НАСЛОВНА » Духовни живот, снови, борба са искушењима, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Да ли треба на Господње празнике ићи на гробља

Да ли треба на Господње празнике ићи на гробља

Питање:
Оче благословите! Пошто сам чуо да се на Господње празнике на Светим Литургијама не читају јектеније за упокојене, желео бих да вас питам да ли на Господње празнике треба ићи на гробља у случају да није сахрана или парастос? Свако добро Господа и Спаса нашег Исуса Христа жели вам слуга Божији Сретко.
Сретко Томашевић


Одговор:
Драги брате Сретко, пракса изговарања сугубе јектеније за упокојене на Светој Литургији је присутна само у служебницима Руске православне цркве, одакле је пренета и у служебнике Српске Православне Цркве. Стари грчки кодекси, а и савремени грчки служебници, немају ову јектенију. Међутим, номоканон при великом типику одређује кад се не врше панихиде, парастоси, па ни помени упокојенима. То је период између Божића и Богојављења, прва седмица Часног поста, у току Велике и Светле седмице, у све недеље, као и у све велике празнике (Господње, Богородичине и Светих) . Значи, у све те дане не врше се парастоси, помени за упокојене. Међутим, на свим Литургијама, по чину Светог Јована Златоуста или Светог Василија Великог, помињу се упокојени на проскомидији и после освећења дарова (за време читања Посредничке молитве) . Даље, готово у све дане у години могу се вршити помињања упокојених после вечерњег или јутарњег богослужења. Хришћанско учење о молитвама за умрле заснива се на вери у бесмртност душе и васкрсењу тела према речима Господа Исуса Христа: „Бог није Бог мртвих, него живих, јер су у Њему сви живи“ (Лука 20, 38) . Умрли, по речима самога Господа, само прелазе у други, вечни живот, а учешће у вечном животу зависи од овог привременог живота. Пошто се веза љубави међу Хришћанима не прекида ни после смрти, то Црква наставља да се моли за своје чланове, па били они овде на земљи, или пресељени у вечност. Бесмртна љубав је основа молитве уопште, па и за упокојене. Говорећи о бесмртности душе, о вечном животу и о правој љубави, Христос и апостоли су учили да љубав не умире, да превазилази и гроб и да права хришћанска љубав никада не сме да се охлади. Зато, драги брате Сретко, ти на свакој литургији можеш да дадеш свештенику списак упокојених за читање на проскомидији, можеш за све своје упокојене, на сваком богослужењу, па и Светој литургији, да упалиш свеће и да се за њихов покој помолиш Богу. На крају, свакога дана у години, па и на велике празнике, кад год за то осетиш потребу, можеш отићи на гробље, запалити на гробу свећу или кандило и помолити се Господу за покој својих драгих покојника. Зар није лепо да се и радост празника подели са упокојенима, који празнике прослављају већ у незалазним данима Царства небеског. Коначно, света је дужност живих да се брину о покоју умрлих. Сродници и пријатељи треба редовно да посећују гробове својих умрлих, да их одржавају у реду, да их „побусавају“ – прекопавају, да на њима пале свеће и кандила и врше помене. Да Господ Бог упокоји душе твојих драгих покојника, а ти да сачуваш љубав према њима и да се за све њих молиш Богу. Мир и радост у Господу жели ти о. Душан

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *