i usvoji istinu da je Crkva „stub i tvrđava istine“ (1 Tim. 3, 15), lako će preneti poštovanje sa pogrešnog na ispravno i tačno. To, razume se, neće doći samo od sebe. Mi sveštenici, kao saradnici i pomoćnici Božji, moramo raditi „na Božjoj njivi. Božjoj građevini“ (1 Kor. 3, 9).

 

Glasnik, septembar 1980.

 

NAPOMENE:


[1] Vivliothiki Ellinon pateron, izd. Apost. diakonia, Atina 1955, T. 2, 217, 218.

[2] N. Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, I, 141; Pidalion, izd. Astir, Atina 1970, 91.

[3] Up. Glasnik 1976., br. 1, str. 17.

[4] To što se u petak pred Božić i Bogojavljenje kad ovi praznici padnu u nedelju ili ponedeljak, kao i u sirnu sredu i petak ne vrši Liturgija, nije od značaja za navedeno pitanje, pogotovo što je u ova poslednja tri dana određeno da se ne posti.

[5] Fotosnimci u dr S. Trojicki, Kako treba izdati Svetosavsku Krmčiju, Spomenik SAN, Beograd 1952., snimak 17. i 18.

[6] Pamjatniki otrečennoj ruskoj Liturgiji, S. Peterburg 1863., str. 335, 336. Dalje ćemo ga navoditi ukratko pod T. 3.

[7] Oni se tako i nazivaju: Načelo 12 petkom velikom (T. 3, str. 335); Skazanije o dvanadesjatih pjatcjeh velikih (u tekstu koji je štampao ep. užički Joanikije, Besede, Beograd 1868., str. 299-301. Kratko ćemo ga navoditi pod J); „O obrjeteniji 12 pjatkov velikih“, rukop. koji je izdao M. Đ. Milićević, Život Srba seljaka, Beograd 1894., str. 113. Navodićemo ga ukratko pod M.

[8] Najstariji je iz XIV v., pisan na pergamentu, a pripadao je Narod. biblioteci u Beogradu. Objavio ga je St. Novaković u Starinama Jugosl. akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu 1872. g. u članku: Dvanaest petaka (str. 24-28). Kratko ćemo ga navoditi pod N. Drugi je objavio Vatroslav Jagić u Prilozima k historiji književnosti naroda hrvatskoga i srpskoga, Zagreb 1868 g., na str. 55-57. Ovaj rukopis je pisan bosanskim tipom ćirilice u Dubrovniku 1520. g. Tpeći je naveo M. Đ. Milićević u pomenutom svom delu, Četvrti je izdao Joanikije, ep. užički, kao što pomenusmo. Ubrojili smo ga u srpske, iako je na crkvenoslovenskom jeziku, s pretpostavkom da je iz naših krajeva, mada ep. Joanikije nije o njemu dao nikakve podatke. Peti je, kao što ranije rekosmo, iz XV v., a izdao ga je N. Tihonravov.

[9] Poluustavni rukopis XV v. i drugi iz XVI v., koje je izdao N. Tihonravov zajedno sa srpskim rukopisom, u pomenutom radu na str. 324-335. Kratko ćemo ih navoditi pod T1 i T2.

[10] Po drugim rukopisima, hrišćani i Jevreji žive u istom gradu, koji je po J. M. Drač; po N. grad je takođe Drač, a narod Fruzi; u T1 „grad veliki Šeptail zovemij“, a zemlja Laura; u T2 u istoj zemlji Laura „grad velikih Vipitan“. Prema J. događaj se zbio u vreme cara Kornilija (str. 299).

[11] U tekstu „knjižna pilusopa“; u Tl, T2 , TZ, M i J „filosofa“.

[12] U N. „ako li se ne krstimo, da podlegnemo velikoj kazni“.

[13] Tako i u J.; u T1 Elevferija; T2 Elferja; u M. Jelevterija.

[14] U tekstu „u jedan hram“, no dalje pravilnije „u hramini“ = sobi.

[15] U tekstu „knjige od dubine“.

[16] U N. „sa gnevom i gorčinom u srcu“; u J. „mučim gorestiju“.

[17] U N. „naša je vera stena, jer se našem Zakonodavcu Mojsiju na gori javi stena, a vama se pokaza istina: od Marije se rodi Hristos koga praoci objaviše“. U T1 „na gorje Sinajstjej Mojseju stjen javisja, a vam pokazasja istina“. Prema Jevr. 8, 5; 10, 1 i Jov. 1, 17, svakako treba „sjen“ umesto „stjen“ ili „stena“.

[18] U N. „ne znaš“; u J. „skaži mnje ašče vjesi“.

[19] U T2 izneta je ova prepirka opširno. Elevterije razlaže dogmat o Sv. Trojici, a Tarasije mu postavlja zagonetke: O grozdu kupine, o kedru livanskom, o dvema poslatim ženama, od kojih je jedna „rumena licem, oči černi jako i černilom navoločeni. Drugoj že bje lice uglaženo.“; o velikom gradu u kome je mali, a u ovome mudar siromah koji spase grad kad ga silan car opkoli i htede osvojiti. Elevterije protumači: grozd je Hristos; gora sinajska – Bogorodica, a kupina utroba Djeve u koju se useli oganj – Reč Božja; kedar je prava vera novih ljudi; dve poslate žene: rumena je Stari zakon, a bela novozavetni; veliki grad je sav svet, a mali Crkva; silni car koji htede zauzeti grad je đavo; muž siromašan a mudar, koji spasava grad je Spasistelj sveta.

[20] Nabrajanje petaka, ovde, takođe u Tl, T2, TZ, M. i J. kao u Pećkoj Krmčiji, počinje od 1. marta, meseca kojim je počinjala nova godina po rimskom državnom kalendaru. (Up. Jevsevije Popović, Opća crkvena istorija, s nemačkog preveo dr Mojsije Stojkov, Sr. Karlovci 1912., I, 7, 11.) Na osnovu toga mogli bismo zaključiti da je ovaj apokrif nastao na Zapadu, na što nas upućuju i reči uvoda u N., Tl, T2 i J.: „V zapadnjej stranje“, kao i navođenje grada Drača (u N., M. i J.), ili bar da su ovi rukopisi prepisani u zapadnim krajevima.

[21] U N. „šesti čas“, što je prema Evanđeljima (Matejevom, Lukinom i Jovanovom), kao i troparu šestog časa pravilnije.

[22] U N. „strastni“, TZ „veliki“.

[23] U Tl, T2, TZ i J. pred Vaznesenjem Hristovim.

[24] U J. „potopi Gospod Sodomu i Gomoru“.

[25] U tekstu: Petikosti; u N. Pentikostiju; u TZ „pred rusalmi“. U našem narodu se ponegde „. . sedmica od Trojica do Petrovih poklada zove Rusalna nedelja…“ (M. Đ. Milićević, n. d. 126); u J. „pred Pjatdesjatnicu“.

[26] U J. „pljeniša Kridi Agarjane i izgnaša ih v 5 čas nošči“. Možda se odnosi na izgnanje Arapa sa Krita 971. g., kad ga Nikifor Foka zauzeo. Pod Vizantijom je Krit ostao sve do Četvrtog krstaškog rata, kad su ga zauzeli krstaši (Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1965, T. 7, k. 970). Prema T1 i T2, zauzeće Jerusalima je u šesti petak, pred mesopustom. Tada odvedoše Haldejci Jevreje na reku vavilonsku i tražiše da im pevaju pesme sionske, ali oni odbiše da ih pevaju u zemlji tuđoj. Dalje se veli: „Zbog toga Latinjani pevaju Aliluja, a mi (umesto „a mi“, u T1 „ni“) Slava Ocu i Sinu nedeljom pre našeg mesopusta“ (str. 326). Slično se veli u N., ali je ispuštena reč Latinjani, te je nejasno: „Sego radi ne pojut Aliluja ni Slava Ocu i Sinu i Svetomu Duhu“ (str. 27). Biće da ova dva ruska rukopisa imaju u vidu običaj Latinske crkve u kojoj se Aliluja ne peva uz post, kako biva kod pravoslavnih. Na Zapadu je upotrebu ovog uzglasa uveo papa Damas u IV v. i prvobitno se pevao samo na Pashu. U VI v. papa Grigorije Veliki odobrio je da se peva i na ostale praznike. Docnije se upotrebljava i u drugim prilikama, ali se od XI v. isključuje iz službe za mrtve, iz perioda posta i pripremnih sedmica za post, te kao oznaka radosti ostaje pripadnost pashalne i praznične službe.
U Pravoslavnoj crkvi ovo slavoslovlje ima smisao zahvalnosti Gospodu, te se upotrebljava preko cele godine, i na svima bogosluženjima, ne isključujući ni post, ni službe mrtvih (up. M. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1915, III. 25; JJ. 211; L. Mirković, Liturgika, Beograd 1965, I, 201; Leksikon ikonografije, liturgike i simvolike zapadnog kršćanstva, Zagreb 1979, 109).
Valjda pod uticajem shvatanja da se zbog svog radosnog karaktera u Zapadoj crkvi ne upotrebljava uz post i službe za mrtve, neki su iznosili mišljenje da u Pravoslavnoj crkvi uzglas Aliluja ima karakter žalosti (Antoniadis, Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, T 2, k. 199), što je, bez sumnje, neodrživo.

Prema J., zauzeće Jerusalima je u sedmi petak, pred Preobraženje.

[27] U N. „jegipatskuju rukoju Mojseovoju i Aronjeju, i padoše na njih muhe i gusenice“.

[28] I u J. peti, u N. šesti.

[29] U tekstu: „prijed prestavljenijem“.

[30] U J. ovo je bilo u osmi petak, pred Uspenije Sv. Bogorodice. Biće da ovo kazivanje ima u vidu nalete Arapa, osobito onih iz severozapadne Arabije Saracena, koji su u VIII i IX v. zauzeli mnoga ostrva u Egejskom moru, Krit 826. g., Siciliju 827. g., Maltu 870. g., a još ranije pod njih su pali Kipar, Egipat, Severna Afrika i Španija (up. Thriskevtiki ke ithiki epkiklopedia, Atina 1965, T. 7, k. 1129; Enciklopedija, izd. Vuk Karadžić Beograd 1969, str. 103).

[31] Po J., ovo je bilo u deveti petak.

[32] U N. Jevganit i Savit i narod 14 gradova biše popaljeni u prvi čas noću; u TZ „po Vozdviženiju“. Po tom rukopisu tada se desio prolazak Jevreja kroz Crveno more, a u četvrti petak je propast Sodoma i Gomore, kao i po J.

[33] U J. i Pećkoj Krmčiji jedan petak je pred Preobraženjem, a jedan pred Krstovdanom, a ne jedan pre a drugi odmah po Krstovdanu.

[34] Tekst je nejasan, te po njemu izgleda da je anđeo preneo proroka Jeremiju među dve gore. Iz drugih potpunijih vidimo da je reč o Kovčegu zaveta Gospodnjeg. U N. ovo mesto glasi: „U koji znamenova prorok Jeremija Kivot svetinje Gospodnje i bi uzet anđelom i odnesen (u J. „na nebo do vtorago prišestvija“) među dve gore, u 5. čas dana. I pokri oblak ognjen do drugog dolaska Hristova“ (str. 27). Reč je, dakle, o Kovčegu zaveta koji je bio u skiniji Mojsijevoj, a zatim u hramu Solomonovom do zauzeća Jerusalima od Vavilonaca. Šta je bilo sa Kovčegom pri tom zauzeću 587. g. pre Hrista, iz vesti u Sv. Pismu se ne može zaključiti. Među hramovnim utvarima koje se nabrajaju kao plen odnet iz hrama od zavojevača, Kovčeg se ne pominje (Jer. 52, 17-23; 2 Car. 25, 13-17). U jednom Jeremijinom proroštvu za Kovčeg se veli: „I kad se umnožite i narodite u zemlji, onda se, veli Gospod, neće više govoriti: Kovčeg zavjeta Gospodnjega; niti će im dolaziti na um, niti će ga pominjati, niti će hoditi k njemu, niti će ga više opravljati“ (3, 16), ali se iz njega ne može ništa zaključiti o sudbini Kovčega. Pomen Kovčega nalazi se i u Apokalipsisu Sv. Jovana: „I otvori se hram Božiji na nebu i pokaza se Kovčeg zaveta Njegova u hramu Njegovom“ (11, 19).

U jevrejskom narodu utvrdilo se verovanje da je u vreme razorenja Jerusalima pror. Jeremija, po Božjem naređenju, sakrio Kovčeg u nekoj pećini, gde treba da ostane nevidljiv do kraja sveta. U Svetinji nad svetinjama hrama Zorovaveljevog, na mestu gde je stajao Kovčeg i zlatni heruvimi, bio je samo jedan prosti kamen: „Ukazujući na taj kamen, sveštenici su govorili: Tamo pod stenom, duboko u zemlji ima pećina, a u pećini stoji sakriven od ljudskih pogleda Kovčeg zaveta“ (A. A. Olesnickij, Vethozavetnij hram v Ierusalimje, S. Peterburg 1889, 389). Prema tome verovanju, Kovčeg zaveta je i dalje prisutan nevidljivo usred naroda, stoga, dakle, nije bilo potrebe da se pravi i postavlja u obnovljenom hramu neki drugi.

[35] U J. nema broja pobijenih.

[36] U J. u 11. čas dana. U N. u 5. čas dana. Dalje ovaj rukopis veli: “Ovaj petak je četvorovremeni, zbog toga treba hrišćanin da posti sredu, ponedeljak i petak i pričesti se pred Avramovim danom“ (str. 26). Šta se podrazumeva pod izrazom „Avramov dan“, teško je reći. U Pravoslavnoj crkvi patrijarh Avram se pominje pod 9. oktobrom. Služba mu se čini sa ostalim praocima u Nedelju praotaca. Kod Kopta i Abisinaca posvećen mu je 28. dan svakog meseca (Skabalanovič, n. d. I, 362). Najpre će biti da je ovaj petak stavljan pre Božića, upravo pre Nedelje praotaca, te se pod Avramovim danom podrazumeva Nedelja praotaca. U stihirama se pored Adama, Enoha, Noja i drugih starozavetnih pravednika, osobito pominje Avram, sa Isakom i Jakovom. U nekolikim stihirama službe u tu nedelju, na čelu pominjanja praotaca, nalazi se ne Adam nego Avram sa Isakom i Jakovom.

U Minologiju pak cara Vasilija, s kraja X i početka XI veka: Nedelja među 16. i 17. decembrom natpisana je „U dan Gospodnji (nedeljni), kad biva pomen Avrama, Isaka i Jakova“ (E. Golubinskago, Istoria kanonizacii svjatih v ruskoj cerkvi, Moskva 1903, str. 14).

Kako se za petak po Vozdviženiju veli da je „trojevremeni“, za petak pred Duhove „dvojevremeni“, a za prvi petak meseca marta da je „prvovremeni“ i za sva četiri veli: „Zbog toga naređuje hrišćaninu da posti“ (u J. stoji: „Sija sut dvanadesjat pjato; v njihže hristijanom jako četverovremenim postiti“), smatram da ovi izrazi označavaju četiri godišnja doba koja treba osveštati postom, a zatim pričestiti se.

Post u ove petke je strog, jede se jedanput na dan, suha hleba (u tekstu „kruha“) i vode, a ne jesti smoka, ni soli ni vina (U Pećkoj Krmčiji, videli smo, stoji da tada ne treba jesti kuvanje, ni vino piti „ni oskvrniti se bludom“. Naredba je neodređena, jer bi moglo izgledati da je inače, van tih petaka blud dozvoljen. Iz kazivanja u N. izlazi da je reč o telesnom uzdržavanju u braku: „Ot pltskije pohoti hrani se“. – Od telesne pohote čuvaj se. Jer ako se što začne u ove dane, ili dete, ili šta drugo, kad se rodi biće nezdravo, ili besno, ili hromo, ili slepo, ili s kojom drugom boljkom“. Str. 27, 29). Ovako stoji i u T1 i T2.

[37] U J. ovih 12 petaka i vreme u koje padaju navode se na kraju, po opisu Tarasijeve i Malehove smrti, uz napomenu: Az že Elevterije, uvjedav sija ot Židovina, ne sokriju v serdcje svojem, no objavljuju vsjem pravoslavnim hristijanom.

[38] Up. N. Milaš, n. d. I, 551; L. Mirković, n. d. II, 2, 155.

[39] Bilo da su naši preci, kao i drugi neznabožački narodi, praznovali prvi dan svakog meseca, bilo da su se s tim praznovanjem upoznali po dolasku na Balkan, po primanju hrišćanstva neznabožačko praznovanje novomesečija biće da su preneli na prvi petak u mesecu (mladi petak, mlada nedelja). U drugoj etapi, da bi se sasvim izbrisala veza sa mesecom, ti su petci vezani za pojedine hrišćanske praznike. Najzad su ovim danima pripisane uspomene iz starozavetne i novozavetne istorije i izmišljan fantastičan način otkrivanja njihovog značaja.

U Zapadnoj crkvi, mladi petci su posvećeni srcu Isusovom (up. dr Jeronim Šetka, Hrvatska kršćanska terminologija, Split 1976, 206).

[40] Tako se postupalo i ranije, ponekad u tolikoj meri da je Crkva morala pribegavati strogim merama da bi narod ispravljala. Sabor Karlovačke mitropolije 1730. g. doneo je odluku „da se strogo kazne oni koji svetkuju petak, a rade u nedelju“ (dr D. Popović, Srbi u Vojvodini, N. Sad 1959, 388). D. Popović se domišlja: „Kao da je u to doba u našem narodu bila neka sekta…“ protiv koje bi ova naredba Sabora bila upućena. Najpre će, međutim, biti da je tu reč o držanju ovih 12 petaka.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *