Да ли је мој посао грех

Питање:
Помаже Бог! Имам више компликованих питања, па бих Ваш замолила да не будете кратки у одговорима. Знам да примате много разних писама, али мени је ово веома важно! Већ десет година радим као певачица. Певам народну музику и углавном радим свадбе, рођендане, крштења и остала весеља која људи славе код нас. Моја професија се од давих времена сматра неморалном. Уопште, професија ”музичар” је асоцијација на лошег човека који ће зарад новца свашта да ради, али женски део овог посла се назива разним погрдним именима. Од ”певаљка” преко осталих. Не кажем да и у овом житу нема кукоља, али има и нас који водимо рачуна о свом понашању, како према себи, тако и према другима. Из тих разлога ми тешко падају неке ствари. Престала сам да марим за такве коментаре, јер у суштини се трудим да радим свој посао онако како најбоље умем. Живим од тога, плаћам стан, плаћам чини ми се све осим ваздуха који дишем. Помажем другима колико могу, постим, исповедам се, причешћујем се. И свим силама се трудим да не оставим утисак неморалне особе. Ни понашањем, ни одевањем, ни жељом за новцем. Трудим се да испоштујем све људе, и добре и оне који ме повреде. А повреде и вређања у мом послу су честа, баш зато што самим тим што се бавим том професијом имам ”етикету” неморалне особе. То баш уме да заболи, поготово што је моја борба против тога непрестана. Често размишљам и да престанем да радим, али, сматрам да су таленти дар од Бога и да то не би требало да запоставим. Не знам шта бих друго умела да радим а са друге стране, ја волим свој посао. Али, најтеже је радити са људима. А ја углавном радим са пијаним људима, а алкохол у људима изазива много лоше понашање. Волела бих да добијем неки савет, како се поставити према таквом начину живота? Знам да никад нећу да посустанем у својој ”борби” и никад нећу бити лош човек! Јер мени новац служи да живим нормално, да не дугујем ником ништа и да могу неком да помогнем кад затреба. Док други мисле да сам ”пуна пара” и да неком вероватно ”дерем кожу са ледја”. НЕ! ! ! Сматрам да свако ко хоће да части музику, то ради својом вољом. Ја никог не приморавам на то. Неко то уме и ради, чак се и љуте кад нема ”бакшиша”. А ја сам много пута пожелела да без динара одем кући, само да не доживим неку непријатност, а то се често дешава. Од презривих, похотних, злобних коментара и погледа, до директних увреда и разних неморалних ”понуда”. Стварно ми је тешко понекад да преживљавам све то. Друга ствар које ме мучи је следеће: У време Постова нема свадби, крштења, али има матура, рођендана…на којима се служи мрсна храна. Да ли је грех певати у време Поста? Некад се деси да месецима немам посла, јер се и овај посао свео на ”сезону”. Од Нове Године па све до краја Васкршњег Поста се деси да се уопште не ради. Има посла у дискотекама и ноћним клубовима, али ја већ годинама избегавам таква места. Да ли је онда грех ако радим неки рођендан у том периоду? Ипак су у питању месеци без примања. Са друге стране, дешава се и да су неке прославе на велике празнике. Онда, занима ме да ли ја на неки начин наводим људе на грех? Мислим на те људе који се на једној таквој прослави напију и бахато понашају? Ипак на крају сви као изговор наведу музику, која им је повод за лепо расположење. Ја ипак сматрам да је то до самог човека, јер понављам Вам, трудим се да оставим утисак пристојне особе. Али, ја ваљда нисам крива што се неко напије и приђе ми на некултуран начин? Ја бих најрадије да ми такви људи и не прилазе, али тако је како је. Најтеже ми пада што се не браним свађама, безобразлуком, него покушам мирно да се повучем, а та особа се после свега осети победником. Смеје ми се задовољан што ме је понизио. Некад чак то није једна особа, него друштво од више њих. И последње, неке песме су веома ружне, са ужасним текстовима који пропагирају све и свашта. А ја морам да их знам и да их певам, иако их не волим. Да ли је мој посао грех? Да ли сам ја стварно део једне неморалне професије? Како да подносим тешке ситуације, тешке речи? Знам да сам поставила много питања и да је писмо дугачко, али ме ретко ко разуме, па бих вас замолила да ми бар Ви дате ове одговоре. Хвала унапред!
Н.Н


Одговор:
Драга сестро, У Твом подужем писму, са много питања, Ти си сама већ на нека и одговорила. Представила си себе као једну зрелу и стабилну личност и поред тога што се бавиш професијом која нуди многе изазове. То што Ти настојиш да живиш хришћанским животом, што према својим могућностима држиш правило поста, што се исповедаш (верујем да то чиниш чешће, кад год у току посла паднеш у неко искушење) , што се причешћујеш, показује да Ти врло озбиљно схваташ посао који обављаш и све оне замке у које би Те несмотреност и небудност могли довести. Сваки частан посао је достојан човека. Забављати људе, чинити им бар мале радости, за тренутак их гледати срећне, саучествовати у њиховој радости или жалости, велико је дело. Па чак и онда када се то ради за новац, мада је та делатност везана за егзистенцију. Зар глумци, оперски и хорски певачи, па чак и спортисти, нису често у ситуацији да чине нешто што се можда коси са моралним правилима, а све у циљу обезбеђења извора прихода. “Смеј се, Бајацо, макар ти срце плаче, јер људи новцем плаћају бол”. Ти на сцени треба да одиграш улогу забављача и усрећитеља. Како ћеш се Ти на тој сцени понашати, како ћеш се уживљавати, заједно са Твојим спољњим изгледом (гардеробом, шминком, покретима тела и приближавања публици) , умногоме ће зависити и однос публике према Теби. Важно је да Ти волиш посао који радиш и да га настојиш обављати што је могуће професионалније, јер себе и не видиш у неком другом послу. Тешко Ти пада што си често у контакту са пијаним људима, који себи у таквом стању дозвољавају непристојне покрете, речи, па чак и додире. То је судбина твога посла. Као што полицајци најчешће имају посла са преступницима, силеџијама, криминалцима, али то не значи да се полицајци поистовећују са тим мутљагом људског друштва. Истина, тешко је бити трезан међу пијанцима, али Ти си професионалац и Ти ћеш знати да одржиш потребну дистанцу са публиком. Не треба да се либиш да узмеш бакшиш од поручиоца, иако си можда уговором или договором са газдом (организатором) везана за фиксни хонорар. И келнери имају плату, али се увек обрадују бакшишу, који представља добровољно давање госта. Сваки је посленик достојан своје плате, јер му она служи за одржавање живота достојног човека. И Теби новац служи за подмиривање свакодневних издатака за становање, одевање, храну и културно уздизање, па стога ниси дужна да се одричеш заслужене накнаде за свој посао.
Само певање у току поста није грех. И у време поста се организују концерти озбиљне, забавне и народне музике и Црква у већини случајева не реагује, сем ако се то не чини и данима кад заиста није долично организовати приредбе (Велика недеља, Бадњидан…) . Црква је настојала да се у народу не рашири обичај слављења рођендана (јер и у календару немамо рођендане Светих, сем Христовог, Богородичиног и Претечиног) , а да се настави традијија српског народа, да се слави духовни рођендан племена, а то је српска Крсна слава. Међутим, запад је учинио своје и данас се славе рођендани не само деце, већ и одраслих људи, а ти рођендани могу пасти и у неки вишедневни пост. Ти, понављам, као професионалац, онај који заслужује хлеб од музике и песме, дужна си да се одазовеш свом послодавцу и да певаш, баш као Бајацо. Међутим, Ти можеш и са послодавцем и наручиоцем весеља, да склопиш, да тако кажемо, џентменски договор. Можеш захтевати да, бар у време поста, буду изостављене и да се не наручују песме са “ужасним текстовима, који пропагирају све и свашта” и које вређају Твоја верска осећања. Мислим да ће Те још више ценити и једни и други, ако се будеш држала својих устаљених принципа: да нико нема право да вређа Тебе као жену и као православног верника. Човека нико не може понизити, ако се он сам не понизи. И Ти се не осећај пониженом, ако неко у пијаном стању жели да Те обезвреди. Он ће тиме обезвредити и понизити себе и сигурно је да ће му то околина и сапштити, кад се истрезни.
Моли се Богу, исповедај се чешће код свога свештеника, чувај своје достојанство, а Бог ће Ти помоћи у Твојим племенитим настојањима.
Мир Ти и милост од Бога! о. Душан

One Comment

  1. Pomozi Bog Oce!
    Moja sestra bliznakinja i ja imamo jedno vazno pitanje za vas!
    Rodjene smo 1969 godine u Bijeljini!
    Kestene smo kada smo imale otprilike po 5 mjeseci kod kuce,znaci ne u Svetoj Crkvi,nasim roditeljima je bilo lakse da pozovu svestenika kuci da nas krsti nego da nas nose u Manastir da nas tamo krste!
    Ovo nam je nasa majka rekla prije nekoliko godina,kratko pred smrt,prije nismo znale za to!
    Sada se sestra i ja pitamo tj plasimo da li smo krstene kako treba jer ne poznajemo nikoga ko se krstio u svojoj kuci!
    Dragi Oce recite nam dali Dragi Bog uvazava ovo nase krstenje?
    Puno pozdrava od nas!!
    PS:Svoju djecu smo krstile u Crkvi!