Питање:
Оче, јављам вам се поводом једне ствари која се десила пре много година. То су у ствари биле три ствари, тј.три кључна дела мога живота. Нисам се никад покајао због тих одлука, али сам свестан да би био задовољнији својим животом да сам радио по своме а не да сам поступио као што сам поступио. А можда не бих био ни жив. Оно што мене занима оче, јесте да ми ви кажете са православне стране да ли сам чинио грех и да ли сам поступио исправно. 1. Јединац сам. Када сам служио војску пре много година, желео сам да останем у месту у коме сам био на одслужењу. Имао бих тамо посао, у том месту сам се осећао као риба у води и заиста сам намеравао да тамо градим своју будућност. Имао сам у плану и породицу. Значи за младића од 19 година један прилично солидан почетак. Пао сам на мајчино запомагање да се вратим у Београд, упишем школу и живим као што и доликује у свом тј. родитељском стану. У реду. Реч мајке је светиња. Није ми било право, али сам се вратио кући. Наравно да школу коју сам уписао нисам ни завршио јер то заиста нисам ни желео, нити ме је таква струка занимала, али ту се мајка већ није бунила. Било је битно да сам ту. 2. Други моменат је наступио коју годину касније када сам хтео да одем да живим у Нови Сад. Отишао сам и почео да тражим своје место. Када сам долазио преко викенда кући, салетели су ме пријатељи којима се моја мајка жалила како не може да живи, и стотину питања о мени које није мене никада директно питала, него моје пријатеље. Убрзо због смртног случаја у фамилији морао сам да прекинем боравак у Новом Саду а затим сам опет под “тихим” притиском опет се вратио кући. 3. Ускоро је уследила кланица у Босни. Пријавио сам се у добровољце. Цетнике. Мајци сам рекао да сам нашао посао у Нишу, и да ћу остати пар месеци, али да се сигурно враћам. Био бих лицимер да кажем да сам у рат пошао вођен само патриотским мотивима. У мени се батргао демон, јер сам био заљубљен у девојку свог најбољег пријатеља. Кад повежем то, онда патриотизам, жељу да одем, онда се стварају услови за то. Она је као што то мајка вероватно може да осети, посумњала да ја одлазим у рат, а за то је сазнала који дан касније опет од мојих пријатеља када их је притисла питањима. Доживела је неку врсту слома, пријатељи су ме успели обавестити о томе и ја сам се трећи и последњи пут вратио кући. Одлучио сам да никад више не напуштам дом, и да се препустим. Савио сам се и духовно сломио. То што сам се вратио из рата можда и није толико страшна ствар јер за време које сам био кад размислим о свему бојим се да се не бих вратио, ако бих се вратио, чистих руку. Касније сам ја још у време рата, запослио се у једној локалној јединици као професионални војник. Иако је рат био још у току то није толико сметало мојој мајци, јер сам био често кући. Ја сам још тада себи разбио илузију да сам јачи од себе самог и да могу да радим по своме. А то сам баш желео. Тако је желело моје срце. Нисам касније много размишљао о томе свему јер сам себе посматрао својим очима а то није баш толико објективно. Ако бих посматрао са стране вероватно бих рекао, да би на мене пљунули и Св. Цар Лазар и сви Југовићи. Да сам издајник јер сам оставио другове из јединици и вратио се мами. Да сам мамина маза. Да су у време Косовског Боја ратници се враћали као ја што сам се вратио вероватно би Србија сада била Сербистан. Да људи нису одлазили трбухом за крухом у свет вероватно би сада светска економија изгледала још горе него што јесте. Ја изгледа нисам имао снаге да будем ни јунак, ни да започнем самостални живот. Ја сам био само још један мамин син. Не треба ни да помињем да тај слом који сам тада доживео је утицао на мене у каснијем животу. Ја и даље живим са мамом, а већ је 37.година живота и не видим да ћу се променити. Нећу да се правдам да је половина око мене таква. Хоћу да гледам ону другу половину која увелико има своје породице и куће. А сви су они то остварили тако што су једном отисли од маме што ја нисам могао. Након свих тих сломова окренуо сам се некако спонтано Цркви. Црква је за мене пре тога била део фолклорног, а касније мислим да ми је Бог кроз живот у Цркви помогао да ипак и даље гурам и будем му захвалан на сваком Даху. Посаветујте ме молим вас оче и реците ми искрено да ли сам ја издајник, мамина маза или добри син. Или можда нешто између.
Н.Н
Одговор:
Помаже ти Бог, Све оно што си проживео део је твог живота и треба да извучеш из њега оно што је позитивно. Ништа не бива без промисла Божијег, тако и сво ово твоје путешествије сигурно је на добро али како га схватити то је већ до нас. Господња је заповест да поштуујемо своје родитеље, што ти и чиниш. Питање је само дали то радимо из срца (као Божију заповест) или зато што то тако треба? Видиш и сам да ти се није „дало“ да идеш на ратиште што је можда за тебе и најбоље. Зашто. то непитај? Сигурно за твоје добро. Пошто рече да си се напокон вратио Богу и Цркви али не као фолклор већ као истинити живот ту и остани и ту се усавршавај. Несумљајући него верујући као прави хришћанин. Кукавица је онај који не понесе Животворни Крст Господњи а не онај којисе не прихвати материјалних или ствари које су по нашем мерилу. Добро би било да се мало осамосталиш ради свога живота, јер доћиће време када мајка морадне да крене на пут којим сви ми временом требамо поћи. Шта онда? Остати сам и није неки циљ нашег живљења (сем ако се човек не посвети монашком живљењу) .Узрастај ти у вери и брини се за оно што је потребно за твоје духовно узрастање а да ли си погрешио или да ли си кукавица то и није нешто што би требало толико да нас оптерећује.Буди добар човек и ревностан хришћанин и све остало ће ти се придодати.
Поздравља те о.Милан.
