НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Разно » Да ли је довољно што веру носим у себи?

Да ли је довољно што веру носим у себи?

Питање:
Поштовани оче, одувек сам живела у окружењу у коме се на ненаметљив начин држало до вере и живело у складу са моралним и часним начелима. У породичној кући деда јесте био комуниста, али нас је баба окупљала око славске свеће и колача о Св. Јовану. Деда није учествовао, али није ни бранио. Родитељи су ме као бебу крстили (као и ја касније своју ћерку) . И у време када су директори школа стајали преко пута цркве, ја сам са бабом и мајком одлазила у цркву о свим већим празницима. Васпитавана сам у складу са хришћанским вредностима, у смислу поштеног начина вођења живота, без лажи, злих мисли, ружних дела. Нико ми није напомињао да је то везано за Православље и Светосавље, већ је једноставно и мени и брату усађивано и на примеру показивано да добар и исправан човек тако треба да живи.Како сам одрастала, читала и све више својом главом размишљала, схватала сам да је бити добар човек исто што и бити добар хришћанин. Међутим, све чешће се дешава да ми дрги верујући људи говоре да то није довољно. Тврде да хришћанин мора редовно да се моли, да одлази у цркву, да исповеда своје грехе и за њих се покаје, да пази да не ради на црвено слово, и тако даље. Раније сам им одговарала да Господ види моју душу, моје мисли и моја дела, и да те спољне манифестације њему нису потребне. А онда сам помислила да можда нисам исувише горда у таквом одговору. Мени је логично да је вера у срцу. Не верујем да се подразумева да је свако ко у цркву редовно одлази, оставља прилоге и пуна му уста вере, аутоматски прави верник, штагод мимо тренутака у цркви радио у свом животу. Ја у цркву волим да одлазим, али највише када у њој нема много људи. Волим да уђем, пољубим иконе, упалим свеће и ћутим и размишљам, упијам мирисе, упијам тишину, уносим мир у своју душу. Волим и да се молим, а ниједну молитву не знам, осим Оче наш. Молим се својим речима, али са свом искреношћу своје душе. Некад пред иконом, некад усред кухиње, некад пре спавања, некад усред дана. Пратим своје срце и унутрашње потребе, али некако молитву и веру доживљавам као крајње интимни чин, који не тражи публику и рекламу (опростите, ово можда звучи горко и цинично, што је само по себи грех јер није на мени да судим онима којима је и одлазак у цркву ствар маркетинга) . Кајем се за своје грехе, и бар једном у току дана одвојим себи време да отћутим и размислим да ли сам данас према некоме била груба, да ли сам некоме могла да помогнем а нисам, да ли сам некоме пожелела у мислима нешто ружно, да ли сам била охола, поносна на себе уместо да сам скрушено била захвална што ми је Господ подарио неко умеће, таленат, снагу, а некоме није. И осетим да ми је искрено жао што сам се тако понела, и у мислима (а често и речима када те људе поново сретнем) извиним се и покајем због мисли или поступака. Има ли то, оче, неку тежину? Има ли тежину што сам сама према себи строга, што не идем кроз живот као гуска кроз маглу, што себе анализирам и трудим се да уочим и исправим неприлична понашања? Или је неопходно да пред свештеником изговорим грехе и покајање? Када су други према мени груби, једноставно помислим да је њима теже него мени, и не замерам им, пробам да их разумем и понадам се да ће им Господ дати снаге да сами увиде да злом само себи трују душу. Тата ми се упокојио прошле године. Гроб му је на скоро 200км од мене, не стигнем често да одем тамо и запалим свећу. На задушнице некада одем до цркве и упалим свећу, а некада не могу. Не стигнем. Има ли тежину то што често помислим на њега, сећам се лепих ствари, говорим му у себи да не брине због неких ружних ствари којих је било, јер их сада разумем и не замерам му их? Или се једино рачуна свећа запаљена на задушнице? Кажу да јесте грех што стално постављам питања у вези вере, уместо да је једноставно прихватим. Имам ли права да се позовем на своју природу која стално нешто пита и запиткује и тражи одговоре, или сам заиста лош верник? С тим да ја у својој души заиста не осећам да не верујем само зато што питам. Вера ми је на сигурном месту, још је ни једно моје питање није довело у сумњу (мислим на ону искрену, дубоку, интимну веру) , али питам и даље и терам по своме. То је тврдоглавост, зар не? А она не може бити добра. Знам. Волим да одлазим у манастире, али само из једног јединог разлога – тамо ми се плаче, што иначе ретко радим. Када уђем у манастир (а често и у цркву) , нешто ми заигра у грудима, груну ми сузе на очи, а после тога ме преплави такав спокој и лакоћа, да верујем да је тако космонаутима у безтежинском стању. Опростите што сам се оволико расписала и расплинула. Више не знам ни да ли сам вас уопште нешто довољно конкретно питала. Можда сам само осећала потребу да једном, за промену, не причам само у себи. Свако вам добро Господ дао, и вама и свима који овде траже одговоре. А нашем народу дао памети и вере да у ова зла времена разликују добро од зла. Захвална,
Љубинка


Одговор:
Драга сестро, Свако од нас живи упоредо две врсте живота: 1 – спољашњи или друштвени; и 2 – унутрашњи, духовни, умни и емотивни живот. Пишеш о томе како се молиш Богу у себи, а по некад и у цркви. То је тако код свих људи: једно је унутрашња а друго спољашња или заједничка молитва у храму. И једна и друга врста молитве су нам заиста преко потребне. Ево шта каже св. Игњатије: „Двојна је природа човекова, тј. спољашња и унутрашња, телесна и духовна. Спољашњи, телесни човек је видљив, а унутрашњи, духовни човек, „скривени човек срца“ јесте невидљив. (1. Петр. 3, 4.) Двојако је и образовање човека: спољашње и унутрашње. „Спољашњи човек“ налази задовољство и потребу у књигама, у љубави према мудрости, у уметности. „Унутрашњи човек“ превасходно се бави мислима: о Богу, Божијој љубави, топлини Духа, молитви…. И молитва је такође двојака: спољашња и унутрашња. Спољашња има своју одређену форму, сагласно црквеном типику и богослужбеном уставу, своје време за обављање у храму или у дому. Ту спадају сва богослужења у храму или молитвени скупови у домовима, према речи Господњој: Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима. (Мт. 18, 20.) Унутрашња молитва је слободна и може се вршити у свако време и на сваком месту. Кадгод се разум и срце уздигну Богу – она тече… Ова се молитва заснива на упутству Господњем да се молимо у скривеној клијети. (Мт. 6, 6.) Та је клијет – човеково срце. Ми је носимо свуда са собом, и у њој се можемо, у свако време, кад смо сами или кад смо међу људима, закључати, те наш дух безгласно уздићи Богу.“ Више о томе овде: http: //svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Obitavanje/02.htm Живот је наше највеће благо, па је природно да водимо највећу бригу о њему. На супрот томе, болест и коначно смрт су највећа трагедија за нас. Неке од врлина које чине живот лепим и вредним, које дају квалитет животу, јесу: љубав, радост, мир, доброта, искреност… Насупрот њима, завист, мржња, непоштење, лукавство… јесу категорије које одузимају квалитет нашем животу. Како се ово благо врлина стиче и како се оно губи, може се сазнати из књига Светих Отаца, које можеш наћи и у нашој библиотеци. http: //svetosavlje.org/biblioteka/index.htm Због чега ово говорим? Зато што је необично важно како живимо наш спољашњи и наш унутрашњи живот. Чини ми се да то знаш и да због тога постављаш питања, што је сасвим у реду, можеш питати шта год желиш. Међутим, треба знати да постоје и људи који питају, не због тога да би сазнали нешто, већ да би нашли неки изговор и могли да одбаце нешто што њима лично, из овог или оног разлога не одговара. Али теби, све док трагаш за истином и док си спремна да је прихватиш када је једном нађеш, твоја питања ће служити на духвну корист. Сасвим је у реду што се често сећаш оца. Моли се Богу за њега, као и за све своје ближње. Јер, од молитве је двострука корист: ономе који се моли, као и ономе или онима за које се човек моли. Поздравља те, О. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *