NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » DA LI JE MOGUĆE VRAĆANJE JERETIČKIH ZAJEDNICA U CRKVU?

DA LI JE MOGUĆE VRAĆANJE JERETIČKIH ZAJEDNICA U CRKVU?

PROTOJEREJ PETAR ANDRIJEVSKI
DA LI JE MOGUĆE VRAĆANJE JERETIČKIH ZAJEDNICA U CRKVU?
 
Oekumene.jpg
 
Bogoslovski razgovori sa rimokatolicima, anglikancima, monofizitima i drugim jereticima koji traju već nekoliko decenija imaju kao svoju osnovu i cilj upravo povratak jeretika u okrilje Crkve. Uspesi tih „dijaloga“ nisu veliki. Međutim, nisu u pravi oni koji okrivljuju Rusku Pravoslavnu Crkvu koja, koliko god to bilo žalosno, učestvuje u ekumenskom pokretu, da je neblagodatna. Oni koji sugerišu pravoslavnim ljudima misao o nemogućnosti spasenja u Crkvi čiji članovi učestvuju u ekumenističkom pokretu, podstiču samim tim na odvajanje od Nje. Iako treba priznati da učešće predstavnika naše Crkve na ekumenskim skupovima izaziva ne malo smućenje i sablazan kod pravoslavnih vernika.
Ekumenizam ili ekumenistički pokret nije učenje, da bi bilo istinito ili lažno. Taj pokret može biti samo štetan i ne više od toga[1].
O tome da li učestvovati u ovom pokretu ili izaći iz njega treba da odluči episkopat Crkve, kome je Hristos poverio upravljanje Crkvom. Poznato je da su neke Pravoslavne Crkve izašle iz Svetskog saveta crkava. Razlog izlaska je beskorisnost bogoslovskih dijaloga sa jereticima. Prekinuvši, međutim, svoje učešće u ekumenističkom pokretu, te Crkve nisu prekinule evharistijsko opštenje sa onim Pravoslavnim Crkvama koje su ostale u tom pokretu. Blaženopočivši Patrijarh jerusalimski Diodor, koji je svojevremeno bio stub Pravoslavlja, u svojoj izjavi o izlasku Jerusalimske Crkve iz ekumenističkog pokreta nije bacio čak ni senku sumnje na mogućnost učešća drugih Pravoslavnih Crkava u tom pokretu. On je ukazao samo na nemogućnost učestvovanja Jerusalimske Crkve u tom pokretu jer osim uzaludnosti nastavljanja bogoslovskih dijaloga, oni su bili štetni i za jerusalimsku pastvu. Naime, „zabludela braća“ su koristila te dijaloge kao paravan za prozelitizam na jerusalimskoj zemlji.
Bogoslovski dijalozi sa jereticima nikako ne lišavaju Crkvu blagodati – taj stub i tvrđavu Istine (1 Tim. 3:15). Nama je očigledno važno da znamo šta se traži od jedne ili druge jeretičke zajednice da bi Crkva mogla da je primi u evharistijsku zajednicu. Nažalost, u vezi sa ovim neki pravoslavni hrišćani imaju pogrešna mišljenja. Kao primer se može navesti mišljenje koje je izneseno na skupu u jednoj od eparhija naše Crkve. Na skupu su, pored pravoslavnih sveštenoslužitelja i mirjana, prisustvovali i rimokatolici. Od strane pravoslavnih učesnika na skupu pokrenuti su uslovi čije je ispunjavanje, po njihovom mišljenju, neophodno za evharistijsko opštenje sa rimokatolicima: „Ako oni žele sjedinjenje – molim lepo! Primamo ih raširenih ruku: primite sve naše dogmate i to je to! Ali oni iz nekog razloga neprestano odbacuju te dogmate… Nemoguće je sjediniti katoličanstvo[2] i katolicizam bez uklanjanja dogmatskih prepreka. Ako se slažu da se sjedine sa nama, neka prime pravu veru“.
Očigledno je da je taj uslov neophodan. Nije međutim i dovoljan.
Mišljenje da nas sa jereticima razjedinjuje samo veroučenje, samo dogmati je veoma rasprostranjeno, posebno kod „revnitelja ne po razumu“. Možda širenju te zablude pomažu i sami dijalozi, koje nazivaju bogoslovskim. Kod nekih hrišćana se formiralo mišljenje da nas od jeretika odvaja samo bogoslovlje, da ako jeretici prime prave dogmate možemo ih primiti već raširenih ruku, možemo se sjediniti sa njima. Ali to nije tako. Ne odvajaju nas samo dogmati.
Pretpostavimo da neka jeretička zajednica, rimokatolička naprimer, objavi da se odriče svojih lažnih dogmata. Kao da bi tada trebalo da nestanu sve prepreke za primanje rimokatolika u Crkvu. I tu Pravoslavlje vreba najveća opasnost. Savremeni rimokatolicizam nije onaj rimokatolicizam koji se 1054. godine odvojio od Crkve. Za hiljadu godina svog postojanja van Crkve Hristove, van prosvećujuće blagodati Božije, rimokatolicizam je ljudskim mudrovanjima i demonskim uticajima potpuno u sebi unakazio hrišćanska načela. Šta se dobija formalnim odbacivanjem lažnih dogmata ako ti dogmati žive u delima rimokatoličkih bogoslova, koje je rimokatolička crkva pribrojala liku svetih. Ako su se tim dogmatima u svom životu rukovodile hiljade katoličkih „svetih“, što je ostavilo neizbrisiv pečat na rimokatoličku mistiku? Zajedno sa savremenim rimokatolicima, isto tako opterećenim jeretičkim zabludama, u Pravoslavnu Crkvu će nevidljivo ući vatikanska „garda“: Toma Akvinski, Ignjacio Lojola, Francisko Asiški, velika i mala Tereza, Toma Kempijski, Nikolaj Kresta i drugi. Ući će oni o kojima je sveti Ignjatije Brjančaninov svom duhovnom čedu pisao: „He igrajte se svojim spasenjem, ne igrajte se! Inače ćete večno da plačete. Prihvatite se čitanja Novog Zaveta i svetih otaca Pravoslavne Crkve, nikako ne Tereze, Franciska i drugih zapadnih umobolnika, koje njihova jeretička crkva proglašava za svete“ (Sabrana pisma, Moskva 1995. str. 396).
Iznenada će pravoslavnim „svetiteljem“ postati Joasaf Kuncevič koji je poznat po svojoj surovosti prema pravoslavnim ispovednicima. Godine 1623. Joasaf Kuncevič je naredio da se raskopaju grobovi pravoslavnih i da se njihovi ostaci bace psima. Njegov poslednji zločin je bilo naređenje da se ubije pravoslavni sveštenik koji nije želeo da se odrekne svoje vere.
Sjedinivši se sa rimokatolicima, obmanuvši se njihovim formalnim odbacivanjem lažnih dogmata, pravoslavni će se naći u ulozi drevnih Trojanaca, koji su pustili u svoj ograđeni grad konja u kojem su se nalazili neprijateljski vojnici. Pravoslavni kao i Trojanci mogu da se osete kao pobednici. Kako i ne! Katolici prihvataju naše dogmate! Pustivši konja u svoj grad, Trojanci više nisu bili bezbedni. Ako Pravoslavni prime rimokatolike u evharistijsko opštenje, zajedno sa njihovim hiljadugodišnjim „nasleđem“, to jest sa predanjem rimokatoličke crkve: „žitijima“ i delima lažnih svetitelja, odlukama lažnih vaseljenskih sabora, papskim enciklikama, sa izopačenom mistikom latinskih „svetitelja“ koji se nalaze u prelesti – istog trenutka ta „žitija“, mistika i dela će razoriti Pravoslavlje. Nemoguće je smatrati da će Pravoslavlje, sjedinivši se sa rimokatolicima, objedinivši Predanje Crkve sa rimokatoličkim nasleđem, izvršiti pozitivan uticaj na celokupan rimokatolicizam, i da će se on vremenom odreći svega lažnog. Kao što tačno piše đakon Aleksej Bekorjukov: „Da li je moguće odreći se sa lakoćom molitvene prakse, onih metoda duhovnog života i askeze koji su se nagomilali tokom mnogih vekova, od strane desetina pokoljenja? To je pounutarnjeno, i, ako hoćete, nešto što je već urođeno. Zato i napustiti to, promeniti ga jednom zauvek, odjednom početi živeti na drugačiji način, predstavlja nemoguće i nezamislivo delo“.[3]
Ako pravoslavni raširenih ruku prime rimokatolike sa njihovim lažnim predanjem, rimokatolicizam će urasti u Pravoslavlje, a ne obrnuto. Nemoguće je sjediniti dela Svetog Grigorija Palame, Prep. Simeona Novog Bogoslova, Sv. Ignjatija Brjančaninova sa delima Tome Akvinskog, Franciska Asiškog, Tereze Akvilske. Nemoguće je sjediniti istinu i laž. Iz logike je poznato da čak i samo jedna pogrešna premisa, koja se potkrade u tok razmišljanja čini lažnim i konačni zaključak. Rimokatolici, obremenjeni hiljadugodišnjom lažnom tradicijom, neće odjednom postati pravoslavni. Međutim, Pravoslavlju će, zajedno sa prisajedinjenom mu rimokatoličkom „gardom“ Vatikana, koja bi ušla u ogradu Crkve, biti nanesena ogromna šteta.
U vezi sa jeretičkim zajednicama uopšte se ne može govoriti o sjedinjavanju sa njima, već samo o njihovom primanju u okrilje Crkve. I to primanje se može odnositi samo na jeretike koji će živeti na zemlji u vreme njihovog povratka u okrilje Crkve. Nikako ne na one koji su umrli van Crkve. Ne može se odnositi na ranije kanonizovane rimokatoličke i druge lažne svetitelje.
Apostol Pavle u vezi sa Izrailjem piše: „Ako bude broj sinova Izrailjevih kao pijesak morski, ostatak će se spasti“ (Rim. 9:27). Ostatak će primiti Hrista i ući u spasavajuću ogradu Pravoslavne Crkve. Svi Judeji koji su umrli van Crkve ne ulaze u taj ostatak koji se spasava. Isto tako se i u vezi sa jeretičkim zajednicama može govoriti samo o ostatku, a nikako ne o onima koji su umrli ratujući protiv Crkve. Razumevanjem toga moraju da budu proniknuti pravoslavni ekumenisti koji vode bogoslovske dijaloge sa jereticima. Oni treba da objasne učesnicima dijaloga jednih ili drugih jeretičkih zajednica, da mogu da uđu u spasavajuću ogradu Crkve samo uz uslov potpunog ostavljanja celokupnog „crkvenog“ predanja koje su nakupili za vreme postojanja van Crkve. To se tiče ne samo rimokatolika, monofizita, već i svih protestantskih novonastalih grupa, jer svaka ima svoje predanje. Čak se i sektaši u svom duhovnom životu rukovode nikako ne samo Biblijom, već „Rukovodstvom za Bibliju“, knjigama koje su napisali osnivači sekti, istaknuti propovednici. Oni poštuju svoje lidere, koji su otišli na onaj svet, ne manje nego što Pravoslavni poštuju Oce Crkve.
Da li je moguće vraćanje jeretičkih zajednica u Crkvu? Kroz bogoslovske dijaloge – ne. Ostatak Izrailja će, kao što je poznato, biti obraćen Crkvi uz pomoć sišavših sa neba proroka Enoha i Ilije, to jest na natprirodan način.
Obratiti istini cele jeretičke zajednice kroz dijaloge je nemoguće delo. Setimo se sa kakvim su entuzijazmom pravoslavni Grci otišli na sabor u Italiju 1437. godine. Tada se čak i samom Svetom Marku Efeskom činilo da ako se rimokatolicima navedu jasne i nedvosmislene reči Otaca Crkve u spornim pitanjima – oni će ostaviti svoje lažne dogmate. Međutim Svetog Marka je očekivalo gorko razočarenje. Latine nimalo nisu pokolebale reči istine i ostali su pri svim svojim zabludama. Kroz bogoslovske dijaloge moguće je vraćanje u Crkvu ne celih jeretičkih zajednica, već samo njihovih pojedinih članova. Tako se i zbiva u realnosti, kada pod dejstvom prosvećujuće blagodati Božije pojedinci iz jeretičkih zajednica ostavljaju zablude i svecelo primaju Pravoslavlje. Ali potpuno je nemoguće da celokupne jeretičke zajednice, kao naprimer rimokatolicizam i monofizitstvo, ostave sve svoje zablude i vrate se u okrilje Crkve.
Ako jeretičke zajednice i uđu u Crkvu kroz bogoslovske dijaloge, onda je to jedino sa svim svojim zabludama ili ostavivši ih delimično. Ući će da bi porazili tim zabludama celu Crkvu, da bi je razorili iznutra. Setimo se slučaja sa takozvanim dokumentom iz Šambezija iz 1982. godine, koji su potpisali pravoslavni i monofizitski ekumenisti. U njemu monofizitstvo, koje se sa čašću naziva „Drevnim Istočnim Crkvama“ (nestorijanstvo je, uzgred, još drevnije i takođe ima istočno poreklo) nije ostavilo ni jednu svoju zabludu. Istovremeno pravoslavnima se predlagalo da ponovo razmotre odluke Četvrtog i kasnijih Vaseljenskih sabora koji su sledili i da uklone sa monofizitskih jeresijaraha anateme kojima su ih Saborski Oci porazili. Shvatljivo je da takav predlog nije mogao da u pravoslavnom svetu naiđe na bilo kakvo razumevanje. Predlog skidanja anatema sa jeresijaraha predstavlja glavnu prepreku za ulazak monofizitskih jeretičkih zajednica sa svojim zabludama u Crkvu.
Veliku perspektivu ima projekat sjedinjavanja pravoslavnih sa rimokatolicima. On sada, u 21. veku, postaje sastavni deo procesa globalizacija i forsira se od strane vlasti SAD, koje sebe smatraju gospodarima celog sveta.[4]
Rimokatolički lažni svetitelji, za razliku od monofizitskih, formalno nisu predati anatemi Vaseljenskih Sabora, jer su živeli mnogo kasnije, ali rimokatolici ne prestaju zbog toga da budu jeretici. Savremeni filokatolici i obnovljenci vole da naglase da ni jedan Vaseljenski Sabor nije osudio rimokatolike kao jeretike, pa zbog toga ne može ni biti reči o bilo kakvoj jeresi. Treba podsetiti takve „bogoslove“ da nisu sve jeresi koje su postojale do Prvog Vaseljenskog Sabora kasnije bile predane anatemi Vaseljenskih Sabora. Međutim one ne prestaju, uprkos tome, da sve do dan-danas budu jeresi (manihejstvo, doketizam, montanizam, savelijanstvo, antitrinitarci, evioniti, markioniti i mnogi drugi).
Pri sjedinjenju sa rimokatolicima od Pravoslavnih se možda neće tražiti nikakve žrtve. Naprotiv, možda će rimokatolici odbaciti svoje lažne dogmate. Na taj način trojanska varijanta, da rimokatolici, formalno se odrekavši nekih ili čak svih svojih lažnih dogmata, uđu u Crkvu, sasvim je realna. Uostalom, rimokatolicima čak nije potrebno da se odreknu svih svojih lažnih dogmata. Dovoljno je da se odreknu samo „filiokve“-a i papske nepogrešivosti na šta Vatikan, radi svojih prozelitskih ciljeva, može biti spreman. Pravoslavni ekumenisti će o tome rastrubiti kao o najvećem aktu ljubavi i pomirenja. Avaj, mnogim pravoslavnim hrišćanima, koji su navikli da smatraju da nas od njih dele samo dogmati, tada će se činiti da su samim tim uklonjene sve prepreke za evharistijsko opštenje. Tada će automatski kao „pravoslavni svetitelji“ biti priznati Francisci, Tereze i ostale bezbrojne sluge Vatikana koji će pokazati svoje pogubno dejstvo na duše pravoslavnih hrišćana. Da se to ne bi dogodilo, pravoslavni hrišćani već sada treba da postanu svesni da nas sa jereticima ne dele samo dogmati, već i celokupno njihovo lažno predanje, koje se nagomilalo tokom mnogo vekova postojanja van Hristove Crkve.
 


 

 

NAPOMENE:

  1. Sveti Justin Ćelijski na ovu temu piše: „Ekumenizam je zajedničko ime za psevdohrišćanstva, za psevdocrkve Zapadne Evrope. U njemu su srcem svojim svi evropski humanizmi, sa papizmom na čelu. ? sva ta psevdohrišćanstva, sve te psevdocrkve nisu drugo već jeres do jeresi. Njima je zajedničko evanđelsko ime: svejeres. Zašto? Zato što su u toku istorije razne jeresi negirale ili unakažavale pojedine osobine Bogočoveka, Gospoda Hrista, a ove evropske jeresi odstranjuju vascelog Bogočoveka i na Njegovo mesto stavljaju evropskog čoveka. Tu nema bitne razlike između papizma, protestantizma, ekumenizma, i ostalih sekti, čije je ime legeon“. (Pravoslavna Crkva i ekumenizam, Arhimandrit Justin Popović) – prim. prev.
  2. Katoličanstvo označava veru Jedne, Svete, Saborne (Katoličanske) i Apostolske Crkve – dakle Pravoslavlje. – prim prev.
  3. Blagodatnый Ogonь. 2001. № 7. S. 30).
  4. Navešćemo jednu otvorenu izjavu iz priloga pariskom časopisu: „Ruska misao“: „Po mišljenju Amerikanaca Rusija predstavlja jednu od najvećih opasnosti za bezbednost SAD. Zato je glavni zadatak smanjivanje te pretnje. Američka spoljna politika može da postigne svoje ciljeve pomažući promene u Rusiji, njenom konačnom odbacivanju jednog pogleda na svet i kretanju ka pluralističkom društvu. Kod Rusa je snažno osećanje nacionalne samosvesti. Ruska politika se uvek određivala jednom ideologijom. Ruske religiozne tradicije takođe vode jačanju nacionalnog osećanja. Po mišljenju Amerikanaca sve te osobenosti pomažu zbijanju Rusa protiv Amerike. To se može sprečiti, jačajući pluralizam u svim oblastima života, pre svega u ideološkoj i religioznoj. Na taj način, Amerika je zainteresovana za jačanje i rast neruskih religija i filosofija u Rusiji, između ostalog i rimokatolicizma, koji je moćna međunarodna sila. (Teodor Štarkman. Rimokatolička crkva na ruskoj kanonskoj teritoriji. Crkveno-društveni vesnik, 1996. br. 2)

     


    Sa ruskog preveo:
    Stanoje Stanković

    Lektura:
    Rodoljub Lazić

    Izvor: PRAVOSLAVNЫЙ ŽURNAL BLAGODATNЫЙ OGONЬ

    Ovde napišite komentar ukoliko želite

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *