Да ли се неправославни спасавају

Питање:
Желео бих да знам како ми православни хришћани знамо да је наша вера најправичнија и надамо се води нас у Рај? Зашто Муслиманска или нека друга није та која је права.Иначе ја верујем у моју православну веру, али некако ме ово јако интересује.Да ли то значи да се други народи неће спасити.Питање је јако комплексно, али се надам да ће те моћи да објасните овом мом простом мозгу!
Душан


Одговор:
Драги Душане, Видите, ми имамо разна схватања «раја», јер је он за нас ипак подвижнички процес у Богочовеку Исусу Христу. Народ ко народ па по том природном призиву жели да се спасе и живи вечно, где најчешће брка појмове раја, спасења, спасења душе и вечног живота. Онако наивно и искрено «народски». Сад што неучен народ то брка ми можемо да разумемо али поражава чињеница да данас у теологији, више као филозофској науци, исто тако грубо бркају се ти појмови. Па су се родила чиста логичка питања (схоластичка) , као питања «смртности душе», онда о привременом суду и предањском учењу о митарствима. Са њима су се развили и разни теолошки, филозофски и чак дијалектички прилази ка том проблему којег «од искони» брине човека и узнемирава. У муслимаснком свету рај или «џенет» разуме се у прилично примитивном смислу, а сама та религија историјски потиче од теолошке симбиозе јудаизма, хришћанства и локалног вавилонског сујеверија у време када је она основана. Поштујући свачију веру у мери правосалвног исповедања Господа Христа, ми не желимо да вређамо, али муслимански рај и хришћански немају ничег општег, ни приближно. Посебно будистички који зове у непостојање, у ништавило. Наша вера хришћанска је «најправичнија» у томе што она једина одговара на питања човечанства; на питање смрти. Бог ствара човека не оваквим јадним и болесним, и пониженим, него славним и узвишеним, са савршеним окружењем и славом, и он једини пружа логичке начине спасења човека, да овај остане човек у свој тој његовој суштини а коју посебно издваја слободна воља. Хришћанско спасење је богоуподобљење, или то «са-стварање» и сарадња у Домостроју (Божијем плану) нашег спасења у Богочовеку Исусу Христу, да човек и ова земља буду савршени и у хармонији. Хришћанска вера учи како да човек живи поред човека, да се развија друштво и да се чува овај Божији дар – Космос, и да га неуништавамо. Мало ли филозофа није рекло да је хришћанство несхватљиво управо кроз то «окретање другог образа». Своде свет и човека на животињску борбу за опстанак без сваког узвишеног излаза да у људском достојанству пође право у вечност. Јер царује грех – то неприродно стање у којем човек и свет данас себе препознаје (»пакао» је већ на земљи јер Христос се није њему поклонио) . Дакле, наш грех или гордост и самољубље, и егоизам, и религије потлачене овим појмовима у изразитом индивидулазму не могу да остваре спасење човека и света. Немају потребни теолошки механизам нити то прелепу Еванђелску логистику.
Рај је био на земљи, и исто на њој ће и бити, али само у Новој и Преображеној, после Његовог славног Доласка. У том рају душе и даље не обитавају, јер нису физичка бића (а «дух плоти и кости њеимијејет» – како рече Господ прошавши кроз затворена врата) . Дакле, све душе свег човечанског поколења немају тело, осим Богомајке. Ни једна религија нема овај механизам како да врати човека у ранију славу бесмртности. Због тога је васкрсење било велико искушење за ондашње јелине, т.ј. тај ондашњи учени свет и цивилизацију, а ништа мање ни данас, када говоримо о нашим савременим јелинима – још горим скептицима а тако и неверницима.
Рај – царство Небеско, биће нама поклоњен тек после Општег васкрсења, тог божанског дара којег је Господ дао Себи – Богочовеку (прослављеном човеку у Себи) , када ће не само Исус него и сви ми у целом нашем телу победнички гледати на неку тамо бившу смрт. Како Црква најсвечаније пева: «Аде, а где ти је победа»? До тог светог и дугоочекиваног момента наша тела су трула, и ми као човек смо умрли, а наше душе бесмртно живе, што понеки и то «рајем називају», али он није онај којег је Бог створио, и којег ће нам опет дати. Он треба тек да дође. Друге религије ове појмове грубо бркају. Поред других апологетских чињеница и ове изнесене помажу да се схавти да је свето Хришћанство једина и истинита вера, православно исповедана и одговорно схваћена, и срцем истраживана.
Прави православни хришћанин може само да се радује ако Господ реши и муслимана да спасе, али по Откровењу – онако како нам је Бог открио, спасење је једино могуће у Цркви. Неповређеној, Светој, Саборној и Апостолској. Само у њој. Ваш у Христу
оЉубо.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *