NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Zašto se vrši parastos izginulim u borbama za slobodu – od Kosova do danas – kad su oni Sveti?

 

PITANJE: Pročitao sam u „Pravoslavlju“ da je na Vidovdan vršen parastos izginulim u borbama za slobodu od Kocova pa do sada. Zašto se moli za duše njihove i vrši parastos kad ih je Crkva proglasila Svetim?

 

ODGOVOR: Postavljeno pitanje odnosi se direktno na problem kanonizacije Svetih u Pravoslavnoj crkvi uopšte a posebno u našoj, Srpskoj. Kako se o tome problemu ne možemo obavestiti iz svima dostupne Liturgike i Heortologije prof. dr Lazara Mirkovića, jer onde uopšte nije obrađen, čak ni postavljen, to je neophodno da ga ovde makar u osnovnim crtama razmotrimo. Tek tada ćemo biti u mogućnosti da kažemo nešto određenije na postavljeno pitanje.

I. Kao jednu od osnovnih istina Sveto Pismo ističe Božju volju da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine (1 Tim. 2, 4), te Bog upućuje svima isti poziv: Budite sveti, jer sam ja svet, Gospod Bog vaš (3 Mojs. 11, 44). Na ovu istinu ukazuje Sveti apostol Petar veleći: Po Svetome koji vas je pozvao, budite i sami sveti… (1 Pet. 1, 15, 16), a takođe apostol Pavle: Ovo je volja Božja, svetost vaša (1 Sol. 4, 3). Na drugom pak mestu apostol Pavle kazuje da bez svetosti niko ne može prići Bogu niti ga videti (Jevr. 12, 14). Postići, dakle, svetost pravi je cilj ljudskog života, jer tek svetošću dostiže čovek punoću svoga bića, postaje čovek u pravom smislu te reči. Taj čovek skinuo je starog, grešnog čoveka i obukao se u novog, po Bogu stvorenog u pravdi i svetosti (Ef. 4, 22-24). U tome otac Justin Popović vidi razlog dolaska na zemlju Gospoda Isusa Hrista: „Radi toga je Bog postao čovek, da nam kao Bogočovek pokaže kako se može postati božanski svet“.[1]

U istom cilju, da bi i po svom Vaznesenju pomogao ljudima u dostizanju osvećenja, Gospod Isus je osnovao Crkvu svoju.[2] Ona ih upućuje dobru, pruža blagodatnu pomoć, bodri i pohvaljuje one koji putem svetosti hode i proslavlja one koji su postigli svetost i blaženstvo. Proslavljajući Svete, verni im se mole za pomoć, da bi i oni mogli dostići svetost i blaženstvo Carstva Božjega. Poštovanje i obraćanje tim članovima Crkve, koji se osobito trude oko svog osvećenja i spasenja, biva još dok su na ovom svetu, a pogotovo kad se presele na onaj, u Crkvu toržestvujuću. „Svete poštujemo…, i iz ljubavi koju smo im ukazivali još dok su bili živi, kao svetim ljudima Božjim“, veli Blaženi Avgustin.[3]

Na taj način, naziv „sveti“ kojim su u Novom Zavetu nazivani svi verni,[4] „u II veku počeo je već da se daje samo određenim licima koja su u Crkvi imala osobiti značaj“,[5] tj. onima „koji se proslaviše svojim strogo moralnim životom, koji se javiše kao borci do ličnog samopožrtvovanja, jer i život svoj založiše za Carstvo Hristovo“.[6]

Proslavljanje nekog od Svetih u staroj Crkvi redovno je počinjalo i razvijalo se na ovaj način: Verni koji su sa Svetim živeli u istom mestu, i koji su znali njegov život, ili videli njegovu mučeničku smrt, prvi su počeli da ga proslavljaju, da se skupljaju na godišnji dan njegove smrti na grobu mu, ili mestu mučenja, uz znake poštovanja: molitve i pesme u njegovu čast, priređivanja agape, paljenje sveća itd. Mnogi od njih bili su očevici i svedoci čudesnog isceljenja na njegovom grobu, ili drugog dejstva Božje blagodati na njega. Uz one koji su Svetome zahvaljivali za ukazanu pomoć, drugi su ih verni prizivali u svojim potrebama. „Ovo prizivanje zastupništva Svetih sačinjava bitni deo crkvenog poštovanja, u smislu da ih Bog, kome su oni ugodili, sluša.[7] U tome su uzimali učešća i pojedini sveštenici, od kojih su oni sa književnim sposobnostima sastavljali najpre tropar i kondak, a zatim celu službu Svetome, hvaleći njegovo delo, ili mučeničku smrt, kao i blagodatnu pomoć ukazanu drugim, ili sebi samom.

II. Pismena svedočanstva o molitvenom proslavljanju Svetih imamo već s početka II veka. U opisu mučeničke smrti Svetog Ignjatija Bogonosca veli se: „Provodeći nekoliko dana nad njegovim grobom u pevanju himni, hrišćani su odlučili i ubuduće slaviti život njegov i stradanja, i pri pomenu njegovom proslavljati Gospoda Isusa.“[8] Na sličan način pominje se proslavljanje Svetog Polikarpa Smirnskog u opisu njegovog mučenja. A tako je bivalo i sa proslavljanjem drugih Svetih pored mučenika, tj. podvižnika i jeraraha.

U staroj Crkvi, kako veli E. Golubinski, znalo se za tri klase Svetih. U prvoj su bili „starozavetni patrijarsi i proroci, i novozavetni apostoli (ne govoreći o onima koji su stajali izvan klasa, bili Božja Mati i najveći među rođenim od žena, Jovan Preteča), za koje je Crkva verovala da su se udostojili biti patrijarsima, prorocima i apostolima što su bili ljudi sveti. Drugo je bila klasa ljudi koji su učinili takav podvig koji je, po verovanju Crkve, jedan i sam po sebi, davao licu koje ga je podnelo venac svetosti. To su mučenici, koji po verovanju Crkve, kako ona poje u njihovom troparu: U stradanju svome stekoše vence netruležne.[9] Treću klasu sačinjavali su Sveti… koje je Crkva priznavala za svete ne zbog njihovog pripadanja izvesnoj klasi nego zato što je lično, jednog ili drugog između njih smatrala dostojnim ovog priznanja. To su sveti između podvižnika (asketa). Iza ove ostaje klasa svetih jeraraha, ili Svetitelja. Za Svete ove poslednje klase, s najvećom verovatnoćom treba smatrati da su … s početka pripadali prvoj klasi, a zatim bili pribrojani poslednjoj“.[10]

Kao što je rečeno ranije, od početka II veka sačuvana su pismena svedočanstva o molitvenom proslavljanju Svetih mučenika. Prema Golubinskom, proslavljanje starozavetnih patrijaraha i proroka posvedočeno je od početka IV veka. Proslavljanje Svetih podvižnika biće da je od početka bivalo na osnovu dara čudotvorstva, koje im je dato još za života, ili posle smrti. Što se tiče Svetih jeraraha na osnovu svedočanstva Sozomena,[11]i kartaginskog kalendara iz VII veka,[12] kao i činjenice da su u broju Svetih svi carigradski episkopi, od prvog, Mitrofana (315-325. g.), do Evstatija (1019-1025. g.), sem onih koji su bili jeretici, ili nisu ostali na katedri do smrti, ili su s nje bili uklonjeni, može se zaključiti da je svaka mesna Crkva u broj svojih Svetih ubrajala sve svoje pravoslavno besprekorne episkope. Golubinski smatra da je to bivalo „na osnovu te vere da episkopi, kao prizvani zastupnici ljudi pred Bogom u ovom životu, ostaju takvi i u zagrobnom životu. Od HI veka za pribrajanje liku Svetih i od episkopa se traži kao uslov projavljivanje čudesa.[13]

III. U staroj Crkvi, kult pojedinih Svetih imao je prvobitno lokalni karakter. U mestu gde su živeli i podvizavali se, Sveti su proslavljani od vernih koji su njihove podvige poznavali i videli.[14] U prva tri veka ne pominje se „nijedan opštecrkveni praznik u čast koga bilo Svetog ili mučenika“.[15] Ali tokom vremena, slava pojedinih Svetih, zbog okolnosti u kojima su se podvizavali, ili mučenički postradali, širila se sve više. U pismu Smirnske Filomalijskoj crkvi, o smrti Svetog Polikarpa, koji je postradao istovremeno sa 11 hrišćana iz Filadelfije, veli se da „njega samoga gotovo svi proslavljaju tako da se među neznabošcima u svima mestima o njemu govori“.[16] U Sirskoj Didaskaliji, od Svetih pominju se samo mučenici, ali kao mesni Sveti. Apostolske Ustanove pak naređuju već njihovo opšte praznovanje. „A o mučenicima kažemo vam da budu kod vas u svakoj časti, kao što se kod nas (apostola) poštuju blaženi Jakov episkop i naš sveti saslužitelj (sindiakonos) Stefan. Jer oni su i od Boga ublaženi i od prepodobnih muževa poštovani…“[17] U svojoj VIII knjizi, ovaj spis, pored Svetih mučenika pominje opšte praznovanje Svetih apostola i naređuje da tada robovi ne rade: „Neka ne rade u dane apostolske, jer (oni) postadoše vaši učitelji u Hristu i udostojiše vas Duha Svetoga. Neka ne rade u dan Stefana Prvomučenika i ostalih Svetih mučenika koji pretpostaviše Hrista svome životu“.[18] Tako je, dakle, pored opšteg poštovanja Svete Bogorodice, Jovana Krstitelja, starozavetnih patrijaraha i proroka, kao i Svetih apostola, kult Svetih mučenika, i ostalih Svetih, postepeno prelazio granice mesne Crkve i širio se dalje.

IV. Iz pomenutog naređenja Apostolskih Ustanova vidimo da viša crkvena vlast nije stajala po strani i bila nezainteresovana u ovim duhovnim kretanjima života vernih, nego ih je pratila i u njima učestvovala. Za Svetog Kiprijana Kartaginskog kazuje se da je za vreme Decijevog i Valerijanovog gonjenja slao sveštenike i đakone po mestima eparhije, kako radi bodrenja mučenika tako i radi njihovog pogreba i beleženja imena i dana smrti, u cilju proslavljanja njihovog godišnjeg pomena.[19] Sveti Vasilije Veliki pominje kao „stari običaj episkopa Ponta da se skupljaju na godišnji pomen slavnih mučenika Evpsihija i Dame“.[20]

Od IV veka javljaju se odluke pojedinih pomesnih i Vaseljenskih sabora koje se odnose na proslavljanje Svetih. Gangrski (304 g.), svojim 20. kanonom osuđuje evstatijane koji su bili protiv molitvenog skupa i službe u čast Sv. mučenika.[21] Kanon 9. i 24. Laodikijskog sabora (364. g.) zabranjuju vernim odlazak na molitvu i službu „lažnim mučenicima, tj. jeretičkim, jer su oni daleko od Boga“.[22] Kanon 83. Kartaginskog sabora (394. g.) naređuje da se poruše oltari podignuti, prema snovima i lažnim otkrivenjima, u spomen mučenika u polju ili vinogradu, ako to nisu bila mesta njihovog stanovanja, ili mučenja, ili njihov posed, a nema tela, ili ostataka (moštiju) njihovih.[23] Kanon 46. istog sabora naređuje da se akti o mučenju Svetih čitaju na godišnjem pomenu njihove smrti. Šesti pak Vaseljenski sabor, 63. kanonom naređuje da se lažni martirologiji, sastavljeni od neprijatelja istine, s ciljem pomračivanja slave mučenika Hristovih i privođenja u neverstvo onih koji ih slušaju, ne smeju čitati, nego se moraju spaliti.[24] Da neka crkva ne bi bila posvećena nepoznatom Svetom, ili jeretiku, papa Gelasije, u V veku, uzakoni da odluku kome će Svetom crkva biti posvećena može doneti samo papa.[25]

V. Iz ovih propisa izlazi da je crkvena vlast budno pratila način i razvoj proslavljanja Svetih i u slučaju kakvog zastranjivanja upućivala na pravi put, ispravljala nepravilnosti kulta i himnografije, uvodeći ih u granice dogmatskih i liturgičkih principa. Ali sva ta akta više crkvene vlasti već računaju sa kultom Svetih kao sa postojećim, ona ga ne stvaraju. Prema reči Gospodnjoj: Ne može se grad sakriti kad na vrhu gore stoji (Mt. 5, 14), ni svetost Svetih nije mogla da ostane neprimećena od vernih i sveštenstva, te oni nisu mogli da je ne posvedoče proslavljanjem. „Kako da ne poštujemo one“ – veli Sveti Jovan Damaskin – „koji su postali sluge i prijatelji i sinovi Božji!“[26]. Kad ih je Gospod „proslavio divnim čudesima, izvorom nekim obilnim, ili takoreći stalno obilnom rekom darova…, nečuveno je i zaista neumesno, ako ih je Bog divno, pred svima proslavio kao Svete, a mi se ne naslađujemo njihovim poštovanjem i čak se lišavamo koristi od toga, osobito imajući potrebu u ovim zastupnicima“.[27]

Svetost nije neki čin, ili odlikovanje, koje Sveti nisu imali, nego im tek pridali verni ili Crkva svojim proslavljanjem i veličanjem. Ne mogu verni i Crkva dati ili ne dati svetost Svetima, nego oni njihovu svetost samo objavljuju i svedoče. Sveti su svetost postigli svojim trudom, uz pomoć blagodati Božje. U tome im je, kao što rekosmo, i Crkva pomagala svojim sredstvima osvećenja, ali stvoriti od nesvetih Svete svojim dekretom, ili kanonizacijom, to Crkva niti je činila, niti je mogla činiti. Za nju je akt kanonizacije, i kad je vršen formalno i kada nije, uvek bio deklarativan, imao smisao objavljivanja i svedočenja postojeće stvarnosti, tj. svetosti, a ne konstitutivan, tj. pridavanje Svetim svetosti koju oni dotle nisu imali. Pomenuti mitropolit Konstantinos tačno primećuje: „Nije od potrebe, takoreći, nikakvo zvanično priznanje svetosti Svetih od neke vlasti, npr. episkopa, ili sabora episkopa, što je u toj stvari čvrst stav Crkve“.[28] To potvrđuje i sam naziv „kanonizacija“,[29] što znači unošenje u kanon, spisak Svetih, kao i noviji grčki izraz za taj pojam „anakiriksis agion“, objavljivanje Svetih. Svojim dejstvom već utvrđeni kult pojedinih lokalnih Svetih viša crkvena vlast je samo objavljivala celoj Crkvi. Uglavnom, to je bivalo bez nekog naročitog zvaničnog postupka kanonizacije, nego samim unošenjem službe Svetih u zvanične crkvene knjige, Mineje i dr.[30]

Zato nas ne čudi što iz tog starog doba „ne samo da do nas nije došao nijedan originalni akt o vršenju kanonizacije, ako je bilo takvih akata, nego nije poznat indirektni zapis koji govori upravo o tome“.[31] Čak, kako veli prof. L. Mirković, „nije poznato ni da li je (kanonizacije) uopće bilo“.[32] Iz docnijeg vremena ima podataka o aktivnom dejstvu crkvene vlasti u objavljivanju, kanonizaciji pojedinih Svetih kako u Grčkoj (patrijarha Fotija, Svetog Grigorija Palame, Svetog Gerasima Kefalonijskog, Svete Filoteje Atinjanke), tako u Ruskoj i našoj, Srpskoj crkvi. Ali potrebe za tim – kako veli Jeronim Kotsonis – bivalo je retko, i „ova praksa ne čini pravilo“.[33]

VI. Zapadna crkva stoji uglavnom na istim principima u pogledu poštovanja Svetih, značaju čuda za dokaz njihove svetosti, lokalnog pa opšteg praznovanja, itd. Ali se kod njih, kao i u drugim pitanjima, stvar postavlja na izrazito juridičke osnove. Spočetka i kod njih je proslavljanje pojedinih Svetih bilo lokalnog karaktera, vršeno u mestu i dijecezi gde se Sveti projavio, pa se postepeno širilo sve dalje i dalje, bez nekog naročitog akta kanonizacije. Naveli smo već naredbu pape Gelasija da papa odlučuje kome će se Svetom posvetiti neka crkva. Zakonodavstvo u državi Karolinga otišlo je korak dalje naređenjem da se ne mogu slaviti „Sveti od skora prijavljeni, bez potvrde episkopa koji će to da ispita“. Da bi kult pojedinih Svetih dobio veći autoritet i proširio se, pojedini biskupi se od X veka obraćaju papi tražeći njegovu potvrdu i pomoć.[34] Najzad, u XII veku, papa Aleksandar Š, dekretom koji je ušao u „Corpus iuris canonici“, zabranio je javno proslavljanje koga bilo Svetog bez papske potvrde.[35]

Pri tome se kod njih razlikuje čin beatifikacije (naziv: Blaženi), kao prvi stupanj, od čina kanonizacije (naziv: Sveti). „Beatifikacijom se samo daje uopšte dozvola da se neki sluga Božji poštuje, ili najviše određuje mu se kult za pojedinu oblast“.[36] Odluka o beatifikaciji nije, dakle, završna kao ona o kanonizaciji, koja znači poštovanje Svetog u celoj Crkvi. Proces za oba čina razvijao se postepeno dok se došlo do mnoštva detaljnih propisa kako se počinje i vodi. Proces je veoma sličan sudskom i počinje traženjem biskupa ili korporacija iz dijeceze gde se glas o vrlinama ili mučeničkoj smrti nekog Svetog pronosi bar 50 godina. Najpre biva „informativni proces“, koji vodi biskup dijeceze gde je pokojnik sahranjen i gde su se čuda pokazala. Ako on bude uspešan i pokažu se nova čuda (dva ili četiri), episkop dostavlja predmet sa svojim mišljenjem o stvari i o svedocima u Rim, gde sad već pravi proces za beatifikaciju vodi Kongregacija Sacroruim rituum.[37]

U procesu pred Kongregacijom „glavnu ulogu imaju: promotor fidei…, popularno nazvan advocatus diaboli (đavolov advokat), koji rigorozno ispituje ima li dotična osoba tražena svojstva; protivnu ulogu ima promotor causae…, popularno nazvan advocatus Dei (Božji advokat), koji dokazuje da dotična osoba ta svojstva ima“.[38] Slično se vodi i proces kanonizacije.

Kad se jedan ili drugi proces zaključi, papa vrlo svečano vrši čin proglašenja Blaženim, ili Svetim, nad grobom Svetog Petra, uz reči: „Utvrđujemo i određujemo da je Blaženi (ime) Svet i upisujemo ga u katalog Svetih da bi na dan svog prestavljanja bio usrdno proslavljan celom Crkvom“.[39]

VII. Razmotrimo li osobine i podvige koji su u svesti naroda i Crkve uzdigli Svete iznad ostalih vernih, odnosno bili uslov za njihovo proslavljanje kao Svetih, videćemo da u Pravoslavnoj crkvi oduvek, kako veli jerusalimski patrijarh Nektarije 1680 g.: „Tri se stvari priznaju dokazom istinske svetosti među ljudima: Besprekorno pravoslavlje, 2. Vršenje svih vrlina, što pretpostavlja stajanje za veru do krvi, i najzad 3. Proslavljanje od Boga natprirodnim znacima i čudesima.“;[40] ili, kako ova tri uslova formulišu drugi pisci: Da su kršteni vodom ili krvlju, tj. da pripadaju Crkvi; Da su ili postradali kao mučenici za hrišćansku veru, ili da im je život u svemu besprekoran; Da su, ili za života ili posle smrti, posvedočili svoje poslanstvo čudima koja su opštepoznata.[41]

Način pak na koji se ukazivalo poštovanje Svetim i njihovo proslavljanje u Crkvi odvojilo se u ovim opštim karakteristikama: 1. Pridavan im je naziv Sveti; 2. Poštovanje je ukazivano njihovim grobovima, moštima (ukoliko su sačuvane) ili drugim relikvijama koje su im pripadale; 3. Poštuju se njihove ikone; 4. Podižu se hramovi i kapele u njihovo ime; 5. Održavaju njihovi godišnji pomeni sa posebno sastavljenom službom za taj dan.

Dok Zapadna crkva, kao što rekosmo, razlikuje dva stupnja svetosti: niži Blaženih, i viši Svetih,[42] u Pravoslavnoj crkvi te razlike nema. Doduše, u Ruskoj i našoj Srpskoj crkvi, naziv Blaženi upotrebljava se, ali samo za dva zapadna sveca: Avgustina i Jeronima, „koji su poštovani iz davnina, no u pojedinim teoretskim pitanjima nisu bez prigovora. Od istočnih muževa naziva se Blaženim samo Teodorit Kirski, no zašto i u kakvom upravo smislu, nije jasno po istorijskim podacima“.[43] Glubokovski pretpostavlja da je ovaj naziv nastao „kao kompromis neprimerenih autoritativnih suđenja o ovom velikom crkvenom delatelju“.[44] Biće da se ovaj naziv za pomenutu trojicu poznatih crkvenih muževa koji se u Pravoslavnoj crkvi molitveno ne prizivaju, nemaju čina službe, počeo upotrebljavati kod ruskih bogoslovskih pisaca XVIII veka, a od njih prešao nama. Kod grčkih bogoslova ne upotrebljava se ni u ovim slučajevima.

Čisteći se od svakog greha i ispunjavajući vrlinama, Sveti su svoju dušu učinili hramom Duha Svetoga, „tako da i sveta tela njihova, po reči Apostola, postaju hramovi Svetog Duha (1 Kor. 6, 19; 3, 17)“.[45] Ukazivanje poštovanja Svetim i njihovim moštima bilo je zbog toga u Crkvi od početka. Kad je posle mučenja Sveti Polikarp spaljen, verni „izvadivši časnije od dragog kamenja i skuplje od zlata kosti njegove, stavismo ih“ – vele – „gde je trebalo, gde ćemo se, prema mogućnosti, skupljati u veselju i radosti, i Gospod će dati da slavimo rođendan (genethlion) njegovog mučeništva“.[46] Isto je tako postupljeno i sa ostatkom moštiju Svetog Ignjatija Bogonosca: „Dragocena riznica stavljena u laneno platno“, preneta je s čašću u Antiohiju.[47]

Ukazujući poštovanje svetim moštima, Crkva u stvari slavi Boga, čijom je blagodaću Sveti i postao svet, i Koji u Svetim obitava. To je vernima uvek bilo jasno. Kad su Jevreji, pod vidom hrišćana, tražili da centurion spali Svetog Polikarpa, tobože da ne bi neki verni u Smirni, ostavivši Raspetog (Hrista), počeli slaviti Polikarpa, pisac njegovog mučeništva piše da to ne može biti, jer „mi nikad ne možemo ostaviti Hrista, postradalog za spasenje sviju onih koji se spasavaju, čistog umesto grešnih. Njemu koji je Sin Božji, klanjamo se, a mučenike kao (Njegove) učenike i posledovatelje Gospoda ljubimo dostojno zbog beskonačne revnosti prema svome Caru i Učitelju“.[48]

VIII. Neki pisci, kao uslov za priznanje svetosti pominju i netljenost mošti.[49] No, kad se uzme u obzir da se u starini pominju kako netljene mošti Svetih,[50] tako i njihove kosti,[51] činjenica netruležnosti i mirisa mošti nije bitna, bitno je čudotvorstvo, dejstvo blagodati Božje preko Svetih. Golubinski navodi nekoliko slučajeva gde su ostala netljena tela episkopa, ili nekih vernih, ali bez čudotvorstva, ponovo vraćena u zemlju. Godine 1479. nađeno je telo mitropolita Filipa, šest i po godina od smrti mu. Ostavljeno je 12 dana da se vidi hoće li se pojaviti čuda. Kad se to nije desilo, ponovo je vraćeno u zemlju. U dva gradića kod Kijeva, 1724. g., pri kopanju groba za nekog pokojnika, nađena su netljena dva ženska tela od oko 10 i 15 godina. Kijevski arhiepiskop Varlaam pisao je Svetom Sinodu da je video oba tela koja su onakva „kako izgledaju netljene mošti“.[52] No, kako nije bilo nijednog dostovernog svedočanstva čudotvorstva, on je naredio da se zakopaju.[53]

Zaključak Golubinskog možemo primiti kao princip u toj stvari: „Uopšte, po neispitanim odlukama Božjim, telesni ostaci jednih Svetih proslavljeni su netljenijem, a drugih nisu.“[54]

Golubinski još napominje da se kivoti sa moštima Svetih postavljaju obično pred oltarom, s desne strane, ili u niši južnog zida? On još kazuje da se delovi moštiju Svetih, u dane njihovog praznovanja, polažu na nalonj radi celivanja i nose u ophodima.[55]

IX. Navedeni opšti principi praznovanja i proglašavanja Svetih bili su u važnosti i u Ruskoj i u našoj Srpskoj crkvi. Čudodejstvovanje, kojim je Bog Svete obdario, bilo je i kod njih i kod nas opšti uslov za njihovo proslavljanje. Najčešće je bivalo da su se i tu crkvene vlasti „samo pridruživale već ustanovljenom kultu i na taj način davale mu potvrdu post faktum“,[56] jer kod Rusa vesti o zvaničnoj kanonizaciji nema sve do XVI veka.

Prvi narodni Sveti u Rusiji bili su mučenici Boris i Gljeb, koje je ubio brat kneza Svjatopolka. Njihovo proslavljanje i poštovanje njihovih grobova u crkvi Svetog Vasilija u Višgorodu, od naroda i sveštenstva, počelo je vrlo rano. Kad je crkva u doba kneza Svjatoslava (1015-1054 g.) izgorela, podignuta je nad njihovim grobovima mala kapela, u kojoj je arhiepiskop sa klirom odslužio bdenije. Sutradan, po molitvi, arhiepiskop je naredio da se iskopaju mošti. Našavši ih cele i mirisne, postave ih u kivote, u kapeli s desne strane. Posle projavljenih čuda, knez podigne umesto kapele veliku crkvu, čije osvećenje bude 24. jula na dan smrti Svetog Borisa, kad im je određeno praznovanje. Prepodobni Nestor Letopisac, na kraju njihovog žitija piše: „Sotvorše že svjatuju službu… i da pokažet čelovjekoljubivij Bog jako istina jest jaže obješča, jako slavjaščija (jego) slavit“.[57]

Pored Svetih Borisa i Gljeba, u svoj Ruskoj crkvi proslavljano je i 14 drugih svetih Rusa, bez neke zvanične kanonizacije. No, pored njih, bilo je i drugih Svetih proslavljanih lokalno, u mestu njihovog pogreba, i šire u eparhiji kojoj je pripadalo mesto pogreba.

Tek u XVI veku patrijarh Makarije sazove dva sabora (1547. i 1549. g.) da bi se rešilo pitanje koje od mesnih Svetih valja uvrstiti u svenarodno praznovanje. Oba sabora proglase 39 Svetih, o čemu patrijarh piše: „Ustavili jesma ninje praznovati novim čudotvorcom v Russkoj zemlji, čto ih Gospod Bog proslavil svoih ugodnikov, mnogimi i različnimi čudesi i znamenmi“.[58]

Od patrijarha Makarija do ustrojenja Svetog Sinoda kanonizovano je 146 Svetih. Posle toga vremena, bili su kanonizovani i drugi Sveti u Ruskoj crkvi.

X. O praznovanju i proglašenju Svetih u Srpskoj crkvi rekli smo već da su opšti principi za to, kao kod Grka i Rusa, bili i kod nas. I pisci van Crkve znaju da je kod nas Srba „kult najčešće otpočinjao narod. Njihovu stavu spontano se vremenom priključila i zvanična Crkva. Jasno je da kod nas ne postoje stroga pravila otpočinjanja toga akta“.[59] S druge strane, ima podataka i da su pojedini Sveti kanonizovani od zvanične crkvene vlasti: Svetogorskog sabora, Pećkog Patrijarha i, najzad, Arhijerejskog Sabora naše Crkve.

Kult Svetog kneza Vladimira nastao je vrlo rano zbog njegove mučeničke smrti. Ali, ne samo zbog nje. Grčki pisac Jovan Skilica, iz druge polovine XI veka, pre popa Dukljanina, kazuje o Svetom da je bio „pravedan, miroljubiv i vrlinama ispunjen“.[60] A pop Dukljanin veli daje Sveti bio „ukrašen svakom mudrošću i svetošću“ (decoratus omni sapiencia et sanctitatae).[61] Slično je bilo i ca mučenikom Đorđem Kratovcem, postradalim u Sredcu (današnjoj Sofiji) od Turaka 1515. g. Napisana mu je služba sa žitijem i praznovanje je otpočelo odmah posle smrti. Zbog čuda na grobu Svetog Save, i u Trnovu i u Mileševi, mošti mu se postavljaju „napred u crkvi, svima na viđenje i poklonjenje“,[62] ubrzo po prenosu u Mileševu. I poštovanje Svetog Stefana Prvovenčanog počelo je rano, čim su mu nađene cele i čudotvorne mošti. Njegovu službu napisao je patrijarh Pajsije. No, biće da je on službu samo dopunio, te da je i ranije bio napisan makar samo tropar i kondak.[63] Kult Svetog kneza Lazara nastao je rano, po prenosu njegovih mošti iz Prištine u Ravanicu, kad mu je i služba napisana. O zvaničnoj kanonizaciji pobrojanih Svetih nemamo podataka.

No, iz Domentijanovog žitija Svetog Save izlazi jasno da je Svetog Simeona-Nemanju zvanično kanonizovao Sabor prepodobnih otaca Svete Gore, na čelu sa Protom, pobuđeni čudom izlivanja mira i isceljivanja od svake bolesti na grobu njegovom: „Napisaše ga u red Svetih velikih prepodobnih Otaca, još i čudotvoraca, i pokloniše mu se kao i svima Svetima i Bogom proslavljenome na nebu i na zemlji. I svršivši Sv. božanstvenu Liturgiju, satvoriše praznik Svetom Simeonu, novome mirotočcu, i priložiše ga ka Svetome Simeonu Bogoprimcu, da im se praznuje zajednički praznik u jedan dan. I blagosloviše bogonosnoga oca našega kir Savu da mu napiše kanone i čudotvorstva njegova“.[64] Iz ovog kazivanja vidi se jasno u čemu se sastojala kanonizacija: Upisivanje u katalog Svetih, ukazivanje poštovanja klanjanjem kao i svima Bogom proslavljenim, vršenje Svete Liturgije, određivanje dana proslavljanja uz pisanje službe. Prof. Mirković tačno primećuje: „Ovo su svakako glavne crte načina kanonizacije i ostalih Srba Svetitelja, a ne samo Svetog Simeona…“[65]

Zvaničnom kanonizacijom biće da je uveden u katalog Svetih car Uroš, kako izgleda prema njegovom žitiju od patrijarha Pajsija.[66] Sveti Petar Cetinjski uveden je spisak Svetih odlukom Petra II Petrovića Njegoša.

Kad i na koji način je izvršena kanonizacija ostalih Srba ne može se reći sa izvesnošću. Za njihovo praznovanje u celom našem narodu presudan momenat je bilo unošenje njihovih službi u Srbljak Rimnički i Moskovski (1761. i 1765. g.), a zatim Beogradski 1861. godine. Konačan akt u pogledu kanonizacije Svetih u našoj Crkvi izvršio je Sveti Arhijerijski Sabor svojom odlukom br. 1894/zap. 396 od 3. jula 1962. g.: „Da se kao priznati Srpski Svetitelji u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Srpskom narodu poštuju i slave Svetitelji prema ovom Imeniku Srba Svetitelja…“[67] Nabrojana su imena 54 Svetih, i označeni dani u koje se svaki od njih slavi. Ovaj broj dopunjen je 1965. i 1973. g., tako da potpuni zvanični Imenik obuhvata 59 svetih Srba i Srpkinja (Uskoro treba da izađe novo izdanje Srbljaka sa službama Svetih koje do sada nismo imali u toj knjizi.).[68]

XI. U prvo vreme pomen koji je vršen Svetim na dan njihovog godišnjeg praznovanja bio je sličan onom koji je vršen ostalim upokojenim vernim: „Mi vršimo pomen svetih i naših roditelja. Takođe vršimo pomen naših prijatelja koji su umrli u veri… Kad se vrši njihov pomen, biva agapa…“, veli u III veku poznati hrišćanski pisac Origen. U kalabrijskom rukopisu Liturgije Svetog Marka (izgleda iz vremena Origenovog) ima molitva „u kojoj se pominju pokojnici od početka sveta: patrijarsi, mučenici, ispovednici, episkopi, Svetitelji – i za sve njih ukupno narod se molio Bogu da im da „večni pokoj“.[69] Jedan drugi stari hrišćanski spis izlaže u glavnim linijama i sadržinu ovog pomena: čitanje Svetog Pisma, molitve, Evharistija.[70] Sadržinu čina za upokojene i danas sačinjava čitanje Svetog Pisma (psalama, Apostola, Evanđelja), molitve i pesme, te je sličan jutrenji vršenoj u čast Svetih. Takođe se vrši Liturgija. No, dok se u kanonu i drugim pesmama za upokojene molimo Bogu da upokoji duše njihove, u kanonu i pesmama u spomen Svetih ovi se proslavljaju zbog svojih vrlina i moli njihova duhovna pomoć pred Bogom za nas.

Tako je od IV veka razlika između pomena Svetim i drugim upokojenim već potpuno određena prema principu koji je izložio Blaženi Avgustin: „Kada se mučenici spominju pred oltarom Božjim, da se (verni) ne mole za njih, nego da se mole za druge umrle koji se pominju. Jer nepravda je moliti se za mučenika, za onoga čijim molitvama mi treba sebe da preporučujemo, jer se on podvizavao protiv greha do krvi“.[71] U Liturgiji Svetog Marka, navedenog kalabrijskog rukopisa, u daljem tekstu, posle imena običnih pokojnika sveštenik se moli: „Dušama sviju ovih podaj Gospode pokoj u svetim tvojim obiteljima“, a posle imena Svetih izgovara reči: „Slava Ti, Gospode“.[72] Slično se kazuje u suguboj jekteniji, posle parimija Jakovljeve Liturgije jednog Sinajskog rukopisa iz HII veka: „Pomenimo Svete slavne apostole, proroke i pobedonosne mučenike, i sve Svete i pravedne, da bi njihovim molitvama svi mi bili pomilovani.“[73]

XII. Po pravoslavnom učenju, živi i upokojeni verni sačinjavaju jednu duhovnu zajednicu, članovi su jednog tela Hristovog, jedne Crkve. Ta se zajednica smrću ne prekida, živi se mole za svoje pokojnike, a upokojeni Sveti mole se za žive članove Crkve na zemlji. Ovakav stav imala je Pravoslavna crkva kroz vekove do danas. Stoga i naša, Srpska crkva, vršeći na Vidovdan pomen svima izginulim „za krst časni i slobodu zlatnu“, od Kosova do poslednjeg rata, čini razliku pominjući s jedne strane Svetog Kneza, a s druge ostale velmože, starešine i borce koji su izginuli tada, ili u docnijim ratovima za oslobođenje. Drugo su, naime, Sveti, drugo ostali verni, iako su život svoj dali za uzvišenu stvar kao što je sloboda. Svetom Knezu se toga dana vrši služba u kojoj ga proslavljamo za njegovu veru i sveta dela po veri, i molimo ga da nam pomogne u dostizanju Carstva Nebeskoga. Crkva ne smatra da je on svet i mučenik samo zato što je bio vođa hrišćana protiv nehrišćana, i borac za slobodu protiv zavojevača. Nego zato što je on sveti stav imao i pre borbe. Borba je njegovu svetost i sveti život samo zapečatila.[74] To je shvatio i narod i stavio mu u usta one slavne reči konačnog opredeljenja ne za Carstvo zemaljsko, nego za Carstvo nebesko i pravdu njegovu. Samo život u Hristu i smrt za veru u Njega uzdiže čoveka do svetosti i mučeništva. A to, kao što rekosmo, svako za sebe mora da ostvari i izvojuje. Ne mogu ga nesveti ostvariti uz Svete samo tako što bi zajedno sa njima pali u borbi za slobodu.

Laičko je shvatanje da je Crkva Svete proglasila svetim iz zahvalnosti što su joj davali priloge, podizali crkve i manastire, ukazivali još pomoć,[75] tj. da su oni postali Sveti zato što ih je Crkva takvim proglasila. Iz dosadašnjeg izlaganja jasno je da stvar stoji obratno: Crkva ih je proglasila svetim zato što su bili sveti. Nesumnjivo, svetost ne može ostati zatvorena unutra bez projavljivanja spolja u činjenju dobrih dela: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela… (Mt. 5, 16). Stoga se i dobrota Svetih careva i kraljeva neminovno pokazivala u pomaganju sirotih, zaštiti slabih, podizanju crkava itd. Ali, ako im pri tome ne bi bio glavni motiv ljubav prema Bogu i bližnjima (kako i narod u pesmi kaže da je car Nemanja potrošio blago zidajući manastire Bogu na slavu, a gradeći mostove i kaldrme „dijelići kljastu i slijepu“, iz ljubavi prema bližnjim, „dok je duši mjesto uhvatio“), nego gordost, prestiž i reprezentacija, težnja da zadobiju podršku sveštenstva u održavanju vlasti itd., oni ne bi bili Sveti, niti bi im Crkva svetost mogla priznati.

Nesumnjivo da među kosovskim i docnijim borcima nije bio sveti samo knez Lazar, nego ih je bilo više, mada im imena mi ne znamo, ali ih zna Bog.[76] No, još je više bilo onih koji tu duhovnu visinu nisu dostigli. Oni su imali vere i interesovanja za Carstvo Nebesko, ali im je briga za Carstvo zemaljsko i korist od „slobode zlatne“ bila u prvom planu. „Krst časni“ za njih je prvenstveno bio simvol borbe za slobodu spoljašnju i ona dobra koja je ona osiguravala: političko i socijalno ustrojstvo, domet kulture, književnosti, prava itd. To im je bilo najpreče. Nisu stigli do shvatanja prvenstvene važnosti unutrašnje slobode, borbe sa grehom i oslobođenja od greha, sticanja vrlina, što bez obzira na spoljašnje okolnosti života osigurava neprolazne vrednosti Carstva Nebeskog, po reči Gospodnjoj: Šta vredi čoveku da sav svet zadobije, a dušu svoju izgubi (Mt. 16, 26). S pravom se ističe primer cara Nerona i Svetog apostola Pavla. Neron je spoljašnje bio car, a unutrašnje rob greha, mrtav za Carstvo Nebesko. Apostol Pavle je spoljašnje bio rob u tamnici Neronovoj, ali unutrašnje slobodan od greha, Sveti. Carstvo Neronovo je prošlo, i on s njim. Carstvo Nebesko ne prolazi, ni svetost Pavlova i drugih Svetih. Kada se ostvari sloboda od greha, sve spoljašnje je samo dodatak: Ištite najpre Carstva Božjega i pravde njegove, i sve ovo dodaće vam se (Mt. 6, 33). Mi, dakle, ne smatramo da je dodatak nevažan, nego da je Carstvo Nebesko važnije.

Mnogi, dakle, od boraca za krst časni i slobodu zlatnu ne spadaju u broj Svetih, u kome je bio Sveti Knez, ali spadaju u broj vernih i Crkva se i za njih moli. A takvih je bilo i u drugim ratovima do danas. Crkva ih ne ostavlja bez svoje molitvene pomoći, te se zadušnice na Vidovdan u stvari vrše za sve one koji su Crkvi pripadali, svesno se borili za „krst časni i slobodu zlatnu“, ali koji nisu bili dostigli nivo svetosti. Za Svete se Crkva ne moli, nego se moli njima kao prijateljima Hristovim (Jov. 15, 14, 15), da se oni mole za nas i zauzmu se za nas pred prestolom Božjim.

 

Glasnik, maj 1983.

 

NAPOMENE:


[1] Dogmatika, Beograd 1978, III, 670.

[2] „Cilj radi koga je Gospod osnovao Svoju Crkvu jeste osvećenje ljudi-grešnika, a posle ovoga njihovo ponovo sjedinjenje s Bogom“ (Arhiep. Makarije, Pravoslavno dogmatsko bogoslovlje, Beograd 1898, 220). „Bogočovečansko telo Hristovo, Crkva, i jeste božanska radionica koja pomoću Sv. Tajni i Sv. vrlina preobražava ljude u svete ljude“ (dr Justin Popović, n. d. III, 671).

[3] V. P. Trembelas, Dogmatiki…, Atina 1961, III, 391.

[4] D. ap. 9, 13, 32, 41; 26, 10; 1 Pet. 2, 9; Rim. 1, 7; 5, 25, 31; 16, 15; 2 Kor. 13, 12 itd.

[5] Ieronimos Kotsonis, Agion anakiriksis, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1962, T. I, k. 272.

[6] Dr Čed. Mitrović, O pravu proglašenja svetaca u staro doba, Istočnik, Sarajevo 1907, str. 387.

[7] Mitrop. Serron Konstantinu, Peri anagnoriseos ton agion en ti orthodokso eksklisia, u časopisu Theologia, Atina 1956, br. 4, str. 612.

[8] M. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1910, I, 68.

[9] Napomenućemo da je u doba turkokratije, među novomučenicima u Grčkoj, bilo dosta takvih koji su se najpre bili poturčili, no posle se pokajali, vraćali u Pravoslavlje i nastojali smrću okajati greh, te javno napadali muhamedanstvo. Početkom XIX v., na ostrvu Hiosu nastao je, među vernim, ceo raskol što jedni nisu hteli ove priznati mučenicima. Za vreme carigradskog patrijarha Grigorija V. doneta je saborna odluka da su, ovako postradali, mučenici (E. Golubinskij, n. d. 27). Kako je po pravilu, koje je izložio sveštenomučenik Petar Aleksandrijski: „Zakon je mučeništva ne tražiti mučeništvo“, ovo se mučeništvo može samo izuzetno priznati.

Slično se desilo u IV v., kad se neki Amonije, hrišćanin u Aleksandriji, bacio kamenom pa eparha, pa uhvaćen i mučen, pri čemu je i umro. Kirilo Aleksandrijski oglasi ga mučenikom, ali narod to ne prihvati, što docnije primi i Kirilo (Mitrop. Konstantinos, n. d. 612).

[10] Istorija kanonizacija svjatih v Russkoj cerkvi, Moskva 1903, 13.

[11] Da su pojedine episkopije držale „praznike mučenika i pomene bivših svojih sveštenika (tj. jeraraha, ili Svetitelja)“ (Golubinskij, n. d. 17).

[12] „Ovde se sadrže rođenja (duhovnog, tj. prestavljenja) mučenika i (dani) prestavljenja episkopa, čije godišnje pomene praznuje crkva kartaginska“ (Golubinskij, n. d. 17).

[13] Golubinskij, n. d. 17, 18

[14] Up. N. Milaš, Crkveno pravo, Bgd. 1926, 598.

[15] M. Skabalanovič, n. d. 140.

[16] VEPES, Atina 1955, T. III, str. 26.

[17] VEPES, Atina 1955, T. II. knj. VI, 8, str. 83.

[18] Isto, knj. VIII, 33, str. 165.

[19] Skabalanovič, n. d. prim. 3, str. 307.

[20] P. Trembelas, n. d. III, 389.

[21] N. Milaš, Pravila Pravosl. crkve s tumačenjima, N. Sad 1896, II, 45.

[22] Isto, 22.

[23] Isto, 219.

[24] Isto, I, 546. Iz objašnjenja kanonista Zonare i Valsamona vidi se jasno o čemu se tu radi: „Nije se sakrilo od Sv. Otaca“ – veli Valsamon – „da su mnogi od nevernih i hristomrzitelja, ne prihvatajući podvige Sv. mučenika i ispovednika, ili podrugujući se hrišćanima koji su ih primali, sastavljali (spise) lažne i naopake i dostojne njihove zloće, tobože što su mučenici govorili ili činili. Pošto su prisutne dovodili u neverovanje, ili nasmejavali, a Svete sramotili, zbog toga je i naređeno da se ovakvi spisi uopšte ne objavljuju, nego spaljuju“. Slično tome kazuje i Zonara (Atinska sintagma, Atina 1852, T. II, 453).

[25] E. Temnikovskij, Kanonizacija svjatih, u Pravosl. bogoslovskaja enciklopedia N. N. Glubokovskago, S. Peterburg 1907, T. VIII, str. 254.

[26] P. Trembelas, n. d. III, 392.

[27] Carigrad. patr. Kirilo Lukaris, u aktu o proslavljanju prep. Jovan Kritskog, iz 1632. g., E. Golubinskij, n. d. 392.

[28] N. d. 610.

[29] Od grčke reči „kanon“, u značenju spisak, katalog, u zapadnom bogoslovlju nastala je reč kanonizacija (canonisatio), za oznaku pojma uvođenja u zvanični crkveni spisak svakog pojedinog Svetog, kao i upisivanje njihovo u diptih, da bi se po osvećenju darova na Liturgiji pominjali među Svetim. Sv. Kirilo Jerusalimski, u V mistagoškoj katihezi veli: „Onda pominjemo i upokojene, najpre patrijarhe, proroke, apostole, mučenike, da Bog njihovim molitvama i zastupništvom primi naše prozbe“, (VEPES, Atina 1969, 259).

[30] Kako je u pogledu proglašenja Svetih bivalo u Pravoslavnoj crkvi, pruža nam kazivanje carigradskog patrijarha Filoteja o Sv. Grigoriju Palami. Pomenuvši o čudima koja su se dešavala na njegovom grobu, patrijarh nastavlja: „Stoga bogoljubivi, i starešine tamošnjih (Solunjana), a osobito između sveštenika, sabravši se za to, postavljaju Grigoriju svešteniku ikonu i vrše svetli i svenarodni praznik na dan njegove smrti, i žure da mu podignu hram, kao slavnom učeniku Hristovom. Da bi ga objavili (anakirikse) (Svetim), ne čekaju velikih sabora i kakvih opštih rešenja, čemu ponekad i vreme, i odugovlačenje, i zauzetost i mnogo čega drugog ljudskog smeta, nego se pohvalno zadovoljavaju višnjom odlukom i proglašenjem (ti anothen psifo te ke anakiriksi), i svetlim i nesumnjivim sagledanjem dela i verom“ (Golubinskij, n. d. 384).

[31] Golubinskij, n. d. 22.

[32] Uvrštenje despota Stefana Lazarevića u red Svetitelja, Bogoslovlje 1927, sv. 3, str. 176.

[33] Jeronimos Kotsonis, n. d. 27.

[34] E. Temnikovskij, n. d. 254.

[35] Dr Jochan Haring, Gründzüge des katholischen Kirchenrechtes, Graz 1910, 576.

[36] Isto.

[37] Up. Haring, n. d. 576, 577, 223.

[38] Anđelko Badurina, Kanonizacija, u Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva, 3agreb 1979, str. 319, 320.

[39] Up. E. Golubinskij, n. d. 11.

[40] Isto, n. d. 28

[41] Mitropol. Konstantinos, n. d. 614; I. Kotsonis, n. d. 273; N. Milaš, Crkveno pravo, Beograd 1926, 598.

[42] U staro doba izraz „Blaženi“ značio je isto što i Sveti. Od starine do danas u Zapadnoj crkvi daje se taj naziv Sv. Bogorodici: Blažena Devica Marija (Beata Virgo Maria).

[43] N. Glubokovskij, prim. u Bogosl. encikloped., S. Peterburg 1907, T. V, k. 266-267.

[44] Isto.

[45] J. Popović, n. d. 677.

[46] N. d. T. III, 26.

[47] N. d. T. II, 339.

[48] N. d. T. III, 26.

[49] Pa i sam patr. Nektarije, pored tri izneta uslova, još kazuje: „Osim tog, još se traže znaci: netruležnost tela, ili mirisni zapah od kostiju“ (isto).

[50] Sv. Vasilije Veliki pominje nepovređeno telo muč. Julite; Sozomen pror. Zaharije; u žitiju sveštenomuč. Avtonoma njegovo netljeno telo; telo velikomuč. Evfimije u Halkidonu (up. Golubinskij, n. d. 36).

[51] Blaž. Jeronim pominje časne kosti (ossa veneranda) Sv. ap. Petra i Pavla; Sv. Stefana Prvomučenika, takođe ap. Andreja, Luke, Timoteja, 40 mučenika, besrebrenika i Kira i Jovana. I Sv. Jovan Zlatoust pominje kosti svetih, kao i patr. German I govoreći da su ih ikonoborci palili. I u Sv. Gori isključivo se nalaze kosti svetih (up. Golubinskij, n. d. 35).

[52] Nije, dakle, tu reč o nadutim i strašnog izgleda telima pojedinih odlučenih grešnika, koje „zemlja ne prima“, te ne trunu dok sveštenik ili episkop ne pročita razrešnu molitvu (up. Arhiep. Venijamin, Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, 503).

[53] Golubinskij, n. d. 302.

[54] Isto, 34.

[55] Isto, 525, 526, 517.

[56] E. Temnikovskij, n. d. k. 257.

[57] E. Golubinskij, n. d. 47.

[58] Isto, 94.

[59] Dr L. Pavlović, Kultovi lica kod Srba i Makedonaca, Smederevo 1965, 325.

[60] Dr F. Šišić, Letopis popa Dukljanina, Beograd-Zagreb 1928, 123.

[61] Isto, 331.

[62] M. Bašić, Stare srpske biografije, Beograd, 1924, 242, 244, 248.

[63] Kako su nastajale službe pojedinih Svetih, možemo se obavestiti iz pisanja službe Sv. caru Urošu od patr. Pajsija. Patrijarh kazuje kako mu se u snu javio car Uroš i prekorio: „Zašto me predadoste zaboravu?“, posle čega mu patrijarh sastavi „troparak i kondak“. Kad je patrijarh docnije dolazio da se Svetom pokloni, „opet mi se“ – veli – „javi govoreći: Zašto me zaboravu predadoste? I divih se mnogo časova šta da činim o ovom ja naveža, u nedoumici sam odakle ću početi. Opet po Božjem izvoljevanju, koliko mi Gospod razum dade, prisilih se i sa dvorskima počeh (pisati) prvo stihire maloga večernja sa čitanjem iz proroka i drugo po redu…“ (Stare srpske biografije XV i XVI v., Beograd 1936, str. 130, 150, 151).

Za službu Sv. Simeona Mirotočivog, koja je Svetogorskim saborom određena da se drži ne 13. februara, na dan smrti mu, nego 10 dana ranije, na dan Sv. Simeona Bogoprimca, prof. R. Grujić kaže da je morala biti kratka „da bi mogla biti kako treba kombinovana sa službom Sv. Simeona Bogoprimca. Tek po prenosu tela njegovog u Srbiju, biće da mu je dopunjena služba i praznovanje pre nego na 13. februar (R. Grujić, Prvi datum praznovanja Sv. Simeona-Nemanje, glasnik Skopskog naučnog društva 1936, knj. XV-XVI, str. 354).

Svi su izgledi da je pre nastanka službe novojavljenim Svetim, držana im postojeća služba nekog od poznatih Svetih istog lika. Prof. Grujić navodi kako se u Saborniku 12 meseci naših starih Evanđelja, pod 14. januarom kazuje: „Va tažde dan iže va svetih otca našego Savi prvago arhiepiskopa srpskago“, pa dalje odmah sledi uputstvo: Služba nojemvrija 13. „Pošto se 13. nov. služi pomen Sv. Jovanu Zlatoustu, to bi, po mom mišljenju“ – veli prof. Grujić – „imalo da znači: da je u prvo vreme, dok nije napisana bila specijalna služba za Sv. Savu, i sve dok ona nije doprla u svaku srpsku pravoslavnu crkvu, služba njemu vršila se, bar uglavnom, po pravilu izloženom u Minejima pod 13. novembrom, na dan proslave Sv. Jovana Zlatousta, pa su čitana i ista Jevanđelja, kao što se čitaju i danas. A mehaničko prepisivanje starih crkvenih knjiga… omogućilo je da se ovo uputstvo zadrži u mnogim sinaksarima naših starih četvorojevanđelja i daleko posle postanka ne samo prve specijalne službe u slavu našeg Sv. Save, nego i onda kada je postojalo već i nekoliko varijanti te službe” (isto, 355). Kako se tropar Zlatoustove službe nije mogao primeniti na Sv. Savu, to je uzet opšti svetim episkopima „Pravoslavija nastavniče“, koji se i danas uzima uz posebni tropar Sv. Savi „Puti vovodjaščago…“

Razlog zašto je uzeta služba Sv. Jovana, a ne Sv. Vasilija Velikog, ili Sv. Grigorija Bogoslova, koji su takođe bili arhiepiskopi, prof. Grujić vidi u izvesnoj sličnosti poslednjih godina života Sv. Jovana i Sv. Save. I Zlatoust je tri godine pred smrt, silom prilika, morao da napusti arhiepiskopski presto i ode na Istok u izgnanstvo, gde je i umro, a docnije su mu mošti svečano prenesene u Carigrad. Sem toga, pomen Zlatoustog ne slavi se 14. sept. kad je umro, jer se tada slavi Krstovdan, nego 13. novembra. A poznato je koliko se i kod nas lutalo sa datumom praznovanja Sv. Save, zbog odanija Bogojavljanja na dan smrti njegove 14. januara, te se zato na jednim mestima slavio 13., na drugim 15., a na trećim 12. januara, dok najzad nije definitivno u Srp. crkvi utvrđen 14. januar, a u Rusiji 12. januar kao dan svetkovanja našeg Sv. Save (isto, 355).

[64] Život Sv. Save, Stara srpska književnost, N. Sad-Beograd, 1970, 178.

[65] N. d. 166.

[66] Stare srpske biografije XV i XVI v., 150, 151.

[67] Skabalanovič, n. d. I, 140; up. Glasnik 1981, str. 195, 196.

[68] Srbljak je objavljen 1986. i sadrži 47 službi. U Imenoslovu Svetih Srba SPC nalaze se 68 ličnosti srpskog roda. Poslednji koji je pribrojan ovom Imenoslovu (1994.) je Sv. Teodor Vršački, koji je mučenički postradao od Turaka 1594. godine.

[69] Dr Čed. Mitrović, n. d. 386.

[70] Sirska Didaskalija, u Skabalanovič, n. d. I, 140.

[71] Up. Glasnik 1981, str. 195, 196.

[72] Dr Čed. Mitrović, n. d. 444.

[73] A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, T. II, 129.

[74] O svetosti vere i života po veri kneza Lazara i pre Kosovske bitke, u činu njegove službe čitamo: „Kad si se verom i istinskom ljubavlju predao Bogu Koji te je stvorio, i postao riznica vrlina, tada te Višnji proslavi dvostrukom slavom…“ (1. stihira na Gospodi vozvah); „Zaželevši slave nebeske, blag, krotak i ukrašen nezlobivošću, a odeven istinom i pravdom i čuvajući se od svake zle stvari pokazao si se, Blaženi…“ (2. stihira na litiji); „Upodobljavajući se Avramu u gostoljublju, imao si darežljivu ruku, primajući strance i bolesne i putnike…“ (2. tropar III pesme kanona); „Ugnjetavani teško siromaštvom, i mučeni u zarobljeništvu i svakom nevoljom, objavljuju pod suncem, Lazare, u beskrajnoj pučini tvoga milosrđa“ (3. tr. V p. kan.); „Raduj se, jer si od mladosti sledio zapovesti Božje…“ (Ikos); „Hrabrog izvršitelja zapovesti Božjih, sabravši se pohvalimo po pravdi novog Lazara, koji se pokazao divan u vrlinama i bogat u svakoj dobrodetelji…“ (2. hvalitna).

Tu osobinu kneza Lazara uočio je i poznati istoričar Konstantin Jireček govoreći: „U svim izvorima prikazuje se on kao častan, pobožan i hrabar“ (Istorija Srba, Beograd 1951, I, 321): I Vasilije Marković ističe to isto, veleći da je ne samo podizao crkve i manastire, „i da su njegove milostinje dopirale do Egipta, Sinaja i Jerusalima, nego da je pre svega bio muž blag, krotak, smeran preizliha (veoma)“. Kod mnogih tada moćnih velikaša, Đurđa Balšića, pogotovo Nikole Altomanovića, nije bilo tih osobina ni blizu. Marković podvlači i ovu činjenicu: „Kuća kneza Lazara bila je veoma pobožna, izgleda pobožnija i od Nemanjićke: Sestra mu Draginja, udata za čelnika Musu, postavši udova zamonašila se i podigla ženski manastir. Kneginja Milica takođe. A u svojoj povelji Dečanima moli se da joj sinovi posluže Bogu u pravoverju, „blagodanstvu i blagočastiju“ kao njihov gospodin i roditelj, sveštenopočivši Knez. Sin, despot Stevan „mada je bio vladar herojskog tipa, ipak je bio veoma pobožan“. Pored manastira Manasije i Kalenića, podigao je dve crkve u Beogradu i uz jednu od njih bolnicu-stranoprijemnicu (Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjevokovnoj Srbiji, Srem. Karlovci 1920, 128, 129, 139).

[75] Navešćemo nekoliko primera: „Crkva je od početka u Srbiji stojala uz vladare koji su joj zidali hramove i poklanjali vlastelinstva. Zbog dobrih odnosa sa Crkvom vladari su lakše dobijali kult“ (dr Leontije Pavlović, n . d. 260). O kultu Sv. Simeona-Nemanje isti pisac veli: „Kao razlog navođeno je da je on podizao manastire, davao im vlastelinstva, bogate poklone i borio se protiv bogomila“ (isto, 256). „Posao ustanovljenja vladarskog kulta kod Srba Sava je obavljao lagano i postupno… Kratko vreme iza smrti Simeona-Nemanje, na inicijativu Savinu, ustanovljen mu je kult. Sava je to uradio vrlo smišljeno u odnosu na Aton gde je otpočeo kult, i Rašku gde će se kult širiti“ (isto). Napadi Bugara, Vizantinaca, Streza, Epiraca, Madžara „to su bili sve spoljašnji političarski napadi na Rašku, kojima je Sv. Sava vrlo umešno suprotstavio Nemanjin kult govoreći daje Svetac odstranio neprijatelja” (isto, 257);

„Slavljenje palih junaka, koje je negovala Crkva proglasivši ubrzo samog kneza Lazara za Svetitelja. .“ (Istorija Jugoslavije, Beograd 1970, Ivan Božić, Istočna i zapadna kulturna zona, str. 94); „Zbog toga, u II periodu vidimo gde Sabor srpskih arhijereja proglašava Svecima kulturne radnike. Tako u ovom periodu nalazimo kao Svece skoro sve vladaoce koji su se proslavili podizanjem raznih zadužbina“ (dr Čed. Marjanović, Istorija Srpske crkve, Beograd 1929, I, 64).

Od ovakvog mišljenja nisu se sačuvali ni neki crkveni pisci. E. Golubinskij piše da je u Vizantiji bio i lik careva i carica. „Oni su“ – veli – „ubrojani u lik Svetih zbog svojih zasluga za Crkvu, ili za svoj lični dobrodateljni život“ (n. d. 19). Po njemu ovakvo mišljenje ponavlja i prof. L. Mirković u pomenutom članku u Bogoslovlju (str. 167).

[76] Zbog toga je Sv. Arhijerejski Sabor Srpske pravoslavne crkve 1961. g. ustanovio praznik Svetim srpskim mučenicima „postradalim za veru Hristovu od vremena Sv. velikomučenika kneza Lazara do danas, koji će se proslavljati 15/28. juna zajedno sa Vidovdanom. U red srpskih svetih mučenika postradalih za veru Hristovu“ – veli se dalje u toj odluci – „a kojima se posvećuje ovaj praznik, ubrajaju se: Svi srpski sveti mučenici čiji se potpuni broj ne zna, a čija imena samo Gospod zna, koji svojim mučeništvom proslaviše Gospoda“ (Glasnik 1969. g., br. 7, str. 158). Godine 1962. Arhijerejski Sabor je usvojio tekst službe sa sinaksarom Svetih srpskih mučenika, koja je štampana u Glasniku za 1969. g., str. 159-169.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *