Да ли је спасење у граду могуће

Питање:
Помаже Бог! Ја сам почетник у вери. Живим са мајком и братом у стану у којем немам своју собу они нису баш верујући али толеришу мој начин живота. У прошлости сам грешио много и сада ми је тешко да гледам на људе хришћанским начином размишљања! решио сам да очистим срце а свети оци кажу да је то дуг процес! Где год погледам у мислима ми је грех, покушавам да не пристајем на помисао и често се обраћам Господу, некад ми успева а дешава ми се да просто немогу да одржим довољну пажњу и тада имам муку да се борим са обузетим осећањима! често се молим, исповедам се, постим и причешћујем једном у току поста. Молим вас дајте ми неки савет како бих могао да издрзим борбу и да не малаксам? Да ли сам узео сувисе тешко бреме на себе? Да ли је спасење у граду заиста могуће?
Н.Н


Одговор:
Драги, Спасење у граду јесте могуће.
Узмимо као пример св. Јована битољског, шангајског, бриселског, санфранциског. Или човека светог живота митрополита Филарета њујоркшког, кога Господ прослави приликом првог отварања моштију јасном нетрулежношћу и благоухањем.
Њујорк је „мисаона именица“ за многе који га никада у животу неће ни видети, и био би им „успех“ да макар једном у животу сврате у њега, нажалост, са побудама поистовећења и са-учествовања у његовом греху који се као савремени „вавилон“ на сву Васељену слави. Опет, Њујорк у свом срцу (Манхатан) има једно свето место где се св. Литругија сваки дан служи, понаљам сваки дан, и може да се причести у атмосфери као да сте у неком удаљеном манастиру а не на Парк Авенији. Службе су уређене по литургичкој пуноћи дана – том самом смислу дана у Цркви: вечерњи, јутрењи, часовима и „литургији“ као Анафори. И тако сваки дан а није манастир, а у Њујорку? Знам велике праведнике који су сав свој живот провели у том граду а он се није њих уопште дотицао. Толико благочестивих и смирених свештенослужитеља, и господе у правом смислу те речи, али пред Богом смирене и оцрковљене, благородне и пријатне. Ми овде нема више шта да „видимо и тражимо“ од овог века, и нама нису потребне сеназције и лажна обећања земаљског раја, јер је све ту на домак, и поред нас је, а опет тако далеко, јер души религиозној то није довољно. Они који су иоле мало са Богом све то одбијају, јер и ово имање које се у хаосу и одрицању слободе личности стекло страшно замара и цеди. Није парадакос, јер управо у хаосу метрополиса душа чезне и врло лако се на њу прими спознаја других позива и смисла живота за човека. Бојим се да кажем да је Њојрок просечном човеку, изграђеном у једној потребној култури, чак је иницијатор религиозности и потражње унутрашег Мира. Њујорк је град који је за нас хришћане ту негде али и није део нас и кроз богослужења и општења ми га потискујемо у други свет, у онај којег се зиста одричемо и не жеимо да будемо део њега. Дакле, све зависи од избора.
Знате, живели ми у граду или ван града, то не мења ствар, а њу само мења наша жеља, т.ј. наше препознавање свога ја у оном што слободно изаберемо. То може да се деси у Београду исто као у Ивањици, или пак некому селу. Наша села су изгубила ону стару благородност и народ као да је корз транзицију бившег комунизма подивљао, јер је изгубио вредности које вековима још од Немањића чувао, и преко турака муком одржао, али једноставним окретањем леђа Цркви изгубио појам о себи и реалној колективној срећи. Да ли је град, да ли је село: имитација града у селу је трагичнија, јер се у њој губи идентиет, и личност, а посебно онда када она ни у једним од ових услова није изграђена, и човек у свом сурогату оно што он није имитацијом показује губитак оргиналне личности и те благословене слободе у Богу. Када нешто оскудно и лимитивно у граду хедонистички постаје циљ, тај престиж на селу, а све у губљењу људског достојанства које у здравим нормама човек и без формалног образовања препознаје, онда наступа самообмана и успавнка непсотојеће среће и ускудног квалитета овог живота. Губи се човек и открива се као карикатура која је у сукобу са благородном иконом Божијом у нама.
Борба како ви њу нама овде откривате и јесте почетак духовног живота. И он, тај духовни живот, није нешто онострано него је реално односу на нас, јер „дакле постојимо“. Ту смо, и тако опажамо ствари и дешавања око нас, и тако дајемо оцене и правимо одлуке. И када ми почињемо да градимо живот по Богу почиње борба са силама које не желе у овом свету да буде ишта по Њему. Ми градимо свет нашим поистовећењем са Домостројом („изградњом“) Христовим, и ми тиме показујемо нашу љубав што са-учествујемо у нечем врло тешком, због чега је Логос изабрао да се оваплоти и покрене сав Космос, а све ради ради преображаја нас и овог света, у тој жељној исшчекиваној васкрслој твари, у ишчкевању Новог Неба и Нове Земље. Често Свети Оци кажу да смо ми сарадници Христови, јер је Логос узео нашу природу којом ће нама донети будући живот. Наш однос према тој природи није пасиван нити символичко-ритуално волшебан, него је активан у нашем и физичком поситивећењу са Христом и нашом са-делатношћу Његовом Еванђељу, када у жељи и љубави желимо кроз Лиитургију да већ овде поправимо наш изгубљени свет и славу. Када ми настојимо да се препознамо у тим вредностима које једино човеку дају смисао и наду, наступају деструктивни напади, и настаје борба. Борба јесте и тај духовни живот, када настојимо да духовно прозремо и видимо истине о Богу, а кроз Њега и истину о нама. У тој духовној борби ђаво настоји да затамни наше очи и оно наше унутрашње ја – што је срце, и да нас омбане да паднемо у очајање да не вреди да се бори. Све што као препрека стоји на путу остварења Новог Аама у нама ми нашом борбом склањамо са њега. Разне су силе на њему, оне видљиве и не видљиве, били ми у граду или селу или опет у некој забити. Знамо да су испосници и велики Божији људи, који су били удаљени од људи, да су се страшно бојали сатанских сила које су у неким приликама по нама непознатом начину и физички насртали, шта више и по допуштењу рањавали. Тамо где нема људи сам ђаво напада, и то жестоко, а посебно усамљене отшелнике, јер у многољудним местима он то директно не чини него користи човека као свог слугу у остварењу зла у овом свету, и он се тим успесима храни и на њима „постоји“. А то убиацивање мржње међу људе јесте најефикаснија борба против Цркве, т. ј. против љубави Божије која треба да нас све сабере у једно Тело и тако целе у љубави одржи.
Мислим да је један од највећих непријатеља у хришћанском (духовном) животу та одлука када ми решимо да више нисмо „почетници у вери“, нашавши се у неком самоубеђењу да је дошло време да се у њој нешто и питамо, и чак условљавамо. Дивно је то смирење „почетника у вери“, када он невино и несаблажњено верује суочавајући се са истом тежином проблема као и онај који има докторате о вери (? ) ; јер напади ђавољски се необуздавају збиром информација; ширином и способношћу интелекта; нити цитирањем; нити дијалектиком и елоквентношћу, него се он – непоменик обуздава чистим и смиреним срцем, и неповређеном надом на доброг Господа нашег трудећи се да и сами да будемо добри. Да, у праву сте, Свети Оци у богословљу подвига кажу да је очишћење срца „дуг процес“, али то је ирелевантно у односу на овај наш живот који је тако „кратак процес“. Па се упитајмо: а шта има уопште „дуго“ у овом нашем животу, осим што ово „кратко“ сваки дан око нас видимо, и чак саблажњено уливамо самоубеђење да је дуго, и тако радост вечне наде замењујемо овај кратак живот који је процес смрти од дана када смо се родили. Шта има „дуго“ у односу на ову нашу жалост ове долине плача, у овако уској и тесној привремености, и неправди, чак и на местима где је ми никако и не очекујемо.
Мој савт је овакав. Да би човек као „нормалан“ прошао кроз све социјалне и друштвене средине он мора да буде црквен. Борба са околином није лако остварљива личним снагама него само заједничким, а то опет јесте наша црквеност. Што чешће у хам Божији у присуству на службама то је боље. Што бољи начин созерцања учења Цркве која нам пружа преко светих бгослужења – то боље. И наравно: што чешћа таинствена веза са Телом и Крвљу Господњом – то боље. Нико вам не гарантује да нећете да паднете, али при „Заједници светих“ има много лакше да опстанете. Све те тешкоће ће у вашем доксолошком присуству у Цркви да изгубе своју силу, и на крају има да исчезну. А само то осећање победе има да буде једно осећање нормалности, да све то што се одиграва око нас да је у норми прихваћеног природно. Ми православни хришћани смо људи који могу да се адаптирају у било коју норму у друштву али да нам се не ускраћује слобода исповедања.
У Цркви нема губитника, али само за оног који је је упорно и констатно тражи. Он увек добија чак и у моментима када на први поглед изгледа да губи, јер су пред нама блуднима увек широм отворена очинска наручја. Та отворена врата враћања смисла нашег живота у овим условима наше преображене и понижене природе, кроз свети дар коју Црква нама пружа. Кроз свету тајну исповести када нам се: „опрашта свако сагрешење, оно вољно и невољно, примирујући нас, и сједињујићи нас са Његовом светом Црквом“ (из св. Тајне исповести) . Очајања не сме да буде, јер ми Цркву имамо.
оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *