NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Svete tajne (krštenje, venčanje, pričešće, ispovest ...) » Da li je naše krštenje pravilno?

Da li je naše krštenje pravilno?

Pitanje:
Blagoslovite! Javljam se iz Bitolja, i moje pitanje je sledeće: da li je naše krštenje pravilno? Moja deca su krštena pre 4 i 6 godina oblivanjem, a za mene ne znam pošto niko i ne pamti. Pronašao sam u kanonima, konkretno tumačenje 50 apostolskog pravila: «strogo se zabranjuje ako se mesto pogruženja pri krštenju upotrebi oblivanje osim u slučaju bolesti. Tako krštenje se smatra za ništavno i jeretičko». Takođe i tumačenje 95 pravila 6 vas. Sabora: «Latini i ostali su nekršteni jer ne obavljaju tri pogruženja», Mislim da je situacija ozbiljna, i da li možemo opet, ali da se ovaj put pravilno krstimo?
NN


Odgovor:
Bog vas blagoslovio! Dragi NN, u ovom vašem pitanju mi se susrećemo sa jednim od najvećih problema koji pritešnjavaju današnju Crkvu. Ako uzmemo u ruke knjigu pravila videćemo da neke kanone Crkva i dalje beskompromisno primenjuje, dok druge nekim njenim novim opitom ona ista njih odmenjuje (da ne navodimo mnoštvo primera) , sa čime pokazuje da je ona autoritet i nad kanonima koje je sama i propisala. U životu današnje Crkve to najbonje vidimo u problemu kalendara i Pashalije, koji zaista nije mali problem, gde i najveći modernisti primoravaju sebe da još uvek poštuju 7 ap. pravilo, sa početnim stavom da se Pashalija ne može menjati (akrivijalni pravilo) . Vidite, Crkva poznaje to pitanje ne zbog toga što će ona da zloupotrebi (izmaltertira) to pravilo radi nekih sitnih koristi njenih karijerista, ili još bolje rečeno «crkvenih proletera», nego zato što je ono akrivijalno, t.j., zato što Pasha ne može da se slavi ranije Judejske, što podrobnije znači: ne ranije samog raspinjanja i smrti Bogočoveka. Dakle, po prirodi samog ekliziološkog pitanja ovaj kanon je isto što i dogma Crkve. Ali, naprimer, kanon koji pripisuje godinu starosti za rukopoloženje sveštenika nije akrivijalan niti je dogma i već stolećima on se ne poštuje, ali treba imati na umu da to nije zbog neke nadmenosti nego zato što su današnje potrebe Crkve drugačije (naravno i to je deo ovog problema jer skoro deca izlaze na njive Hristove) . Počinjem ovako sa namerom da ovo bude kao neki mali uvod u misao da kanoni crkve nisu sama Crkva, i da je bilo Crkve i onda kada oni uopšte nisu postojali. Mnogi se spotakli baš pred ovim pitanjem gde su se našli u situaciji da skoro obožavaju pravila u onom istom protestantskom duhu kao što protestanti obožavaju – «sakramentalizuju» Knjigu (Biliju) . Nažalost sa takvom ekliziologijom mi se danas sve češće susrećemo, najviše zbog grčevite želje da se «spase Crkva», a u isto vreme sa vrlo malo «vere» (uporedi Mk 9, 23) da ono što je «ljudima nemoguće» da je «Bogu sve moguće» (Mt. 19, 25 – 26) , – ove reči su bile odgovor na pitanje apostola: «a ko se, dakle, može spasti»? Bez imalo sumnje mi znamo da se te reči odnose na apokaliptične dane Crkve, i teško je reći da mi nismo zašli u njih. Sveta tajna krštenja je jedna od sedam svetih tajni, kao i venčanje, ili sveštenstvo, ili jeleosvećenje i td.. Ali ovde da odmah uzmemo za primer sv. Tajnu braka: ona je u strogo pravoslavnom smislu ne ponovljiva, niti se pak ekliziolški poznaje u mešovitom braku, a Crkva je od vajkada snishodila ovom drugom. Ništa manje ni sv. Tajna Sveštenstva; bogoslovlje nas uči da se ona ne predaje samo jednim episkopom, i da takva hirotonija nije istinita (validna) , a ovaj problem se tiče baš crkvenih grupa koje poriču svima blagodatnost krštenja, a svoje episkope su dobili baš kršenjem tih istih kanona. Svetu tajnu jeleosvećenja treba da vrši sedam sveštenoslužitelja ali ako ih toliko nema onda iskustvo Crkve dopušta i manji broj da sveštenodejstvuju tu tajnu.
Kod svete tajne krštenja jasno je da treba (mora) da se krštava pogruženjem, i da pomenuti kanon izričito to traži, a i sam lingvinistički smisao latinske reči «baptiso» ili «immersio», govori da je ova tajna «Pogruženje», i na Zapadu se ta tajna poznaje kao baptism = krštenje. Ovaj i još neki kanoni tiču se samih sveštenoslužitelja jer samo oni sveštenodejstvuju tu tajnu završno sa miropomazanjem. On je više donet u pogledu očuvanja bogoslovnja samih reči ap. Pavla: «Tako se sa njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos usta iz mrtvih slavom očevom, tako i mi hodili u novom životu» (Rim. 6, 4) . To «umiranje» i «rađanje» simvolički se predstavlja pogruženjem u vodu, koja je «grob», i izlaženjem iz nje posle krštenja počinje novi «vaskrsli život» (kroz vaskrslog Bogočoveka) . Znači to je ta disciplina, ili forma, koju Crkva traži da se očuva, ali nije ni suštinska supstanca, niti fizička radnja, da se samo zbog toga, i jedino tim putem oblagodaćuje, t.j. ulazi u Crkvu. Opasnost leži u tome da može da se razume da nas samo voda «omiva» (spasava) , a ne to pokajanje – odbacivanje «starog čoveka», ili menjanje života od momenta kada smo rešili da živimo sa Hristom, i u Hristu, – zapečaćivanjem te odluke ispovedanjem Boga u tri Lica. Da je teološka suština u supstanci ili formi, onda Crkva nikada se ne bi saglasila na krštenje u bezvodnim područjima, t.j. peskom ili zemljom, nego bi rekla da je to bila volja Božija da neko umre nekršten, i da tu nema ikonomije «straha radi smertnago». Recimo, mi rešimo da ispovedamo Hrista, t.j. da se promenimo, i sada neka materija ili forma treba da stoji tome na putu, isto onako kako je stajao formalni (suvi) Mojesejev zakon koji je kroz fariseje i saukeje branio da poznaju Istinu u Hristu, i to uprkos pisanom pozivu: «Moj zakon vršite i moje uredbe držite, živeći po njima…, ili: «Držite uredbe moje i zakone moje; ko ih vrši živ će biti kroz njih» (3 Mojs. 18, 4 – 5.) Sam poziv je blagodatan ali su shvatanja bila razna i Iskupitelj je mnogo puta osudio licemerije i radiklizam koji je bio bez Duha, iako je na prvi pogled on bio zasnovan na rečima Zakona..
U Crkvi koja je blagodatna, u kojoj kroz apostolsko prijemstvo kao neki provodnik diše Duh Sveti svako sveštenodejstvo je blagodatno, i ono se predaje po blagodati Svetoga Duha a ne po dostojanstvu ili zaslugama lica koje vrši svete tajne, ili bilo koje tajne molitvoslovlja. Ako danas sveštenik ne krštava pogruženjem on zaista mnogo greši; pre svega on greši narušavajući crkvenu disciplinu, a povrh toga on čini još veći greh time što krštavaćuji unakažava samo bogoslovlje ove svete tajne. «? ? ? ? ? ? ? ? = vaptisma» – immersio – pogruženje, jeste po sv. Titu «banja novog rođenja» (3, 5) , a Gospod je rekao Nikodimu da čovek mora da se «ponovo rodi», a sv. ap. Pavle kaže «da mi hodimo u novom životu». Oblivanjem se ne ispoveda ovo bogoslovlje nego se svakodnevno maltretira ikonomija Crkve i tako se ona zbog lenjosti, nevere i nehatnosti nidpoštuje.
Što se tiče samog 50 apostolskog pravila na koje se oslanjate mislim da ga niste najbolje razumeli. Ono govori o tri pogruženja – u Ime Svete Trojice, ili o samo jednom – u Hristovu smrt (pogrešno shvatanje reči Rimljanima 6, 4) , i ovo pravilo sankcioniše samo ono sveštenolice koje vrši samo jedno pogruženje, jer je rečeno da mora da se krštava «u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha» (Mt. 28, 19) . Znači ovde je bio problem u korišćenju formule pa zato je ono i doneto kao neka uredba. Ako obratimo pažnju na suštinu izlaganja ovih pravila videćemo da su Sveti oci vodili borbu protiv raznih jertika, koji su proizvoljno i po svom pogrešnom hristološkom ubeđenju pogružavali (krštavali) , a ne u ime Svete Troice, kako to nama Evanđelje jasno otkriva. I 95 pravilo VI vas. sabora isto o tome govori kao i sv. Vasilije Veliki i još neka druga pravila. Problem je bio u suštini pogruženja – koliko puta, t.j. u čije ime su oni pogružavali, a ne da li su pogružavali ili oblivali, ili kropili, ili peskom posipali. Što se tiče samog oblivanja ep. Nikodim u svojoj dopunjenoij ruskoj recenziji ovo pravilo tumači da «Pravoslavna crkva ne odriče krštenje koje je izvršeno oblivanjem, zato što NIJE uništena sila tajne, i ono se dopušta u posebnim slučajevima» (S-Peterburg, 1911) . Znači «sila tajne» nije u fizičkoj radnji – pognjurenju, nego u svetim rečima ispovedanja Svete Trojice, što i Evanđelje to nedvosmisleno traži. A ako govorimo o posebnim slučajevima oni su razni, i oni se većinom odnose na «nenormalna vremena» (koja su van dane norme koju je Gospod zamislio za naš ovozemaljski život) . Nas niko i nikada ne može da ubedi da tursko ropstvo i komunizam nisu bila žestoka gonjenja na SPC, gde je i neke poznate sveštenike sudbina naterala da urade i nezamislive stvari, naprimer da i oružije uzmu u ruke; a u jugo-komunizmu znamo da su mnogi sveštenici hapšeni i maltretirani zbog «vršenja obreda van verskih ustanova», t.j. kada su krštavali po domovima u kojima su bili normalniji uslovi za pogruženje, a posebno zimi (i to su te posebne situacije) . Neobjašnjivo je zašto se to i dalje produžava, a da u isto vreme niko ne može da porekne nicanje velelepnih novih parohijskih domova a da poriče mogućnost na materijalna sredstva za izgradnju krstionica (baptiserija = «pogruzerija») .
Zašto ogromna većina naših svešetnolica prosto onako ležerno krštava kropljenjem čak ne i oblivanjem? Teško je da se nađe zdrav odgovor a da se ne osudi! Zašto crkvena vlast o tome ćuti i nehatne sveštenike ne sankcioniše? (Neki episkopi svojim ukazom traže pogruženje ali su manjina) . I ovde nam se, nažalost, nudi sličan odgovor. Vidite, čak i ako pravilno krštavaju u ime Svete Troice, oni se i dalje ogrešuju o svetootačko iskustvo Crkve koja uči da MORA da se pogružava, jer kao što rekosmo: ona ne zna za drugo «Pogruženje» (Krštenje) osim pogruženja – «baptiso». Da ponovimo opet: pogruženje jeste teološka suština ove svete Tajne i svako njeno drugačije praktikovanje nosi za sobom ozbiljan greh. Ali suština ovog spora jeste u tome da je to samo lični greh, a ne i greh crkve kojoj svestenoslužitelj pripada, što sa punim pravom i Homjakov ovo potvrćuje kada kaže da greh episkopa ili sveštenika može da bude samo njegov lični greh i da on ne mrlja svetost Crkve (Cerkov odna) . To znači da svaku sveštenoradnju koju ovakva lica u crkvi izvrše za nju su validna, sve do tog momenta dok se ne uplete neka javna jeres (njeno javno ispovedanje) .
Krštenje se ne ponavlja a rečeno je da nedostatak načina ne oduzima blagodat što i samo tumačenje pravila tvrdi. Čak veći je rizik da se prekrši pravilo koje govori da se ne sme ponovo krštavati, u smislu «popravljati» krštenje, za lice koje se zna da je u Pravoslavnoj crkvi kršteno. Korišćenje specijalne formule «aщe kreщen estъ» odnosi se samo na lice koje nije sigurno da je nad njim izvršeno krštenje, i da za to ne postoje svedoci koji bi potvrdili niti bilo kakvi zapisani podaci, a da sumnja i dalje postoji. U tom slučaju preporučuje se krštenje ali u punom ubeđenju da se ono vrši prvi put. U vašem slučaju i pored toga što za decu znate da su krštena oblivanjem ne smete da ponavljate krštenje, jer u tom slučaju vi ćete svesno da izazivate blagodatnost crkve kojoj pripadate, a to su već ozbiljne stvari. Ako Bog da, potrudite se da utičete da svoju unučad, ili decu bližih i daljih rođaka, kao i svakog člana crkve kojeg znate, da ih ubedite u kanonsku potrebu da treba da se krste pogruženjem. Sa time ćete sigurno umiriti svoju savest i grešku koju ste napravili na krštenju svoje dece. Sa blagoslovom Božijim i poštovanjem
Protojerej Ljubo Milošević

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *