Да ли је наше крштење правилно?

Питање:
Благословите! Јављам се из Битоља, и моје питање је следеће: да ли је наше крштење правилно? Моја деца су крштена пре 4 и 6 година обливањем, а за мене не знам пошто нико и не памти. Пронашао сам у канонима, конкретно тумачење 50 апостолског правила: «строго се забрањује ако се место погружења при крштењу употреби обливање осим у случају болести. Тако крштење се сматра за ништавно и јеретичко». Такође и тумачење 95 правила 6 вас. Сабора: «Латини и остали су некрштени јер не обављају три погружења», Мислим да је ситуација озбиљна, и да ли можемо опет, али да се овај пут правилно крстимо?
НН


Одговор:
Бог вас благословио! Драги НН, у овом вашем питању ми се сусрећемо са једним од највећих проблема који притешњавају данашњу Цркву. Ако узмемо у руке књигу правила видећемо да неке каноне Црква и даље бескомпромисно примењује, док друге неким њеним новим опитом она иста њих одмењује (да не наводимо мноштво примера) , са чиме показује да је она ауторитет и над канонима које је сама и прописала. У животу данашње Цркве то најбоње видимо у проблему календара и Пасхалије, који заиста није мали проблем, где и највећи модернисти приморавају себе да још увек поштују 7 ап. правило, са почетним ставом да се Пасхалија не може мењати (акривијални правило) . Видите, Црква познаје то питање не због тога што ће она да злоупотреби (измалтертира) то правило ради неких ситних користи њених каријериста, или још боље речено «црквених пролетера», него зато што је оно акривијално, т.ј., зато што Пасха не може да се слави раније Јудејске, што подробније значи: не раније самог распињања и смрти Богочовека. Дакле, по природи самог еклизиолошког питања овај канон је исто што и догма Цркве. Али, например, канон који приписује годину старости за рукоположење свештеника није акривијалан нити је догма и већ столећима он се не поштује, али треба имати на уму да то није због неке надмености него зато што су данашње потребе Цркве другачије (наравно и то је део овог проблема јер скоро деца излазе на њиве Христове) . Почињем овако са намером да ово буде као неки мали увод у мисао да канони цркве нису сама Црква, и да је било Цркве и онда када они уопште нису постојали. Многи се спотакли баш пред овим питањем где су се нашли у ситуацији да скоро обожавају правила у оном истом протестантском духу као што протестанти обожавају – «сакраментализују» Књигу (Билију) . Нажалост са таквом еклизиологијом ми се данас све чешће сусрећемо, највише због грчевите жеље да се «спасе Црква», а у исто време са врло мало «вере» (упореди Мк 9, 23) да оно што је «људима немогуће» да је «Богу све могуће» (Мт. 19, 25 – 26) , – ове речи су биле одговор на питање апостола: «а ко се, дакле, може спасти»? Без имало сумње ми знамо да се те речи односе на апокалиптичне дане Цркве, и тешко је рећи да ми нисмо зашли у њих. Света тајна крштења је једна од седам светих тајни, као и венчање, или свештенство, или јелеосвећење и тд.. Али овде да одмах узмемо за пример св. Тајну брака: она је у строго православном смислу не поновљива, нити се пак еклизиолшки познаје у мешовитом браку, а Црква је од вајкада снисходила овом другом. Ништа мање ни св. Тајна Свештенства; богословље нас учи да се она не предаје само једним епископом, и да таква хиротонија није истинита (валидна) , а овај проблем се тиче баш црквених група које поричу свима благодатност крштења, а своје епископе су добили баш кршењем тих истих канона. Свету тајну јелеосвећења треба да врши седам свештенослужитеља али ако их толико нема онда искуство Цркве допушта и мањи број да свештенодејствују ту тајну.
Код свете тајне крштења јасно је да треба (мора) да се крштава погружењем, и да поменути канон изричито то тражи, а и сам лингвинистички смисао латинске речи «baptiso» или «immersio», говори да је ова тајна «Погружење», и на Западу се та тајна познаје као baptism = крштење. Овај и још неки канони тичу се самих свештенослужитеља јер само они свештенодејствују ту тајну завршно са миропомазањем. Он је више донет у погледу очувања богословња самих речи ап. Павла: «Тако се са њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос уста из мртвих славом очевом, тако и ми ходили у новом животу» (Рим. 6, 4) . То «умирање» и «рађање» символички се представља погружењем у воду, која је «гроб», и излажењем из ње после крштења почиње нови «васкрсли живот» (кроз васкрслог Богочовека) . Значи то је та дисциплина, или форма, коју Црква тражи да се очува, али није ни суштинска супстанца, нити физичка радња, да се само због тога, и једино тим путем облагодаћује, т.ј. улази у Цркву. Опасност лежи у томе да може да се разуме да нас само вода «омива» (спасава) , а не то покајање – одбацивање «старог човека», или мењање живота од момента када смо решили да живимо са Христом, и у Христу, – запечаћивањем те одлуке исповедањем Бога у три Лица. Да је теолошка суштина у супстанци или форми, онда Црква никада се не би сагласила на крштење у безводним подручјима, т.ј. песком или земљом, него би рекла да је то била воља Божија да неко умре некрштен, и да ту нема икономије «страха ради смертнаго». Рецимо, ми решимо да исповедамо Христа, т.ј. да се променимо, и сада нека материја или форма треба да стоји томе на путу, исто онако како је стајао формални (суви) Мојесејев закон који је кроз фарисеје и саукеје бранио да познају Истину у Христу, и то упркос писаном позиву: «Мој закон вршите и моје уредбе држите, живећи по њима…, или: «Држите уредбе моје и законе моје; ко их врши жив ће бити кроз њих» (3 Мојс. 18, 4 – 5.) Сам позив је благодатан али су схватања била разна и Искупитељ је много пута осудио лицемерије и радиклизам који је био без Духа, иако је на први поглед он био заснован на речима Закона..
У Цркви која је благодатна, у којој кроз апостолско пријемство као неки проводник дише Дух Свети свако свештенодејство је благодатно, и оно се предаје по благодати Светога Духа а не по достојанству или заслугама лица које врши свете тајне, или било које тајне молитвословља. Ако данас свештеник не крштава погружењем он заиста много греши; пре свега он греши нарушавајући црквену дисциплину, а поврх тога он чини још већи грех тиме што крштаваћуји унакажава само богословље ове свете тајне. «? ? ? ? ? ? ? ? = ваптисма» – immersio – погружење, јесте по св. Титу «бања новог рођења» (3, 5) , а Господ је рекао Никодиму да човек мора да се «поново роди», а св. ап. Павле каже «да ми ходимо у новом животу». Обливањем се не исповеда ово богословље него се свакодневно малтретира икономија Цркве и тако се она због лењости, невере и нехатности нидпоштује.
Што се тиче самог 50 апостолског правила на које се ослањате мислим да га нисте најбоље разумели. Оно говори о три погружења – у Име Свете Тројице, или о само једном – у Христову смрт (погрешно схватање речи Римљанима 6, 4) , и ово правило санкционише само оно свештенолице које врши само једно погружење, јер је речено да мора да се крштава «у име Оца, и Сина, и Светога Духа» (Мт. 28, 19) . Значи овде је био проблем у коришћењу формуле па зато је оно и донето као нека уредба. Ако обратимо пажњу на суштину излагања ових правила видећемо да су Свети оци водили борбу против разних јертика, који су произвољно и по свом погрешном христолошком убеђењу погружавали (крштавали) , а не у име Свете Троице, како то нама Еванђеље јасно открива. И 95 правило VI вас. сабора исто о томе говори као и св. Василије Велики и још нека друга правила. Проблем је био у суштини погружења – колико пута, т.ј. у чије име су они погружавали, а не да ли су погружавали или обливали, или кропили, или песком посипали. Што се тиче самог обливања еп. Никодим у својој допуњеноиј руској рецензији ово правило тумачи да «Православна црква не одриче крштење које је извршено обливањем, зато што НИЈЕ уништена сила тајне, и оно се допушта у посебним случајевима» (С-Петербург, 1911) . Значи «сила тајне» није у физичкој радњи – погњурењу, него у светим речима исповедања Свете Тројице, што и Еванђеље то недвосмислено тражи. А ако говоримо о посебним случајевима они су разни, и они се већином односе на «ненормална времена» (која су ван дане норме коју је Господ замислио за наш овоземаљски живот) . Нас нико и никада не може да убеди да турско ропство и комунизам нису била жестока гоњења на СПЦ, где је и неке познате свештенике судбина натерала да ураде и незамисливе ствари, например да и оружије узму у руке; а у југо-комунизму знамо да су многи свештеници хапшени и малтретирани због «вршења обреда ван верских установа», т.ј. када су крштавали по домовима у којима су били нормалнији услови за погружење, а посебно зими (и то су те посебне ситуације) . Необјашњиво је зашто се то и даље продужава, а да у исто време нико не може да порекне ницање велелепних нових парохијских домова а да пориче могућност на материјална средства за изградњу крстионица (баптисерија = «погрузерија») .
Зашто огромна већина наших свешетнолица просто онако лежерно крштава кропљењем чак не и обливањем? Тешко је да се нађе здрав одговор а да се не осуди! Зашто црквена власт о томе ћути и нехатне свештенике не санкционише? (Неки епископи својим указом траже погружење али су мањина) . И овде нам се, нажалост, нуди сличан одговор. Видите, чак и ако правилно крштавају у име Свете Троице, они се и даље огрешују о светоотачко искуство Цркве која учи да МОРА да се погружава, јер као што рекосмо: она не зна за друго «Погружење» (Крштење) осим погружења – «baptiso». Да поновимо опет: погружење јесте теолошка суштина ове свете Тајне и свако њено другачије практиковање носи за собом озбиљан грех. Али суштина овог спора јесте у томе да је то само лични грех, а не и грех цркве којој свестенослужитељ припада, што са пуним правом и Хомјаков ово потврћује када каже да грех епископа или свештеника може да буде само његов лични грех и да он не мрља светост Цркве (Церков одна) . То значи да сваку свештенорадњу коју оваква лица у цркви изврше за њу су валидна, све до тог момента док се не уплете нека јавна јерес (њено јавно исповедање) .
Крштење се не понавља а речено је да недостатак начина не одузима благодат што и само тумачење правила тврди. Чак већи је ризик да се прекрши правило које говори да се не сме поново крштавати, у смислу «поправљати» крштење, за лице које се зна да је у Православној цркви крштено. Коришћење специјалне формуле «аще крещен естъ» односи се само на лице које није сигурно да је над њим извршено крштење, и да за то не постоје сведоци који би потврдили нити било какви записани подаци, а да сумња и даље постоји. У том случају препоручује се крштење али у пуном убеђењу да се оно врши први пут. У вашем случају и поред тога што за децу знате да су крштена обливањем не смете да понављате крштење, јер у том случају ви ћете свесно да изазивате благодатност цркве којој припадате, а то су већ озбиљне ствари. Ако Бог да, потрудите се да утичете да своју унучад, или децу ближих и даљих рођака, као и сваког члана цркве којег знате, да их убедите у канонску потребу да треба да се крсте погружењем. Са тиме ћете сигурно умирити своју савест и грешку коју сте направили на крштењу своје деце. Са благословом Божијим и поштовањем
Протојереј Љубо Милошевић

Comments are closed.