NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Dan praznovanja Svetoga Save

 

PITANJE: Zašto je dan Svetog Save našeg u Ruskoj crkvi naveden pod 12. januarom (a i Bogoslovija Svetog Save u Beogradu proslavlja ga tada), dok je u Srbljaku naveden pod 14. januarom i u celoj našoj Crkvi proslavlja se tog dana?[1]

 

ODGOVOR: Dani praznovanja pojedinih Svetih većinom su u vezi sa danom njihove smrti.[2] Sveti su, živeći bogougodno, već u ovom svetu dostigli blaženstvo onog života, te je smrt za njih bila u stvari vrata kroz koja su prošli u onaj, neprolazni. Zato Crkva smatra smrt Svetih rođendanom za Carstvo Nebesko. Iz istih razloga se njihov pomen proslavlja radosnim pesmama i prazničnom svečanošću.[3]

Tako biva i sa prazničnim danima naših, srpskih Svetih. Postavljeno pitanje stoga znači: Ako se 12. ili 14. januara čini pomen smrti Svetog Save, kako to da ovaj događaj pada u dva razna dana?

Prema opisu bolesti i smrti Svetog Save kod njegovih biografa, Domentijana i Teodosija, izlazi da je sedmični dan u koji je on umro bila nedelja.[4] Kog je meseca bila ta nedelja, kog mesečnog dana i godine, njihova kazivanja ne pominju ni jednom reči. Ta pitanja ostala su na odgonetanje nauci, i njihovim rešenjem bavio se niz poznatih naučnika. Rezultati do kojih su došli umnogome se razlikuju, no u jednome se svi slažu – da je smrt Svetoga bila u januaru. Odsluživši „va navečerije Bogojavljenija svetuju službu“ u Trnovu,[5] kako je bila velika studen, Sveti Sava se prehladio, te pri njegovih 60 godina i slabom zdravlju, odmah po Bogojavljenju obuze ga „krepka“ bolest i on, posle nekoliko dana bolovanja, umre. Svi do sada poznati pomeni u starim srpskim, ruskim i drugim bogoslužbenim knjigama navode samo mesec januar u vezi sa smrću Svetog Save, te kao opšti zaključak važi tvrdnja: „Izvan svake je sumnje, da je Sava umro u januaru, ne mnogo po Bogojavljenju“.[6]

Sada, dakle, sa izvesnošću znamo da je smrt Svetog Save bila u nedelju, meseca januara. Od ta dva podatka prvi, nedeljni dan, nije za našu stvar od značaja, kao ni pitanje koje je to godine bilo. Oni su od važnosti samo za utvrđivanje datuma meseca januara koji je pao u tu nedelju kad je Sveti Sava umro. To pak pitanje smatramo da je uspešno rešio poč. dr Dragutin Anastasijević, prof. Vizantologije na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, u svojoj raspravi: „Sveti Sava je umro 1236. godine“, objavljenoj u Bogoslovlju god. XI, sv. 3, str. 237 do 275.

Prema razlaganju prof. Anastasijevića, u starini se pominju ovih pet datuma u vezi sa praznovanjem Svetog Save u mesecu januaru: 12, 13, 14, 15. i 17. januar.

Pomen 12. januara, kao dan praznovanja Svetog Save, nalazimo na početku XV v., u jednom rukopisnom Evanđelju iz 1401. god., sada u Rumjancevskom muzeju u Moskvi. To je za sada najraniji pomen tog datuma (n. d. 259).

Datum 13. januar pominje mnogo ranije jedno Evanđelje iz 1328. godine, čije je pisanje počelo u Pećkom manastiru, a završeno u manastiru Svetog Nikole u Dabru (sada manastir Banja kod Priboja; n. d. 258).

Što se tiče 14. januara, ovaj se datum pominje još ranije. Nalazi se u službi Svetog u jednom Mineju XIII v., iz vremena kralja Vladislava (1234-1243. god.), pisanoj rukom Bratka koji je bio sveštenik kralja Vladislava Obrada. Pominje se takođe u Dečanskom Evanđelju iz XIII v., zatim u rukopisnoj službi Svetog iz XIV v. i u pergamentnom Evanđelju pisanom 1354. god., za mitropolita Sereza Jakova (Kalendar rasodera Kalista, Patrijaršijski Glasnik 1951, 101), pa u rukopisnom Tipiku manastira Zografa na Svetoj Gori iz XV-XVI v. itd. (n. d. 259, 260).

Pomen 15. januara nalazi se u jednom srpsko-slovenskom Mineju XIV v. sačuvanom u ruskom svetogorskom manastiru Svetog Pantelejmona (n. d. 259).

Najdocnije se javlja pomen Svetog Save 17. januara, zajedno sa praznovanjem njegovog oca Svetog Simeona, naveden u jednom grčkom rukopisu iz skita Svete Ane na Svetoj Gori (n. d. 259).

Kako je došlo do toga da se pomen vezuje za pet raznih datuma? Koji bi od sviju njih u stvari bio dan njegove smrti?

Prof. Anastasijević vrlo ubedljivo dokazuje da je Sveti Sava umro 13. januara 1236. god. i iznosi kako se, prihvatanjem ovog datuma i godine, na lak i logički razložit način može objasniti nastanak ostalih datuma u vezi sa pomenom Svetog Save. On tvrdi: Mnoge činjenice govore da je Sveti Sava mogao tek posle Vaskrsa 1234. god. poći na svoje drugo putovanje u Svetu zemlju. U poseti Svetim mestima u Palestini, putovanju u Egipat, Tivaidu, Skit i druga mesta proveo je sve do početka Velikog posta 1235. god., koji je proveo na Sinaju. Posle toga se vratio u Jerusalim, pa je putovao preko Antiohije i Male Azije, a zatim lađom stigao u Carigrad. Iz Carigrada je Crnim morem doplovio u Mesemvriju, a odatle, na konjima koje mu je poslao car Jovan Asen, pred Bogojavljenje 1236. godine stigao u Trnovo. Nedeljni dan posle Bogojavljenja, između 12. i 15. januara, datuma koje zapisi spomena Svetog Save pominju, te 1236. god., bio je 13. januara, te je i smrt Save mogla biti samo toga dana.

Ali zašto se onda tako rano, još u doba kralja Vladislava, ubrzo posle smrti Svetog Save, kao što rekosmo, njegov pomen i služba navode 14. januara? Prof. Anastasijević veli da je to stoga što je Srpska crkva želela da Sveti Sava ima punu, samostalnu službu, a to nije moglo biti 13. januara, jer je prema Evergetidskom Tipiku, koji je tada važio u Srbiji (i koji je Sveti Sava preveo i predao manastirima Studenici i Hilandaru), poprazništvo Bogojavljenja imalo šest, a ne sedam dana, i odanije mu padalo 13, a ne 14. januara.[7] Ni u poprazništvu, a pogotovo na odanije velikih praznika, Sveti koji padne u taj dan ne može da ima samostalnu službu, a kako je Srpska crkva htela da Sveti Sava ima takvu službu, nije ostalo drugo nego da se ona prenese na 14. januar.

Ovde treba učiniti jednu primedbu. Neki pisci koji su se bavili ovim problemom, kao i prof. Anastasijević, smatraju da na odanije ne može biti uopšte, ni nesamostalna služba koga Svetoga, nego samo praznična.[8] Međutim, smatram da ovo tvrđenje treba ispraviti. Ako razmotrimo dane u koje padaju odanija nepokretnih Hristovih i Bogorodičinih praznika iz broja dvanaest, videćemo da ona redovno bivaju na male Svete, čija se onda služba prenosi na prethodni dan, te na odanije biva „nepremeno“ služba samo praznika. Ali na odanija pokretnih praznika, koja mogu pasti i na velike Svete, vidimo da se služba Svetih ne prenosi na drugi dan, nego se vrši na odanije zajedno sa službom praznika. Tako biva čak na odanije Vaskrsa, Praznika nad praznicima, u sredu pred Spasovdan kad padne tada i praznik npr. Svetog Jovana Bogoslova (8. maja); ili na odanije Vaznesenja, ili Duhova kad padnu na Svete Konstantina i Jelenu.[9] Takav propis važi ne samo sada nego je bio i u starini, kao što vidimo iz naših starih rukopisa.[10] Pa ne samo tada, nego i na odanije nepokretnog praznika Vavedenja meša se služba Svetog Klimenta, episkopa rimskog, i Svetog Petra Aleksandrijskog sa prazničnom, i to Svetog Klimenta čak i kad odanije padne u nedelju.[11]

I Nikoljski veli da se na odanije praznika, ako na njega padne Sveti sa bdenijem, polijelejem ili makar sa Velikim slavoslovljem uzima i služba Svetog. A prema analogiji sa odanijem Vavedenja, on veli da se na odanija može vršiti i služba Svetih i kad to nije navedeno u Tipiku, npr. 21. septembra Svetog Dimitrija Rostovskog.[12]

Na odanije Bogojavljenja pada pomen malih Svetih, Svetih Otaca sinajskih i raitskih, a kad je odanije bilo 13. januara i tad je dolazio pomen malih Svetih Ermila i Stratonika. Zato se njihove službe prenose sa odanija i vrše dan ranije. No kad je nastao, za Srpsku crkvu veliki praznik Svetog Save, bilo je moguće da se njegova služba ne prenosi, nego vrši na odanije zajedno sa službom praznika. Kao što ćemo docnije videti, takva mogućnost je izneta i u nekim našim rukopisima i starim štampanim knjigama, te se ponegde tako i činilo. Istina, u takvom slučaju mnogo je manje moglo biti pesama Svetom, nego kad mu je služba samostalna, pogotovo kad dan odanija padne u nedelju, ili još u Nedelju o mitaru i fariseju. Dovoljno je, dakle, razloga bilo da se služba Svetog Save prenese dan docnije, iza odanija, da bi se mogla služiti samostalna, samo njemu. U rukopisima manastira Dečana i Pećke patrijaršije, koje sam pregledao i u kojima je pomen Svetog Save naveden, on je redovno pod 14. januarom, služba je samostalna i puna, sa Bogorodičnima, a bez prazničnih stihira.[13] Razlog za to vidimo u tome što – kako veli prof. Anastasijević – „Srpska je crkva… želela da se njenom osnivaču bar u njegovom „otačastvu“ služi samostalno… Jer, otkuda bi moglo biti da Sava ni u svojoj otadžbini nema samostalne službe? !“[14]

Za Grke pak, i druge pravoslavne narode, Sv. Sava, prirodno, nema onaj značaj koji ima za Srpsku crkvu, zato su oni njegovu službu, kao malu, preneli sa 13. januara, dana odanija bogojavljenskog, na prethodni dan, 12. januar, kao što se takva služba po pravilu prenosi, te mu pomen vrše u poprazništvu zajedno sa mučenicom Tatijanom. Tako su, smatra prof. Anastasijević, verovatno najpre postupili Grci u manastirima na Svetoj Gori. „Sa Svete Gore je zatim 12. januar kao datum praznika Savine smrti prešao i u Rusiju“.[15]

Međutim, kad je arhiepiskop Nikodim, 1319. god., preveo jerusalimski Tipik Svetog Save Osvećenog, i zaveo ga u Srbiji, pošto je malo ranije on već ušao u upotrebu i u vizantijskim manastirima, praznik Svetog Save ponovo se našao na odaniju Bogojavljenja, jer je po tome Tipiku odanije ne 13, nego 14. januara, kao što stoji u jednom grčkom rukopisu ovog Tipika iz XII veka kod Dmitrijevskog: „14. (januar). Svetih i bogonosnih Otaca naših u Sinaju i Raiti pobijenih. Toga dana se odaje praznik (Bogojavljenja)“. U drugom grčkom rukopisu istog Tipika iz XVI v., takođe kod Dmitrijevskog, stoji još određenije: „13. (januar). Mučenika Ermila i Stratonika. Služba praznika (poprazništva Bogojavljenja) i Svetih, a pojemo i službu Otaca (tj. sinajskih i raitskih), jer se 14. januara odaje praznik (Bogojavljenja) i jedino se poje služba njegova“.[16] Isto je tako i u rukopisu Nikodimovog prevoda Tipika: „Na 14. (januar). Prepodobnih Otaca naših u Sinaju i Raiti pobijenih. Biva sva služba bezuslovno Bogojavljenja na večernji, i na jutrenji i na Liturgiji“.[17]

Došlo se tako u istu situaciju u kojoj se našlo u početku, da praznovanje Svetog bude na odanije Bogojavljenja. Šta sada da se čini? U prvo vreme u ovoj situaciji postupalo se na razne načine. Jedni su ostavljali da nedoumicu reši nastojatelj. Tako u dečanskom rukopisnom Tipiku br. 115, iz XIV v., 14. januara, posle pomena sinajskih i raitskih Otaca piše: „Va taže dan prepodobnago otca našego Savi, prvago arhiepiskopa srpskago. Služba jego pojet se jegda volit predstatelj“. U pergamentnom Časlovcu i Sinaksaru br. 107, iz XIV v., iste biblioteke, veli se slično: „14. (januar). Va si dan otdavajem prazdniku. Služba vsa prazdniku. Va si že dan pamet prepodobnago otca našego Savi, prvago arhiepiskopa srbskago. Služba jegda volit prvostojatelj“.

Drugi su pokušali da izađu iz situacije na isti način kao i ranije kad je odanije bilo 13. januara, tj. ponovo su sa dana odanija prebacili službu Svetoga na dan docnije, da bi ostala samostalna. Tako je došlo da se pomen Svetog vrši 15. januara.

Treći su pak zadržali službu Svetog na 14. januaru i vršili je zajedno sa odanijem, kao što se veli u rukopisnom dečanskom Troparniku i Časoslovu, na hartiji, s kraja XV ili početka XVI v., br. 137: „13. (januar) Svetih mučenika Ermila i Stratonika. Tropar Mučenici tvoji. sep. 20. I otdavajet se prazdniku služba va 14, a služboju Svetago Savi sa rasuždenijem“.[18]

U istom ovom rukopisu navodi se još jedna mogućnost, tj. da se odanije Bogojavljenja prenese na 13. januar, a 14. januara da ostane samo služba Svetog Save, te se veli: „Ašte li voliši peti Svetomu osob, odavajet se prazdniku na 13“. Na isti način, obe mogućnosti koje iznosi ovaj rukopis, navedene su u starim štampanim psaltirima Božidara Vukovića iz 1519. god., Jeronima Zagurovića (1569. god.), i Bartola Ginamija (1638. god.). U pećkom rukopisnom Mineju br. 29, iz XVI v., navodi se samo ova poslednja mogućnost, te se 13. januara veli: „Va 13. otdavajem praz(dnik) i pojem službu vasu praz(dniku)“. Četrnaestog pak, januara navedena je ovde samo služba Svetom Savi.

Prema ovim podacima, pomeranje odanija Bogojavljenja sa 14. na 13. januar, da bi se 14. januara služila samostalna služba Svetom Savi, nije novija praksa Srpske crkve, nego potiče odavno, i verovatno se pojavila ubrzo po uvođenju jerusalimskog Tipika kod nas, početkom XIV veka. Ispočetka je navođena samo kao jedna od mogućnosti i vršena je samo ponegde. No tokom vremena praksa je tu mogućnost utvrđivala sve više, tako da se danas svuda u našoj Crkvi, samostalna služba Svetom Savi vrši 14. januara, odanije Bogojavljenja prenosi na prethodni dan, 13. januar, kao što je odanije negda bilo i po Evergetidskom Tipiku. Tu je praksu pismeno utvrdio Nikolajevićev Tipik: „Po pravilu crkvenom treba da se odanije Bogojavljenja čini 14. januara, no ovo se sada premešta na 13. januar, zbog praznika prvog Srpskog Prosvetitelja i Arhiepiskopa Sv. Save, kome se, po pravilu u Srbljaku izloženom, zasebno služi bez Odanija praznika“.[19] Isto se tako veli u novom izdanju Služebnika: „13. (januar). V sij den otdajetsja prazdnik svjatih Bogojavljenij, v serbscjej cerkvi“.[20]

Ako se, dakle, uzmu u obzir rezultati do kojih je došao u svome istraživanju prof. Anastasijević, tj. da je Sveti Sava umro u nedelju 13. januara 1236. godine, onda se sa lakoćom, vrlo logično i prirodno može razumeti i objasniti nastanak sva četiri sukcesivna datuma (od 12. do 15. januara) u koja se javlja njegov pomen u starini.[21]

Takođe nam postaje jasno da je, zbog potrebe da mu se služi samostalna služba, još u doba kralja Vladislava prenet pomen na 14. januar, prvi dan posle odanija (koje je tada bilo 13. januara) u koji se Svetom može služiti takva služba.

Kad je uveden jerusalimski Tipik u Srbiji, po kome odanije biva 14. januara, vrlo rano je kod nas nastala praksa da se odanije Bogojavljenja prenosi na 13. januar, a služba Svetog Save ostaje za 14. januar. Postepeno je ovaj način proslavljanja Svetog Save nadvladao, i danas se u Srpskoj crkvi vrši svuda.

 

Glasnik, avgust 1975.

 

NAPOMENE:


[1] Videti: Rad. Grujić, Služba 13. novembra kao prva služba Svetom Savi srpskom, Glasnik SPC, 1951, 101.

[2] Ili otkrićem i prenosom njihovih mošti. Sv. Crkva slavi samo tri dana rođenja (i začeća): Gospoda Isusa Hrista – Božić, Sv. Bogorodice – Mala Gospođa i Sv. Jovana Krstitelja – Ivanjdan.

[3] L. Mirković, Heortologija, Beograd 1961, 84; Prof. arhimandrit K. Kern, Gimnografija i Eortologija, 1967, litografsko izdanje, 109.

[4] „A kad je minuo dan subotni i prispela noć nedeljna, i kad je osvitao dan nedelje… nasta borba u telu Preosvećenoga… i tako se približi ka koncu života… I dok sveobičnim dolaskom u ponoć Gospod prilažaše sluzi svome, iziđe tako, nekim blagim običajem sveta duša njegova“ (Domentijan). „A ka ponoći dana Vaskrsenja, kad je osvitala nedelja, Sveti pričestivši se Prečistim i Svetim Hristovim Tajnama, reče što i uvek govoraše: Slava Bogu za sve… I tako do svog svršetka zahvaljujući Bogu, u ruke Njegove predade svoju dušu…“ (Teodosije, Život Sv. Save, Beograd 1973, 201-202. Up. D. Anastasijević, Sv. Sava je umro 1236. godine, Bogoslovlje, god. XI, sv. 3, 254, 255).

[5] Teodosije, n. d. 199.

[6] Anastasijević, n. d. 257.

[7] Tako se navodi i u pećkom rukopisnom Evanđelju br. 27, iz XV v., u kome nema pomena Sv. Save, nego su pod 14. januarom samo raitski i sinajski Oci, kao i Sv. Markel papa rimski, a za 13. jan. veli: Svetago mučenika Ermola(ja). Vsa služba prazdniku.

[8] N. d. 261, 274.

[9] Up. Markove glave za te Svete u crkvenoslov. Tipiku i Pentikostaru.

[10] Rukopisni Tipik man. Dečana br. 115, iz XIV v., za 8. maj, dan Sv. Jovana Bogoslova, veli: „Podobajet vedeti jako ašte va koji gode dan po Pasce slučit se pamet apostolu, ili na Prepolovljenije, ili na Vaznesenije, ne ostavljajet se, na pojet se sa prazdnikom“. Isto navodi i rukopisni Tipik iste bibliot. br. 114, kraj XIV ili poč. XV v. („Vedi jako vanjže dan slučitse… ”l. 157, a), kao i rukop. Tipik pećkog manastira br. 103, kraj XIV v., koji navodi da se i u sredu pred Vaznesenje (odanije Pashe) uzima služba apostola sa prazničnom.

[11] Up. Tipik pod 25. nov. A tako isto propisuju navedeni rukopisni Tipici br. 114 (na l. 110 b, navedena je služba 25. nov. sa oba Sveta i prazničnom, a na l. 6a služba odanija Vavedenja kad padne u nedelju meša se sa službom Sv. Klimenta, uz objašnjenje: Svetomu že Petru služba pojet se jegda hoštet eklisiarh). Isto je tako i u rukopisnom Tipiku br. 115, kao i pećkom br. 103.

[12] Posobije, S. Peterburg, 1900, 531.

[13] Rukop. Evanđelje, na pergamentu, br. 3, iz XIV v.: (14. januar) posle pomena sinajskih i raitskih Otaca: „Va tažde dan uspenije iže va s(ve)tih S(ve)tago Savi prvago arhijep(i)s(ko)pa srpskago…“; Br. 6, Četvoroevanđelje na hartiji, kraj XIV v.: „Va tažde d(a)n iže va s(ve)tih o(t)ca našego Savi… ”; br. 9, Četvoroevanđ. na hart. iz XV v.; br. 10, Četvoroevanđelje XV v.; br. 11, Četvoroevanđ. XV v.; br. 14, Četvoroev. iz 1494. g.; br. 15, Četvoroev. iz 1573-74 g.; br. 17, Četvoroev. XVI v.; br. 18, Četvoroev. druga pol. XVI v.; Rukopisni Praksapostoli: br. 25, pergam. iz HIII-XIV v.: „Va tažde d(a)n iže va s(ve)tih o(t)ca našego Savi prvago arhiep. srpskago. Služba vsa noebra 13.“; br. 27, hart. XIV .; br. 29, XV v.; Mineji br. 45a XVI v.; br. 45b, XVI v.; Tipik br. 114, XIV v.; Tipik br. 115, XIV v; Pergamentni Časoslov i Sinaksar br. 107, XIV v.; Troparnik i Časoslov br. 137, kraj XV i poč. XVI v.; Rukopisni praznični minej crkoleški br. C 7; Pećke bibliot. rukop. Četvoroevanđ.: br. 192, XV v.; br. 11, poč. XVI v.; br. 13, XVI v. (sa zapisom patr. Pajsija da je Evanđelje našao u ćeliji šaškovačkoj 1624. god. 5. jan.); br. 14, XVI v.; br. 15, iz 1543. g. (U zapisu 1722, 1743. i 1806. g. vidi se da je pripadalo crkvi štitarskoj – pominje se i selo Čebinac); Apostol br. 20, iz XIV v.; Apostol i izborno Evanđ. br. 26, XV v.; Apost. br. 25, XVI v.; br. 74, Psaltir i Časoslov XVI v.; Minej br. 29, XVI v.; Časoslov br. 75, XIV-XV v. (Meseca togo va 14. dan otdavajem prazdniku. Vi sii že dan i pamet satvarajem iže va svetih otca našego Savi prvago arhiepiskopa i učitelja srbskago); Služabnik i izborno Evanđ. br. 82, XVI v.; Beogradsko štamp. Evanđ. 1552. g.; Evanđ. Mrkšine crkve 1562. g.

Ne navode pomen Sv. Save: Dečanski rukopisi: br. 1, pergament. Evanđ. iz XIII-XIV v.; Pergam. Evanđelistar br. 4. iz XIV v.; br. 12 Četvoroevanđ. hart., druga pol. XV v.; br. 13, Četvoroevanđ. hart., druga pol. XV v.; br. Crkoleško Četvoroevanđ., pergam. XIII v.; Crkoleški Apost. na perg. XIII v. (Na margini drugom rukom dopisan pomen Sv. Save 14. jan.); Dečanski Praksapostol br. 28, XV v.; br. 30, Praksapostol, XV v.; Pećki Apost. br. 23, XV-XVI v.; Tipik br. 103, kraj XIV veka.

U sledećim rukopisima nedostaju listovi u januaru: Dečani: br. 2, pergam. Evanđ. XIV v.; br. 7, Četvoroevanđ. XV v. bugarske rec.; br. 8, Četvoroev. poč. XV v.; br. 20, Četvoroev. XVI v.; br. 21, Četvoroev. XV v.; br. 31, Praksapost. druga pol. XV v.; Apost. br. 113, XV v.

[14] N. d. 272.

[15] N. d. 273.

[16] Anastasijević, n. d. 270, 269.

[17] N. d. 269.

[18] Biće da je ovo isti Troparnik za koji prof. Anastasijević veli da je pergamentni („na koži“) i s kraja XIV ili poč. XV v. (n. d. 271).

[19] Beograd 1971, 100.

[20] Beograd 1974, 367.

[21] No prof. dr Radoslav Grujić smatra da je 14. januar dan smrti Sv. Save, a ne 13. januar, kako tvrdi prof. dr Dragutin Anastasijević. Profesor Grujić piše: „A poznato je koliko se i kod nas lutalo sa datumom praznovanja Sv. Save zbog odanija Bogojavljenja na dan smrti njegove 14. januara…“ (Prvi datum praznovanja Sv. Simeona-Nemanje, Glasnik Skopskog naučnog društva 1936, knj. XV-XVI, str. 355).

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *