NASLOVNA » Duhovni život, snovi, borba sa iskušenjima, PITANJE PASTIRU » Da li je pravoslavac srećan

Da li je pravoslavac srećan

Pitanje:
Pomaže Bog, oče Ljubo blagoslovite, U poslednje vreme mi se često nameće sledeće pitanje: da li je pravoslavac srećan? Odnosno da preformulišem – da li na ovome svetu treba da se očekuje sreća? Jasno je da prava sreća dolazi u sledećem životu, ali da li se treba u startu pomiriti da narednih pet ili pedeset godina treba da očekujemo samo žalosti i patnje i samo njih i očekivati ili pak ne. Nije mi nikako jasno – kako čovek koji se relativno skoro obratio u veru kakvi smo mnogo nas mladih i imamo u sećanju dosta grehova iz prošlosti i stalno opet padamo u greh možemo da budemo srećni. Kajanje nosi sa sobom tugovanje, dužnost svakog od nas je da se stalno kaje, veliki podvižnici su bukvalno ceo život provodili plačući i kajući se. Imali su mir i radost po Blagodati, ali jedno su podvižnici a drugo sam ja. Sećam se da sam u Prologu čitao o jednom Svetom Ocu koji je iskopao svoj grob i svakog dana na njemu sedeo i plakao i tako godinama. To mi se čini potpuno nespojivo sa našim klasičnim i iskustvenim poimanjem sreće i radosti. Šta je sreća – da li je to potpuni mir i tišina? Tako nešto do sad nisam osetio. Ili je to kad se osećaš lepo i prosto ti se peva i nemožeš da suzdržiš osmeh i divan ti je ceo svet i svi ljudi? Često kao argumentaciju iznosimo da su necrkveni ljudi koji žive u svetu nesrećni (i jesu) . Ali da li mogu da im kažem da će biti srećni po prihvatanju Pravoslavlja. Nema nikakve dileme da ću prihvatiti Božiju volju kakva god da je za mene i da ću sa verom i nadom u oproštaj grehova proživeti ostatak svog života iščekujuči sledeći.Nekad prisećajući se svojih grehova i grešaka dođem do ubeđenja da ne zaslužujem da mi se ništa više lepo i dobro u životu ne desi i da ću od sada da očekujem samo patnje i nesreće. Ali posle mi ovakvo razmišljanje zvuči malo patološki i deluje mi kao vređanje sve dosadašnje milosti Božije prema meni. Da li Hrišćanstvo sa sobom nosi i ovozemaljsku sreću ili ne? Voleo bi da znam odgovor kakav god da je, i kako sam često tužan doneo bi mi utehu i saznanje kako dalje da usmerim svoje pomisli i osećanja. Prebivati u pokajničkoj tuzi ili prebivati u radosti, šta je Bogu bliže? Da li ženidba (ne razmišljam o monaštvu) kao čovekovo normalno životno stanje donosi mir i radost (sreću) u odnosu na ovo studentsko „pretsoblje“ života. Mnogo pitanja, nadam se da sam dobro izrazio misleno stanje u kom se nalazim. Bog vam svako dobro dao!
Marko


Odgovor:
Bog vas blagoslovio dragi Marko! Veliko je pitanje šta je to ovozemaljska sreća? Ja ne vidim da smo srećni ako nas svakim danom prati ta realnost da će doći momenat kada će kroz ova naša sada topla rebra da se sutra premeću zemlja i pesak, kamenčići i prah. I kako mi možemo da ovozemaljski budemo srećni? Eto iz ovoga se vidi da je ovozemaljska sreća relativno pitanje. Pre će biti da je iluzija, ili saznajno odricanje svarnosti do tog bolnog momenta suočenja. Žalost i muka se predviđaju i Evi; isto i Adamu: u «žalosti» i muci, i» znoju lica svog», ješćeš hleb dokle se ne vratiš u zemlju iz koje si uzet». Nema tu neke sreće ako je Adam umro, koji je posledica kosmičke pometnje i premetnje, de je Bog rešio da postaje «ilovača» (o. Justin) – to naše tvarno telo, da bi ga vratio u tu raniju slavu. Drugim rečima: da čoveka vrati u istinsku sreću a ne da se zamajava ovom pomenutom iluzornom i nepostojećom.
Pokajnička tuga ne postoji; postoji pokajničko saznanje te tuge koja nas svakog momenta prati, plaši i preti nam uništenjem u tom prelasku u nepoznato. Ali to je dosta nepravilno osećanje. Bez Boga to više nije tuga nego tragedija čoveka. Ali ovo pitanje je nepravilno. Taj otac je iskopao grob, da drugi oko njega shvate da je on uvek tu; da je stalno prisutan do tog momenta kada će da se nađemo u njemu. Ali njegov motiv je njegova realnost, a ona je njegova «smrt», koja je već došla kroz njegov monaški postrig. Kroz čin postirga monah umire za ovaj svet i sve što mu je ostalo jeste taj opipljivi susret sa smrću. Ovo iskustvo ne možemo da tako direktno primenimo na život u «svetu». On je oplakivao ovo naše današnje stanje iluzorne bezbrižnosti, i arogancije, i nedostak saznanja da smo svakim danom sve više mrtvi, i hladniji, i sve do tog potpunog predvanja našeg tela hladnoći, vlagi i mraku.
Dakle, žalosti i patnje mi ne očekujemio da one odnekud dođu, jer su uvek tu pored nas. (Mi ne gradimo taj strah nego sa kao ralnost prisustva jednostavno nameće) . Samo se razlikuje to što određenim sudom, koji je više naših saznanja, rešeno da ih neko ranije pozna. Prednost je u tome što one mogu da produhove i otvore oči, a ovozemaljska sreća da ih zaslepi, poput onog evanđelskih bogataša koji nije otkrio da on niučemu nije bolji od Lazara, nego naprotiv, mnogo i neuporedivo gori. I to svačemu! U tom duhovnom slepilu on nije smogao snage da blagodari Boga za to što mu je dato. A ovozemaljska sreća upravo služi pothranjivanju tog slepila i kratkovidosti. Korz bolesti i stradanja mi deltano poznajemo našu ništavnost, tu našu smrtnost; poznajemo tu bezsmislenost našeg prisustva ovde na zemlji, a kroz privremenu, a pre svega iluzornu sreću, mi ne vidimo našu realnost koja je skoro u oba slučaja samo naše stradanje. Ako je pojam sreće novac, slava, lepota i «vlasništvo tuđe lepote» što u zdravijim okolnostima zvoemo brak, ili kretanje u najpriznatijim tokovima ovog života, onda nas pobija činjenica da ogroman broj upravo u izobilju pomenutog najtragičnije završava.
Ako hrišćanska ovozemljska sreća podrzumeva državu, grad, mesto, kuću, imanja pa i porodicu u jednom određenom evangeljskom smislu, onda se sukobimo sa rečima «Poslanice dijogentu», koja izričito savetuje da to uopšte nije hrišćanska sreća. To njih nije zanimalo. Mislim da je sv. Kirlilo Aleksandrijski rekao da je Bogočovek uvek izgledao tužno, jer Njega nije ta naša svakodnevna iluzija obmanula na gori kušanja, kada ga je satana pokušao da Ga kupi za ovozemaljsku sreću – »za svu slavu njenu…, u smislu: «sve ovo daću tebi» (Mt. 4, 9) Ali kao «otac laži» on nije bio sposoban da to uradi, jer ovo sve što vidimo oko nas kao izraz «sreće» jeste jedino njegovo propoznavanje. Gospod je bio tužan jer je svuda oko sebe video smrt a ne sreću.
Kajanje je pre svega saznanje ove naše užasne smrtne prirode. Ono je to izbegavanje služenja njoj, ili izbegavanje stremljenja samo njoj – ovim što vidimo; ono je stalni trud odbacivanja ovog što vidimo – smrtnog, ili skidanje krljušti sa očiju da bi videli da nije Gospod ovo pripremio za nas, niti je nas zamislio da budemo ovakvi. Da, ovo nije Njegova slava i sreća koju vi pominjete. Tugovanje je plodno onda kada žalimo što smo se drali na majku; ili udarili svog supruga; ili nepravedno kaznili dete; ili nameno nekog uvredili (i nenamerno) ; nepotrebno prespavali Liturgiju; pali požudama ove prirode i td. Tugovanje za svim tim jeste plodno i zdravo; a kao se pojavi neko drugačije, da tugujemo samo radi toga da bi bili tužni – to je više depresija, ili uninije, i ta tuga je od drugih sila i ona ne približava Bogu, nego zatamnjuje i ono malo koliko Ga otkrismo. Hrišćanski pojam sreće u svetu nije definisan u pokretima tela, stihijnim, sa čime su opterećene sve naše sfere savremenog, kulturnog ili emancipovanog života, niti pak ta patrijahalna sigurnst kao obrazac normalnog života, u kojem se ljubi više «otac ili majka», ili «čedo», od Boga. (Kada se stvara opsesija i «sigurnost» koja može u jednom magnovenju de se promeni onda nas ona tako zatečene može da uvede u ozbiljnu mentalnu bolest) . Mnogi u tome otkrivaju sreću, ali vidite ni to nije ona. Sa druge strane nije ni greh zaigrati i zapevati, i čak «malo više popiti», i to u prisustvu Gospoda u Kani Galilejskoj, kada je čak još vina za piće stvorio, i prirodno sjedinjenje muškog i ženskog blagoslovio. Dakle, ni takva radost se neodabcuje, ali je najveća ona, u toj koheziji sa ovima, naravno u datoj normi, otkriva se u rečima: «radujsja Blagodatnaja Gospod s toboju»
Mi se raujemo tom saznanju da nam se spasenje nudi, t.j.da nam se nudi da pružimo naše saradništvo tom planu koje je tako jasno otkriveno u Crkvi. Ono šta ona blagosilja mi to možemo i da koristimo – sve te stvari u našem životu koje se uređuju Crkvom mogu da budu radost: i popiti, i pojesti, i proveseliti se, i oženiti se i td., ali samo do tog momenta kada nam «imanje» i «pet pari volova», ili «venčanje» (Lk. 14, 16 – 24) ne zamuti mozak, i tako zamajani počnemo da u našem srcu, na ono mesto Božije, da ubacimo nešto što je iluzorno i lažno, i trivijalno pred ovom našom kosmičkom sudbinom. U Hristu Vaš
oLjubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *