NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Šta će biti sa dušama onih koji nisu upoznali hrišćanstvo i umru van krila Crkve?

 

PITANJE: Šta će biti sa dušama ljudi koji bez svoje krivice, ne upoznavši hrišćanstvo, ostanu do smrti van Crkve, u neznaboštvu u kome su rođeni i vaspitani?

U mnoštvu toga sveta, nesumnjivo da bi bar neki, da su hrišćanstvo upoznali, primili ga i po njegovoj nauci živeli. Da li će i oni, kao grešni i nepokajani hrišćani, koji su znali zakon Hristov, pa ga prestupali, biti bačeni u muke večne, iako taj Zakon nisu poznavali?

 

ODGOVOR: Ovo pitanje slično je pitanju šta će biti sa decom koja umru nekrštena? No ako o stanju takve dece Crkva i nije donela određenu odluku, s njim su se pozabavili pojedini Sveti Oci, te se na taj način možemo obavestiti o stanju njihovih duša posle smrti.[1] Međutim, na pitanje o sudbini ljudi koji umru ne upoznavši se sa hrišćanstvom, niti je Crkva donela kakvu odluku, niti je o njemu direktno raspravljano u delima Svetih Otaca. Crkva se prvenstveno stara za rešenje konkretnih problema svojih članova, kako da oni dostignu „cilj svoje vere: spasenje duša“ (1 Pet. 1, 9). Borbi sa neznaboštvom, jeresima i raskolima, i pri tome jasnijem formulisanju dogmata, ona je pristupala iz istog razloga – čuvanja vernih od pogubnog zastranjenja sa puta otkrivene istine i morala. Kao majka, ona se trudila svagda da pruži hleb deci. Prema zapovesti Gospodnjoj: Idite i načinite učenicima sve narode (Mt. 28, 19), njeno staranje za „one spolja“ bilo je u tome kako da vide svetlost evanđelskog života njene dece, proslave Oca Nebeskoga (Mt. 5, 16), te požele da i oni postanu njena deca i priđu istoj trpezi. Sa dalekim, teoretskim pitanjima sa periferije ove oblasti, ona nije ni dospevala da se pozabavi.[2]

U novije pak vreme, ne jedanput se postavljalo pitanje u ovakvom ili onakvom obliku. Da bismo mogli dati odgovor „i onima koji su napolju“ (Kol. 4, 6), razmotrićemo ovaj problem i izneti mišljenja koja su u njemu iskazali pojedini noviji bogoslovi, čiji su nam stavovi bili dostupni.

 

Prirodno Božje otkrivenje – prva stepenica bogopoznanja

I. U Svetom Pismu, i Novog i Starog Zaveta, izraženo je jasno gledište da Bog ne želi da pogine jedan od ovih malih, nego „hoće da se svi spasu i da dođu u poznanje istine“ (Mt. 18, 14; 1 Tim. 2, 4). U tom cilju, po učenju apostola Pavla, Gospod je, u prirodnom otkrivenju, dao svima ljudima mogućnost da za Njega saznaju i u Njega veruju: „Što se može doznati za Boga poznato je njima, jer im je sam Bog javio. Jer što se na Njemu ne može videti, Njegova večna sila i božanstvo, može se od postanja sveta videti umom na Njegovim delima, tako da nemaju izgovora“ (Rim. 1, 19, 20). Priroda, dakle, samim svojim postojanjem upućuje na Tvorca koji ju je stvorio, prema načelu: Svaki dom treba da neko načini, Bog je onaj koji je sve načinio (Jevr. 3, 4); Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku Njegovih glasi svod nebeski (Ps. 19, 1); Zapitaj stoku i naučiće te, ili ptice nebeske, kazaće ti. Ili se razgovori sa zemljom, naučiće te, i ribe će ti morske pripovijedati. Ko ne zna od svega toga da je ruka Gospodnja to učinila? (Jov. 12, 7-9).

Misao da svi ljudi, osim sujetnih, kako veli Solomon, mogu posmatrajući prirodu saznati njenog Tvorca, „Onoga koji jeste“ (Premudrost 13, 1), iznose i mnogi od Svetih Otaca. Tako već stari apologet Minucije Feliks (II vek) kazuje: „Kad uđeš u neku kuću i vidiš sve doterano, uređeno, ukrašeno, poverovaćeš da postoji gospodar mnogo bolji od tih lepih stvari. Tako i u ovom svetu, kao i u kući, kada posmatraš nebo i zemlju i takvu brižljivost, red i zakonitosti, poverovaćeš da je gospodar vasione lepši i od zvezda i od svih delova sveta“.[3] Drugi apologet iz istog veka, Teofilo Antiohijski, piše neznabošcu Avtoliku: „Mada se duša u čoveku ne vidi, jer je ljudima nevidljiva, može se saznati, zaključuje se da postoji po kretanju tela. Tako se i Bog ne može videti ljudskim očima, ali se vidi i saznaje kroz Njegovo proviđenje i dela“.[4] Sveti Jovan Zlatoust kazuje da istinu o postojanju Boga kazuje ljudima tvar, koja je „učiteljica bogopoznanja“, te „i mudrac i prost čovek, i Skit i varvar, posmatrajući mogu da vide lepotu i dođu do Boga“.[5] Prema Blaženom Avgustinu, tvari u prirodi uče sve ljude dvema istinama, prvoj: „Nismo mi Bog!“ i drugoj: „On nas je stvorio!“.[6] Sveti Grigorije Bogoslov veli da čovek u prirodi „kroz posmatranje ustrojstva zaključuje da je Bog začetnik svega toga“.[7] Ovo saznanje čovek postiže razumom, koji je, veli isti svetitelj, „svima ljudima dat od Boga, da bi nas kroz vidljivu prirodu odvodio Bogu“.[8] Jednom rečju, kao što veli prof. Justin Popović: „Svaka tvar je čuvar po jedne misli Božje, otuda je svaka tvar – malo Evanđelje Božje, jer propoveda Boga, misao Božju, jer je neumorni glasnik Božji“.[9]

I savremeni veliki naučnik Albert Ajnštajn govori s divljenjem o razumnosti zakona koji u prirodi vladaju i u kojima se „ispoljava jedan tako nadmoćan um, da je sve ono razumno u ljudskom mišljenju i određivanju prema tome jedan potpuno ništavan odsjaj“.[10] Uočavanje ovoga uma kod naučnika izaziva osećanje blisko, srodno onome koje je ispunjavalo religiozne stvaralačke prirode svih vremena, te se s pravom može reći „da su najozbiljniji istraživači, u našem materijalistički podešenom vremenu, jedino duboko religiozni ljudi“.[11]

Ova saznanja, data od početka svemu čovečanstvu, pružala su mu onoliko istine koliko mu je u njegovom tadašnjem uzrastu bilo potrebno i koliko je mogao primiti, te su svi ljudi „mogli iz njega da imaju toliko svetlosti da bi se sačuvali od idolopoklonstva“,[12] tj. da ne zamene istinu Božju lažju i ne poštuju i ne posluže tvari umesto Tvorcu (Rim. 1, 25). Pogotovo što ih je Bog još obdario prirodnim moralnim zakonom „napisanim u srcima njihovim“ (Rim. 2, 15), savešću, tako da mogu razlikovati dobro od zla, odnosno kao što veli J. Zigaben: „Bog je čoveka stvorio sposobnim od početka da izabere vrlinu i izbegne porok“.[13] Ukratko, po rečima Svetog Jovana Zlatousta.: „Tako jedan način bogopoznanja (postiže se) kroz (razmatranje) svega stvorenja; drugi, ne manje važan, kroz savest, i oni oba, ne govoreći reči, učili su ljude ćutke. Stvorenje, poražavajući gledaoca (svojim) izgledom, pobuđivalo je u posmatraču divljenje prema Stvoritelju; a savest, putem unutrašnjeg pobuđivanja, uči svemu što treba činiti“.[14]

Živeći po tom urođenom moralnom zakonu, ljudi su se mogli uspeti na izvesan stepen moralne čistote i pravednosti, jer im je taj zakon zato i dat. Na takav nas zaključak ne upućuje samo naše rasuđivanje, nego i Sveto Pismo. Kad je Avram ispraćao tri tajanstvena putnika koji su ga posetili i otkrili mu da idu u Sodom i Gomor da ih zatru zbog nevaljalstva (1 Mojs. 18, 20), Avram moli Gospoda da ne pogubi i „pravednike“ s nepravednicima, te da tako „bude pravedniku kao i nepravedniku“, nego da oprosti celome mestu zbog „pravednika“ koji će se u njemu naći. I Gospod potvrđuje da su ti ljudi mogli postati pravedni po prirodnom moralnom zakonu koji im je On dao, te obećava da će poštedeti celo mesto ako se u njemu nađe bar deset „pravednika“ (st. 24-32).

 

Mojsijev Zakon – druga stepenica bogopoznanja

II. No kako je vidljiva priroda ograničena, a ljudski razum grehom oslabljen i pomračen, to se u prirodnom Božjem otkrivenju, kao i savesti, ne može naći sve potrebno za dublje bogopoznanje i bogopoštovanje. Oni su dati čovečanstvu u njegovom detinjskom uzrastu kao prvi pripremni stepen za više, natprirodno Božje otkrivenje. Ono što je ljudima na višem stupnju uzrasta bilo potrebno za duhovno uzrastanje, a do čega oni samo svojim moćima nisu mogli da dođu, Bog im je sam otkrio preko starozavetnih proroka i pravednika: Avrama, Mojsija i dr. U ovom, natprirodnom otkrivenju, Gospod je narodu jevrejskom dao mnogo više nego u prirodnom: pored istine da je Bog jedan, nagoveštaja o trojičnosti lica Božjih, moralnog kodeksa u Dekalogu, organizacije Starozavetne crkve, dao je obećanje poslanja Sina Svoga, koji će ljude „naučiti svemu“ potrebnom (Jov. 4, 25), stradati za sve i spasti sve, što je centralna stvarnost svetske istorije (Rimlj. 3, 12; 2, 18-20).

Starozavetni zakon, dakle, dat je ljudima kao druga stepenica u pripremanju za savršeni zakon Hristov. Predstavljeno u slici: Kad dete uzraste i nema više potrebe u pomoći dadilje, tj. zakona prirodnog Božjeg otkrivenja, predaje se pedagogu na više vaspitanje, tj. Zakonu Mojsijevom, koji je po rečima apostola Pavla upravo to: „Pedagog za Hrista“ (Gal. 3, 24).

III. Ali propisi Starozavetnog zakona ostali su ograničeni samo na jevrejski narod i malo prozelita. Ogromna većina naroda u svetu nije o njemu ni čula. Iako je držanje Zakona Mojsijevog značilo „život i blagoslov“, a prestupanje „smrt i prokletstvo“ (5 Mojs. 30, 19), za one koji su ga znali, taj princip se nije mogao protegnuti na neznabošce koji s njim nisu bili upoznati. Šta je onda ostalo za njih da čine u tom položaju? Smatram da su za njih i dalje ostali u važnosti zakoni vere i morala prirodnog Božjeg otkrivenja, pomoću kojih su, kao što rekosmo, mogli dostizati izvesan stepen pravednosti, niži od savršenijeg Zakona Mojsijevog, ali mnogo viši od pogubnog stanja Sodomljana i ljudi pred potopom. Već sama činjenica da ovi narodi nisu nestali sa lica zemlje dokazuje visinu i vrednost njihovog moralnog stanja koje je izgradilo bar deset „pravednika“ među njima, te su na taj način postali dostojni milosrđa Božjeg.

Stvarnost Božjeg rukovođenja neznabošcima pomenutim sredstvima i dalje posle davanja natprirodnog otkrivenja Jevrejima, svedoči nam i Sveto Pismo veleći da Bog „koji je stvorio nebo i zemlju, more i sve što je u njima… ne ostavi sebe neposvedočena među neznabošcima, nego čineći im dobro daždom s neba i rodnim godinama, pružao im je tako dokaz o Sebi“ (D. ap. 14, 17). To isto kazuje i Božje staranje za neznabožački grad Nineviju. Kad su se iskvarili, Bog im šalje proroka Jonu s pozivom da se pokaju „od zlog puta“ i „nepravde“ (Jona 3, 8), što znači da su dotle išli „dobrim putem“ i držali „pravdu“, svakako ne Zakona Mojsijevog, nego prirodnog Božjeg otkrivenja. Pošto su se propoveđu Joninom vratili na taj „dobri put“ i „pravdu“, grad je pošteđen od propasti. Istu karakteristiku daje o pojedinim neznabošcima Novi Zavet nazivajući ih „pobožnim“ i „bogobojaznim“ i veleći da „tvore pravdu“, npr. kapetan Kornilije i mnoštvo „pobožnih Grka“ i ne malo žena (D. ap. 10, 2, 34; 17, 4).[15]

Oni pak neznabošci, koji su se upoznali sa Zakonom Mojsijevim, morali su uvideti da je savršeniji i bolji od prirodnog otkrivenja, te su bili dužni da ga usvoje. Ako bi iz osećanja da postavlja teže zahteve, iz negotovosti da se u veri odvoje od rodbine, iz nacionalnih ili kojih drugih razloga, oni pak ostali u neznaboštvu, svakako da bi im to bilo za osudu i da im prirodni moralni zakon ne bi bio od koristi za spasenje. Za one pak neznabošce, npr. u Severnoj i Južnoj Americi, ili Australiji, do kojih ni na kakav način nije mogla dospeti vest o Zakonu Mojsijevom, kao što već rekosmo, ostao je i nadalje u važnosti moralni zakon prirodnog Božjeg otkrivenja. Na taj način, oba ova Zakona, data od Boga, bila su u važnosti istovremeno – natprirodni za Jevreje i prozelite, neznabošce koji su ga upoznali i po njemu živeli – i prirodni za sve ostale narode. Ovo stanovište potvrđuje i kazivanje Otaca: „Mnoge i različne lekove darovao je Bog preko stvorenja i prirode svima narodima; preko Zakona i Proroka Jevrejima“.[16] Jasno je, dakle, da nema ni jednog čoveka – veli Sveti Jovan Zlatoust – o kome Bog ne promišlja. A ako se Bog ne stara o svima na isti način, i to je veliki znak Njegovog promisla, jer On projavljuje svoj promisao prema koristi svakoga“.[17]

 

Hristovo Evanđelje – treća stepenica bogopoznanja

„Kad se ispunilo vreme“ (Gal. 4, 4), čovečanstvo sazrelo da može primiti punoću istine otkrivenja, Bog je preko Sina Svoga, Gospoda Isusa Hrista, dao savršeni Zakon Novog Zaveta, koji je neuporedivo savršeniji od Zakona Mojsijevog, a pogotovo od Zakona prirodnog Božjeg otkrivenja, kao zreo čovek od deteta i hrana odraslih od hrane odojčadi (Jevr. 5, 12-14). Svaki Judejac i neznabožac koji su iskreno želeli spasenje, upoznavši nauku Hristovu, bili su obavezni da je prime, jer u njoj imaju ne samo ono što im je davao prirodni moralni zakon i Mojsijev, nego potpuno sve što im je za spasenje potrebno. Ako bi oni i pored toga, pošto su upoznali zakon Hristov, ipak ostali u svojoj dotadašnjoj veri, pokazivali bi da ne žele iskreno ni služenje Bogu, ni svoje spasenje. Na njih bi se u potpunosti mogle primeniti reči Gospodnje: Ko nije sa mnom protiv mene je (Mt. 12, 30); Ko ljubi oca, ili mater više nego mene, nije mene dostojan (Mt. 10, 37). Svakako da se onaj koji sazna volju Božju, ali je ne ispunjava, ne može spasti, kao što veli Sveti apostol Jakov: Ko, dakle, zna dobro činiti i ne čini, greh mu je (4, 17), i reči Gospodnjih: Da nisam došao i govorio im, ne bi greha imali; ovako nemaju izgovora za greh svoj (Jov. 15, 22).

Iz ovih poslednjih reči Gospodnjih izlazi jasan zaključak da oni do kojih On nije stigao svojom naukom, te je zato nisu mogli upoznati, neće za to biti krivi. To isto kazuju i reči: Teško tebi, Horazine, teško tebi, Vitsaido! Jer da su u Tiru i Sidonu bila čudesa koja su bila u vama, davno bi se u vreći i pepelu pokajali. Ali vam kažem: Tiru i Sidonu biće lakše u dan Suda, nego vama (Mt. 11, 21-24). Čak i Sodomu će biti lakše u dan Suda što nije video čuda koja je video Kapernaum. „Zašto?“ – postavlja pitanje Teofilakt i odgovara: „Jer apostoli nisu poslani u Sodom. Oni, dakle, koji ne prime apostole gori su od Sodomljana“.[18] Isti Teofilakt još veli: „Tir i Sidon behu grčki gradovi, a Vitsaida i Horazin judejski. Veli, dakle, da će na Sudu biti lakše Grcima (neznabošcima) nego njima koji su videli čudesa i nisu poverovali“.[19] Pa kad Sodomljani zato što nisu mogli čuti nauku Hristovu i videti čudesa Njegova zaslužuju milosrđe, koliko ga više zaslužuju oni između neznabožaca koji nisu činili takve grehe kakve su činili Sodomljani, nego se držali „dobrog puta“ i „pravde“ prirodnog moralnog zakona.

IV. Na ovo bi se moglo prigovoriti: Takvo milosrđe savremeni ljudi ne zaslužuju. Nema danas, valjda, naroda na zemlji koji nije čuo o Hristu, jer je Evanđelje prevedeno gotovo na sve jezike i propoved o Hristu doprla je u najzabačenije krajeve, a oni pak ne prilaze Crkvi, nego ostaju u svom neznaboštvu.

Prigovor je unekoliko opravdan. No da neko napusti krivi put, poveruje u Hrista i odlučno počne živeti po Evanđelju, treba imati u vidu da nije dovoljno samo da čuje, ili pročita šta o Hristu, nego se s Njim i Njegovom naukom mora dublje upoznati. A to se postiže ne samo preko reči, iz knjiga i beseda, nego su potrebna dela, primeri hrišćanstva ostvarenog u životu hrišćana. Sam Gospod ističe važnost dela: Ako meni ne verujete, delima mojim verujte (Jov. 10, 38). Ostvarenje u životu, u delima služi, dakle, za proveru i dokaz istinitosti teorijske vere. Stoga On od sviju vernih traži: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt. 5, 16). Istorija Crkve pruža mnoštvo primera neznabožaca koji su postali hrišćani ne poznavajući mnogo od nauke hrišćanske, nego samo videći uzvišeni život hrišćana. Na taj način zadobijen je Sveti Pahomije Veliki. Njega i njegove drugove vojnike žitelji grada Oksirinta (Esne) primiše tako prijateljski i ukazaše im gostoprimstvo, dok ih u drugim mestima izbegavahu, da su se oni začudili. Raspitavši se o njima, doznade da oni veruju u Hrista Koji im naređuje da budu milostivi, čisti srcem, mirotvorci i ukrašeni drugim vrlinama. Kad izađe iz vojske, on se krsti, postade hrišćanin, monah i najzad osnivač opštežiteljnog monaštva“.[20] Ne samo prostom vojniku, nego učenom Svetom Justinu Filosofu, kao neznabošcu, dokaz za lažnost neznabožačkih optužbi da hrišćani na svojim skupovima orgijaju, piju krv dece itd., pružila su ne logička zaključivanja iz hrišćanskog učenja, nego smelost hrišćana sa kojom su za svoje ubeđenje odlazili na mučeništvo i u smrt.[21] Tim istim putem je, od preziranja hrišćanstva do njegovog poštovanja i postajanja hrišćaninom, išao i Tertulijan, Kiprijan i dr.

Međutim, savremeni hrišćani, u tom pogledu umnogome ne zadovoljavaju. Mnogi nehrišćani koji su čuli za Hrista i čak čitali Evanđelja i Novi Zavet, ali gledajući život i postupanje sadašnjih hrišćana, koji se ni u čemu ne razlikuje od života i vladanja nehrišćana, ne vide šta bi dobili menjajući svoje neznaboštvo za takvo hrišćanstvo. Između ovih ljudi i Hrista, savremeni hrišćani isprečili su se kao bedem preko koga ovi niti mogu da sagledaju i upoznaju istinski Hrista, niti mogu da mu priđu. Ne samo za ono vreme, nego osobito za naše, važe reči Svetog Jovana Zlatousta: „Mnogi od njih, kad vide da neki koji nama pripadaju i nose ime hrišćansko, slično njima otimaju tuđe, predaju se bogaćenju, zavide, smišljaju zlo, vrše nasilje, vole gozbe i veselja, i čine sve drugo – već ne slušaju naše razumne pouke, misleći da je naše učenje obmana i da su svi jednako krivi. Pomisli kakve će kazne postići takve (hrišćane) kad oni ne samo sebi pripremaju neugasivi oganj, nego i drugima daju povod da budu uporni u zabludi, i zatiskuju uši za pouku u vrlini, a sem toga, sramote i one koji žive dobrodeteljno; i što je najgore od svega, kad se zbog njih huli Gospod“.[22] Nastavljajući dalje Sveti Jovan veli: „Šta može biti blaženije od čoveka koji živi tako da oni koji ga vide zadivljeni govore: Slava Tebi, Bože! O, kakvi su hrišćani! Kakvu pokazuju pobožnost! Kako preziru sadašnje! Kako sve smatraju senkom i snovima, i nisu privezani ni za šta vidljivo, no sve čine tako kao da žive u tuđini, a svaki se dan spremaju da se odsele odatle! Šta misliš, kakvu će nagradu zaslužiti od Boga i ovde oni koji tako žive? A osobito je važno i divno to što će i oni koji tako govore o nama brzo ostaviti zabludu i obratiti se istini. A kakvu će veliku smelost dobiti takvi ljudi tamo (u budućem životu), jasno je svakome. Stoga, znajući da ćemo odgovarati i za spasenje i za propast bližnjih, tako ćemo upravljati naš život da ne samo nama bude dobro, nego i drugima pouka“.[23]

Sundar Sing, Indijac koji je od mrzitelja hrišćana postao hrišćanin, govorio je hrišćanima Evrope: „Oprostite, braćo, ali vi meni izgledate hrišćani odavde dovde“, pokazujući pri tome od čela do usta. Isti sud o odgovornosti savremenih hrišćana što se neznabošci ne priklanjaju Hristu izrekao je i drugi veliki Indijac, Mahatma Gandi: „Čvrsto sam uveren da današnja Evropa ne predstavlja ni duh Boga ni hrišćanstva, nego duh satane… Evropa je danas samo po imenu hrišćanska. U stvari ona obožava mamona… Napijte se dobro sa izvora koji vam daje Beseda na gori, ali tad ćete morati da ogrnete kostret i pospete se pepelom. Pouka Besede bila je namenjena svakom i svima nama. Ne možete služiti Boga i Mamona“.[24] I najzad: „Najveća je ljudska tragedija što narodi koji tvrde da veruju u poruku (Evanđelje) Hristovu, koga opisuju kao Princa (kneza) mira, pokazuju malo te vere u praksi“.[25]

Za mnoge, dakle, od savremenih neznabožaca koji čuše o Hristu i Njegovoj nauci, ili za jeretike i šizmatike koji ostadoše van Njegove Crkve, bićemo odgovorni mi savremeni hrišćani, što smo svojim nehrišćanskim životom postali smetnja da upoznaju Pravoslavlje u suštini. Kao što Bog preko proroka Isaije kori jevrejski narod: „Zbog vas se Ime moje huli među neznabošcima“ (Isa. 52, 5). I kao što veli Sveti Grigorije Bogoslov: „Zbog toga postadosmo omrznuti među neznabošcima, i (što je od svega gore) ne možemo čak reći da nas osuđuju nepravedno“.[26]

Verujem da Bog, po svom milosrđu, neće dopustiti da bez njihove krivice, a zbog nas, duše njihove propadnu, nego će im po Svojoj premudrosti i svemogućstvu pružiti način da se spasu. On će takođe oceniti stvarnu odgovornost onih između njih koji pružena sredstva za spasenje ne prime zbog svoje upornosti i grešnosti, kao i onih koji to učine zbog nas, naše nemarnosti, mlakosti, ili sablazni, i platiti svima po zasluzi.

 

Savremeni bogoslovski pisci o mogućnosti spasenja nehrišćana

V. Od bogoslovskih pisaca novijeg vremena, stav da neki neznabošci mogu biti spaseni nalazimo kod francuskog pravoslavnog bogoslova Vladimira Geté, koji je polovinom prošlog veka napisao: „Čuda su moguća kako u fizičkom poretku, tako i u duhovnom, te nije opravdano da ograničavamo Beskonačnu Moć zbog ovakvih ili onakvih shvatanja. Uopšte može se reći da izvan Crkve nema spasenja. No takođe je istina da Bog čudom svoje blagodati priprema duše i srca pojedinih lica koja spoljašnje ne pripadaju Crkvi, udahnjavajući im znanje i ljubav prema Isusu Hristu. Ova vera, budući verom starih Otaca Crkve, nikako ne uništava dogmu „van Crkve nema spasenja“, jer samo čudom u duhovnoj oblasti može da se spase neko od onih koji spoljašnje ne pripadaju Crkvi“.[27]

Isto ovako rasuđuje bivši profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Atini, Hristo Andrucos. U svojoj Dogmatici on piše: „Objektivni stav na pitanje: Ko se može spasti van Crkve, ne može se odrediti sigurno. Ali da je moguće da mnogi izvan Crkve, tj. oni koji nehotimično i zbog nesavladljive nužde pripadaju neistini, budu suđeni blaže, i da zadobiju blagoslov koji se daje ispovedanju božanske istine, u onome u čemu pravo veruju, to je i logički moguće i bogoslovski ne nesaglasno“.[28] Na drugom mestu Andrucos veli: „Pošto se ne može saznati kad i u kome deluje božanska sila, a samo Bog, uzevši u obzir različne prilike duha, i drugih takvih okolnosti, zna ko je nevin, a ko kriv za pogrešnost i neznanje, koje su granice koje razdvajaju krivca za krivovernost od nehotične i dostojne snishođenja, jasno je da pitanje za svaku ličnost ostaje sasvim neodređeno. Pravoslavni pak ubeđen da je svaki pravi član istinske Crkve sigurno udeonik blaženstva, treba da se ne upušta u ispitivanje sudova Božje milosti, niti da određuje granice moći „Onoga Koji hoće da se svi spasu i dođu u poznanje istine“.[29].

 

Sveti Kiprijan, Blaženi Avgustin i drugi Oci o šizmaticima i jereticima

VI. Reči ovih bogoslova verovatno imaju u vidu sve ljude izvan Crkve, kako neznabošce, tako još pre one koji su rođeni i vaspitani u porodicama otpalim od pravoverja u jeres ili raskol, i koji takođe, zbog navedenih nesavladljivih okolnosti ostaju van Pravoslavlja do smrti. O njihovoj mogućnosti spasenja pisano je mnogo više.

Beć Sveti apostol Pavle savetuje: „Čoveka jeretika, po prvom i drugom savetovanju kloni se, znajući da se takav izopačio i greši i sam je sebe osudio“ (Titu 3, 10, 11). Sveti evanđelist Jovan za jeretike veli da su Antihristovi (1 Jov. 4, 3). Kroz celu istoriju Crkve, protiv jeresi i raskola borili su se takođe Sveti Oci. Stav, da kod ovih, jer se nalaze van Crkve, koja je „stub i tvrđava istine“, nema istine ni Duha Svetog, izvodi se već iz učenja Svetog Irineja Lionskog: „U njoj (Crkvi) je Bog postavio apostole, proroke, učitelje i opšta dejstva Duha. Stoga gde je Crkva, onde je Duh Božji, i gde je Duh Božji, onde je Crkva i svaka blagodat. A Duh je istina“.[30]

Osobito oštro postavljeno je pitanje o odnosu Crkve i šizmatika u III veku, u doba Svetog Kiprijana Kartaginskog. Kartaginski sveštenik Novat, i njegovi jednomišljenici, odvojiše se od Crkve tražeći sasvim blago postupanje sa palim u gonjenjima. Rimski sveštenik Novacijan odvoji se iz suprotnih razloga preteranim zahtevima za čistotu Crkve tražeći da se verni koji su u doba gonjenja odstupili od hrišćanstva ne prime više u Crkvu ma koliko se kajali. Iz istih razloga tražili su da se onima koji stupe u drugi brak do smrti ne daje Sveto Pričešće. Protiv njih Sveti Kiprijan održi tri sabora u Kartagini, od kojih treći izda odluku: „Zauvek držimo čvrsto i snažno da se niko ne može krstiti van katoličanske Crkve, pošto je krštenje jedno i postoji samo u katoličanskoj Crkvi… I onima koji od prevare i krivoverstva dolaze, saznavši istinsku i crkvenu veru, treba dati tajnu po božanskoj sili, jedinstvu u veri i istini“.[31] Pišući o ovom raskolu, Sveti Kiprijan veli: „Kad bi Novacijan bio u jedinstvu s ovim hlebom Gospodnjim, kad bi bio u zajednici sa drugima u narodu Božjem, mogao bi da tvrdi da ima blagodat jednog krštenja jer bi se nalazio u jedinstvu sa Crkvom“.[32] U borbi sa šizmaticima Sveti Kiprijan je formulisao ovaj stav čuvenim izrekama: „Van crkve nema spasenja!“; „Ne može imati Boga za Oca onaj koji nema Crkvu za majku.“; „Kao što se niko nije mogao spasti ne budući u kovčegu Nojevom, tako se ne može spasti van Crkve.“[33] Ovakav stav zastupali su mnogi Oci i pisci i pre i posle Svetog Kiprijana: Kliment i Dionisije Aleksandrijski, Firmilijan Kesarijski, Origen takođe,[34] kao i Apostolske ustanove.[35] Sveti Grigorije Niski veli da, pošto je svakom vernom glava Hristos, „svakako onaj koji bi se odvojio od spasonosne vere, bio bi kao Golijat obezglavljen sopstvenim mačem koji je podigao protiv istine, odvojivši se od istinske Glave“.[36] Blaženi Avgustin: „Van Crkve sve se može imati, sem spasenja. Može imati čast, može imati tajnu… može držati Evanđelje, može imati veru u ime Oca i Sina i Svetoga Duha i propovedati, ali nikad, sem u katoličanskoj Crkvi ne može naći spasenje“.[37]

Rimska pak Crkva imala je u tom pogledu drukčije stanovište. Na jeretike i šizmatike ona je gledala kao na svoje članove koji su učinili težak greh, te ih je u slučaju njihovog pokajanja i vraćanja u krilo Crkve primala kao i pokajane grešnike: molitvom i polaganjem ruku.[38] Rimski episkop Stefan, krut i slavoljubiv čovek koji se prvi nazvao „episkopom episkopa“, zapretio je odlučenjem Kartaginskoj i Crkvama na Istoku ako ne prime stav Zapadne. Zastupajući stav Rimske crkve, a protiv stava Svetog Kiprijana, oko 256. god. neki afrički episkop napiše spis „De rebaptizmate“, u kome dokazuje da je Crkva jedna, da van nje nema Duha Svetoga, stoga Crkva i može da krštava u Duhu. Ali i krštenje šizmatika je autentično, jer krštenje vrši Hristos pri prizivanju Njegovog imena, mada ono (ime Hristovo) biva prizivano i van Katoličanske crkve.[39] Spor se produžio i docnije po pitanju krštenja donatista. Vaseljenski sabori, Prvi (svojim 8. i 19. kanonom) i Drugi (7. kanon), za rešenje nastalog pitanja donesu odluku da se jedni šizmatici i jeretici, kad prilaze Crkvi, primaju (pored pismenog odricanja od krivoverja) krštenjem, drugi bez krštenja, polaganjem ruku, ili miropomazanjem, a treći samo pismenim odricanjem.[40] Odredbu 7. kanona Drugog Vaseljenskog sabora ponavlja 95. kanon Trulskog sabora, uz pomen i nekih drugih jeretika.

 

Zašto pojedine šizmatike i jeretike Crkva prima bez ponovnog krštavanja

Na pitanje: Po kom osnovu Crkva pojedine šizmatike i jeretike prima bez krštenja, poznati bogoslov Georgije Florovski odgovara: „U određenim slučajevima Crkva nam daje da razumemo, preko same njene prakse, da su Tajne punovažne kod šizmatika, čak kod jeretika, jer se Tajne mogu da vrše takođe i izvan kanonskih granica Crkve“.[41] Iako Florovski veli da je tačan stav Svetog Kiprijana da se Tajne punovažno ne vrše sem „u Crkvi“, no to „u“ – veli – „odredio je preuranjeno i vrlo usko. Sveti Kiprijan u svom silogizmu polazi od neizrečene pretpostavke da su kanonske granice Crkve uvek i njene blagodatne granice“. Međutim su blagodatne granice šire od kanonskih. Iz toga Florovski zaključuje da Crkva vrši Tajne i kod šizmatika: „Ovde se nalazimo pred paradoksom koji je karakteristika postojanja šizme: Šizma ostaje vezana sa Crkvom u blagodati Tajana, ali potpada pod osudu čim su ljubav i jedinstvo prestali da postoje“.[42]

Navodeći misao Blženog Avgustina da šizmatici mogu imati sve, i Tajne, ali ne i spasenje, Florovski taj stav objašnjava ovako: „Celokupna teologija Svetog Avgustina o Tajnama karakteriše se jasnim razlikovanjem između dva činioca mističnog života: Božje blagodati i čovekove ljubavi. Tajnu vrši blagodat (Božja), ne ljubav (čovečija). Međutim, spasenje čovekovo ostvaruje se slobodom, ne silom, te stoga van ljubavi i katoličnosti (zajednice sa Crkvom) blagodat ne uspeva da izvede živi plamen“.[43] Kako se jedinstvo vernih sa Hristom i jedinstvo između sebe ostvaruje samo u Crkvi, raskol, negirajući jedinstvo, negira Crkvu. Veza kojom se ostvaruje jedinstvo je dvostruka „jedinstvo duha“ i „veza mira“ (Ef. 4, 3). Zbog toga što u raskolu još nije pozleđeno „jedinstvo duha“, te se u dogmatskom učenju nalazi zajedno sa Crkvom, to se Tajne vrše i kod šizmatika; ali pošto su pozledili ljubav, „vezu mira“, oni se ne mogu koristiti Tajnama za spasenje.

Međutim, ako bi se ovakvo rasuđivanje moglo primeniti na šizmatike, koji rascepivši jedinstvo zajednice sa Crkvom „u nekim su stvarima zajedno s nama“ (Blaženi Avgustin), tj. u dogmatima, kako bi se ono moglo primeniti na jeretike koji su se odvojili od Crkve i u veri? Kako bi se moglo shvatiti da i njihovo krštenje vrši Bog, kad npr. arijani uče da je Sin stvor Božji, a makedonjani da je Duh Sveti stvor. Kako bi Trojični Bog vršio krštenje kod njih, mada pri tome izgovaraju, kao i pravoslavni reči: „U ime Oca i Sina i Svetog Duha“, kad oni nemajući Sina nemaju ni Oca ni Duha Svetoga?

Stoga smatram da reči Blaženog Avgustina i odnosne odluke Vaseljenskih sabora o krštenju jeretika treba razumeti u ovom smislu: U Sv. Tajnama razlikujemo spoljašnu, vidljivu stranu koju vrše sveštenici kao pomoćnici Božji; i nevidljivu, blagodatnu, koju daje Bog. U redovnim prilikama, tj. u Crkvi, one su neodvojivo vezane jedna s drugom. Kod šizmatika i jeretika ova dva dela Tajana se razdvajaju – spoljašnji se vrši, unutrašnji izostaje[44] (Kao što u iznimnim slučajevima „krštenja krvlju, ili ognjem“, spoljašnja strana izostaje, ali ne i unutrašnja, tako ovde biva suprotno – spoljašnja se vrši, unutrašnja izostaje). U slučaju kad pojedinac, ili cela zajednica hoće da pređe u Pravoslavlje, ako se čin Tajne vrši kod njih kao i kod pravoslavnih, Crkva može da je ne vrši, a blagodat Božju primaju pri odricanju od krivog verovanja.[45]

Pisac pomenutog dela „De rebaptizmate“ (O ponovnom krštavanju), iznevši stav da je ispravno krštenje izvršeno izvan Crkve, u daljem izlaganju ipak veli da ako bi tako kršteni umro pre svoga pokajanja i povratka Vaseljenskoj crkvi, ovo krštenje ne bi imalo za njega nikakvog značaja za spasenje. J. Ziziulas s pravom zaključuje: „Osnovna eklisiološka pretpostavka spisa De rebaptizmate je u razlikovanju među krštenjem vodom i onog Svetim Duhom“.[46]

Unekoliko slično gledište u toj stvari zastupa kijevski mitropolit Antonije Hrapovicki, govoreći da bi „oni od jeretika i šizmatika koji, iako lišeni jasnog shvatanja crkvene blagodati, imaju krštenje, Liturgiju i jerarhiju koje se spoljašnje malo razlikuju od prakse Crkve“, teško se osećali „kad se upute Crkvi da se izjednače sa neznabošcima i Judejcima. Stoga Crkva, snishodeći njihovoj nemoći, ne vrši nad njima spoljašnji čin krštenja, nego im daje blagodat krštenja sa drugom Tajnom“.[47]

Na istom stanovištu stoji i episkop Nikodim Milaš. U tumačenju 7. kanona Drugog Vaseljenskog sabora on veli da blagošću ovih propisa Oci imaju u vidu „da jeretike privole prijeći Pravoslavnoj Crkvi… snishodljivost koja inače ne bi se mogla opravdati kad se uzme u obzir težina nekih osobito jeresi“.[48] U daljem izlaganju on veli da „Arijani, Makedonjani i Apolinarijani, premda su učili protivno pravoslavnoj nauci, ali su krštenje obavljali po formi pravilno, naime svršavali su ga u ime Svete Trojice, koju nisu poricali, nego su je samo izvrnuto tumačili“.[49]

Isto mišljenje ima prepodobni Nikodim Svetogorac kazujući: „Arijane i Makedonjane, očigledno jeretike, prima kanon (7. kanon Drugog Vaseljenskog sabora) bez ponovnog krštenja po ikonomiji, u prvom redu što je bilo veliko mnoštvo ovih jeretika; i drugo, jer krštavahu slično s nama“.[50] Evnomijani pak, Montanisti i Savelijani primaju se kao Jelini, jer ili behu sasvim nekršteni „ili se krstiše, ali nepravilno, ne kao što krštavaju pravoslavni, zbog čega se smatraju sasvim nekrštenim“.[51]

Izneta gledišta obojice ovih pisaca u osnovi su jednaka stanovištu koje je još u XII veku izložio poznati kanonista Jovan Zonara: „Ne krštavaju se ponovo ovi (tj. Arijani i Makedonjani), jer u Svetom Krštenju ne razlikuju se ni u čemu od nas, nego jednako kao pravoslavni krštavaju“. Evnomijane, Savelijane i Montaniste treba krštavati, veli on „jer ili ne primiše Sveto Krštenje, ili ga primiše nepravilno, niti ga po obliku (tipos) Pravoslavne crkve izvršiše. Stoga ih treba smatrati da nisu uopšte kršteni“.[52]

Na ovaj način, dakle, bez pribegavanja teoriji o dvostrukim granicama Crkve, kanonskim i blagodatnim, biva nam jasan smisao odluka pomenutih Vaseljenskih sabora, da se pri ulasku u Pravoslavnu crkvu, ne samo šizmatika, nego i takvih jeretika kao što su Arijani i Makedonjani, spoljašnja strana Tajne krštenja, iz razloga ikonomije, ne mora ponoviti.

O mogućnosti spasenja pojedinih šizmatika i jeretika pisao je i A. Homjakov, poznati ruski pisac prošlog veka: „Kao što zemaljska i vidljiva Crkva još nije punoća i savršenstvo celine Crkve – punoća i savršenstvo će se otkriti, po volji Božjoj, na dan poslednjeg suda celokupne tvari – ova Crkva dejstvuje i zna samo (one koji su) u njenim granicama, ne sudeći ostalo čovečanstvo (po reči apostola Pavla Korinćanima – 1 Kor. 5, 12) i ograničavajući se na priznanje kao odeljenih, tj. kao ne pripadajućih njoj onih koji se odvajaju sami od nje. Što se tiče ostalog dela čovečanstva, ono je ili strano Crkvi, ili vezano s njom vezama koje Bog ne želi da otkrije, nego ostavlja za dan suda“.[53]

Slično stanovište, još 1833. god. zastupao je i istaknuti ruski jerarh i bogoslovski pisac, moskovski mitropolit Filaret (1782-1867. god.). Na jednom predavanju u Moskvi govorio je: „Znaj da se ne bih usudio da nazovem lažnom nijednu Crkvu koja veruje da Isus jeste Hristos“. Po njegovom shvatanju, Hrišćanska crkva se može podeliti na dva dela. Jedno je „potpuno istinita“, tj. ona koja drži „pravu i spasonosnu božansku istinu bez mešanja s njom ma kakve ljudske lažne i razorne misli“. Drugo je „ne sasvim istinita“, tj. ona koja sa istinskom i spasonosnom naukom vere Hristove meša „ljudska mišljenja, lažna i razorna“. Za ovu Crkvu on samo konstatuje da postoji, ne osuđujući je. „Vidim“ – veli – „da Poglavar i Gospod Crkve leči mnogobrojne i duboke rane koje je prouzrokovala stara zmija u svim delovima i svima članovima ovog tela … da obnovi duh i život u zglobovima polumrtvim i kontuzovanim. U tome se oslanjam na svoju veru da će Božanska moć trijumfovati očevidno nad ljudskim nemoćima, i dobro nad zlom, jedinstvo nad podelom, život nad smrću“.[54]

U naše vreme, pored Florovskog, sličan stav zauzimaju prof. P. Trembelas i prof. protojerej Jovan Mejendorf.

Na osnovu evanđelskog kazivanja o čoveku koji je imenom Hristovim izgonio demone, ali nije išao za Njim, pa na traženje učenika da mu zabrani, Gospod rekao: Ne branite mu (Mr. 9, 39; Lk. 9, 50), kao i reči koje je rekao u drugoj prilici: Nikad vas nisam znao (Mt. 7, 23), Trembelas izvodi stanovište „da priziv imena Gospodnjeg ne ostaje sasvim nedejstven i bez ikakve posledice, iako biva od nedostojnih i sasvim nepripadajućih Gospodu“.[55] U daljem obrazlaganju on kaže: „Ne možemo reći da kad u ime Spasitelja Hrista, koga oni (tj. odvojeni od jedne Svete Crkve) priznaju, vrše Tajne, da su one nepostojeće i da se prema njima treba da odnosimo kao da sasvim ne postoje. Svakako da ih ne treba smatrati savršenim. Nesavršene su i izmenjene u meri u kojoj je Hristos i Njegova nauka izmenjena kod onih koji ih vrše i primaju, i ukoliko je vrednost (kiros) Crkve iskvarena (katalithi) kod njih“.[56]

Prof. J. Mejendorf otišao je, čini mi se, još jedan korak dalje. U predavanju „Katoličnost Crkve“, održanom u Njujorku na drugoj međunarodnoj konferenciji Pravoslavnog društva u Americi, septembra 1972. god., on veli ovako: „Jasno da je čak posle raskola Duh Božji produžio da zadahnjuje zapadne Svete, mislioce i milione prostih hrišćana. Blagodat Božja nije iščezla najedanput. Pravoslavna crkva to je svagda priznavala, ne padajući pri tom u kakav bilo relativizam, i ne prestajući da sebe smatra jedinom, istinskom Crkvom“.[57] Nastavljajući dalje on kaže: „Prestati videti prst i prisustvo Božje ma gde da se oni pojave, i držati čisto odričuću i samozaštitnu poziciju u odnosu prema nepravoslavnim hrišćanima, znači ne samo izdavati katoličnost, nego je to vrsta neomanihejstva. I obratno, izgubiti osećanje toga da zablude i jeresi postoje, i da one deluju umrtvljujući na ljude, i zaboravljanje toga da je Crkva osnovana na punoći istine, takođe biva izdajom ne samo pravoslavnog predanja, nego i Novog Zaveta, na kome se izgrađuje predanje“.[58]

VII. Prema svemu, dakle, principi Svetog Kiprijana Kartaginskog „Van Crkve nema spasenja“, i „Kome Crkva nije mati, Bog mu ne može biti Otac“, ostaju u važnosti svagda. Gospod je i osnovao Crkvu da bi verni u njoj i njenom pomoći duhovno uzrastali „u meru rasta punoće Hristove“ (Ef. 4, 13). Van nje se to ne može postići, jer Gospod nije „darovao Svoju istinu i Svoju blagodat svakom verujućem odvojeno, nego njihovom jedinstvu u Crkvi, koja je kao telo oživotvoreno Duhom Božjim“,[59] kako veli mitropolit Antonije.

Mi znamo da se samo u Crkvi, lađi na burnom moru ovog života, sigurno spasava. No da li će Gospodar lađe izuzetno poslati čamac, ili pružiti pojas spasavanja onima koji se nalaze u valovima oko lađe, da se na taj način spasu, to je stvar Njegove moći i Njegovog milosrđa. Iz Evanđelja znamo da ćemo kao radnici u vinogradu, najmljeni od jutra, sigurno primiti od Gospodara obećanu platu ako se budemo trudili. A da li će i drugi biti primljeni u treći, šesti i jedanaesti čas, da li će oni primiti manju platu, ili jednaku s nama, to nije naše da određujemo.

Na kraju, smatram da neće biti suvišno da napomenem:

Razmatrajući naširoko apstraktno pitanje šta će biti sa dušama onih koji, bez poznavanja Crkve Hristove, ostanu van nje, potpuno bismo promašili ako pri tome zapostavimo pitanje kako da mi, koji se nalazimo u Crkvi, učinimo sve što do nas stoji za svoje spasenje. Kad to postignemo, mi ćemo ujedno učiniti najviše moguće i za spasenje naših bližnjih, i onih blizu i onih daleko: Svetlošću svojih dela pokazaćemo im put kojim treba ići da bismo postigli cilj naše vere, i podržati ih da ne klonu na tom putu.

Inače ćemo se naći u položaju čoveka koji je postavio Gospodu pitanje: Je li malo onih koji će se spasti? Spasiteljev odgovor sadrži nesravnjivo više nego što se u pitanju traži: „Borite se da uđete na uska vrata“ (Lk. 13, 23, 24). U njemu se posredno kazuje i da je taj broj mali (Mnogi će tražiti da uđu i neće moći.), ali i mnogo važnija stvar, upravo ono „jedino od potrebe“. Gospodnje reči u stvari kazuju: Koliki je taj broj, mali ili veliki, to za tebe nije od važnosti. Najvažnije je za tebe – i za svakog – da se nađeš u tome broju. Ako broj spasenih bude mali a ti budeš u njemu, kakvog značaja ima za tebe što je taj broj mali! Budeš li znao da je taj broj veliki, a ti se ne potrudiš da se nađeš u njemu, kakva će ti biti uteha od znanja velikog broja onih koji će biti u večnoj radosti, a ti ostaneš napolju gde je plač i škrgut zuba!

Da ne bude tako i sa nama. Interesujući se pitanjem šta će biti sa onima napolju, da ne izostavimo staranje o spasenju nas koji smo unutra. Dok je vreme borimo se da uđemo na uska vrata. To je glavnije od najglavnijeg.

 

Glasnik, jun 1982.

 

NAPOMENE:


[1] V. Glasnik 1973, 162.

[2] Učenje Crkve nema karakter „čistog“ saznanja… To bi bio „gnosis“ koji je Crkvi tuđ. Dogmati istinite Crkve imaju svagda dva aspekta: „ontološki“ i „sotiriološki“. Ona je, kao dom živoga Boga, pre svega i iznad svega, zaokupljena pitanjem života. Njen je cilj spasenje čoveka i zato apstraktna „ontologija“ nije ono čime se ona prvenstveno bavi, nego pitanje spasenja. Spasenje se pak dostiže kroz ispunjavanje Hristovih zapovesti o ljubavi prema Bogu i bližnjem (Jerom. Sofronije, Starac Siluan, Diseldorf 1975, 203). Mitropolit Antonije Hrapovicki s pravom je pisao da svi, i najsuptilniji, dogmati Pravoslavne crkve imaju svoju etičku postavku i zahteve („Nravstvennaja ideja dogmata Presv. Troici“, „Nravstvennoje soderžanije dogmata o Sv. Duhe“, „Nravstvennaja ideja dogmata Cerkvi“; Sbornik izbrannih sočinjenij, Beograd 1935, 1-42). U tom pogledu Sv. Jovan Zlatoust kaže: „Kao što nećemo imati koristi ako držeći prave dogmate stanemo živeti nemarno, tako i tada, kad živeći dobro (ispravno), nećemo moći ništa učiniti za svoje spasenje ako budemo nemarni prema pravim dogmatima“ (Tvorenija, v russkim perevodje, S. Peterburg 1898, T. IV, 107). A tako veli Sv. Grigorije Bogoslov: „Jednako je nesavršena (hrišćanska) teorija bez prakse (logos apraktos), kao i praksa bez teorije (praksis alogos)“ (T. Kastanas Ag. Grigoriu tu Theologu, Apolegetikos, Atina 1948, 453).

[3] Dr Lazar Milin, Naučno opravdanje religije, Beograd 1979, 23, 24.

[4] Isto, 24.

[5] Dr Justin Popović, Dogmatika, Beograd 1932, I, 68.

[6] Ispovijesti, Kršć. stvarnost, Zagreb 1973, 212.

[7] Milin, n. d. 21.

[8] Justin Popović, n. d. 70.

[9] Svetosavlje kao filosofija života, Minhen 1953, 23.

[10] Moja slika svijeta, Sarajevo 1955, 17.

[11] Isto.

[12] P. Trembelas, Ipomnima is tas epistolas tis kenis Diathikis, Atina 1956, 42.

[13] Trembelas, n. d. 53. Prof. dr Sergije Trojicki upućuje još na jednu blagodatnu vezu između Boga i neznabožaca. Na osnovu Sv. Pisma i kazivanja Sv. Otaca, ukazuje on da se greh praroditelja nije kosnuo braka kao Sv. Tajne ustanovljene u raju, te je ona sačuvana ne samo kod Jevreja i pre Zakona, nego i kod ostalih naroda. „Ako je u neznaboštvu sačuvana ova tajna“ – veli on – „onda ne treba smatrati neznabožački svet kao nešto potpuno negativno, kao nedeljivo carstvo „kneza ovog sveta“ (Jov. 16, 11). Tajna braka bila je jedan kanal kroz koji se blagodat Božja neprestano izlivala na grešno čovečanstvo. A pošto cela kultura…, po dubokoj misli Sv. Grigorija Bogoslova, ima izvor u braku, onda nije ostala tuđa božanstvenom ni ona, i zato je hrišćanstvo kao gvozdene otpatke iz zemlje, privuklo iz nje više srodnih elemenata i uzelo ih je kao materijal za stvaranje zemaljske Crkve” (Hrišćanska filosofija braka, Beograd 1934, 57).

[14] Pet beseda o Ani, bes. 1, Tvorenija v rus. perevodje, S. Peterburg 1898, T. IV, 781.

[15] Može biti da su ovi bili „prozeliti vrata“, tj. prvog stepena.

[16] Blaženi Teodorit, u P. Trembelas, Dogmatiki, T. II, 13.

[17] Sv. Jovan Zlatoust, u J. Popović, Dogmatika, I, 316.

[18] P. Trembelas, Ipomnima is to kata Lukan evangelion, Atina 1952, 310.

[19] Isto.

[20] Drevnije inočeskije ustavi sobranije ep. Feofanom, Moskva 1892, 11; dr Justin Popović, Žitija Svetih, Beograd 1974, 386.

[21] Sočinjenija Sv. Justina filosofa i mučenika, v. rus. perev., Moskva 1892, 117.

[22] N. d. T. IV, 57.

[23] Isto, 58.

[24] Borba nenasiljem, Beograd 1979, 153, 155.

[25] Isto, 236.

[26] Tvorenija, v rus. perev., S. Peterburg 1912, T. I, 54.

[27] Union Kretien, 1862, 83, u Hr. Andrucu, Dogmatiki tis orthodoksu anatolikis ekkilisias, izd. Astir, Atina 1956, 269. Delo ovog pisca „Učenje Vaseljenske pravoslavne Crkve“, izdato je na srp. jeziku u dva maha: u prevodu M. Parente, Zadar 1886, i arhim. N. Dučića, Beograd 1891.

[28] Dogmatiki, n. d. 267.

[29] Isto, 269.

[30] Trembelas, Dogmatiki, T. II, 342.

[31] Pidalion, Atina 1970, 368, 369. No ovaj kanon nije ušao u opšte obavezne zbornike Pravoslavne crkve, te ga nema u Milaševim Pravilima. U Pidalionu i Atinskoj Sintagmi je naveden pod nazivom Karhidonskog sabora, posebno od pravila Kartaginskog.

[32] J. Ziziulas, I enotis tis ekklisias, Atina 1965, 129.

[33] On veli: „Uvijek su oni (Oci) poznavali jednu samo Crkvu i jedno samo krštenje koje ta Crkva obaviti može.“ (Milaš. Pravila, N. Sad 1895, I, 275). U razgovoru sa dopisnikom „Glasa koncila“ preosvećeni g. Danilo, episkop marčanski zastupa isti ovakav stav („Glas koncila“ br. 22, od 9. XI 1969, str. 6).

[34] „Van Crkve niko se ne spasava“ (Trembelas, n. d. 313).

[35] „Ni krštenje ne primajte od nečestivih (jeretika), niti ono pobožnih ne obezvrednite drugim“ (izd. VEPES, Atina 1655, T. II, 104).

[36] Trembelas, n. d. 332.

[37] Isto, 343.

[38] Up. Milaš, n. d. I, 276

[39] Ziziulas, n. d. 132.

[40] „U V v. Timotej, prezviter carigradski, piše: „Postoje tri načina primanja onih koji prilaze Svetoj Božjoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi, i prvi je onih kojima treba Sv. krštenje; a drugi koji se ne krštavaju nego pomazuju Sv. mirom; i treći koji se niti krštavaju, niti pomazuju, nego samo proklinju svoju i svaku jeres“ (Milaš, n. d. I, 584).

[41] G. Florovski, Ta oria tis ekklisias, u delu: To soma tu zontos Hristu, Thsssaloiiki 1972, 131.

[42] Isto, 132.

[43] Isto. Sveti Simon Solunski kaže: „I Tajne nam dade dvostruke, tj. vidljive i iz materije, za naše telo, a duhovne i pune nevidljive blagodati, za naš duh. Jer se ovim Tajnama i telima i dušama uzvišavamo i prosvetljavamo i ujedno primamo isceljenje i osvećenje“ (Sveti Simeon Solunski, O Sv. jeleosvećenju, gl. 289; Minj P. G. T. 155, k. 525).

Navešćemo ovde i shvatanje Optata Milevijskog 395. god. U borbi sa donatistima, o Tajni Krštenja on veli: „U njoj učestvuju tri strane: Sveta Trojica, verujući (krštavani) i onaj koji vrši krštenje. Svaka od ovih strana nema isto značenje. Prve dve su neophodne, treća kao da je neophodna (quasi necessarium). Prvo mesto pripada Svetoj Trojici, bez koje je nemoguće i samo krštenje; za njom sledi vera krštavanog; lice vršitelja već je nešto strano (vicina), nema (sa ovima) jednako značenje, te je samo ono izmenjivo“ (V. Trojicki, Očerki iz istoriji donatistov o cerkvi, Sergijev Posad 1912, 490).

[44] Shvatanje da svojom praksom primanja pojedinih šizmatika i jeretika bez ponovnog krštenja, miropomazanja ili tajne sveštenstva, Crkva pokazuje „priznanje punovažnosti ili stvarnosti odgovarajućih Tajni vršenih van Crkve“ (Florovski, n. d. 131), teško se može prihvatiti, pogotovo kad se uzme u obzir da u navedenim kanonima Vaseljenskih sabora nema ni reči o „objektivnoj“ vrednosti njihovog krštenja, tj. pre njihovog pristupanja Pravosl. crkvi. U tim kanonima ne raspravlja se pitanje šta znači njihovo krštenje, da li je ono punovažno u slučaju da oni ostanu u svojoj sekti, nego samo onda kad prilaze Pravoslavlju. Ova činjenica se mora imati stalno u vidu, na šta s puno razloga ukazuje bivši arhiep. atinski Jeronim Koconis (I kanoniki apopsis peri tis epikinoniam meta ton eterodokson, Atina 1957, 117, 139).

[45] Da ovako treba razumeti reči Blaženog Avgustina, da šizmatici mogu imati Tajnu, ali ne spasenje, biće da smatra i prof. Trembelas veleći: „Drugo je spoljašnji čin Crkve, tipos, kojim se vrši Tajna, a drugo blagodat koju daje Gospod kroz spoljašnji pravilno vršeni čin… Stoga, prema Avgustinu, Tajna može da postoji i da je spoljašnje po činu (tipon) važeća (enkiron), no da subjekt, kome je data ova tajna, ne prima blagodat koja je prati“ (Dogmatiki, T. III, prim. 42, str. 47).

[46] Ziziulas, n. d. primedba 198, str. 132.

[47] Florovski, n. d. 136.

[48] N. d. I, 266.

[49] Isto, I, 271.

[50] Pidalion n. d. 164. Pored ova dva razloga, Oci su imali u vidu i druge, svakako i taj da je „jedno krštenje“ (Ef. 4, 5), jer se vrši u smrt Gospoda, te da „kao što je nemoguće da Hristos bude po drugi put raspet, tako je nemoguće drugi put krstiti se“ (Sv. Jovan Zlatoust, u Arhiep. Makarij, Dogmatika, S. Peterburg 1883, T. II, 334).

[51] Pidalion, 164.

[52] Atinska Sintagma, 7 kan. II Vas. sab., T. II, 188, 189.

[53] Florovski, n. d. 146, 147.

[54] Isto, 147.

[55] Dogmatiki, T. III, 46.

[56] Isto, 47.

[57] Pravoslavie v sovremennom mire, Njujork 1981, 118, 119.

[58] Isto, 119.

[59] Mitrop. Antonije, Nravstvennaja ideja dogmata Cerkvi, n. d. 26.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *