NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » DA LI VEČNE MUKE PROTIVREČE LJUBAVI BOŽIJOJ – ILI SABLAZNI ORIGENIZMA U NAŠE DANE

DA LI VEČNE MUKE PROTIVREČE LJUBAVI BOŽIJOJ – ILI SABLAZNI ORIGENIZMA U NAŠE DANE

<p claVALERIJ DUHANJIN
DA LI VEČNE MUKE PROTIVREČE LJUBAVI BOŽIJOJ ILI SABLAZNI ORIGENIZMA U NAŠE DANE
 
adske muke. Mozaik u Palermu.
 
U hrišćanskom učenju postoji jedno pitanje koje se oduvek razmatralo sa osobitom oštrinom i bolom. To je pitanje kako se ljubav Božija saglašava sa večnim mukama grešnika. Ako je Bog Ljubav (1 Jn. 4:8), ako je On milostiv i želi spasenja grešnika (Jez. 33:11), zar će On dopustiti ne prosto stradanja, već večne, bezizlazne muke Svojih stvorenja? Beskonačnu kaznu za grehe, učinjene u kratkom periodu zemaljskog života? Male nesmotrenosti na zemlji, a tako surovo uzvraćanje! Koji smisao je u tvorevini ako se ona, dopustivši grešku u slobodnom izboru, osuđuje na besmislena mučenja, koja se već nikada neće olakšati makar malom utehom? Možda su same zagrobne muke samo pedagoško sredstvo, koje plaši ljubitelje greha i privremeno kažnjavaju one koji su isuviše grešili?
Ovo pitanje predstavlja krst za ljudsku misao. Zar se među nama može naći makar jedan čovek koji bi želeo da se muči večno? U duši živi neuništiva želja – ne iščeznuti, ne poginuti, imati punoću dobara i radosti. Stvar je u tome što je čovekova priroda orijentisana na večno postojanja. I to ne jednostavno na večno, već na takvo postojanje u kojem bi se priopštili dobrima Carstva Nebeskog. Iz razloga što je naš prvobitni priziv i prednaznačenje – večna sreća u zajednici sa Bogom. Drugim rečima, sa čisto ljudske pozicije, ne želimo da primimo večne muke, jer ne želimo da se mučimo večno. Ali ako tu istu duševnu potrebu večnog blaženstva prenesemo u filosofsku oblast racionalne misli, velika sablazan je osmisliti sistem u kome se problem večnih muka lako uklanja. Takav čovek dalje žive ne opterećujući misao večnim posledicama za sopstvene postupke.
U dvadesetom veku u radovima nekih bogoslova i crkvenih pisaca počela je da se iznosi misao o tome da muke u paklu uopšte nisu obavezno večne. Saglasno toj ideji, doći će trenutak kada će se „večne“ muke prekinuti. Ljudski rod će se ponovo vratiti stanju prvobitnog blaženstva, opravdavajući samim tim prvobitni cilj svog postojanja. Argumentacija za tu ideju je veoma jednostavna: ljubav Božija prevazilazi sve naše grehe, i kao što obilni izvor gasi razbuktalu vatru, tako će i milost Božija preizobilno pokriti grehe čovečanstva i rashladiti surovi plamen paklenog ognja. Pa i sam pakleni oganj, saglasno takvim predstavama, stvoren je i zato da bi pretapao grešnike u svete, čistio ih od primesa strasti i grehova, kao što zemaljski oganj čisti zlato od nepotrebnih primesa. Iznosi se takođe i misao da će se u vreme Drugog Hristovog dolaska i Strašnog suda ljudi svih vremena i naroda, svih verovanja i bezverja, čim uvide Gospoda Koji dolazi u slavi, bez sumnje pokloniti pred Njim, primiće Ga dušama svojim i spasiti se zanavek.
Ne smatramo za potrebno da navodimo imena propovednika te ideje. Kako nam se čini, razmatranju i rasuđivanju treba da se podvrgnu ne pojedine ličnosti, već njihovo učenje (primećeno je da navođenje imena uvek za sobom povlači posebnu strasnost u diskusiji). Međutim, treba da pomenemo možda i ključno ime u izrečenoj paradigmi (iako je čovek živeo u trećem veku, njegov uticaj se oseća do danas), koje pripada jednom od najintelektualnijih, najobrazovanijih i podvižnički raspoloženih ljudi u istoriji hrišćanstva. To je ime Origena Aleksandrijskog (+254).
Zbog svoje intelektualne snage nazvan Adamantijem, (što znači “dijamantski“, tvrd kao dijamant), Origen je napisao toliko bogoslovskih dela da su po obimu prevazilazili celokupnu crkvenu književnost pre njega. Njegova učenost i misionarski napori su bili toliki da je razgovore na religiozne teme sa njim tražila Julija Mameja, majka Aleksandra Severa (222-235), a vladar Arabije ga je pozivao radi razgovora o istinskoj mudrosti. Među njegovim učenicima bilo je talentovanih jeraraha, misionara i pastira. Čak su se i sveti učitelji Crkve, kao Vasilije Veliki i Grigorije Bogoslov, u svojim bogoslovskim delima oslanjali na neka Origenova dela. Oni su sakupili najbolje Origenove izreke u poseban zbornik pod imenom „Dobrotoljublje“ (koji, naravno, ne treba mešati sa savremenim zbornikom svetootačkih dela).
Međutim, mnoge aspekte Origenovog učenja Crkva je osudila u četvrtom veku. Posebno je neprihvatljiva za veru pravoslavnu postala misao o budućem sveopštem ponovnom vaspostavljanju u pređašnje stanje (apokatastaza). Saglasno sa tom mišlju, svi grešnici osuđeni na muku pa čak i pali anđeli u nekom trenutku će bezuslovno biti izbavljeni od paklenog ognja. Samim tim, svi bivaju predodređeni na spasenje nezavisno od istinskog raspoloženja volje i večnost muka se stavlja pod sumnju. Origen je strogost jevanđelske osude shvatao samo kao pedagošku meru, a reč „večnost“ koja proizilazi od reči „vek“ tumačio samo kao veoma dugačak period vremena.
Origen je, što može mnogima da se učini primamljivim, Boga nazivao Lekarem koji pomoću paklenog ognja leči naše grehovne bolesti. U svom delu „O načelima“ on je pisao: „Ako za isceljenje tela od bolesti koje smo zadobili kroz hranu i piće mi ponekad smatramo neophodnim lečenje pomoću manje ili više surovih sredstava, a ponekad – ako to zahteva sama bolest – potrebna nam je mučna primena gvožđa i bolno odsecanje udova. Ako mera bolesti prevazilazi čak i ta sredstva, onda bolest razvijenu do krajnjih granica, spaljuje oganj, tim više treba misliti da Bog, taj Lekar duša naših, želeći da uništi bolesti naših duša, koje smo dobili kao posledicu različitih grehova i prestupa, koristi slična kažnjavajuća sredstvima i, šta više, pribegava kažnjavanju ognjem onih koji su izgubili zdravlje duše. Slike takvih kazni nalaze se u takođe i u Svetom Pismu… Kažnjavanje pomoću ognja treba shvatati u smislu lekarskog sredstva“ (Origen. O načelima. Knj. 2. gl. 10:6).
Pakao se u Origenovoj koncepciji pretvara u popravnu ustanovu nalik na rimokatoličko čistilište. Oni koji prođu to čistilište, bezuslovno se spasavaju, a u njega dolaze svi koji se nisu udostojili raja. To jest, sama ideja večnosti paklenih muka se u principu ukida. Postoje samo etape čovekovog postojanja različitog trajanja i duhovno-moralnog sadržaja, koje ga neminovno vode ka večnim dobrima. Stremiš li gore ili kliziš dole, svejedno u nekom trenutku ćeš biti primljen na Nebo. Rezultat prebivanja u paklu je da ljudi postaju sveti – blagi Bog pomoću ognjene kazne uništava grehe i samim tim odnosi pobedu nad zlom u čovekovoj duši.
Mislimo da jednu od premisa slične zablude predstavlja prihvatanje nekih do-hrišćanskih filosofskih ideja, koje je Origen ozbiljno izučio u zrelom uzrastu radi uspešnog predavanja ljudima koji su vaspitani u tradiciji filosofije. Za antičkog filosofa (recimo platoničara), istorija nije predstavljala apsolutnu vrednost. Za njega je bitno samo ono što je večno. I Origen je tvrdio da je svet razumnih bića u večnosti stvoren od Boga, da su već tada bili stvoreni svi predstavnici ljudskog roda kao čisti duhovi, koji prebivaju u sagledavanju Boga. Ohladivši u svojoj ljubavi prema Tvorcu, oni su se pretvorili u duše (smisao termina „duša“ Origen je uzvodio do grčkog glagola „ohladiti“, to jest „duša“ je „ona koja je ohladnela“) i za kaznu bili obučeni u tela, rađajući se na zemlji svaki u svoje određeno vreme. Ponovnom sazercanju Boga oni se vraćaju posredstvom duhovnog podviga. Ko se u ovom životu nije potrudio na duhovnom planu, vratiće se sagledavanju kroz očišćujuće dejstvo paklenog ognja. Na taj način će se završiti krug svetske istorije, vraćajući se početnoj tački čistog bivstvovanja. A zatim, po Origenovoj misli, uslediće još jedan isti takav krug, jer su pre našeg sveta postojali, a postojaće i nakon njega drugi svetovi.
Možemo se podsetiti da su još stoici učili o cikličnom ponavljanju postojanja sveta. Pojavivši se u nekom trenutku, svet treba da izgori i da se zatim ponovo rodi u svim svojim oblicima. Povratak početnom stanju je princip neznabožačke kosmologije. U hrišćanstvu, pak, stanje prvobitnog sveta shvata se samo kao početna tačka, od koje kreće put samoopredeljenja razumnih bića. Jedni će dobiti još više nego što im je dano, drugi će izgubiti i ono što su imali u početku. „Jer svakome koji ima daće se, i preteći će mu; a od onoga koji nema, i što ima uzeće se od njega“ (Mt. 25:29). Očišćujući svet od posledica zla, Stvoritelj daruje onima koji Mu ostanu verni mnogo više od onoga što su imali prvostvoreni ljudi. „I ja vama zavještavam Carstvo kao što Otac moj meni zavješta, da jedete i pijete za mojom trpezom u Carstvu mome“ (Lk. 22:29-30). Od trenutka Bogoovaploćenja hrišćanima je otvoreno oboženje, kao put najprisnijeg jedinstva sa Bogom.
Kod Origena se prihvatanje nehrišćanske misli neposredno ogledalo u tome što je učio o pretpostojanju duša. Na sličan način je u Aleksandriji učio poznati judejski učitelj, Hristov savremenik, Filon Aleksandrijski. Filon je takođe smatrao da je Pismo bogonadahnuto u svakom slovu i da se njegov istinski smisao može pronaći samo uz pomoć alegorijskog načina tumačenja, čemu pomaže poznavanje neznabožačke filosofije. Filonova religiozna misao je prožeta uticajem jelinizma. U jelinskoj filosofiji pretpostojanje duša je prihvatao Platon (istina, Platon je govorio o mnogobrojnim ovaploćenjima – reinkarnacijama u mnoga tela, uključujući i nerazumne oblike života, a Filon je učio o jedinstvenom padu čistih duhova u gruba materijalna tela). Stoici su, kako smo već rekli, učili o povratku sveta u prethodno stanje. Ovde se i kriju verovatni uzroci Origenovih zabluda, koji se kao učeni Aleksandrijac, bez sumnje, upoznao sa pogledom na svet svojih idejnih prethodnika. Uzimajući u obzir slična mišljenja o pretpostojanju duša i mišljenje o apokatastazi, postaje shvatljivo zašto su Oci Trulskog Sabora (691 g.) nazvali Origena i njegove sledbenike ljudima „koji su obnovili jelinske bajke“ (1. pravilo).
Origen se često pominje u savremenim bogoslovskim diskusijama. U zavisnosti od ličnog odnosa prema idejama koje je on zastupao, iznose se najrazličitije verzije o odnosu Crkve prema Origenu. Neki tvrde da je Origen bio potpuno pravoslavan i da je iznosio svoja mišljenja samo zbog misionarskih ciljeva, da bi bio razumljiviji u jelinskoj sredini – da ih je iznosio samo kao hipotezu. Sledi da je Crkva osudila samo lažne ideje – pretpostavke, ali ne i samog Origena. Nažalost nije tako. Crkva nije osudila samo određene Origenove misli, kako je to naprimer bilo na Petom Vaseljenskom Saboru sa blaženim Teodoritom Kirskim, koji je određeno vreme pisao protiv borca sa nestorijanstvom, Svetog Kirila Aleksandrijskog. Ili sa Ivom Edeskim, koji je napisao pismo u Nestorijevu zaštitu. Ova dela su bila odbačena, a sami oci koji su ih napisali, bili su opravdani. Sa Origenom je situacija bila drugačija. Crkva je osudila kako njegova dela, tako i njega samoga. Takvoj odluci je prethodio edikt Svetog imperatora Justinijana, koji leži kao temelj odluke pomesnog Konstantinopoljskog Sabora iz 543. godine. Posebno je na tom Saboru bilo objavljeno: „Ko govori ili misli da je kažnjavanje demona i zlih ljudi privremeno i da će se nakon određenog vremena završiti, ili da će posle biti ponovnog uspostavljanja demona i zlih ljudi – neka bude anatema“ (deveti anatemizam).
Oci Petog Vaseljenskog Sabora potvrdili su 553. godine osudu Origena. Jedanaesti anatemizam glasi bukvalno ovako: „Ako neko ne anatemiše Arija, Evnomija, Makedonija, Apolinarija, Nestorija, Evtihija i Origena sa njihovim zlim delima; i sve ostale jeretike koji su bili osuđeni i anatemisani od strane Svete, Saborne i Apostolske Crkve i pomenuta Četiri Sveta Sabora; i one koji su mudrovali ili mudruju slično gorepomenutim jereticima i koji su ostali u svom zloverju do smrti, neka bude anatema.“ Drugim rečima, Crkva anatemiše one koji sami ne anatemišu Origena, koji ne priznaju da njegovo učenje protivreči Pravoslavlju. U navedenom anatemizmu sam Origen se postavlja u nizu drugih poznatih jeretika.
Mnoge „kupuje“ Origenova učenost i njegove misionarske zasluge. Kada su prepodobnom Simeonu Jurodivom (6. vek) došla dva monaha sa sličnim pitanjem, Sveti ih je oslobodio sumnje sledećim rečima: „Origen …je ušao u more, ali nije mogao izići iz njega i utopio se u dubini“ (vidi Žitije svetog Simeona Jurodivog, 21 jul/ 3 avgust). Dubina učenosti nije u stanju samo da utoli žeđ, već i da utopi. Origenova tragedija se sastojala u tome što je njegov lični genije privukao previše požrtvovanih sledbenika. Oni su pored naučnih dostignuća prihvatili i Origenove dogmatske greške i još više ih razvili. To se najizraženije pokazalo u prvoj polovini šestog veka i završilo se crkvenom osudom origenizma. Što se tiče samog po sebi misionarstva ili asketizma poznato je da su talentovani propovednici i podvižnici bili ne samo Svetitelji, već i jeretici – naprimer Arije i Nestorije.
Uopšte, pod imenom „origenizam“ se razume celokupnost zabluda, koje je Origen iznosio i razvio. Učenje o ograničenosti Božije sile; pretpostojanje duša, koje su poslane u tela zbog grehovnog pada; postojanje mnogih svetova, od kojih su neki prethodili, a drugi će postojati nakon našeg; mišljenje o oduševljenosti i razumnosti nebeskih svetila; učenje o sferičnosti prvostvorenih razumnih bića, itd. Nama se, međutim, čini da je u naše vreme najaktuelniji origenizam sa njegove eshatološke strane, to jest, u vezi sa poslednjih dešavanjima u svetu i konačnom čovekovom udelu.
U naše dane eshatološki origenizam se javlja u toj istoj ideji – da zagrobne muke nisu beskonačne. U sličnim predstavama eshatologija se svodi na dve etape postojanja nakon smrti. U prvoj etapi duša dobija platu po sopstvenim zaslugama. Sledi da neki idu u raj, drugi u pakao. U drugoj etapi, sa nastupanjem blagodatnog večnog Hristovog Carstva nakon Drugog dolaska, grešnici koji su prošli očišćenje u paklu, uzimaju se iz ognja i tako će Bog biti sve u svemu (1 Kor. 15:28).
Treba reći da u ideja apokatastaze (sveopšteg vaspostavljanja) nije sasvim nerazumna. Kao što znamo, početak sveta je u dobroti Božijoj. Postojanje sveta takođe treba da se završi Božijom dobrotom – konačnom pobedom nad zlom, večnim trijumfom Carstva Božijeg. Ako za dobrog i svemogućeg Boga nema neizlečivih bolesti, zašto stvoreni svet mora da uđe u večnost nesavršen? Ishodeći iz dobrote Božije, sledbenici apokatastaze donose prebrz zaključak. Sve treba da postane isto onako dobro, kao i nekad. Međutim, stvar je u tome da dobrota Božija nije cinično izjednačavanje dobra i zla. Blagost i dobrota Božija ne zamenjuju našu odgovornost za lični životni izbor, ne melje ličnu slobodnu odluku Svog stvorenja – čoveka.
Večno spasenje jeste duhovna tačka u kojoj se susreću i presecaju dva međusobno usmerena vektora – Božija milost prema čoveku i čovekovo usrdno stremljenje ka Bogu. Nedovoljne su samo ljudske sile, jer niko od ljudi sam od sebe neće uzići na Nebo. Međutim, i Božija milost sama po sebi neće spasti čoveka ako on sam ne bude stremio tome.
Kada govorimo o zemnim stvarima, priznajemo banalnu istinu: istinska ljubav uvažava slobodu drugog. Zato onaj ko istinski voli neće vladati predmetom svoje ljubavi mimo njegove želje. Zašto onda mislimo da u svetu duhovnom treba ignorisati taj najvažniji zakon, kada je jedan od znakova obraza Božijeg u čoveku upravo njegova sloboda, koja se ostvaruje kroz lični izbor. „Iznesoh danas preda te život i smrt, dobro i zlo“ (5 Mojs. 30:15) – objavio je prorok Mojsej od lica Božijeg. Pred čovekom je život i smrti, i šta poželi to će mu se i dati (Sir. 15:17). Bog nije stvorio robota, koji po automatizmu ispunjava komande majstora, već živo, razumno biće, koje je u stanju da u dubinama svog srca donosi slobodne, lične, ni od koga zavisne (između ostalog i od Boga) odluke. U tome se i sastojao rizik, jer slobodni izbor pretpostavlja mogućnost dva suprotna odnosa prema Bogu. Saglasno sa tim i dva suprotna stanja u večnosti. Svevišnji je stvorio, kako je rečeno u poznatom paradoksu, „kamen koji Sam ne može da podigne“ – ako, naravno, „kamen“ to ne želi. Okamenjenost grešnika u svom ličnom izboru ne dozvoljava (upotrebićemo kategorički izraz) Bogu da zagreje i oduhotvori njegovu dušu ljubavlju, iako ga ta ljubav okružuje kao što vazduh okružuje onoga ko je prestao da diše.
U Origenovom sistemu ima mnogo logičkih grešaka, nepromišljenosti, na šta su ukazivali mnogi istraživači. Recimo, bezuslovno očišćenje svakog grešnika ne garantuje njegovu dalju dobrovoljnu pravednost. Origen je tako i smatrao, da će očišćene duše zatim opet i opet ponovo padati i opet biti poslane u tela. Opet se javlja isti ovakav svet i sve kreće iznova. Smisao materijalnog sveta se gubi u kruženjima usled padova razumnih bića. Ovde je, međutim, važno razumeti da stvar uopšte nije u odsustvu sistematične logičnosti. Jer ako prilazimo samo sa racionalne tačke gledišta, može se zameriti i sistemu pravoslavne dogmatike. Prisetimo se, međutim, da se Sveti Oci i veliki hrišćanski bogoslovi, čije misli ispunjuju sistem pravoslavne dogmatike, nisu oslanjali samo na ljudsku logiku i promišljenost bogoslovskog sistema sa pozicije zemaljskih nauka. Oslanjali su se pre svega na Božansko Otkrovenje. A tamo mi potpuno jasno čitamo:
 
I ovi će otići u muku vječnu, a pravednici u život vječni“ (Mt. 25:46) – kao što će blaženstvo pravednika biti večno, na isti način će biti i muke nepokajanih grešnika.
 
Bolje ti je bez ruke u život ući, negoli s obje ruke otići u pakao, u oganj neugasivi, gdje crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi“ (Mk. 9:43-44) – večnost se shvata kao beskonačnost, neprekinutost.
 
U ognju plamenome, koji će osuditi one koji ne poznaju Boga i ne pokoravaju se jevanđelju Gospoda našega Isusa Hrista. … osuđeni na vječnu pogibao od lica Gospodnjega i od slave sile njegove“ (2 Sol. 1:8,9) – oni se podvrgavaju ne očišćujućem ognju, nego večnoj pogibiji.
 
Na taj način vidimo da je večnost muka – istina, jasno otkrivena u Novom Zavetu (postoji i mnoštvo drugih citata pored ovih koje smo naveli). Čak u Starom Zavetu se iznosila ta ista istina, naprimer kod proroka Danila u opisu budućeg sveopšteg Vaskrsenja: „I mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život večni, a drugi na sramotu i prekor večni“ (Dan. 12:2).
Nemoguće je ne složiti se sa činjenicom da saznanje ovih istina unosi sa sobom zabrinutost u dušu, jer ne znamo sopstveni budući udeo. Zato je važno shvatiti da je Crkva izobličavala origenizam ne zato da bi mogla da se raduje zbog budućeg večnog kažnjavanja grešnika, već da bismo mi na vreme uvideli istinsko stanje stvari. Da bismo počeli da cenimo vreme koje nam je Bog darovao. Istina se pokazuje kao surova, ali ona je bolja od zavodničke i laskave laži. Sveti Jovan Zlatoust je upozoravao: „Đavo zato i ubeđuje neke da misle da nema pakla, da bi ih tamo i bacio. Naprotiv, Bog preti paklom i pripremio ga je, da bismo mi, znajući za njega, tako živeli da ne bismo upali u pakao.“[1] Taj isti Sveti Otac je govorio o paklu: „zaključani tamo večno gore u ognju i trpe mučenje koje je nemoguće opisati. Ako nikakva reč ne može opisati one strašne muke, koje trpe ljude koji su paljeni ovde, tim više su neopisiva stradanja onih koji se muče tamo. Ovde se u krajnjoj meri celo stradanje završava za nekoliko minuta. Tamo spaljivani grešnik večno gori, ali ne izgara.“[2]
Ponekada se od ljudi koji se trude da najjasnije otkriju jevanđelsku blagovest može čuti da je suština Božija ljubav. Sa bogoslovske tačke to nije potpuno tačno, jer je suština Božija nedokučiva i neizraziva. Ona ne može biti određena makar i najlepšom ljudskom rečju. Tim ne manje, može se reći da ljubav jeste najuzvišenije svojstvo Božije. Od onoga što se na ljudskom jeziku najdublje može reći o Bogu je poznata rečenica apostola Jovana: „Bog je Ljubav“ (1 Jn. 14:6).
Bog je ljubav ne u smislu sentimentalne žalosti prema palom stvorenju. Bog nije Ljubav u smislu beskonačnog snishođenja prema svim našim postupcima. „On nikome nije zapovedio da postupa zlo, i nikome nije dao dozvolu da greši“ (Sir. 15:20) Bog je Ljubav u smislu da nam daruje mogućnost da primimo učešće u Njegovom Božanskom životu, zbog čega je, iz ljubavi prema čoveku, i postradao u telu za naše grehe. „Po tome smo poznali ljubav što On za nas život svoj položi“ (1 Jn. 3:16).
Zadivljujuće nijanse zadobija ova misao u punom kontekstu Pisma: „Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu“ (1 Jn. 4:16). Tvorac nam daruje mogućnost, aktivnu silu, koja je u stanju da nas uzvede k Njemu. Tu mogućnost predstavlja, kao iskreni odziv duše, naša lična ljubav prema Njemu („koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva“). Ako zaista obuzima dušu, ona postaje aktivna sila koja pobeđuje greh.
Zamislimo se u vezi sa tim nad sledećom istinom: večno Carstvo Božije jeste Carstvo Ljubavi, jer Sam Bog je Ljubav. Zato u Njegovo Carstvo mogu ući samo oni koji Ga zaista ljube. „Ljubav se pokazala savršenom u nama, da bismo imali smjelosti na Dan suda; jer kao što je On, i mi smo u ovome svijetu“ (1 Jn. 4:17). Oni koji su se radi ljubavi prema Njemu odrekli grehovnih sablazni, koji su pobedili poroke i strasti, zasnovane na lažnoj ljubavi prema sebi i bolesnoj privezanosti prema truležnim, beznačajnim dobrima ovoga sveta. Ljubav se izražava u vernosti. Onaj ko govori da voli, a svaki dan vara – laže. Poročni čovek voli sopstvene strasti više od Boga. Kako takav može u raju da sagledava svetost Božiju? Ljubav prema Bogu se izražava u vernosti Njegovim zapovestima. Zapovesti pretpostavljaju trud nad sobom, savladavanje u sebi onoga što nam smeta da budemo sa Bogom. Naši gresi i strasti nalik su na tinjajuće ugarke, koji su u stanju da se razgore u pakleni oganj, koji će neizdrživo paliti dušu u večnosti.
Dakle, suština večnih muka nije u tome da se grešnici kažnjavaju iz mržnje prema njima, već zato što su oni sami postali nesposobni za ljubav. Nije suština muka u gnevnom odbacivanju onih koji su odstupili, već u njihovom ličnom odbacivanju Boga i Njegove ljubavi koja je usmerena ka njima. Zaista, kako da se nađe u raju onaj ko ne voli Boga i ništa nije uradio da pokaže tu ljubav u sopstvenom životu? To će biti istinsko mučenje, pakao. U tome se i zaključuje suština zagrobnih stradanja.
Sveti Irinej Lionski je pisao: „Svima, koji sačuvaju ljubav prema Njemu, On daje zajednicu sa Njim. Opštenje sa Bogom je život i svetlost i naslada svim dobrima koja su u Njemu. A one, koji po svojoj volji odstupaju od Njega, On podvrgava odlučenju od Sebe, koje su sami izabrali. Odvajanje od Boga je smrt i udaljavanje od svetlosti je tama. Otuđenje od Boga je lišavanje svih dobara koja su u Njemu. Zato se oni koji su kroz odstupništvo izgubili gorepomenuto, nalaze u različitim mukama. I ne zato što ih je Sam po Sebi Bog unapred izložio kazni, već ih kazna stiže kao posledica lišavanja svih dobara. Međutim, dobra Božija su večna i bez kraja, zato je i njihovo lišavanja večno i bez kraja. Kao što su oni koji su sami sebe oslepeli ili koje su drugi oslepili zauvek lišeni sladosti svetlosti ne iz razloga što im svetlost donosi muku slepila, već im samo slepilo donosi nesreću“.[3]
Pričaju da se u vreme Drugog svetskog rata jedna porodica našla u podzemnim prostorijama, pod ruševinama. Nije bilo moguće da se izvuku napolje. Pošto se u tim ruševinama nalazio podrum sa hranom, svo vreme prebivanja u mračnom podzemlju ljudi nisu osećali nedostatak ni u čemu. Teško je reći koliko su meseci oni proveli u prinudnom pritvoru, ali su se nesrećni ljudi toliko navikli na svoj položaj, da su slobodno razgovarali bez obzira na potpuno odsustvo svetlosti. Došao je trenutak kada su ih neočekivano pronašli. I šta se dogodilo? Sa prvim zracima sunčeve svetlosti porodica je istog trenutka oslepela. Ona tama na koju su navikli u vreme svog zatvora, sada je postala njihovo trajno stanje.
U naše dane neretko se iznosi mišljenje da će, rastavši se sa telom, duša neizostavno videti Hrista u paklu i, ako poželi, primiće Ga tamo (to je ideja vanvremenog, a ne jednokratnog silaska Hristovog u pakao). Takođe se iznosi misao da će u vreme Drugog dolaska sa javljanjem Hrista – Sunca Pravde, ljudi svih vera i bezverja, čim Ga vide, primiti Ga i spasiti se. Jer nemoguće je uz potpunu očiglednost ne priznati Ga kao istinskog Spasitelja. U vezi sa tim navešćemo reči Prepodobnog Simeona Novog Bogoslov: „Kao što slepci koji ne vide sunce koje sija, iako i svecelo, sa svih strana bivaju osvećeni njime, bivaju međutim van svetlosti, udaljeni od nje osećanjem i vidom, tako i Božanska svetlost Trojice jeste „u svemu“, ali grešnici, zaključani u tamu, i usred svetlosti neće je videti. Oni uopšte nemaju božansko poznanje i osećanje, ali paljeni i osuđivani sopstvenom savešću, oni će imati neizrecivu muku i neizrazivu žalost u vekove vekova.“[4]
Drugim rečima, duhovna tama koja je postala unutrašnja suština bezbožnih ljudi, pri javljanju istinske Svetlosti neće nestati nigde, već će se pretvoriti u večnu muku, koja će biti tim veća, koliko je bila suprotna božanskoj Svetlosti.
Bez sumnje, pri Drugom Hristovom dolasku, kada se On javi u svoj Svojoj slavi i veličanstvenosti, čak i najuporniji u neverju, najokoreliji grešnici, biće prinuđeni da Ga priznaju za Boga i Svedržitelja. Ali zakasnelo pokajanje već neće doneti korist, neće ih opravdati na Strašnom Sudu. Drugi dolazak će pokazati Hrista kao Sudiju i Gospodara. Međutim, takvo priznanje biće samo pokazivanje očigledne činjenice, a ne posledica ličnog slobodnog prihvatanja Hrista za Spasitelja. Sveti Irinej Lionski, opisujući veru drevne Crkve, svedoči o dolazećem Sudu:
„Pred Hristom Isusom, Gospodom našim i Bogom, Spasom i Carem, po blagovoljenju Oca nevidljivog, „pokloniće se svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; i, da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca“ (Filip. 2:10-11). To jest, da će se pred Njim u dan Suda svi pokloniti. Ali dalje Sveti Irinej nastavlja: „I da izvrši On pravedni sud nad svima: duhove zlobe i angele, koji su sagrešili i otpali, a takođe i zle, nepravedne, bezakone i bogohulne ljude On će poslati u oganj večni. Naprotiv, pravednima i svetima, koji su sačuvali zapovesti Njegove i ostali u ljubavi Njegovoj od početka ili nakon pokajanja, darovaće život, netruležnost i večno ih proslaviti“.[5]
Neki smatraju da u osnovi odbacivanja Boga leži samo neznanje. Ljudi nisu znali koju će sreću zadobiti ako se obrate Bogu. Međutim, u vreme Drugog dolaska (pa i uopšte – u samim paklenim mučenjima) poznaće i zato će se obratiti. Stvar je u tome što u mnoštvo slučajeva nije ni bilo volje za znanje. Sveti Grigorije Dvojeslov je istinito rekao: „Zli ljudi su zato imali kraja gresima, jer su imali i kraj životu. Oni bi želeli, kada bi mogli, da žive bez kraja da bi mogli da greše bez kraja.“[6]
Takvi ljudi su nalik na bogataša iz poznate jevanđelske priče, koji je molio siromašnog Lazara da ga ohladi makar na tren, ali sam se ipak i nije setio Boga. Njega su mučila duševna stradanja, a ne lišavanje Boga. Oni koji su se navikli na greh, ne žele da se muče, ali im Nebeski Otac nije neophodan. Takvi bi želeli da im jednostavno uvek bude dobro. Šta će im tu Tvorac? Oni ne žele napor da bi opštili sa Gospodom, ali i ne vide realne posledice života bez Boga. Njihov unutrašnji svet orijentisan je na udobnost i nasladu; samo, te sladosti i pokoj su dijametralno drugačije vrste od Božijih dobara, koja se dobijaju u Njegovom večnom Carstvu. Tim ne manje tvorevina je stvorena od Boga sa određenim zakonima. Postoje zakoni fizičkog poretka, a postoje i zakoni moralnog i duhovnog. Saglasno poslednjima, večno blaženstvo ne može biti darovano bezakonju, koje je postalo druga priroda, suština grešnika. Nije stvar u kažnjavanju, već u duhovno-moralnom dostojanstvu čoveka. Naš realni život, osobine naše duše se u večnosti prelamaju u stanje koje će za nju biti potpuno prirodno – ili blaženstvo, ili mučenje.
Simpatija prema Origenovim pogledima posebno je razumljiva u naše dane, kada želimo da poživimo ovde na svoje zadovoljstvo, ali da se i tamo, iza groba, ne lišimo blaženstva. Slastoljubivi mašta o nasladi. I raj predstavlja kao punoću telesne sladosti. Ako priznamo da „Carstvo Božije nije jelo ni piće, nego pravednost i mir i radost u Duhu Svetome“ (Rim. 14:17), jasno je da pričasnici Carstva mogu da budu samo oni koji su stekli Duha Svetog, u kojima se zacarila pravednost, mir i radost, koja se rađa u duši od opštenja sa Bogom (kao što su teskoba i čamotinja zbog gubitka opštenja sa Gospodom). „Jer koji ovim služi Hristu, ugodan je Bogu i ljudima vrijedan“ (Rim. 14:18). Zato što se u pripajanju Bogu kao najvećem Dobru već sadrže sva druga blaga i istinska naslada. U tome se i nalazi objektivan razlog zbog kojeg duša doživljava rajsko blaženstvo.
Svi smo upoznati sa pričom o deset devojaka i znamo različita tumačenja. Posebno je dubok smisao koji je u priči našao Prepodobni Serafim Sarovski. Sva spolja dobra dela ne predstavljaju ulje za Gospoda, već samo ona koja nam donose blagodat Duha Svetoga. Jer čovek može da čini vidljivo dobro iz sujete, zaboravljajući na Boga i oslanjajući se isključivo na sopstveno snishođenje prema bližnjem. Ulje mudrih devojaka predstavlja blagodat Božiju, zadobijenu kroz istinski bogougodna dela, koja preobražava unutrašnji svet čoveka. Sledi da će se pred lenjim ljudima vrata zatvoriti ne zbog surovosti prema njima, već zato što njihove duše, ne stekavši blagodat, neće biti u stanju da prime dobra Carstva Nebeskog.
U vezi sa apokatastazom, Sveti Jovan Lestvičnik je jasno pisao: „Svi, a naročito pali u greh, treba da pazimo da nam se u srce ne uvuče bolest bezbožnog Origena. Njegovo pogano učenje o Božijem čovekoljublju veoma je prihvatljivo za ljude koji vole uživanja“.[7] To znači da ljudi koji ne žele da se trude nad preobražajem sopstvene duše prihvataju misao o budućem neizostavnom oproštaju kao opravdanje sopstvenih grehovnih slabosti. Um, ispunjen lukavom idejom, prestaje da kontroliše osećanja, koja zavodnički usmeravaju dušu privlačnoj nasladi. On gubi strahopoštovanje, prestaje da se toplo i usrdno moli, jer njemu je svejedno suđeno konačno spasenje. To je nalik na anesteziju, koja se prima da bi se čovek nasladio sopstvenim puštanjem krvi. Svaki dan, izgubljen za spasenje, predstavlja sledeću stepenicu u pakao, po kojoj silazi sledbenik apokatastaze, naivno gledajući u udaljeno od njega beskrajno nebo kao u svoje garantovano stanište.
U Pravoslavnom ispovedanju Saborne i Apostolske Istočne Crkve, sastavljenom kao odgovor na raširene protestantske zablude i prihvaćenom kao veroučiteljnom knjigom od Pravoslavnih Istočnih Crkava u 17 veku, kao jedan od grehova protiv Duha Svetoga navodi se „bezmerno i nepromišljeno nadanje na blagodat Božiju“. Navodi se pored takvih grehova kao što su očajanje u milosti Božijoj, protivljenje jasnoj istini i odbacivanje pravoslavne vere.
U Ispovedanju se dalje objašnjava: „Preterano nadanje jeste prekomerna nada na milost Božiju, kada se neko, nastavljajući da greši, nada da ga Bog neće udaljiti od blagodati Svoje i da ga neće kazniti. Na taj način Božiju pravdu smatra za ništa. Oni koji su upali u takvu zabludu, neka poslušaju Apostola koji ih uči i govori: „Ili prezireš bogatstvo njegove dobrote i krotosti i dugotrpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi? Nego svojom upornošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnjev za dan gnjeva i otkrivanja pravednoga suda Boga“ (Rim. 2:4-5). Takvi su oni, koji se usuđuju da drsko govore: „ako je ugodno Bogu spasiću se; ako nije, poginuću“, a sami se uopšte ne brinu o ispravljanju sebe, već preziru spasenje sopstvene duše kao nevažno“.[8]
Među religioznim misliocima bilo je i takvih ljudi koji su objašnjavali večnost muka ne u smislu beskonačnog trajanja, već u smislu neshvatljive punoće doživljavanja muka. Dubina paklenih stradanja je takva, tvrdili su oni, da se njihovo preživljavanje čini beskonačnim, večnim u samom njihovom primanju (dok će same muke imati kraja). Ovo možemo ilustrovati pričom o nekom stradalcu koji se složio da u zamenu za godine zemnih stradanja provede u paklu samo tri sata. Ta tri sata su mu se činila tako duga i bezgranično mučna da nije bilo nikakvih sila da trpi, bukvalno su prošli vekovi. Kada su ga izvukli odatle, pokazalo se da je proveo tamo samo jedan sat. Stvar je u tome da neobuhvatljiva punoća muka ne zamenjuje njihovo večnu dužinu – u tome je sav užas geene! U pomenutoj koncepciji vidimo sličnost Šlejermaherovom učenju o tome da je sama religija doživljaj beskonačnog u konačnom. Na kraju, u sličnom filosofskom sistemu i nema Boga, već samo duboko osećanje ljudskog srca, koje doživljava harmoniju postojanja, njegovu neponovljivost i dubinu. Ako tako objašnjavamo večnost muka, kako objasniti večnost blaženstva pravednika? Niko, ni Sam Hristos, ni Sveti Oci nisu govorili da večnost muka označava samo dubinu njihovog preživljavanja, a da će pritom sama ta večnost morati da se završi.
Sveti Teofan Zatvornik je pisao: „Zaboravljate da će tamo biti večnost, a ne vreme. Prestalo je vreme. Sve će tamo biti večno, a ne privremeno. Merite muke stotinama, hiljadama i milionima godina. A tamo, eto počne prvi minut i nema mu kraja, jer će biti večni minut. Dalje brojanje neće ni krenuti, već će stati na prvoj minuti i stajaće tako.“[9]
Na taj način nije samo stvar do nemogućnosti mehaničkog menjanja slobodne i razumne prirode, već i posebnom svojstvu duhovnog sveta. Čovekova duša, napuštajući truležno telo, prelazi u večnost gde jednostavno nema vremena. Znači nema ni kardinalnih izmena, mogućih u našem promenljivom svetu (do Strašnog suda postojanje nevidljivog sveta je još sazvučno i simetrično našem vremenu, ali nakon Suda, po reči Pisma, vremena više biti neće). Zato, u skladu sa jednoglasnim svedočanstvom Svetih Otaca, kada se duša rastane sa telom, pokajanje je već nemoguće. U večnosti postoji samo otkrivanje ličnog duhovnog samoopredeljenja, koje se projavljuje makar i za kratko vreme zemaljskog života. I zato će jedne duše predstati u svetlosti blagodati Božije, kojoj su svim srcem stremile, a druge – u tami grehova, koja je progutala, kao mutno blato, unutrašnji čovekov svet.
Naravno, udeo hrišćana koji su se rastali sa telom i koji su upali u paklene tamnice do Strašnog suda još može da se menja – molitvama Crkve i milostinjom rođaka i bližnjih i pominjanje duše upokojenog. Ovde se, međutim, govori ne o pokajnom delanju duša koja se nalaze u paklu, već samo o zastupništvu Crkve, koja popunjava ono što nedostaje upokojenom hrišćaninu. Menja se udeo onog čoveka koji je u zemnom životu imao veru u Hrista, koji se molio, borio sa grehom, ali koji nije dostigao dovoljnu visinu vrline. Čovek koji je za vreme života rekao nedvosmisleno „ne“ Bogu i Crkvi, koji nije pokazao ni najmanje unutrašnje stremljenje prema Spasitelju, ne može biti mehanički izbavljen iz stanja otuđenosti od Boga.
Ako se duša navikla samo na telesna, strasna osećanja, na primitivnu korist i samoljublje, kako će biti primljena u raj, gde ulaze samo oni koji su se još na zemlji navikli na duhovna osećanja? Kada su jednog starca pitali: „Ako je Bog tako milostiv, zašto On sve ljude – i pravedne i grešne – ne pusti u raj?“ Starac je odgovorio: „Pakao i jeste milost za nepokajane grešnike. Jer ako ih staviš u raj sa pravednicima, to će za njih biti najgora kazna. Sveti će na bračnu gozbu doći u belim odeždama svetosti, a oni – u mračnoj i smrdljivoj odeći greha. Jedni će slavosloviti Hrista, svog Spasitelja, a drugi, koji su ceo život grabili ili ubijali, zelenašili, gomilali srebro i ugađali stomaku – počeće da škrguću zubima jer su ceo život gonili Hrista i raspinjali Ga u sopstvenoj duši“.
Duša koja je ceo život sebe učila samo telesnim nasladama, koja je otvrdnula u gordosti, zlobi i zavisti, pokazaće se nesposobna za dobra večnog Nebeskog života. Ta blaga će za nju biti neshvatljiva i tuđa, a ona u potpunosti neprikladna za raj.
Nakon završetka zemaljskog puta, kada duša prelazi iz vremena u večnost, pokazuje se istinsko lice svakog čoveka. I ako je na zemlji još i moguće skrivanje svoje prave prirode spoljašnjom licemernom zavesom čestitosti ili društvenom ulogom, u svetu duhovnom svako će se pokazati onakav kakav je u suštini. Zato što sve što činimo, govorimo ili mislimo ne nestaje prosto, makar se mi i ne sećali toga. Zapisuje se na skrivenim stranicama naše duše, formirajući naš pravi lik, stvarajući naš istinski, unutrašnji sadržaj. Stupajući u večnost, duša dobija ono čega je dostojna po svom unutrašnjem sadržaju. Na Strašnom Sudu, kako piše u crkvenim pesmama, „knjige savesti će se otvoriti“ i samo po sebi postaće jasno šta je duša u stanju da primi u večnosti. Eto zašto je Prepodobni Jefrem Sirin rekao: „Bog nije nama, već đavolu i anđelima njegovim odredio mučenja. Mi sami svojim velikim porocima činimo sebe naslednicima tih strašnih muka. Ono što je pretilo ljutoj zmiji, dobrovoljno ćemo trpeti mi, ljudi“.[10]
Gospod Bog uređuje životni put čoveka tako da se njegova savest nalazi pred izborom između dobra i zla. Nebeski Otac nam došaptava da će biranje dobra doneti blago, a izbor zla – stradanje. Pritom, Sam Gospod ne prinuđuje našu slobodnu volju, već često daje jasno svedočanstvo našoj duši šta je istinsko dobro. Istovremeno, On pomaže čovekovom dobrom nastrojenju. Konačno, upravo slobodan izbor ličnosti jeste odlučujući u spasenju ili propasti naše duše. Zato i ljudske muke prečesto nisu kazna odozgo, već posledica sopstvene nerazumnosti, grehovnih strasti i poroka, koje ne mogu, a da ne muče. Kao što oganj ne može a da ne pali. Jer svojim gresima duša se odvaja od Izvora blaženstva i sreće – Boga. Zato i strada.
Neka nas Gospod udostoji da se prisajedinimo Njegovoj ljubavi i dobrima Nebeskog Carstva još ovde i sada. Da bi sa očišćenom dušom, sa srcem vernim Spasitelju, stupili u večnost, u kojoj oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji ga ljube (1 Kor. 2:9).
 


 
NAPOMENE:

  1. Polnoe sobranie tvoreniй sv. Ioanna Zlatousta. T. 8. Kn. 2. M., 2002. S. 786
  2. Polnoe sobranie tvoreniй sv. Ioanna Zlatousta. T. 7. Kn. 1. M., 2000. S. 458
  3. Irineй Lionskiй, sv. Tvoreniя. M., 1996. S. 505
  4. Simeon Novый Bogoslov, prp. Tvoreniя. Sv.-TSL., 1993. T. 3. S. 123
  5. Irineй Lionskiй, sv. Tvoreniя. M., 1996. S. 50
  6. Grigoriй Dvoeslov, svt. Tvoreniя. M., 1999. S. 688
  7. Lestvica, Pouka V.
  8. Dogmatičeskie poslaniя pravoslavnыh ierarhov XVII-XIX vekov o pravoslavnoй vere. Sv.-TSL, 1995. S. 122
  9. Feofan Zatvornik, svt. Sozercanie i razmыšlenie. M., 1998. S. 32
  10. Efrem Sirin, prp. Tvoreniя. T. 3. M., 1994. S. 81

 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković
Lektura:
Rodoljub Lazić

Izvor:
PRAVOSLAVIE.RU

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *