NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Proslavljanje Svetog arhiđakona Stefana i Svetog proroka Ilije

 

PITANJE: U crkvenoslovenskim Minejima predviđena je mala služba Svetom Stefanu arhiđakonu (27. decembra). Kod nas, pak, svuda se Sveti Stefan (treći dan Božića) proslavlja kao veliki Sveti.

Kako je došlo do ove razlike u proslavljanju Svetog Stefana u našoj Crkvi?

Kako se proslavlja prorok Ilija?

 

ODGOVOR: Kao i ostale službe opštih Svetih u Minejima, i služba Svetog Stefana bez sumnje nam je došla prevodom iz grčkih. No u grčkim savremenim Minejima i Tipicima služba Svetog Stefana je mala. Pored toga, uz prazničnu (Božićnu) ona se još meša sa službom Svetog Teodora Načertanog: na Gospodi vozvah predviđene su tri stihire Svetog Stefana i tri Svetog Teodora, na Slava Svetog Stefana, a takođe na Slava stihovnjih; tropari oba Sveta i praznika; na jutrenji kanoni praznika i obojice Svetih, svjetilan i hvalitne (na šest) Svetog Stefana, a takođe Slava na stihovnje. Slavoslovlje malo. Takva ista služba je i u crkvenoslovenskim štampanim Minejima.[1] Nema u njima ni primedbe: „Ako je hram, ili izvoli nastojatelj“, da se čini bdenije.[2] Mala služba Svetog Stefana nalazi se i u našim rukopisnim Minejima i Tipicima.[3]

No rukopisni Prolozi znadu i za svečano praznovanje Svetoga: „Savršajet se sabor jego va mučeniji jego ježe jest bliz Konstantijan“.[4] Mesto Konstantijane je u Zeugmi, carigradskom kvartu blizu Zlatnog Roga. Tu je bila crkva u koju su bile donete i položene mošti Svetog Stefana. U krugu carskog dvora, u Dafne, postojala je u Carigradu i druga crkva Svetog Stefana, u kojoj je ruski poklonik Antonije Novgorodski, došavši u Carigrad 1200 god., video glavu Svetoga.[5]

U Mesecoslovu malog Sabornika (Molitvoslova) Božidara Vukovića, štampanom u Veneciji 1520/21. g., označen je i datum i naziv Svetog crvenim slovima, što prema objašnjenju na kraju Mesecoslova[6] znači da je tada Sveti Stefan praznovan kod nas kao veliki Sveti, ceo dan. I u rukopisnom Trebniku Muzeja SPC u Beogradu, br. 1 iz XV-XVI v. među praznicima drugih Svetih, pominje se i praznik „prvomuč(e)ni(k)a Stefana arhidiakona“, i veli da treba njegovu „pamet (spomen) praznovati ot utra i do večera“ (L. 181b, 182a). Mora biti da mu je pritom vršena i praznična služba. Ovo nagoveštava i navođenje jutrenjeg Evanđelja u Mesecoslovu rukopisnog Četvoroevanđelja manastira Dečana br. 7, iz XV v. Tu, naime, pored Evanđelja za Liturgiju Svetog, Matej začelo 87, što navode i ostala, navodi se i za jutrenju „ot Mar(ka) glava (začalo) 53“. Isto Evanđelje na jutrenji pominje i rukopisno Četveroevanđelje br. 12, takođe iz XV v., iste biblioteke, ali ono omaškom ne navodi Evanđelje za Liturgiju. Svetom pak kome se na jutrenji čita Evanđelje svakako da se uzima i ostali čin praznične jutrenje. Ali ovaj čin nisam našao do sada u našim rukopisima. No u Saborniku Božidara Vukovića iz 1538. g. ne navodi se, 27. decembra, uopšte Sveti Teodor Načertani, nego jedino služba Svetog Stefana, ali je ova još samo „na šest“ – na Gospodi vozvah, kanon i hvalitne – iza hvalitnih stihira navedene su stihovnje praznika, Slava Svetog, i ninje praznika, što znači da je Slavoslovlje još bilo malo.[7]

Ne izgleda da je ubrajanje Svetog Stefana među velike Svete, koji se praznuju ceo dan, kao i služba samo njemu, bez službe Svetog Teodora, sa jutrenjim Evanđeljem, uvedena kod nas tek tada, u XV ili XVI v., nego smatram da je nastala mnogo ranije, biće još u doba Nemanjića. To što se u Crkvi osobito ukazuje poštovanje Svetim mučenicima, pogotovo Svetom Stefanu, prvom sledbeniku Hristovom koji je svesno položio život svoj za Hrista i tako postao prvomučenik[8], ne može biti razlog za uvođenje svečanog proslavljanja Svetog Stefana kod nas. Taj razlog bi bio razumljiv da mu se velika služba nalazi u palestinskim i grčkim Minejima i Tipicima. No kao što rekosmo, ona je tu mala. Zato mora postojati neki drugi razlog. Smatram da je on u tome što je „velikomučenik Stefan, čije ime nosi većina srpskih vladalaca od HII-HV veka, bio zaštitnik srpske države“.[9] Svakako je zbog tog uzroka „veliki državni pečat Nemanjića, na kome je gotovo uvek, s jedne strane lik arhiđakona Stefana, a sa druge vladalac, kao i prvi novci kod nas na kojima Sveti Stefan pruža vladaocu krst i zastavu, slično kao Sveti Marko mletačkim duždevima“.[10]

Svečano proslavljanje Svetog Stefana, pod čiju je, dakle, zaštitu bila stavljena „sva srpska zemlja i pomorska“, tokom nemanjićkog perioda tako se već bilo utvrdilo u Srpskoj crkvi i narodu da je uticalo i u Bosni da Sveti Stefan uđe u broj velikih Svetih. Taj uticaj bio je osobito omogućen u vreme kad su pojedine srpske oblasti došle pod bosansku vlast i ban Tvrtko se krunisao u Mileševi za kralja „Srbljem, Bosni i Pomorju“, pa poput Nemanjića uzeo i on, i svi njegovi naslednici pa kraljevskom prestolu, ime Stefan. Zbog prazničnog karaktera dana Svetog Stefana, gost Radin, dugogodišnji savetnik hercega Stepana Vukčića (1435-1466. g.), u svom testamentu određuje da mu se za dušu deli sirotinji na ove praznike: „Na dan svetoga Roždestva Hristova, na Sveto Blagoveštenije, na Sveto Vaskrsenije Gospodnje, na dan Svetog Georgija moga krsnog imena, na dan Voznesenija Gospodnja, na dan Svetog Petra i na dan Svetog Georgija moga krsnog imena, na dan Voznesenija Gospodnja, na dan Svetog Petra i na dan Svetog Pavla, na dan Svetog Stjepana Prvomučenika, na dan Svetog Mihaila Arhangela, na dan Svete Djeve Marije, na dan svijeh Svetijeh“.[11] Sv. Stefan se, dakle, nalazi ubrojan među četiri velika praznika Svetih: Svetog Georgija, Svetog Petra i Pavla i Svetog Arhangela Mihaila.

Dolaskom turskog ropstva svečano proslavljanje Svetog Stefana nije prestalo. Njime je održavan u narodu spomen na staru slavu i slobodu u doba Nemanjića. Tako utvrđen praznik ostao je do danas, te se Sveti Stefan Prvomučenik u svim krajevima naše Crkve proslavlja kao veliki Sveti sa bdenijem, pogotovo što je on Krsna slava mnogih porodica u našem narodu.

*

Možemo ovde izneti da slično stoji stvar i sa proslavljanjem Svetog proroka Ilije. On se takođe svuda kod nas proslavlja kao veliki Sveti. U grčkim Minejima i Tipicima služba Svetog Ilije sada je doduše sa parimijama i čak litijom na večernji, kanonom Bogorodici i dva Svetom na jutrenji, hvalitnim stihirama i velikim slavoslovljem, ali je u staro vreme bila mala. To potvrđuje i primedba u crkvenoslovenskim štampanim Minejima koja veli: „Treba da se zna da je u grčkim štampanim Minejima, i Ustavima, rukopisnim, kao i u slovenskim rukopisnim i štampanim Ustavima određena služba proroka Ilije šesterična s Oktoihom“. Posredno to kazuje i sadašnja grčka služba, jer su na Gospodi vozvah određene stihire na šest, a na jutrenji ne navodi se polijelej, Evanđelje i stihira po Evanđelju.[12] I u našim starim rukopisnim Minejima i Tipicima izložena je služba Svetog Ilije s malim slavoslovljem.[13]

No kao za Svetog Stefana, rukopisni Prolozi kazuju o svečanom proslavljanju Svetog Ilije u gradu Petri u Arabiji „va proročastve jego“, i u crkvi „naricajemej Novaja“. „Nova crkva je u Carigradu, podignuta od cara Vasilija I Makedonca (867-886 g.) i posvećena Isusu Hristu, Svetoj Bogorodici, Svetom Nikoli, Arhanđelu Mihailu i Svetom Iliji.[14] Svečano praznovanje Svetog Ilije u ovoj crkvi opisano je u spisu „De ceremoniis“ cara Konstantina VII Porfirogenita (913-957. g.), i mi ćemo ga izneti prema I. Mansvetovu: „Uoči praznika služba je počinjala večernjom u Faroskoj crkvi i to se nazivalo „paramoni“. Posle njenog završetka pevan je tropar, sastav cara Lava Mudrog, kakav? – u stvari nije rečeno, nego je samo primećeno da se izvodio antifonski, po napevu „Spogrebšesja tebje“ između dvorskih pojaca i dvorskog klira. Po završetku službe, licima carske svite razdavani su srebrni krstići. (Takvi krstići, „stavria“, razdavani su i na druge praznike, s njima su stajali za vreme službe, držali ih zajedno sa svećom i išli za vreme krsnog hoda… Po rečima Valsamona, krstove i sveće razdavao je narodu patrijarh u nedelju Cvetnu…). Idućeg dana patrijarh je služio Liturgiju u paraklisu proroka Ilije u tzv. Novoj crkvi (evktirion tu agiu Iliu. .). Na osnovu toga treba ispraviti mišljenje Dikanža i drugih, kao da je Nova crkva bila posvećena Arhanđelu Mihailu i proroku Iliji. Vidi se da je u Novoj crkvi bio osobiti paraklis u čast poslednjeg. Prorok Ilija, zajedno sa Georgijem Pobedonoscem, Velikomučenikom Dimitrijem, Prokopijem i Arhistratigom Mihailom smatran je zaštitnikom Vizantije, a uvaženje k njemu osobito je uzraslo od onda otkada je stupio na presto Vasilije Makedonac, čijoj se materi javio prorok Ilija i objavio o izboru na presto njenog sina. U spomen toga događaja Vasilije je ustrojio u Novoj crkvi paraklis proroku Iliji, a Lav Mudri napisao mu je tropar“.[15] Pomenuti ruski poklonik Antonije Novgorodski veli da je u toj kapeli video deo plašta proroka Ilije, koji su, na praznik Proroka, dolazili da celivaju i car i carica.[16]

Po kanonaru Sinajske biblioteke br. 150 iz IH-H v., u ponedeljak Tomine nedelje vršimo „pomen Sv. pror. Iliji i idemo sa litijom u njegov hram i biva Liturgija. Apostol: Dela(ap); U one dane… Evanđelje od Jovana gl. 19. U vreme ono brak bi u Kani Galilejskoj… Kraj: I poverovaše u njega učenici njegovi“.[17]

Iz prestonice, svečano proslavljanje proroka Ilije postepeno se širilo i u druge krajeve carstva, pa je, svakako preko Soluna i Svete Gore, došlo i do nas. Po našim rukopisima možemo pratiti kako je tim uticajem od prvobitne male službe došlo do pune, Svetog sa bdenijem. Pored navedenih rukopisa sa malom službom, pergamentni Minej br. 32, s kraja XIV v., manastira Dečana, navodi takođe na Gospodi vozvah stihire na 6, ali ima i tri parimije; stihovnje su iz Oktoiha i dve proroka. Posle tropara, koji je isti kao i danas, naveden je „na panahidi“ kanon 4. gl.: Poraž Ijegipta…, različit od onog na jutrenji (gl. 2: Pojem Gospodevi). Na jutrenji, ako nije nedelja – ašte nje(st) ned(elja) – dolazio je kanon Bogorodici gl. 2: Netrenu, neobičnu… na gl. 6, i Proroku gl. 2: Pojem Gospodevi, na 8. Hvalitne su „va oh(toisje)“ i 4. Proroku, takođe „na stih(ovnje) va oh(toisje) i Pr(o)roku gl. 8.“ jedna. Na Liturgiji „tipik (izobraziteljni psalmi) i ot kanonu pe(san) 3; trop(ar) i ko(n)d(ak)“ (Svetog), apostol „sabornije jepistolije Ijakovlje“, svakako zač. 57. od pole, kao što stoji u „Sabornicima 12 meseci“ na kraju štampanih i rukopisnih Apostola (npr. u dečanskom pergamentnom br. 25, XIV v.; br. 27, XIV v.; br. 28, kraj XV v.; br. 29, XV v.; br. 30, XVI v.). Za Evanđelje se ovde veli: „Jev(a)nge(lije) išti prvije ned(elji) ot Luki“, dok se u drugim redovno navodi začalo (ili stariji naziv „glava“) 14. od Luke.[18] U navedenom pak rukopisnom Mineju iste biblioteke br. 35 nalazi se, na kraju, kao dodatak i velika služba, na koju upućuje zapis po dnu prve strane male službe: „Veliku službu S(ve)tomu Iliji išti (traži) na ko(n)c(e) seje knjige“. To je puna služba Svetog sa bdenijem, verovatno iz XVII v. (pisana drugom rukom i preko cele strane, dok je ceo Minej pisan u dva stubca), sa malom večernjom, a zatim velikom sa stihirama na Gospodi vozvah na 8. (drukčijim od onih u crkvenoslovenskom) i Slavom, parimijama, litijskim i stihovnjim stihirama, sjedalnima Svetog na jutrenju, polijelejem, Evanđeljem od Mateja zač. 96, stihirom po Evanđelju, kanonom Bogorodici (Vodu prošed…) na 6, i Svetom gl. 2 (Gredite ljudije…) na 8, svjetilnim, hvalitnama i velikim slavoslovljem. Na Liturgiji blažena od 3. i 6. pesme kanona Svetog, apostol iz Jakovljeve poslanice zač. 57. od pole, Evanđelje od Luke zač. 14; pričesno: Pamet večnuju… U ruskom lvovskom štampanom Antologionu iz 1638. god. služba Svetog je slična, ali se na Gospodi vozvah uzima 6 stihira.

 

Glasnik, januar 1977.

 

 

NAPOMENE:


[1] Samo je drugi tropar (Podvigom dobrim…), dok je u grčkom: Carskim vjencem…, koji je u crkvenoslovenskom i Saborniku Božidara Vukovića iz 1538. g. naveden u službi Prenosa moštiju Sv. Stefana, 2. avgusta; takođe je i drugi svjetilan, različit od dva u grčkoj službi. U crkvenoslovenskom su na Liturgiji predviđena blažena praznika i Sv. Stefana od 3. pesme kanona; takođe mu je određen apostol (D. ap. zač. 17), Evanđelje (Mat. zač. 87) i pričasten, čega nema u grčkom.

[2] Ova primedba nalazi se u Lvovskom Antologionu iz 1638. g.

[3] Npr. rukopisni Mineji man. Dečana br. 37, XIV v.: br. 38, XIV v.; br. 45, XV v.; Tipici: br. 114 i br. 115, oba s kraja XIV ili poč. XV v.; man Sv. Trojice kod Pljevlja: Mineji br. 52, XIV v.; br. 24, XV v.; br. 94, XIV-XVI v.; Sabornik br. 30, XV v. U kalendarima, (Sabornicima 12 meseci) rukopisnih Evanđelja i Apostola redovno se predviđa, kao i u crkvenoslovenskim, na Liturgiji Svetome apostol iz D. ap. zač. 17 (dečanski pergamentni Apostol br. 25, XIV v.; br. 27, XIV v.; br. 28, XV v.; br. 29, XV v.; br. 30, XVI v.; i Evanđelje Matej začalo 87; dečanska Evanđelja: br. 5, XIV v.; br. 9, XV v.; br. 10, XV. v.; br. 13, XV v.; br. 14 iz 1494 g.; br. 15 iz 1561 g.; br. 16, iz 1572-73 r.; br. 18, XVI v. (U pergamentnom Evanđelju ove biblioteke br. 1, iz HIII-HIV v. predviđeno je takođe Evanđelje od Mateja, ali prema Jevsevijevoj podeli: glava 219, što je takođe i u Evanđelju br. 3 iz XIV v. U Evanđelju pak br. 12, XV v. predviđeno je Evanđelje od Marka glava (začalo) 53, koje je u br. 7 predviđeno za jutrenju); Man. Sv. Trojice: br. 75 i br. 85 iz XIV v.; br. 59 iz 1476 g.; br. 96, XV v.; br. 111, XV, br. 13, 14, 37, 38, 90 – svi iz XVI v.

[4] Rukopisni Prolozi man. Dečana br. 54, XIV v.; br. 56 i 59, XV v.; man. Sv. Trojice kod Pljevalja br. 3 i 4 iz XVI v. Istu primedbu sadrže sinaksari savremenih grčkih Mineja.

[5] L. Mirković, Heortologija, Beograd 1961, 98.

[6] „Znaj o prazdniceh koje podobajet prazdnova ti: Jemuže prazdniku ime crveno i broj crven, prazdnujem si prazdnik vas dan. A jemuže prazdniku tačiju broj crven, si prazdnik prazdnujem do poludne.“

[7] U ovom Saborniku, kao što navedosmo, nalazi se i služba „preneseniju častnih mošti Svetago prvomučenika Stefana arhidiakona“, 2. avgusta. Služba je na šest, sa apostolom i Evanđeljem na Liturgiji kao i 27. decembra.

[8] U jektenijama Liturgije sv. Jakova brata Gospodnjeg redovno se pominju i Sv. mučenici, a u jekteniji posle Simvola vere, odmah iza pomena Sv. Jovana Krstitelja, veli se: „(Pomenimo)… Stefana Prvodjakona i Prvomučenika“ (izd. Vladimirova 1938. l. 16, b). O ukazivanju poštovanja Sv. mučenicima i Sv. Stefana Apostolske ustanove nalažu: „A o mučenicima velimo vam da budu kod vas u svakoj časti, kao što i mi (apostoli) poštujemo blaženoga Jakova episkopa, i Svetog saslužitelja našeg Stefana“ (Vivliothiki Ellinon pateron, izd. Apostoliki diakonia, Atina 1955, T. 2, V, 8, str. 83). U VII knjizi istog spisa, gl. 33, o danima koje treba praznovati naređuje se: „Dan Stefana Prvomučenika praznujte“ (n. d. str. 165).

[9] K. Jireček – J. Radonjić, Istorija Srba, Beograd 1952, 98.

[10] Dr Radoslav Grujić, Crkveni elementi krsne slave, Glasnik Skopskog naučnog društva, Skoplje 1930, 72; K. Jireček, n. d. 260.

[11] Dr Vaso Glušac, Istina o bogomilima, Beograd 1945, 144.

[12] Up. grčki Minej izd. Vartolomeja Kutlumusijana, Venecija 1884, str. 90.

[13] U dečanskom rukop. Mineju br. 35, iz XIV v., na Gospodi vozvah stihire su na 6, prve tri 1. gl., druge tri 2. gl., Slava gl. 6 (isto kao u crkvenoslov. Mineju), no na I ninje predviđen je Krstobogorodičan; stihovnje Oktoiha, Slava Svetog gl. 6 (kao i u crkvenoslov. ), na I ninje – Krstobogorod.; tropar je isti kao u crkvenoslov. Na jutrenji dva kanona Oktoiha i jedan Svetog na 6, gl. 2. Po 3. pesni sjedalan, po 6. – kondak i ikos Svetog. Svjetilan Svetog s Bogorodičnim; na hvalite stihire na 6. Svetog, Slava gl. 8, I ninje Krstobogorod. O Liturgiji u ovom rukopisu ne pominje se ništa (Ni u Saborniku 12 meseci rukopisnog Evanđelja man. Sv. Trojice Pljevaljske br. 85, XIV v., ne pominje se prorok Ilija, niti mu se predviđa Evanđelje na Liturgiji.).

Jednaka sa službom navedenog dečanskog rukopisa br. 35 nalazi se služba Svetog u Saborniku Božidara Vukovića iz 1538 g., a takođe u rukop. Mineju man. Sv. Trojice br. 57, takođe iz XIV v. Takvu službu navode i rukopisni Tipici biblioteke istog manastira br. 19, iz 1545 g. i br. 33 iz XVII v.

[14] Dr Lazar Mirković, n. d. 249. (No kao što će se videti dalje, po Mansvetovu, crkva nije bila posvećena Sv. Iliji, nego je samo u njoj postojao paraklis posvećen njemu). Up. rukop. Prolog man. Dečana br. 56, XV v., i man. Sv. Trojice r. 22, XV v.

[15] Cerkovnij ustav, Moskva 1885, 241.

[16] L. Mirković, n. d. 249.

[17] A. Dmitrijevskij, Tipika, Kijev 1895, 177.

[18] Tako u rukopisnim Evanđeljima Sv. Trojice Pljevaljske br. 75, XIV v.; br. 96, br. 111, br. 59, svi iz XV v.; br. 90, br. 38, br. 37, br. 14, br. 13, svi iz XVI v.; dečanskim: br. 1, HIII-XIV v., u Saborniku 12 mesecem navedno je Evanđelje gl. 172, po Jevsevijevoj podeli (Pojet Isus Petra, ko(na)c: posluša) u stvari isto Evanđelje o Preobraženju Hristovom kao i u drugim Evanđeljima; br. 2, XIV v., navod u tekstu, jer nedostaje Sabornik 12 mesecem; br. 4, Evanđelistar iz XIV v., za praznik Sv. Ilije veli: „Jev(an)g(elije) išti avgust(ta) 6“; br. 5, XIV v., od Luke glava (začalo) 14; isto je u br. 6, XIV v.; br. 7, XV v., navodi na jutrenji Evanđelje od Mateja gl. 70, a na Liturgiji od Luke gl. 14; br. 8, br. 9, br. 10, br. 11, br. 12 (isto kao u br. 7 samo na jutr. gl. 71.), br. 13, br. 14, svi iz XVI v.; br. 15, br. 16, br. 17, br. 18, svi iz XVI v.; br. 20, XVI v. (u tekstu, jer mu Sabornik nedostaje).

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *