NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Predstava figure sa krunom na glavi u crvenoj haljini na ikonama Silaska Svetog Duha na apostole

 

PITANJE: Šta predstavlja figura u crvenoj haljini, sa krunom na glavi, u donjem sredšinjem delu nekih starih ikona Silaska Svetog Duha na apostole?

 

ODGOVOR: Na najstarijim ikonama Silaska Svetog Duha na apostole, kako na Istoku tako i na Zapadu, ne nalazi se figura o kojoj je reč, nego se umesto nje nalazi grupa ljudi raznih rasa koja predstavlja mnoštvo različitih naroda, koji su tada u Jerusalimu bili prisutni tome događaju: Parćane, Miđane, Elamljane, one iz Mesopotamije, Judejce, Kapadokije, Ponta, Azije, Frigije, Pamfilije, Egipta, krajeva Livije kod Kirine, iz Rima, Judejce i Proselite, Krićane i Arape (D. ap. 2, 9-11). Ova grupa je ponekad sažimana i svedena na svega tri, ili dva lica sa istom funkcijom, tj. da sobom predstavljaju celo čovečanstvo – Judejce i neznabošce, što na pojedinim ikonama kazuje i grčki natpis nad tim figurama: „file“ (plemena – judejska) i „glose“ (jazici, narodi – neznabošci). Na ponekim ikonama umesto ovih likova ostajalo je prazno; ponekad su tu bila naslikana zatvorena vrata, što je označavalo svet izvan Jerusalima u koji su, po silasku Svetog Duha, apostoli trebalo da pođu na propoved.[1]

U vizantijsko doba na tom je mestu najčešće slikana samo jedna ljudska figura koja je takođe predstavljala sav svet, što je najčešće izražavao i natpis „kosmos“, „svet“. Prema prof. Lazarevu, ovaj lik dobija oznake cara u X veku, periodu posle ikonoborstva. Javlja se samo u istočnom, vizantijskom slikarstvu; zapadnoj ikonografiji „ova alegorija ostala je tuđa“.[2]

Srednjevekovnim slikarima priručnik „Erminia tis zografikis“, za slikanje ikone Silaska Svetog Duha daje ovakvo uputstvo: „U sobi sede 12 apostola u polukrugu. Ispod njih se vidi nevelika pećina i u njoj sedi starac sa krunom, koji drži pred sobom, na obe ruke, razvijen ubrus, na kome leže 12 svitaka. Nad njim (starcem) stoji natpis „Svet“. U vrhu sobe vidi se Sveti Duh u obliku goluba. Oko njega blista velika svetlost i iz nje izlazi 12 ognjenih jezika koji se spuštaju na svakog apostola“.[3]

Ovo poznato slikarsko uputstvo pruža nam, dakle, opis pomenute figure, ali ne daje njen smisao, tumačenje, koje je nama ovde potrebnije od opisa. To tumačenje nalazi se u nekim našim i ruskim rukopisima. U jednom ruskom Zborniku iz XVII veka o toj figuri postavlja se ovako pitanje: „Zbog čega se slika u Sošestviju Svetog Duha čovek koji sedi na tamnom mestu, veoma star, na njemu crvena odeća, i na glavi mu carski venac, a u rukama drži beo ubrus i dvanaest ispisanih svitaka?“ – i na njega se, u nastavku, daje sledeći odgovor: „Čovek koji sedi na tamnom mestu je celo čovečanstvo koje beše u neverovanju; a veoma star, to je što je ostareo od Adamovog prestupa; što ima na sebi crvenu odeću, to je prinošenje krvavih demonskih žrtava; što mu je na glavi carski venac, to znači carstvovanje greha u svetu, a što mu je u rukama ubrus i u njemu 12 svitaka, to su 12 apostola koji svojim učenjem prosvetiše sav svet“.[4]

Iz istog izvora iz koga potiče tumačenje ovog rukopisa, potiče, unekoliko punije, tumačenje u rukopisnom Zborniku manastira Svete Trojice kod Pljevalja, br. 64, takođe iz XVII veka. I ono počinje istim pitanjem i daje jednak odgovor: „Iže pišut na ikonje Sašastvje S(ve)tago D(u)ha, čto jest čl(ove)k starostiju održim va meste tamnje, a na njem odežda črvena i venac c(a)rski na glave jego, va rukah jego ubrus bel, a na njem 12 svitkov? Čl(ov)k gl(agolj)etse vas mir; a iže starostiju održim, si reč prestarel se grehopadenijem Adamovem; a iže va meste tamne, mir vas va neveriji beše; riza že črvena, prinošenije žrtav besom; venac c(a)rski na glave jego, ponježe c(a)rstvovaše togda va mire greh; a iže va rukah imeje ubrus bel, va njemže 12 svitkov, si reč 12 apostol učenijem svojim vas mir prosvetiše“.[5]

Od značaja su nekoliko detalja ovog rukopisa, koji simvolizam ruskoga nastavljaju i dopunjuju. To je najpre crna boja koja se slika u pećini oko cara – Kosmosa. Simvolizam ove boje označava mrak neznaboštva u kome je ceo svet tada ležao, kakvo objašnjenje daje sam rukopis.

Kontrast tame neznabožačkog nepoznavanja istine o jednom Bogu, duhovnom svetu, Spasitelju i spasenju, i svetlosti evanđelske istine, prikazuje ne samo jarka svetlost koja okružava apostole u gornjem delu ikone, nego i bela boja svitaka i ubrusa u kome se oni nalaze. Iako se u rukopisu na ovu alegoriju ne ukazuje neposredno, možemo je izvesti iz samog podvlačenja da su ubrus i svitci beli, i da apostoli (koje označavaju svitci) „prosvetiše svet“. Upotreba kontrasta: svetlosti – hrišćanstva, i tame – neznaboštva veoma je česta u crkvenim pesmama, te je nalazimo i u službi praznika Sošestvija: Vidjehom svjet istinij… (4. stihira na Gospodi vozvah); Svjet pride Utješitelja i mir prosvjeti. . (I i II sjedalan); Svjet Otec, svjet Slovo, svjet i Svjatij Duh… (Svjetilen Slava), Duh… svjet i svjeta podatelj… (2. hvalitna); Duh Svjatij svjet… (3. hvalitna). No neposredniji podsticaj za predstavu ove alegorije na ikoni biće da je dao evanđelski odeljak koji se tog dana čita na Liturgiji: Ja sam svetlost svetu. Ko za mnom ide neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života (Jov. 8, 12); a takođe odeljak Apostola: Živite kao deca svetlosti, rod svetlosti je u svakoj dobroti… Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos (Ef. 5, 9-14).

L. Uspenski ukazuje da neznabožački svet nije ostao neprijateljski raspoložen prema apostolima i njihovoj propovedi, nego pokazao poštovanje i spremnost da ju prihvati. Alegorijski to prikazuje način na koji Kosmos drži svitke, tj. apostole i njihovu nauku. On ih, naime, drži rukama pokrivenim ubrusom, kao što se u starini predstavljalo držanje predmeta koji su u osobitom poštovanju. Tako npr. drže na starim ikonama i freskama episkopi Sveto Evanđelje, anđeli oruđa Hristovih stradanja, apostoli prilaze Svetom Pričešću itd.[6]

Lik Kosmosa u predstavi Silaska Svetog Duha na apostole nalazi se ne samo na freskama i ikonama starih crkava i manastira, nego i na starim duboreznim krstovima. U zbirci Muzeja SP Crkve u Beogradu čuvaju šest starih krstova: 1. Šestokraki duborezni krst iz XVI v.; 2. U srebro okovani krst manastira Krušedola iz XVI v.; 3. Duborezni krst, rad kaluđera Jeroteja iz 1602. god., iz manastira Krušedola; 4. Ručni episkopski krst, s kraja XVII v.; 5. Ručni krst okovan u srebro, episkopa Nikifora, iz HVIII v., negda svojina manastira Šišatovca, i 6. Duborezni krst iz XVII v. U manastiru Svete Trojice kod Pljevalja ista predstava nalazi se na tri stara duborezna krsta: 1. Na ručnom krstu na Časnoj trapezi, sa grčkim natpisima, okovan u srebro;[7] 2. Na duboreznom krstu s grčkim natpisima, samo ispod predstave Silaska Svetog Duha postoji slovenski natpis „Pedesjatnica“; 3. Na duboreznom krstu sa okovom pozlaćenim i emajliranim, čiji zapis, po dnu stope, kazuje da je načinjen 1721. god. i pripadao jeromonahu Danilu. Predstava Kosmosa nalazi se i na duboreznom krstu crkve Svetog Đorđa u Prizrenu, okovanom 1899. god; takođe i na šestokrakom duboreznom krstu manastira Hilandara iz XVI v. i dva četvorokraka iz XVI, s kraja XVI – početkom XVII v., kao i na jednom iz zbirke prof. Grujića, HVI v.,[8] i mnogim drugim.

U novije vreme, ikone Silaska Svetog Duha na apostole slikaju se kako bez alegorijskog lica cara – Kosmosa, tako i bez predstave raznih naroda prisutnih tom događaju u Jerusalimu. Ali se u Grčkoj, u savremenom vraćanju vizantijskim izvorima umetnosti, figura Kosmosa ponovo susreće na istom mestu ikone Silaska Svetog Duha na apostole, sa istim atributima, i svakako istim alegorijskim značenjem i smislom.

 

Glasnik, septembar 1981.

 

NAPOMENE:


[1] Up. L. Uspenskij, Po povodu ikonografiji Sošestvija Sv. Duha, Priloženije, u Vestnik Ruskogo zapadnoevropejskogo patriaršego ekzarhata, god. 1979, br. 101-104, str. 155.

[2] Isto.

[3] Erminia, ili Nastavljenije v živopisnom iskustve sostavljenoje ieromonahom i živopiscem Dionisijem Furnografiotom 1701-1733 g.; izdanje Porfirija ep. čigirinskogo, Kijev 1868, str. 117, 118.

[4] L. Uspenskij, n. d. 145

[5] L. 406a, 406b.

[6] Isto, 132. Na Zapadu se ovaj postupak paziva „porekcija“ (pružanje, od latinskog porigere = pružati) i označava na bogosluženju čin pružanja nekog predmeta, koji čini više svešteno lice nižem, da ga dotakne ili uzme, ili kojim niži klirik dodaje višem neki predmet. Niži klirik pri tome mora imati ruke prekrivene platnom, koje se u srednjem veku nazivalo „mapula“, a docnije „velum“. Čin se najpre pojavio u galikanskoj liturgičkoj praksi i odatle je preuzet u celoj Zapadnoj crkvi. Galikanska pak crkva, kao i mnoge druge običaje, primila ga je od istočnih Crkava, gde je nastao prema istočnjačkoj dvorskoj kurtoaziji (up. A. Badurina: Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva, Zagreb 1979, 473).

[7] Na okovu drške ovog krsta, slovenskim slovima u ligaturi, piše: „† Sej krst učini smereni Simon mitropoli(t) Rasu“. Iznad toga natpisa, na okovu donjeg kraka krsta, ugrebano je šiljatim predmetom: 1760; ali je krst nesumnjivo stariji od ove godine.

[8] Bojana Radojković, Sitna plastika u staroj srpskoj umetnosti, Beograd 1977, br. 35, 41a, 43b, 45b.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *