Да ли је православац срећан

Питање:
Помаже Бог, оче Љубо благословите, У последње време ми се често намеће следеће питање: да ли је православац срећан? Односно да преформулишем – да ли на овоме свету треба да се очекује срећа? Јасно је да права срећа долази у следећем животу, али да ли се треба у старту помирити да наредних пет или педесет година треба да очекујемо само жалости и патње и само њих и очекивати или пак не. Није ми никако јасно – како човек који се релативно скоро обратио у веру какви смо много нас младих и имамо у сећању доста грехова из прошлости и стално опет падамо у грех можемо да будемо срећни. Кајање носи са собом туговање, дужност сваког од нас је да се стално каје, велики подвижници су буквално цео живот проводили плачући и кајући се. Имали су мир и радост по Благодати, али једно су подвижници а друго сам ја. Сећам се да сам у Прологу читао о једном Светом Оцу који је ископао свој гроб и сваког дана на њему седео и плакао и тако годинама. То ми се чини потпуно неспојиво са нашим класичним и искуственим поимањем среће и радости. Шта је срећа – да ли је то потпуни мир и тишина? Тако нешто до сад нисам осетио. Или је то кад се осећаш лепо и просто ти се пева и неможеш да суздржиш осмех и диван ти је цео свет и сви људи? Често као аргументацију износимо да су нецрквени људи који живе у свету несрећни (и јесу) . Али да ли могу да им кажем да ће бити срећни по прихватању Православља. Нема никакве дилеме да ћу прихватити Божију вољу каква год да је за мене и да ћу са вером и надом у опроштај грехова проживети остатак свог живота ишчекујучи следећи.Некад присећајући се својих грехова и грешака дођем до убеђења да не заслужујем да ми се ништа више лепо и добро у животу не деси и да ћу од сада да очекујем само патње и несреће. Али после ми овакво размишљање звучи мало патолошки и делује ми као вређање све досадашње милости Божије према мени. Да ли Хришћанство са собом носи и овоземаљску срећу или не? Волео би да знам одговор какав год да је, и како сам често тужан донео би ми утеху и сазнање како даље да усмерим своје помисли и осећања. Пребивати у покајничкој тузи или пребивати у радости, шта је Богу ближе? Да ли женидба (не размишљам о монаштву) као човеково нормално животно стање доноси мир и радост (срећу) у односу на ово студентско „претсобље“ живота. Много питања, надам се да сам добро изразио мислено стање у ком се налазим. Бог вам свако добро дао!
Marko


Одговор:
Бог вас благословио драги Марко! Велико је питање шта је то овоземаљска срећа? Ја не видим да смо срећни ако нас сваким даном прати та реалност да ће доћи моменат када ће кроз ова наша сада топла ребра да се сутра премећу земља и песак, каменчићи и прах. И како ми можемо да овоземаљски будемо срећни? Ето из овога се види да је овоземаљска срећа релативно питање. Пре ће бити да је илузија, или сазнајно одрицање сварности до тог болног момента суочења. Жалост и мука се предвиђају и Еви; исто и Адаму: у «жалости» и муци, и» зноју лица свог», јешћеш хлеб докле се не вратиш у земљу из које си узет». Нема ту неке среће ако је Адам умро, који је последица космичке пометње и преметње, де је Бог решио да постаје «иловача» (о. Јустин) – то наше тварно тело, да би га вратио у ту ранију славу. Другим речима: да човека врати у истинску срећу а не да се замајава овом поменутом илузорном и непостојећом.
Покајничка туга не постоји; постоји покајничко сазнање те туге која нас сваког момента прати, плаши и прети нам уништењем у том преласку у непознато. Али то је доста неправилно осећање. Без Бога то више није туга него трагедија човека. Али ово питање је неправилно. Тај отац је ископао гроб, да други око њега схвате да је он увек ту; да је стално присутан до тог момента када ће да се нађемо у њему. Али његов мотив је његова реалност, а она је његова «смрт», која је већ дошла кроз његов монашки постриг. Кроз чин постирга монах умире за овај свет и све што му је остало јесте тај опипљиви сусрет са смрћу. Ово искуство не можемо да тако директно применимо на живот у «свету». Он је оплакивао ово наше данашње стање илузорне безбрижности, и ароганције, и недостак сазнања да смо сваким даном све више мртви, и хладнији, и све до тог потпуног предвања нашег тела хладноћи, влаги и мраку.
Дакле, жалости и патње ми не очекујемио да оне однекуд дођу, јер су увек ту поред нас. (Ми не градимо тај страх него са као ралност присуства једноставно намеће) . Само се разликује то што одређеним судом, који је више наших сазнања, решено да их неко раније позна. Предност је у томе што оне могу да продухове и отворе очи, а овоземаљска срећа да их заслепи, попут оног еванђелских богаташа који није открио да он ниучему није бољи од Лазара, него напротив, много и неупоредиво гори. И то свачему! У том духовном слепилу он није смогао снаге да благодари Бога за то што му је дато. А овоземаљска срећа управо служи потхрањивању тог слепила и кратковидости. Корз болести и страдања ми делтано познајемо нашу ништавност, ту нашу смртност; познајемо ту безсмисленост нашег присуства овде на земљи, а кроз привремену, а пре свега илузорну срећу, ми не видимо нашу реалност која је скоро у оба случаја само наше страдање. Ако је појам среће новац, слава, лепота и «власништво туђе лепоте» што у здравијим околностима звоемо брак, или кретање у најпризнатијим токовима овог живота, онда нас побија чињеница да огроман број управо у изобиљу поменутог најтрагичније завршава.
Ако хришћанска овоземљска срећа подрзумева државу, град, место, кућу, имања па и породицу у једном одређеном евангељском смислу, онда се сукобимо са речима «Посланице дијогенту», која изричито саветује да то уопште није хришћанска срећа. То њих није занимало. Мислим да је св. Кирлило Александријски рекао да је Богочовек увек изгледао тужно, јер Њега није та наша свакодневна илузија обманула на гори кушања, када га је сатана покушао да Га купи за овоземаљску срећу – »за сву славу њену…, у смислу: «све ово даћу теби» (Мт. 4, 9) Али као «отац лажи» он није био способан да то уради, јер ово све што видимо око нас као израз «среће» јесте једино његово пропознавање. Господ је био тужан јер је свуда око себе видео смрт а не срећу.
Кајање је пре свега сазнање ове наше ужасне смртне природе. Оно је то избегавање служења њој, или избегавање стремљења само њој – овим што видимо; оно је стални труд одбацивања овог што видимо – смртног, или скидање крљушти са очију да би видели да није Господ ово припремио за нас, нити је нас замислио да будемо овакви. Да, ово није Његова слава и срећа коју ви помињете. Туговање је плодно онда када жалимо што смо се драли на мајку; или ударили свог супруга; или неправедно казнили дете; или намено неког увредили (и ненамерно) ; непотребно преспавали Литургију; пали пожудама ове природе и тд. Туговање за свим тим јесте плодно и здраво; а као се појави неко другачије, да тугујемо само ради тога да би били тужни – то је више депресија, или униније, и та туга је од других сила и она не приближава Богу, него затамњује и оно мало колико Га открисмо. Хришћански појам среће у свету није дефинисан у покретима тела, стихијним, са чиме су оптерећене све наше сфере савременог, културног или еманципованог живота, нити пак та патријахална сигурнст као образац нормалног живота, у којем се љуби више «отац или мајка», или «чедо», од Бога. (Када се ствара опсесија и «сигурност» која може у једном магновењу де се промени онда нас она тако затечене може да уведе у озбиљну менталну болест) . Многи у томе откривају срећу, али видите ни то није она. Са друге стране није ни грех заиграти и запевати, и чак «мало више попити», и то у присуству Господа у Кани Галилејској, када је чак још вина за пиће створио, и природно сједињење мушког и женског благословио. Дакле, ни таква радост се неодабцује, али је највећа она, у тој кохезији са овима, наравно у датој норми, открива се у речима: «радујсја Благодатнаја Господ с тобоју»
Ми се раујемо том сазнању да нам се спасење нуди, т.ј.да нам се нуди да пружимо наше сарадништво том плану које је тако јасно откривено у Цркви. Оно шта она благосиља ми то можемо и да користимо – све те ствари у нашем животу које се уређују Црквом могу да буду радост: и попити, и појести, и провеселити се, и оженити се и тд., али само до тог момента када нам «имање» и «пет пари волова», или «венчање» (Лк. 14, 16 – 24) не замути мозак, и тако замајани почнемо да у нашем срцу, на оно место Божије, да убацимо нешто што је илузорно и лажно, и тривијално пред овом нашом космичком судбином. У Христу Ваш
оЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *