Да ли се треба правити славље

Питање:
Када се човек крсти, да ли је важно да се прави госба (славље) , колико ја знам Свети Јован Крститељ у библији то није говори.Хвала
Damjan

Одговор:
Драги брате Дамјане, у праву си кад кажеш да Свети Јован Крститељ није препоручивао гозбу после крштења, већ је захтевао од оних који су му долазили: “Родите, дакле, плодове достојне покајања” (Лука 3, 8) . Његово крштење је било крштење покајања и само водом, како је и сам говорио: “Ја вас крштавам водом, али иде за мном јачи од мене, коме ја нисам достојан одријешити ремена на обући његовој: Он ће вас крстити Духом Светим и огњем” (Лука 3, 16) . Христос за крштење тражи првенствено веру: “Који повјерује у мене и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен” (Марко 16, 16) . Значи, услови за спасење су вера и крштење, зато Христос и шаље своје ученике: “Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа” (Матеј 28, 19) . На дан Педестнице Дух Свети је сишао на апостоле у виду огњених језика и кад су, после проповеди Светог апостола Петра у Јерусалиму, многи приступили крштењу, основана је прва хришћанска заједница. Црква Христова се у целој својој историји радовала сваком свом новом члану и свако крштење, појединачно или масовно, пропраћала је литургијским слављем, које се завршавало вечером љубави, агапом. И наши преци, кад су примали хришћанску веру, кад су се крштавали, почели су на посебан начин да славе Светога у чији дан су се крстили. Тако је настала српска Крсна слава, која се већ вековима преноси са колена на колено, са оца на сина и увек се свечано прославља, најпре у Светој литургији, а потом у агапи, славској трпези. Значи, крштење, као духовно рођење, увек је било свечано, не само за онога који се крштава, већ и за његове родитеље, кумове и остале сроднике и пријатеље. Велика је радост кад се на земљи рађа нови живот, јер тиме испуњавамо Божју заповест, дату нашим прародитељима у рају: “Рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њоме” (1. Мојсијева 1, 28) , али је још већа радост када новорођени прилази Народу Божјем, Цркви Христовој кроз Свету тајну крштења. Зато се тада радује не само физичка породица новокрштеног, већ и цела хришћанска заједница, парохија. Са многих храмова оглашава се звоно, да објави свима парохијанима крштење једног новог члана Цркве. После свега наведеног, надам се да ти је јасно, драги брате Дамјане, да је крштење непоновљива радост, јер је и крштење једно. Тако је говорио и Свети апостол Павле: “Један је Господ, једна вера, једно крштење” (Ефесцима 4, 5) , а тако се каже и у Символу вере: “Исповедам ЈЕДНО крштење за опроштење грехова”. И зато је сасвим нормално да се, после крштења, састану породица, кумови и пријатељи, да поделе радост са родитељима и новокрштеним дететом (човеком) . У кући новокрштенога се спрема породични ручак (трпеза љубави) , воде се долични разговори, дарује се новокршени, а често се запевају и пригодне песме. Када се свештенику Захарији и његовој жени Јелисавети родио син и кад му је требало дати име у осми дан и обрезати га, дошли су “сусједи и родбина… и радоваху се с њима” (Лука 1, 58-59) и дадоше му име Јован (Крститељ) . Разуме се, сасвим су неприличне гозбе са опијањем и неприличним разговорима, неприкладном музиком и недоличним песмама, што не одговара узвишенисти и светости самог Чина крштења и велике радости Цркве Христове са својим новим чланом. Важно је да Чину крштења у цркви кандидат за крштење, ако је одрастао, а ако је дете, онда његови родитељи и кум (а) , као и остала родбина и пријатељи, учествују и присуствују са дужном пажњом и побожношћу, а да се после одазову позиву родитеља и кумова на заједникчу трпезу љубави и на тај начин поделе велику породичну радост, поводом Свете тајне крштења, а све према могућностима домаћина. Благослов Божји призива на тебе и твоју породицу о. Душан