NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Kako se slika Sveti Hristofor?

 

PITANJE: U crkvici sela Donjih Korminjana, kod Gnjilana, živopisanoj u XIX veku, postoji freska sa predstavom jednog Svetog čija glava više liči na životinjsku, gotovo konjsku ili pseću, nego na ljudsku. Oko glave ima oreol i natpis: Stый Hristonosecъ. Koji je to Sveti i zašto se tako slika?

 

ODGOVOR: To je Sveti mučenik Hristofor[1] koji se slavi kako u Pravoslavnoj crkvi (9. maja), tako i kod ostalih istočnih hrišćana: Jermena (14. jula), Kopta (3. avgusta), Jakovita i Melhita (7. i 27. aprila), a takođe kod rimokatolika, osobito u Španiji (25. jula).

Na osnovu žitija teško se može zaključiti nešto određeno o vremenu, mestu i načinu mučeničke smrti ovog Svetog. Uglavnom postoje dva tipa njegovog žitija, jedan istočni, drugi zapadni.

Prema istočnim žitijama, mučenik potiče od nekog plemena ljudoždera, tzv. „psoglavih“ (kinokefalon). U jednom ratnom pohodu vojska cara Dekija (249-251. god.) naiđe u pustinji na te čudne ljude, pa uhvati jednog mladića i pošalje u Rim, kao nešto egzotično, caru Dekiju za zabavu.[2] Upoznavši se tu sa hrišćanstvom, Reprovos[3], tako se zvaše prvobitno mladić, krsti se i pri krštenju dobije normalan ljudski lik i ime Hristofor. No već carigradski Vasilijev Minologij, iz 984. god., smatra ovakva pričanja plodom neukosti i sujeverja: „O ovom slavnom velikomučeniku pričalo se nešto čudno i neverovatno, govorilo se da je imao pseći lik, da je bio iz zemlje ljudoždera i da je najpre jeo ljude, a docnije, kad poverova u Hrista, promeni se. No nije tako, nije. Nego su ga tako zamišljali jer je bio varvar, divalj i strašan“.[4]

Druga pak istočna žitija znaju da se on upoznao sa hrišćanstvom i poverovao u Hrista još ranije, ali nije bio kršten. Zbog prekoravanja neznabožaca, u nekom gradu pod rimskom vlašću, što muče hrišćane, car posla 200 vojnika da ga uhvate i dovedu. Vojnici izvrše zapovest carevu, no pri povratku ponestane im hleba. Na molitvu zatočenika, čudesno se umnože hlebovi koje su još imali i suhi štap njegov procveta. Videći to, vojnici poveruju u Hrista i kad stignu u Antiohiju, zajedno sa Reprovosom, krste se u Antiohiji od episkopa Vavile (238-250. god.). Pošto ga izvedu pred cara na sud, car počne da ga laskanjem odvraća od Hrista. Kad se to pokaza bezuspešnim, car pokuša da ga razvrati poslavši mu dve bludnice neznaboškinje, Kaliniku i Akilinu, koje Sveti obrati Hristu. Razjaren car naredi da se pogube onih 200 vojnika i ove dve žene, a Svetog Hristofora stavi na muke od kojih on, silom Hristovom, ostajaše nepovređen. Najzad mu glavu odsekoše mačem 249. ili 250. god. Telo mu otkupi od vojnika Petar, episkop atalijski, i sahrani u svom gradu.[5]

Prema zapadnom tipu žitija, Sveti Hristofor bi bio poreklom iz Palestine. Kao ratnik velikog rasta i snage želeo je da služi samo najmoćnijem gospodaru na zemlji. Stupajući u službu mnogih knezova i kraljeva, za koje je čuo da su neustrašivi, najzad uvide da se oni boje, ako ne ljudi, a ono demona. Zato on stupi u službu Satane i ubroji se u njegovu strašnu vojsku. No, kad su jednom jašući preko polja, stigli do nekog raskršća na kome je bio drveni krst, primeti Reprovos sa čuđenjem kako Satana, koji je bio na čelu falange, uzmače natrag u strahu od krsta. Videći to, on odmah ostavi Satanu i pođe da traži moćnog gospodara čiji je znak krst da njemu služi. Posle dugog lutanja, naiđe na nekog pustinjaka koji mu ispriča sve o Hristu, „Caru nad carevima i Gospodaru nad gospodarima“. S radošću pristane div da pod Hristovom vlašću služi, pa zapita pustinjaka na koji način da to ostvari. Ovaj mu naredi strogi post, molitvu i sazercanje, no ratnik odgovori da on tome nije vičan, jer nije učio školu i umnim radom nije se bavio. On Hristu može da služi samo svojom snagom. Razmislivši, pustinjak mu onda predloži da prenosi ljude preko neke opasne reke, koja je mnoge živote odnela, i kad tako pokaže ljubav prema bližnjima, Hristos će mu se javiti i nagraditi ga. Div pristade, nastani se pored reke i s gotovošću, dan-noć prenošaše slabe preko vode, očekujući da se udostoji Hristovog javljanja.

Jedno veče, samo što je legao da se odmori, učini mu se da čuje neki dečji glas gde ga zove. Izašavši iz kolibe ne vide nikog, pa se vrati i leže. Još se jednom diže na isti poziv, i kad to učini bez zlovolje, i treći put ugleda on jedno dete koje moljaše da ga prenese preko reke. Bez oklevanja, iako je već padao mrak, uze div dete na rame i štap u ruku pa uđe u reku. No kad stupi u vodu i učini nekoliko koraka, počeše valovi sve više i više da ga zapljuskuju, a dete postajaše sve teže i teže. Teret je postao tako veliki da se njegova snažna ramena poviše do površine vode, a moćne grudi s naporom disahu. Stigavši najzad na drugu obalu i skinuvši dete s ramena, jedva nađe snage da zapita: „Kakvo je to čudo s tobom, dete! Bilo mi je kao da sam ceo svet nosio na sebi!“ – „Više nego svet“, odgovori dete, „ti si nosio Onog koji je stvorio svet. Milosrđe si pokazao i milosrđe ti je ukazano: gresi su ti oprošteni i Moja te je ruka, dok si me nosio, u vodi krstila. Za dokaz da je to istina – tvoj suhi štap će procvetati“. To rekavši deteta nestade, a div od tada bi prozvan Hristonosac – Hristofor. Upoznavši tako lično Hrista, Sveti Hristofor poče revnosno propovedati o Njemu i najzad dospe u Malu Aziju, gde u provinciji Likiji, čudom cvetanja svog štapa obrati mnoge idolopoklonike u veru Hristovu. No tu bude uhvaćen, bačen u tamnicu, mučen raznim mukama i najzad podnese mučeničku smrt odsecanjem glave.[6] Kao mesto gde je Sveti postradao pominje se inače nepoznati grad Samon, odakle su mu mošti prenete u Španiju, u grad Toledo, a odatle u opatiju Svetog Dionisija (Sen-Deni) u Francuskoj.[7]

Kako istočna tako i zapadna žitija navode mnoga čuda koja je Sveti Hristofor učinio za života i posle smrti preko svojih mošti ili hramova njemu posvećenih.[8] Beć u žitiju Svetog Teodora Sikeota (22. aprila), koje je napisao neki savremenik početkom VII veka, govori se kako je Sveti Teodor poveo mladića Arsina, opsednutog demonima, u hram ženskog manastira posvećenog Svetom Hristoforu, kako se Sveti Hristofor javio na putu i izagnao demona.[9] U nekim krajevima Grčke veruje se u narodu da onaj koji u hramu vidi ikonu Svetog Hristofora neće umreti iznenadnom smrću u kojoj bilo neprilici toga dana. Zbog toga je njegova ikona stavljana iznad ulaska u hram, kako bi je svi posetioci mogli videti.[10]

Na zapadu se mole Svetom Hristoforu pri epidemijama, osobito od kolere. U nekim pak grčkim rukopisima postoje, pod imenom Svetog Hristofora, molitve protiv uroka, nečistih duhova i epilepsije.[11] Sveti Hristofor se smatra zaštitnikom putnika, graditelja mostova, prevoznika, drvodelja, baštovana, šofera.[12]

U pogledu ikonografskog predstavljanja Svetog – na šta, u stvari, postavljeno pitanje i traži odgovor – može se reći da isto tako kao što su u drevnosti nastala njegova žitija, tako je, bez sumnje, moralo postojati vrlo rano i prikazivanje njegovog lika na ikonama. Na žalost, od sačuvanih zidnih i pokretnih ikona nema nijedne iz starog hrišćanskog doba. Najstarije se pripisuju poznijoj vizantijskoj epohi, X veku.[13] Uzrok tome svakako treba tražiti u opštem uništavanju ikona u vreme ikonoborstva, no, takođe i u neinteresovanju „aristokratske umetnosti prestonice“, Carigrada, za slikanje Svetog iz nepoznatog ljudožderskog plemena „psoglavih“, omiljenog u nižim slojevima naroda.[14]

Prema sačuvanim ikonama, vidi se da je Sveti Hristofor predstavljan na više načina kako na Istoku, tako i na Zapadu. Navešćemo nekoliko glavnih tipova prema pomenutom napisu P. Papaevangelu:

  1. Kao i ostali Sveti mučenici iz reda ratnika: Sveti Georgije, Dimitrije, Merkurije i dr., prikazuje se i Sveti Hristofor, u docnije vizantijsko vreme, u stojećem stavu, kao golobrad mladić duge, guste kose pale po ramenima, s kopljem ili mačem u jednoj ruci, a štitom ili krstom u drugoj. U Grčkoj takav se lik vidi na mozaicima Prepodobnog Luke u Levadiji, na freskama manastira Dohijara i Protata u Svetoj Gori itd.[15]
  2. Istovremeno sa navedenim javlja se i drugi tip: Sveti je predstavljen takođe uspravno, golobradog lica, visokog stasa, u odeći bez pojasa, sa sandalama na nogama. Umesto koplja, što je karakteristično za prvi tip, ovde on u desnoj ruci drži štap koji je prema žitijima procvetao, a leva je podignuta „na retorski način“. Ili mu je procvetali štap u levoj ruci, a u desnoj kamen koji mu je, prema žitijima, bio vezan za vrat. Ovakve predstave nalaze se na freskama pećinskih crkava u Kapadokiji.[16] Na istočnoj strani, u prozoru drugog traveja, severnog zida, u naosu manastira Dečana predstavljen je slično, samo što u desnoj ruci drži krst, a leva mu je podignuta „na retorski način“.[17]
  3. Treći slikarski tip Svetog svakako je najinteresantniji i najkarakterističniji. To je tip sa psećom glavom. I tu je Sveti u stojećem stavu, okrenut tako da mu je glava uvek prikazana u profilu, sa dugim i oštrim nosem, sličnim psećem, ili ponekad širim koji više liči konjskom (kao što je na našoj slici i nekim ruskim ikonama), sa malim, šiljatim ušima, između kojih mu je glava, ponekad i vrat, pokrivena dužom dlakom. Takav lik nalazi se u jednom od medaljona na ikoni Svetog Nikole crkve manastira Gradišta kod Bara u Crnoj Gori, koji se u turističkom vodiču Branka Živkovića i Bora Radonjića, rezolutno naziva „Sv. magarac“. O manastiru Gradištu tu se veli: „U pravcu prema Baru vodi put, kroz čaroban kraj, manastiru Gradištu, u kome postoje dve crkve sa freskama iz XVI i XVII veka“.[18] Na strani 186. tog napisa nalazi se fotografija predstave Svetog Hristofora. Na detalju koji je dat nema natpisa koga predstavlja, ali su se pisci, da čitaoci ne bi ostali u nedoumici, požurili da oni to kažu, stavivši iznad fotografije „ Esel“ (Sveti magarac) – Kloster von Gradište.

Nije lako objasniti kako su oni došli do saznanja da je ovde baš predstavljen kao „sveti magarac“, s obzirom da lik ima male uši, slične psećim ili konjskim, ali nikako magarećim, sem ako ne zbog turističke atraktivnosti, ili dokaza verske zatucanosti i gluposti. Ostali deo tela ima ljudski oblik, obučen u hiton s pojasom, i kabanicom prebačenom preko levog ramena, u rukama koplje i mučenički krst (npr. u man. Lavri i Vatopedu u Svetoj Gori). Na nekim ovakvim ikonama u rukama mu je štit i koplje, a pod nogama pobeđeni demon (Ruska ikona iz XV v. u Lenjingradu); na drugim je opet predstavljen kako ga Hristos blagosilja, ili uvenčava mučeničkim vencem (nekolike ikone u Vizantijskom muzeju u Atini, jedna ruska i dve u Sofijskom muzeju i dr.). Neke ga pak predstavljaju s glavom podignutom prema oblaku koji se vidi iznad njega, ili s otvorenim ustima u kojima se vidi kpaj jezika, što u stvari treba da predstavlja čudo kojim je dobio dar govora posle krštenja, izvršenog pomoću kiše.[19]

Dok sačuvane ikone prva dva tipa, kao što navedosmo, ako i nisu iz dublje hrišćanske starine, ipak potiču iz vizantijske epohe, dotle nijedna od do sada poznatih ikona ovog, trećeg tipa, ne doseže ni do vizantijskog doba, nego tek posle njega. Ova činjenica dovela je mnoge naučnike do zaključka da je ikonografsko predstavljanje Svetog Hristofora s psećom glavom proizvod novijeg vremena. P. Papaevangelu smatra da će pre biti da je predstava s psećom glavom iz starohrišćanske epohe, „iz koje imamo i druge slične ikonografske teme (Evangeliste, Apokalipsis, Fisiolog itd.)“.[20] Po njegovom mišljenju, dokaz za to je i činjenica da već u sinaksaru iz XI v., „Mučenje Svetog velikomučenika Hristofora“ objavljenom kod bolandista, stoji „da je Sveti bio poreklom od plemena psoglavih i iz zemlje ljudoždera“, zatim da je bio „ružnog lica, ružnog imena, stranac i stranog izgleda“. Još stariji carigradski Vasilijev Minologij iz X v., koji smo pomenuli, takođe navodi ove čudne i neverovatne vesti o Svetome. „Pošto je postojalo shvatanje“ – zaključuje Papaevangelu – „o strašnom i čudnovatom izgledu Svetog Hristofora pre X veka, a po svoj prilici i pre ikonoborstva, prirodno je prihvatiti da su bezuslovno postojala i analogna slikarska predstavljanja njegova, ali su ova uništena u ikonoborskom naletu“.[21]

Na Zapadu su slikari predstavljali Svetog Hristofora samo u ljudskom, a ne i životinjskom obliku, te do sada nije nađena onde nijedna njegova ikona sa psećom glavom.[22] Tu je on predstavljan ili kao mladić divovskog rasta i snage, obučen u svetovnu odeću, s poznatim procvetalim štapom u ruci, ili pak u obliku bradatog starca, ili đakona, koji desnicom blagosilja, a u levoj drži svitak. Od XII v. preovladao je svuda na Zapadu lik Svetog kako, sa opisanim štapom u ruci, prelazi reku sa detetom Hristom na ramenu, nastao svakako, kao i slično žitije, iz namere da se objasni njegovo ime Hristonosac – Hristofor.

Ovaj zapadni tip predstavljanja Svetog došao je, krajem srednjeg veka, i do nas, te ga nalazimo uklesanog na jednom stećku nekropole u Barevištu. Na reljefu je predstavljen Sveti Hristofor kako prenosi malog Hrista na ramenu, a takođe i čudo procvetavanja njegovog štapa sutradan po prenošenju Hrista.[23] Isto je tako ovaj lik prešao i u Grčku, te ga nalazimo ne samo danas na medaljonima kojima vozači ukrašavaju svoja kola nego i u starini, što dokazuje freska Teofana Kritskog u meteorskom manastiru Svetog Nikole iz 1527. godine.[24]

Kult Svetog Hristofora nema u našem narodu onakvog korena kakvog ima kod Grka, ili zapadnih naroda. Zato nije čudo što se njegov lik, osobito sa psećom glavom, retko kod nas nalazi.[25] Čuđenje, koje u nama izaziva ovaj lik svojom neobičnošću, kad ga ugledamo u crkvi, među likovima drugih Svetih s manje-više poznatim izgledom, biće sada manje kad znamo razloge zbog kojih je nastao, tj. da se još pre X veka o Svetom pričalo „nešto čudno i neverovatno“, da potiče od plemena tzv. „kinokefalon“, psoglavih. Biće nam takođe razumljiviji i njegov lik sa detetom Hristom na ramenu – duhovita ilustracija imena Hristoforos – kad je vidimo na savremenim medaljonima i ikonicama, koje se ne retko susreću u autobusima i automobilima, osobito u Grčkoj.

Pored objašnjenja, ova saznanja treba da nas osnaže, da u ovom vremenu apostazije od Hrista budemo „verni i mudri“ hristonosci, svedoci i propovednici Njegove istine, kako rečima propovedi, tako delotvornom ljubavlju prema bližnjim, i gotovošću na stradanje.[26]

 

Glasnik, mart 1976.

 

NAPOMENE:


[1] Njegovo grčko ime Hristofors znači Hristonosac, otud na fresci Hristonosec.

[2] Ioanu Ramfu, O agios martis Hristoforos, u Agiologika meletimata, Atina 1973, 53. Poreklo predstave o psećem liku Sv. Hristofora, prema nekim naučnicima, potiče iz srednjovekovnog narodnog verovanja, osnovanog na pričama o Aleksandru Makedonskom kod Psevdokalistena, prema kojima je u Indiji bilo psoglavih stvorenja koja su „po svemu bila ljudi, samo im je glava bila pseća, a glas delimično ljudski, delimično pseći“ (P. Papaevangelu, Ikonografia Sv. Hrnstofora, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, T. 12, Atina 1968, 361). O psoglavim ima vesti i kod Plinija.


Sv. mučenik Hristofor, freska, Meteori 1527. god.

 


Sv. Hristofor, freska iz D. Korminjana

Prema drugim naučnicima, do ovoga je došlo iz starog egipatskog mita o bogu Anubisu, sa glavom šakala, sličnom psećoj, koji prenosi Ora preko Nila (stav, slikanje iz profila, okolina, procvetali štap, sve je isto kod obojice), ili predstave grčkog heroja Herakla s detetom Dionisom na ramenu, što je u doba sinkretizma i gnostika pripisano Sv. Hristoforu (Papaevangelu, n. d. 361.). U pogledu smisla kazivanja o psećem izgledu, i slikanju u tom obliku Sv. Hristofora, L. Krečenbaher navodi da su mu neki monasi u Sv. Gori iznosili objašnjenje da je ovaj lik Sveti dobio na svoju molitvu, jer je bio vrlo lep, pa da bi izbegao moralna iskušenja i on i drugi koji bi ga gledali, kao što se u žitijama govori o više svetih monahinja. „Jasan pokušaj“, veli Krečenbaher, „distanciranja od danas neželjene slike“ (n. d. 61).

Kao jednu mogućnost objašnjenja, on navodi da se kazivanjem i slikanjem u ovom obliku Svetog, možda htela da ilustruje misao: „U celini oslobođenje ljudi od životinjskog, kroz Božju milost, do postajanja Bogu srodnog čoveštva“ (n. d. 64). U pravcu ovog objašnjenja, moglo bi se reći da ovakav lik Sv. Hristofora, možda izražava novozavetnu ideju: Nema Jelina ni Judejca, obrezana ni neobrezana, varvarina ni Skita, nego je sve i u svemu Hristos (Kološ. 3, 11), tj. da u hrišćanstvu svetost mogu postići svi ljudi, koga bilo naroda, bez obzira na spoljašnji izgled, boju kože i kulturno stanje.

Ili da izražava misao o dolasku divljih plemena izvan vizantijskog carstva, u dodir sa Vizantijom, upoznavanje sa hrišćanstvom i krštavanjem, čime se uljuđuju, dobijaju pismenost, umetnost i kulturu i tako ulaze u zajednicu kulturnih naroda.

[3] Ime Reprovos svakako je od latinskog „reprobus“, što znači bezvredan, odbačen. Ovim se, valjda, htela da označi njegova surovost i ružan izgled (I. Ramfu, n. d. 53).

[4] Papaevangelu, n. d. 359; I. Ramfu, n. d. 54.

[5] Dr Justin Popović, Žitija Svetih za maj, Beograd 1974, 219-221. Uostalom, prema sačuvanim natpisima, poznato je da je u god. 450. i 452, kod Halkidona, postojao hram u čast Sv. Hristofora (L. Krečenbaher, Kinokefale demonen, Minhen 1968, 62).

[6] Katholisches Andachtsbuch, pod 23. julom. Sasvim isto se govori o Sv. Hristoforu kod Engleza, v. žitije Sv. Hristofora onako kako je zapisano kod Engleza, Prav. Misionar 1970. br. 6, str. 280-282. Samo se on najpre zvao For, a posle nošenja Hrista, Hristofor.

[7] I. Ramfos, n. d. 55; Bulgakov, Nastoljnaja knjiga, 1900, 165. Ovu temu obrađivali su mnogi književnici na Zapadu. Kod nas ju je obradio V. Nazor, Legenda o Sv. Hristoforu, SK Glasnik 1922, knj. 5, br. 4, 5, 6, str. 241-419.

[8] Biće svakako da su neka od čuda koja se njemu pripisuju, kao i izvesne pojedinosti iz žitija, nastale prenošenjem iz žitija drugih Svetih istog imena. Zna se za deset drugih Svetih sa imenom Hristofor: 1) Jedan Sv. mučenik koji je, ne zna se gde i kada, postradao s drugim hrišćanima sa kojima se zajedno praznuje 19. nov.; 2) Takođe Sv. mučenik koji je postradao sa Sv. Efimijom i s njom se slavi 22. nov. Odsečena mu je glava mačem. Vreme i mesto ne zna se; 3) Sv. mučenik postradao zajedno sa Sv. mučenikom Filumenom i slavi se s njim 24. nov.; 4) Takođe mučenik postradao ne zna se gde i kad zajedno sa Sv. Prokopijem i s njim se slavi 24. nov.; 5) Sv. mučenik postradao za vreme cara Dioklecijana sa Viktorom, Zotikom, Zinonom, Akindinom, Kesarijem, Sevirijanom, Teonom i Antoninom i s njima se proslavlja 20. apr. Prema sinaksarima ovi mučenici postradaše zajedno sa Sv. v. muč. Georgijem; 6) Sv. mučenik koji se slavi sa sedam drugih hrišćana. Prema sinaksarima i oni su postradali sa Sv. Georgijem. (U nekim rukopisima među imenima ove sedmorice ne pominje se ime Hristofor); 7) Sv. mučenik „iz Rima“, mačem posečen 5. juna; 8) Dvojica mučenika s imenom Hristofor među njih 300 koji postradaše na Kipru; 9) Sv. Hristofor poreklom iz Trapezunta, upokojio se u miru 18. avg. Prema sinaksaru obnovio je Bogorodičin manastir Sumela 644. god.; 10) Jedan Sveti koji se slavi 9. nov. zajedno sa Sv. Mavrom (Prema Gianopulos N. V. u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, T. XII, Atina 1968, 362-363).

[9] I. Ramfu, n. d. 55.

[10] Na osnovu toga postala je onde i pesmica: „Pošto vidiš Hristofora, koračaš u sigurnosti“ (Hristoforon afu idis, Ister asfalis adizis I. Ramfu, n. d. 56.).

[11] I. Ramfu, n. d. 55.

[12] Papaevangelu, n. d. 361.

[13] Papaevangelu, Ikonografia (Sv. Hristofora), n. d. 359.

[14] Up. Papaevangelu, n. d. 361

[15] H. d. 359.

[16] Isto.

[17] V. Petković – Đ. Bošković, Manastir Dečani, Beograd 1941, 22, tabl. 264.

[18] Cetinje und das Montenegrinische Kiistenland, prevod na nemački Hans-Oto Breker, Bgd., 1955, str. 182.)

[19] Papaevangelu, n. d. 360.

[20] N. d. 359.

[21] Isto.

[22] Interesantno da na Istoku, među pesmama u službi Sv. Hristofora nema ni jedne koja bi spominjala njegov pseći izgled, dok takve ikone postoje. Na Zapadu je suprotno: podobnih ikona nema, a u unijatskoj Novoj antologiji, za Grke unijate, postoji tropar u kome se pominje njegov psoglavi lik (I. Ramfu, n. d. 54). L. Krečenbaher takođe primećuje da ni kod katoličkih Slovenaca i Hrvata nema predstave Svetog s psećom glavom, a i kod pravoslavnih Srba nalazi se retko (Kinokefale Dämonen, Südosteuropäische Volksdichtung, Minhen 1968).

[23] S. Radojčić, Uzori i dela starih srpskih umetnika, Beograd 1975, 82.

[24] V. Dr Justin Popović, n. d. 220.

[25] Pored crkvice u D. Korminjanu, čuo sam da lik s psećom glavom postoji u man. Sv. Nikite i u jednoj kapeli man. Hilandara, ali nisam mogao proveriti. A sa ljudskom glavom, pored Dečana: u man. Blagoveštenju pod Kablarom, Lesnovu, St. Nagoričanu i Temskoj (V. Petković, n. d. 28, 171, 205, 323).

[26] Pored iznetog u primedbi 2, smatram da neće biti suvišno, za objašnjenje nastanka ideje o psoglavim, malo opširnije izneti mišljenje Leopolda Krečenbahera, koji je tome pitanju posvetio celu svoju raspravu Kinokefale Dämonen, Südosteuropäische Volksdichtung, Minhen 1968).

Krečenbaher smatra da ovaj pojam spada u oblast predstava o faunima, silvanima, satirima, kiklopima itd. Biće da joj je koren u veri u demone, vukodlake i druga demonska bića, neprijateljski raspoložena prema ljudima (n. d. ctp. 29). Na dalje razviće ove ideje uticalo je mnoštvo bajki, u kojima junaci prolaze kroz razne avanture i borbe sa čudovištima, pa kad zaplet dođe do kulminacije, u pravi čas javlja se pomoć, i junak se izbavlja, ili pobeđuje. To je duhovni krug avantura Odiseja, Argonauta, Tezeja, Herakla i dr.

Kao i sve bajke, biće da su i ove o psoglavim nastale u Indiji, i odande doprle do Grka, a preko njih se proširile na celu Evropu. Najranije vesti o njima iznosi grčki pisac Heziod u Teogoniji (oko 700. god. pre Hrista), pominjući neke daleke narode velikih glava (makrokefali) i druge koji su polupsi (imikines). Herodot u V veku pre Hrista takođe kazuje da u zapadnim, brdovitim predelima Libije postoje ljudi psećih glava, i drugi bez glava sa očima na grudima (Up. Herodotova Istorija, izd. Matice srpske, 1966, str. 320). Oko 400. g., pre Hrista, Grk Ktesias sa Knida dospe u persijsko ropstvo, u kome provede 17 godina, dospevši kao lekar na carski dvor. Izbavivši se ropstva, napiše knjigu „Persika“, u kojoj govori da u Indiji postoji veliki narod „Kinamolgi“ – Psoglavi (n. d. 28, 30). Biće da je Ktesias tu spojio, kako veli Krečenbaher, stvarnost sa fantazijom persijskih dvorskih priča, a tako i Herodot iz kazivanja libijskih narodnih priča o demonima stvorio vesti o tamošnjim psoglavim ljudima.

Pohod Aleksandra Makedonskog na čudan, daleki svet Indije, davao je podsticaja grčkom narodu za fantastične legende, koje su 2000 godina prenošene narodima Evrope, te kod mnogih postoje vesti o psoglavima. Kod Južnih Slovena, Krečenbaher nalazi u Sloveniji, Hrvatskoj, Slavoniji, Lici, Bosni i Hercegovini priče o psoglavcima, pesjanima, pasoglavcima, pesajnarjima itd., krvožednim ljudima, koji nastavaju iza devet mora, imaju ljudsko telo, a pasje glave i koji osobito hrišćane hvataju, odvlače u podzemne rupe, tamo ih peku i jedu (n. d. 59). I u staroj srpskoj mitologiji postojala je predstava o ovakvim čudovištima, veli prof. dr Veselin Čajkanović, to su bili demoni sa psećim glavama poznati psoglavi, koji su proždirali i žive i mrtve ljude (Mit i religija u Srba, Beograd 1973, 226).

U strašnim pojedinostima narodnih bajki, veli Krečenbaher, pored fantazije biće da se nalazi istorijska stvarnost negdašnjih muka od raznih neprijatelja: Atile i Huna, Pečenega, Avara itd. (n. d. 26). Opasnosti koje su severne narode Evrope snalazile u čestim napadima sa Istoka, razvile su kod Finaca legendu o psoglavom narodu, malog rasta, koji ima osobito razvijen njuh, te može po tragu i mirisu da pronađe sakrivene ljude koje onda ubija i krv im pije (n. d. 116). Estonci pak pričaju o psoglavcima na kraju sveta „gde se nebo sastaje sa zemljom“, koji tu paze da neko ne bi uzašao na nebo. Njih od ostalih naroda razdvaja visoka planina. Na toj planini je stalna straža, osobito ruska, koja pazi da ne bi psoglavci prešli planinu i uništili sve ljude na zemlji. Jedanput su ipak probili tu stražu, ali je srećom pao grad šiljatih i oštrih ivica, zbog čega su se morali vratiti (n. d. 119, 120).

Na utvrđenju fabule o postojanju psoglavaca dejstvovala je svakako i činjenica da su germanski Longobardi imali vojni odred koji je sa maskama od psećih glava i urlanjem trebalo da u borbi zaplaši neprijatelja (n. d. 83).

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *