NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Gde se nalaze raj i pakao?

 

PITANJE: Kad u vasioni ne postoji „gore“ i „dole“, gde su onda raj i pakao o kojima se kaže da je raj gore, a pakao dole?

 

ODGOVOR: Ne bismo morali ići čak „gore“ u vasionu da bismo sagledali relativnost naših pojmova prostora „gore“ i „dole“. Možemo ih uočiti već ovde „dole“ na zemlji. Kad npr. kažemo da se ptica, ili avion digao sa zemlje i uzleteo gore, to je za antipode, ljude „ispod“ nas, s druge strane zemlje, upravo suprotno, „dole“, baš kao što njihovo „gope“ za nas označava „dole“, i obratno. Ovi prostorni odnosi važe za svaku tačku na zemlji i za sve ljude na njoj.

Shvativši to, moći ćemo razumeti da Bog, kao duhovno biće, ne potrebuje neko mesto, kao što neophodno biva sa telesnim bićima i predmetima. S druge pak strane, kako nam je otkriveno u Svetom Pismu, u mogućnosti smo da donekle shvatimo i tu istinu da ni jedno mesto nije van njega, da je On svuda i svemu prisutan: Jesam li ja Bog izbliza, govori Gospod, a nisam Bog i iz daleka? Može li se ko sakriti na tajno mesto, mesto gde ga ja ne vidim? – govori Gospod. Ne ispunjavam li ja nebo i zemlju? – govori Gospod (Jer. 23, 23-24). Po rečima Svetog apostola Pavla, Bog je nad svima, kroza sve i u svima nama (Ef. 4, 6), nije daleko ni od jednoga od nas, jer u njemu živimo, krećemo se i jesmo (Jevr. 17, 26-27).

O ovom dvojstvu svojstva svudaprisutnosti Božje, koja s jedne strane, znači da Bog ne zauzima neko mesto niti mesto Njega, a s druge, o Njegovom prisustvu svemu stvorenome, jasno govore i Sveti Oci. Sveti Atanasije Veliki kazuje: „Bog je biće koje po sebi ima sve i ni od čega nije obuzet, i u svemu je po svojoj dobroti i sili, a po svojoj prirodi izvan svega“.[1] „Bog se ne nalazi negde“ – kaže Blaženi Avgustin. „Jer što je negde to se sadrži mestom, i što se sadrži mestom telo je. Bog pak nije telo, dakle, on se ne nalazi negde. Ali pošto On postoji i postoji ne u nekom mestu, to je bolje reći da je u Njemu sve, nego da je On negde“,[2] Isto tako kazuje i Sveti Jovan Damaskin: „Bog budući nematerijalan i neograničen ne obuhvata se mestom, jer je On sam sebi mesto, sve ispunjavajući i postojeći iznad svega i sam sadržeći sve“.[3] Isti Sveti Otac pri tome objašnjava da se, u osobitom smislu, Božjim nazivaju ona mesta (npr. nebo, ili hram) „gde očigledno biva Njegovo dejstvo…, u kome osobito dejstvuju Njegove sile i Njegova blagodat. Zbog toga je nebo Njegov presto (jer su na njemu anđeli koji vrše volju Njegovu i uvek ga proslavljaju…). Naziva se i crkva Božjim mestom, jer nju posvetismo Njegovom slavoslovlju, kao neko Njegovo vlasništvo u kome se sabiramo k Njemu. Slično i mesta u kojima nam bi očigledna Njegova energija, bilo na telesan, ili netelesan način, nazivaju se Božjim mestima“.[4]

Nije nedostupno našem razumevanju i kazivanje Svetog Pisma da blaženstvo, „što oko ne vide, i uho ne ču i na srce čoveku ne dođe“ (1 Kor. 2, 9), što imaju u raju Sveti, oni koji Boga ljube, dolazi od sve veće blizine Bogu, izvoru svake prave radosti i blaženstva. Govoreći o toj prisnosti i blizini Bogu, što su Sveti otpočeli na zemlji da bi ih nastavili u Carstvu Nebeskom, mi ne shvatamo to u približavanju Bogu po mestu, nego u duhovnom smislu. Dostižući svojim trudom, uz pomoć blagodati Božje sve vrline, prožimajući njima svoju dušu, bivajući moralno sve čistiji, savršeniji, pravednici bivaju sve sličniji Bogu moralno, ljubavlju, postaju Njegovi domaći (Ef. 2, 19). Isto tako kad kažemo da su pravednici okrenuti Bogu i idu Njemu, kao što veli i Hristos Gospod: Hodite Meni blagosloveni Oca moga…, a grešnici okrenuti od Boga i idu u suprotnom pravcu (Idite od mene prokleti… Mt. 25, 40), mi tu takođe mislimo na moralni stav i uzdizanje, a ne okretanje i idenje u fizičkom smislu, u odnosu na mesto i prostor. Pogotovo kad uzmemo u obzir reč gospodnju: „Carstvo Božje neće doći na vidljiv način, niti će se reći evo ga ovde, ili eno ga onde, jer gle, Carstvo je Božje unutra u vama“ (Lk. 17, 20-21).

U Svetom Pismu se reč „gore“, razume se, upotrebljava i u njenom prostornom, ali i duhovnom, moralnom značenju. Kad Gospod Isus kaže Nikodimu da mu se valja roditi „odozgo“ (anothen), jer ko se ne rodi odozgo ne može videti Carstva Božjega (Jov. 3, 3), Nikodim te reči shvata u smislu fizičkog rađanja, dok ih Gospod upotrebljava u duhovnom, prenosnom. tj. u novom rođenju u Tajni krštenja: „Govoreći odozgo (kazuje o) obnovljenju Duhom“.[5] Kad Sveti apostol Jakov govori o mudrosti koja dolazi „odozgo“, njena uzvišenost nije od fizičkih, prostornih oznaka, nego od moralnih: A mudrost odozgo najpre je čista, potom mirna, krotka, poslušna, puna milosti i dobrih plodova, nepristrasna i nelicemerna (Jak. 3, 17). Dok je mudrost „odozdo“: zemaljska, čulna, demonska; nju označava zavist i svađa, nesloga i svaka zla stvar (Jak. 3, 15-16). Tumačeći reči Hristove: Vi ste odozdo, ja sam odozgo (Jov. 8, 23), Sveti Kirilo Jerusalimski veli: „Vi ste odozdo, tj. prirodom potčinjeni smrti i podložni kvarenju, nemoći…, (ja) sam odozgo, tj. Bog iz Boga. Odozgo označava rađanje od Boga Oca“.[6] Tako ove reči shvata i Sveti Jovan Zlatoust veleći da reč „odozgo“ znači „da je Hristos… viši od sviju bez svakog upoređenja. A onim koji je od zemlje… Jovan naziva ovde sebe…, upoređujući svoje učenje sa učenjem Hristovim. „Ne označavaju reči od zemlje“, veli, „nešto drugo nego to da su moje reči, u sravnjenju sa Hristovim, malo važne, uboge, ništavne, takve kakve i moraju biti reči koje potiču sa zemlje. A u Njemu su sve riznice premudrosti i razuma sakrivene (Kol. 2, 3)“.[7]

U istom spiritualnom smislu treba razumeti kazivanje Svetog Pisma o Gospodu Isusu da sedi Bogu s desne strane, kako je u davnini proročki predskazao car David u Psaltiru (Ps. 110, 1). Sam Gospod, uputivši pitanje farisejima, navodi ovo proroštvo doslovno (Mt. 22, 44), a takođe na pitanje prvosveštenika je li On Sin Božji, odgovara: Jesam, i videćete Sina Čovečjega gde sedi s desne strane Sile (Mar. 14, 62).[8] I u drugim novozavetnim knjigama o sedenju Gospoda Isusa sa desne strane Boga govori se više puta.[9]

Iz starine, po shvatanju našeg, kao i ostalih evropskih naroda i naroda Bliskog istoka, desna je strana važnija[10] od leve[11]. No i prema izražavanju Biblije, desna je strana simvol božanskog, pravednosti, dobrog, leva – demonskog, grešnosti, zloga: Gospod je pravednim s desne strane, đavo je čoveku s leve (Ps. 15, 8; 108, 6, 31; Prop. 10, 2); na Strašnom sudu Gospod će staviti pravednike sebi sa desne, grešnike sa leve strane (Mt. 25, 33).

Svakako da Bog „budući netelesan nema ni desnu ni levu stranu; to su oznake tela“, kako veli J. Zigaben.[12] Stoga i reči „sedenje“ i „s desne strane“ imaju drugo značenje (a ne prostorni odnos), kao što tumače Sveti Oci. Po Svetom Vasiliju Velikom, ovo sedenje s desne strane označava „odnos jednakosti, zato što se značenje desnoga ne uzima čuvstveno (inače bi u Boga bilo i levo), nego nasuprot tome Pismo počasnim nazivom zajedničkog sedenja izražava veličinu časti Sina“.[13] Malo pak dalje, Sveti Vasilije kaže da ovi izrazi imaju svoj značaj „samo ako ih ko ne shvati na telesni i niski način, rečju s desne strane, i naručje (Božje), ne opisuje Boga mestom, ne izmišlja za Njega telesnog obuzimanja, izgleda i položaja, što sasvim ne odgovara shvatanju prostog, neobuhvatnog i netelesnog“.[14] Sveti Jovan Zlatousti isto tako kazuje: „Sede, veli, s desne strane Veličanstva na visinama (Jevr. 1, 3). Šta znači na visinama? Ne ograničava li on (Apostol) Boga kakvim bilo mestom? Ne, nije nam on to rekao da nam ubaci takvu misao, nego kao što je izrazom s desne strane on iskazao ne spoljašnji izgled Njegov, nego pokazuje jednaku čast Njegovu sa Ocem, tako i izrazom na visinama ne zatvara Njega onde, nego da je On iznad sviju i prevazišao sve, i kao da kaže: On je dostigao do samog prestola Očevog. Kao što je (Otac) na visinama, tako je upravo i On, i sedenje sa (Ocem) označava ne šta drugo nego jednaku čast“.[15] Slično se izražava i J. Zigaben: „Reče Gospod Gospodu mome: Sedi meni s desne strane. Kao što se izrazom Gospod i Gospod pokazuje jednakost, tako i sedenjem s desne strane na carskom tronu, jer kojima je tron zajednički tima je i carstvo zajedničko… Pošto Bog i Otac, budući netelesan, nema ni desno ni levo (jer je to pripadnost tela), stoga, dakle, sedeti označava počivanje i učestvovanje u božanskom carstvovanju. A sa desne strane (označava) uzvišenost i jednakost i jednaku čast“.[16] I po Blaženom Teodoritu, sedenje sa desne strane označava božansko dostojanstvo i vlast: „Sjedinili ste se sa Hristovim vaskrsenjem. A On, sedeći sa Ocem, najviši je na nebu. Stoga Svevišnje vladanje podražavajte“.[17]

U tome smislu, dakle, da je raj u osobitoj blizini Božjoj, tj. moralno odvojen od svega nečistog i grešnog, misli se kada se kaže da je on „gore“, na nebu gde nikakvo zlo nema pristupa, „jer je Bog naš oganj koji spaljuje“ (Jevr. 12, 29) svako zlo.[18] Kako je pakao sama grešnost, nečistota, mržnja, odvojenost od Boga, sušta protivnost raju, on se onda uzima da je nasuprot raju, tj. dole, u Adu. Tako su shvatali već stari Grci i drugi neznabožački narodi. Za njih je stanište bogova u visini, gore na Olimpu, u svetlosti; Ad je čak dole u mračnim dubinama zemlje. Kako su oni i život bogova i život grešnika u Adu shvatali čulno, antropomorfistički, u telesnom obliku, tako su i raj i pakao shvatali kao određena mesta, a „gore“ i „dole“ u pravom prostornom smislu.[19]

Za nas hrišćane, kao što smo izneli, pravednici su svojom svetošću i čistotom u zajednici sa Bogom i svima Svetima, u radosti i blaženstvu raja shvaćenog ne u prostornom, nego u duhovnom, moralnom smislu. Grešnici pak, suprotno tome, svojim gresima, mržnjom, duhovno i moralno udaljeni od Boga ljubavi, nalaze se u muci večnoj, u paklu takođe shvaćenom ne u prostornom smislu.[20]

Da izraze „gore“ i „dole“ treba shvatiti u moralnom smislu kazuju i poznati bogoslovski pisci, kao što je o. Justin Popović, prof. P. Trembelas i dr. „Po tumačenju Svetih Otaca tako se u Svetom Pismu govori o izvesnim mestima u kojima je Bog naročito prisutan s obzirom na moralni značaj koji im ljudi pridaju po Božjoj volji…“[21] Prof. Trembelas pak kaže: „Odozdo treba da razumemo u moralnom smislu, tj. od ovog sveta grešnog, moralno odvojenog od Boga, imajući zemaljske i telesne i grešne misli“.[22]

Što se tiče postavljenog pitanja u odnosu na raj, Carstvo Nebesko po opštem vaskrsenju, kad će se tela sjediniti sa svojim dušama, treba imati u vidu da će vaskrslo telo, kako veli Sveti Jovan Zlatoust, biti „isto i ne isto“ sa onim pre smrti i raspadanja.[23] Sam Gospod u Evanđelju kaže da se po vaskrsenju niti žene niti udaju, jer više ne mogu umreti, nego su kao anđeli Božji (Mt. 22, 30; Lk. 20, 35-36). Sveti apostol Pavle daje i druge oznake te razlike: Tako i vaskrsenje mrtvih: seje se u raspadljivosti, ustaje u neraspadljivosti; seje se u beščašću, ustaje u slavi; seje se u nemoći, ustaje u sili; seje se telo duševno, ustaje telo duhovno (1 Kor. 15, 42-44). Ta tela neće imati potrebe za ovom hranom, te će i stomak i jela biti ukinuti (1 Kor. 6, 13); biće laka i moći da se dignu na oblacima u susret Gospodu (1 Sol. 4, 17); biće podobna telu Gospodnjem po vaskrsenju, prolaziti kroz zatvorena vrata i trenutno prelaziti na udaljena mesta, biti u svetlosti i slavi, jer će Gospod „preobraziti naše poniženo telo tako da bude saobrazno telu slave Njegove“ (Filip. 3, 21).

Razlog zbog koga je neophodna ova promena tela po vaskrsenju, iznosi nam takođe Sveti apostol Pavle: A ovo vam kažem, braćo, da telo i krv ne mogu naslediti Carstva Božjega, niti raspadljivost nasleđuje neraspadljivost (1 Kor. 15, 50). Nesumnjivo zbog te neophodnosti, pri drugom dolasku Gospoda, tela onih koji živi dočekaju opšte vaskrsenje moraće da se promene ujedanput, u tren oka, pri poslednjoj trubi (1 Kor. 15, 51-52). Prof. Trembelas, objašnjavajući ove reči Apostolove, veli: „Dok je telo čovečije telo i krv (sarks ke ema), tj. smrtno i propadljivo, Carstvo Božje naslediti ne može“.[24] Origen tu promenu objašnjava upoređenjem života na kopnu sa životom u vodi. Kad bi čovek živeo u vodi, da bi opstao, bile bi mu neophodne škrge. Tako, dakle, da bismo živeli u Carstvu Nebeskom, oblasti različitoj od zemlje i materijalnog sveta, treba da imamo telo obdareno osobinama drukčijim od onih koje ima telo koje sada nosimo.[25] Sveti Grigorije Niski upoređuje tu razliku razlikom između zrna i klasa. Sadašnji život je nalik na zrno, očekivani život javiće se u krasoti klasa.[26] Ukratko, po reči Svetog Kirila Jerusalimskog: „Ustaće, dakle, ovo telo, ali neće ostati ovakvo, nego će biti besmrtno. Heće imati potrebe za ovom hranom da živi, niti lestvice da bi se pelo, jer će biti duhovno, nešto divno, čija svojstva objasniti kao što treba ne možemo“.[27] No „ipak će biti telo i razlikovaće se od duše s kojom će se sjediniti i koja će se u njega obući kao u stan s neba“, veli P. Trembelas.[28]

Tela pak grešnika po vaskrsenju biće takođe duhovna i besmrtna: „Vaskrsnućemo, dakle, imajući svi tela večna“ – kaže Sveti Kirilo Jerusalimski – „ali ne svi slična. Ko je pravedan primiće telo nebesko, da bi mogao sa anđelima opštiti dostojno. A ko je grešan, prima telo večno, sposobno da podnosi muke grešnika, da večno gori u ognju nikad ne sagorevši“.[29] Pakao je oganj večni, jezero ognjeno koje gori ognjem i sumporom, okovi mraka paklenoga, gde crv njihov ne umire i oganj se ne gasi (Otkr. 21, 8; 2 Pet. 2, 4; Mr. 9, 44, 46, 48).

Po vaskrsenju, ni grešnici ni pravednici neće živeti na ovoj zemlji, jer će nebesa s hukom proći, stihije će se užarene raspasti i zemlja i dela što su na njoj izgoreće (2 Pet. 3, 10), a nastati novo nebo i nova zemlja gde pravda obitava (2 Pet. 3, 12; Otkr. 21, 1).[30] Od Boga će sići Novi Jerusalim, „koji simvoliše Carstvo Božje i istinsku Crkvu Njegovu, Crkvu prvorođenih na nebu“.[31] U njega neće ući ništa nečisto, nego samo zapisani u Jagnjetovoj Knjizi života, tj. pravednici, koji će tada zasjati kao sunce u Carstvu Oca svoga (Mt. 13, 43). Sam Bog stanovaće s njima i otrti svaku suzu iz očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni žalosti, ni jauka, ni bola (Otkr. 21, 27; 21, 3, 4).

Novo nebo i nova zemlja, kao i vaskrsla tela, imaće nove dimenzije, drugačije nego naše sadašnje, koje će se meriti novom, zlatnom merom, „čovečijom, koja je i anđelova (Otkr. 21, 15, 17). Gde će se nalaziti Novi Jerusalim, a gde jezero ognjeno, u Svetom Pismu se ne kaže. Nesumljivo da će im se nepogrešivo uputiti i vaskrsli pravednici i vaskrsli grešnici, nemajući potrebe u koordinatama ni našeg „gore“, ni našeg „dole“.

 

Glasnik, maj 1985.

 

NAPOMENE:


[1] Peri tis en Nikea sinodu 11, 3, Vivliothiki Ellinon pateron ke ekklisiastikon singrafeon, Atina 1962. T. 31, 153; dr Justin Popović, Dogmatika, Beograd 1932, T. I, 97.

[2] Up. dr Justin Popović, n. d. 98.

[3] Ekdosis akrivis tis orthodoksu pisteos, izd. Bonifacije Kotter, Berlin-Nju Jork 1973, II, 38.

[4] Isto.

[5] Cv. Kirilo Jerusalimski, u P. Trembelas, Ipomnima is to kata Ioannin evangelion, Atina 1954, 300.

[6] Isto.

[7] Bes. 30. na Jovanovo Evanđelje, Tvorenija, v russkom perev., S. Petsrburg 1901, T. VIII, 191.

[8] Izraz „Sila“ je pobožni jevrejski sinonim za reč Bog.

[9] Mt. 22, 4; Mr. 12, 36; Lk. 20, 42; D. ap. 2, 34; Kol. 3, 1; Eef. 1, 20; Jevr. 1, 13.

[10] Jača, napredna, cpećna; muška, dnevna, božanska.

[11] Ona je nasuprot; slabija, nazadna, nesrećna; ženska, noćna, demonska. Up. Ž. Ševalije, A. Geerbrant, Rječnik simbola, Zagreb 1983, 115, 116; Š. Kulišić, P. Ž. Petrović, N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Beograd 1970, 104-105.

[12] Trembelas, Ipomnima is to kata Markon evangelion, Atina 1951, 323.

[13] Tvorenija, S. Peterburg 1911, T. I, 587.

[14] Isto, 588.

[15] Bes. 2. na posl. Jevrejima, n. d. T. XII, 22.

[16] Komentar ps. 109, Minj. P. G. T. 128/1, k. 1084.

[17] P. Trembelas, Ipomnima is tas epistolas… pros Kolos., Atina 1956, 253.

[18] Cv. Grigorije Niski, u Trembelas, Ipomnima is tas epistolas… pros. Evr., Atina 1956, 194.

[19] Up. dr L. Milin, Naučno opravdanje religije, Beograd 1977, knj. II, 279.

[20] „To je pakao: uskraćivanje ljubavi prema drugima, uzvraćanje mržnje za ljubav; ogorčenost na tuđu radost; biti okružen ljubavlju a mrzeti sve unaokolo“; dr Aleksandar Kalomiros, Ognjena reka, Teološki pogledi 1984, br. 3-4, str. 197.

[21] N. d. 99.

[22] Ipomnima is to kata Ioannin evangelion, Atina 1954, 300

[23] P. Trembelas, Dogmatiki, Atina 1961, T. III, 467.

[24] Isto, 479.

[25] Isto, 473.

[26] Dr Justin Popović, Dogmatika, Beograd 1978, T. III, 788.

[27] Katih. XVIII, 18. VEPES, Atina 1969, T. 39, 240.

[28] Dogmatiki… T. 111, 476.

[29] Katih. 18, 19, VEPES, Atina 1969, T. 39, 240.

[30] Sv. Andrej Kritski, kao i neki drugi Oci, veli da ove reči znače ne uništenje neba i zemlje, nego njihovu prolaznost i obnovljenje u boljem obliku (P. Braciotis, I Apokalipsis, Atina 1950, 295).

[31] Braciotis, n. d. 300.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *