Питање:
Помаже Бог, часни оци! Већ дуже времена мучи ме једно питање, а
ради се о следећем: да ли се за Свето причешће може, уместо
вина, користити нека друга течност, која не садржи алкохол (као, на пример, сок од боровнице и сл.) ? Ово питање постављам због
тога што људи који су лечени од алкохолизма да краја свог живота
не смеју да окусе ни најмању (дословно) количину алкохола. Када
би личност, са једним таквим животним искуством, окусила макар и
кап течности која у себи садржи алкохол, та количина алкохола, доспевши у мозак, преко крви, код такве личности, изазвала би
неодољиву жељу за поновним пијењем. Жеља се не би угасила све дотле док особа не би попила ону количину алкохола која је, у периоду пијења, испуњавала потребну дозу. Самим тим, резултати лечења би били избрисани, а пацијент би био још даље гурнут од свог оздрављења. Дакле, да ли у нашој цркви постоји могућност причешћа за особе које имају један овакав проблем, јер ”без причешћа нема спасења”? Жељно очекујући одговор, срдачно Вас
поздрављам!
Марко
Одговор:
Драги Марко, да вам одмах кажем да не може ништа друго да се користи за св. Евхаристију осим чистог вина од грожђа и пшеничног квасног хлеба.
Компромиса нема! Црква одмах по правилном установљењу свете Тајне свештенства и регулисању његовог православног преношења (прво и друго Ап. правило) , одмах у трећем правилу уређује и правилно жртвоприношење, јер не може да се свештенодејствује ако не
постоји свештенство. Ово помињем да бисте разумели колико је за ране хришћане било важно питање супстанце која се приносила у Евхаристији, да га је одмах решила у својим првим канонским уредбама икада документованим. Дакле, то треће апостолско правило строго и без компромиса одлучује сваког свештенослужитеља који дрзне да осим пшеничног хлеба и вина нешто друго принесе.
Ви непотребно драматизујете ово питање и у њему не може да се сакрије ваша жеља да оно буде ултимативно убедљиво. Није тачно да једна капља алкохола бившег алкохоличара може да врати у зависност. Микро количине алкохола могу да се нађу у разним јелима, воћу или поврћу, хлебу (ако су мало одстајала) ; или може да се нађе у
ситуацијама када човек сасвим не знајући дође у додир са алкохолом. Али разумљиво је зашто после терапије кажу пацијентима да не смеју ни да примиришу акохол, што одлучно подржавам. У Руској цркви постоји дивна пракса да они који су се причестили морају да омију уста “запивком”, која је раствор вина са топлом водом. То је већ нешто друго, и бивши алкохоличар би то требало да ради само са топлом водом.
У новој теологији све је више присутан нови рационализам, ја то волим да кажем, и модерна православна гносеологија, кроз коју наметљиво желимо да тајинствену Цркву “прочешљамо” схоларним принципима поимања догмата и вечних истина, које су у крајњем исходу онтолоске, ван тих светих тајни. Али тајна је Тајна која своју благодат преноси у директном и надразумном додиру са Богом, и да су оне објашњиве, оне се никада не би називале тајнама. Нажалост, данас се примећује права експлозија еуфорије да се све објасни и сазна, у савршеном изгубљеном страху Божјем, који је по Соломону почетак сваке науке (“премудрости”) . Тајна богооваплоћења за неке православне теологе престаје да буде ТАЈНА, па “теолошки” (цитај јересеолошки) јавно обешћешћују Божју Мајку; или тајна о Светој Тројици, чијом рационализацијом
се неки нађоше у Филиокве или у учењу о неком зенском Божанству – Софији = Мудрости.
Увек пред причешће чујемо рећи да “верујемо да је ово пречисто тело Његово и крв” иако ми то пуним срцем знамо. Вера не значи да ми признајемо да је пред нама тело и крв, него значи да је она припрема, да смо ми заиста спремни да се сјединимо са Христом, тј. Потврдимо то јединство у Заједници. Митрополит Антоније (Храповиицки) каже: “да поверује у Христа може само онај чије срце жели праведност, који у својој потпуној слободи стреми ка добру и оптерећује се злом”. То је та траса (вера) да се дође до Христа, и човек који кроз свој благочестиви живот созерцава свете тајне као благодатне Тајне, тај никада неће рационално да прилази њима, нити ће пак падати у сумњу да ли оне заиста животворно постоје.
Да ли је пречиста крв преносила кугу, колеру и друге разне заразне болести? Тако нешто никада и нигде није документовано у Цркви. Што би алкохол преносио алкохол (у тако малим количинама) у св. причешћу? Чак неки на изразито важним позицијама у Цркви саветују кашичице за једнократну употребу, и таква саборска одлука већ постоји (једне помесне цркве) , али хвала Богу, силом Духа Светог она није могла да заживи (јер није била од Њега) , па је та одлука препустена забораву и срамоти оних који су је изнели на дневни ред сабора. А неки слабоверници у Цркви падају у искушење, па саветују то протестантско искуство – да се може причешћивати и воћним соком. Тог момента када прекрсимо 3. ап. правило, ми ћемо увести симболизам и рационално “сећање” на Тајну вечеру, и онда можемо слободно да кажемо збогом и свим другим тајнама, што је у крајњем исходу и збогом Православној Цркви.
У праву сте када наводите ове речи Господње: “Ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крви Његове, немате живота у себи” (Јн. 6, 53) , да у том буквалном смислу нема заједнице са Богочовеком, јер се она не вежба међу браћом – члановима Цркве.
Али да вам дам директан, кратак и јасан одговор на ваше питање, да се њиме уздржим од било којег спора да би приликом причешћивања бивши алкохоличар прешао у поновну зависност, рећи ћу вам да он може да се причести по чину давања причешћа болесницима. То значи да му се могу предати пређеосвећене честице у којима је давно изветрио алкохол, наравно, размекшане у топлој води. Дакле, уопште не постоји ни “практична потреба” да се саветује да уместо вина жртвоприноси црвени воћни сок. То је протестантско искуство и симболизам од којег да нас Господ Бог сачува и спасе, чак и од помисли на тако нешто.
Са благословом и поштовањем
о.Љубо
