НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » Да ли је Богородица улазила у храм? (Исповест скептика)
Да ли је Богородица улазила у храм? (Исповест скептика)

Да ли је Богородица улазила у храм? (Исповест скептика)

Свештеник ГЕОРГИЈЕ Максимов

 

Једном приликом ми је пријатељ говорио о тексту на једном богословском сајту посвећеном празнику Ваведења Пресвете Богородице у храм. Суштина тог текста је била у томе да никаквог увођења Богородице у храм није ни било, јер тако сматрају ‘бројни стручњаци’, а ‘бројни стручњаци’, као што је познато, никада не греше.

Сетио сам се да ни ја лично, пре десет година, нисам веровао у историчност догађаја Ваведења Богородице у храм и себи сам изгледао врло интелигентно и напредно због тога. Веровао сам да је у питању моје сопствено мишљење, иако сам га заправо прочитао код неког од ‘бројних стручњака’ или чак просто некога ко им се клања. Аргумент који ми се чинио необоривим је да се такав догађај није у складу са оним што је познато о односу древних Јевреја према Храму, па чак иде упркос неким одлукама (улазак у храм је доступан само мушкарцима).

И ето, живео сам ја тако са тим мишљењем, а затим, рецимо пре девет година, одједном замислио над следећим: „А зар на моје очи није било изузетака, на пример, у црквеном животу? Не говорим овде о нарушавањима, већ о оним изузецима који се очигледно дешавају по вољи Божијој – зар се тако нешто не дешава? И било их је, а и сада их има. Дешавају се изузеци од правила. А да су се они дешавали и у старозаветна времена, Сам Христос је посведочио древним паметњаковићима: „Нисте ли читали шта учини Давид кад огладње, он и који бијаху с њим? Како уђе у дом Божији и хљебове предложења поједе, које није ваљало јести њему ни онима што су били с њим, него само свештеницима?“ (Мт. 12:3-4).

А да Господ није изрекао ове речи, само да видиш, нашли би се и садашњи паметњаковићи који би склепали текст о томе да епизода са хлебовима предложења која је описана у 21. глави прве књиге Самуила, по мишљењу ‘бројних стручњака’ није ништа више до измишљотина јер противречи Закону и јудејској традицији која је јасно говорила да је кушање тих хлебова увек представљало искључиво право једино свештеника?

Ако су изузеци постојали и постоје, онда је исти такав изузетак могао да буде и увођење Богородице у храм – ето каква ме је мисао осенила. А пошто је тако, у том случају аргумент о коме сам имао толико високо мишљење не вреди ништа. О ‘бројним стручњацима’ се са сигурношћу може рећи једно: у питању су људи 20. века, у најбољем 19. века, и ни један од њих није живео при јерусалимском Храму у првом веку пре Христовог Рођења да би могао да пружи аутентично сведочанство шта се тада догодило, а шта није. Све што ‘бројни стручњаци’ поседују је мала количина расејаних сведочанстава из писаних извора и сопствена машта. Притом, сваки недостатак првог се допуњује изобиљем другог. Да слепо верује да је тобож историчарима документално познат сваки корак и сваки гест учињен пре две хиљаде година у једном делу једног од градова римског царства, у стању је само човек који је потпуно неупућен у историјску науку.

Мени је, слава Богу, и пре десет година било познато да „бројни стручњаци“ у односу на толико древне догађаје располажу само расејаним сведочанствима из крајње малобројних извора на основу којих покушавају да изграде, са већим или мањим степеном вероватноће, теоријске закључке у вези са околностима у конкретној епохи. То може јако добро да функционише само у вези са уобичајеним током догађаја, али је немоћно пред изузецима, а посебно пред таквима који нису ушли у историјске изворе, који су записани од стране очевидаца и који су се сачували до наших дана.

Дакле, ако је увођење у храм Дјеве Марије могло да се догоди не као обичан догађај, већ као изузетак, онда скепса „бројних стручњака“ 20. века – колико год њих пуно било – најблаже речено – нема високу цену. Ту више није у питању знање, већ напросто гатање. А у односу на гатање „бројних стручњака“ 20. века, историјски извор 2. века („Протојеванђеље Јакова“) који је записао предање о Ваведењу Дјеве Марије у храм као реалној чињеници која се догодила, има много већи кредибилитет, са које год стране да се погледа на то.

Тако сам помислио пре девет година и почео да допуштам историчност Ваведења Богородице у храм и, као и пре тога, себи сам изгледао веома паметан, иако сам, као и раније, био подједнако глуп и нисам схватао да је у питању бесмислица која нема никакве везе са суштином.

Потрудићу се да коначно пређем на суштину. Али ћу почети издалека.

Зашто ме је, својевремено, ‘дотакло’ баш то што сам прочитао код некога о неисторичности догађаја коме је посвећен овај празник? Због чега сам се тако лако сложио са тим? Разлог је у томе што смо и ја, као и човек који је писао текст, држали се истих ставова:

  1. ‘Они који су живели пре мене су глупљи од мене’;
  2. ‘Ја могу и дужан сам да, ослањајући се на свој разум, дефинишем шта је истина’.

Управо зато сам се тако лако и сложио. Ми смо кретали из исте тачке и у истом смеру, зато је и нормално да смо дошли до једног те истог – скепсе и оправдању те скепсе. Његова идеја је била толико заразна за мене управо због унутрашње сличности и  идентичног умног расположења. То и јесте корен онога што се назива модернизмом, тај корен су од малена усађивали у свакога од нас и потребно је много труда да се то истргне из себе.

Једино стојећи на два горенаведена ‘аксиома’ је могуће, без свесности о потпуној апсурдности таквог споја, сматрати себе верујућим хришћанином и истовремено сматрати да ти боље знаш шта је било са Дјевом Маријом од хришћана другог века, од Светих Германа и Тарасија Константинопољских, Григорија Паламе који су писали о том догађају као о реалној чињеници, и на крају крајева, од саме Цркве која је установила овај празник.

Гордост је међутим, само пола трагедије. Друга половина је маловерје или просто, одсуство вере.

Ако себе називаш православним хришћанином значи да верујеш да постоји вечни Бог Који је сведок свих догађаја људске историје, Који открива Своју истину светим људима, како раније, тако и сада; верујеш да је Он саздао Цркву која је стуб и утврђење истине (1Тим. 3:15), коју „врата пакла неће надвладати“ (Мт. 16:18), у којој обитава Дух Свети за Кога је речено да ће нас „увести у сву истину“ (Јн. 16:13). Што значи да ти признајеш да „Црква не може погрешити или заблудети и изрицати лаж уместо истине, јер Дух Свети који увек делује кроз Оце и учитеље Цркве, који верно служе, чува од сваке заблуде“ (Посланица Источних Патријараха из 1723. године о Православној вери, члан 12.) Што значи да верујеш и признајеш у Цркви оно што је она установила и проведала као истину, између осталог и о историчности празника Ваведења Пресвете Богородице у храм.

Ако сматраш да је измишљотина и лаж повест о увођењу Пресвете Богородице у храм, онда значи да ти сматраш да Црква говори лаж уместо истине, јер овде нема дилеме, у питању није просто цитат неких људи, није нечије „лично мишљење“, већ је у питању један од дванаест великих Празника са општим текстом службе, са много светоотачких проповеди на тај празник; то онда значи да Дух Свети не чува Цркву од заблуде и не упућује на сваку истину, значи да или је Бог слагао или Њега просто нема.

Или једно или друго. Или верујеш Богу или не верујеш.

Вера је када верујеш Богу више него себи, када ти својим умом ‘не установљујеш истину’,  већ је сазнајеш од Онога Ко је поседује. Ако ти из Његове речи – откривене или кроз Писмо или кроз Цркву, прихваташ само оно што можеш да схватиш својим умом и слажеш се да признаш да заслужује поверење, онда у таквом ставу нема места вери, ти не верујеш Богу, већ себи самом. То није вера већ фалсификат.

А ако ћемо већ веровати, онда треба заиста тако и да буде.

Ако Бог постоји, ако је Он очевидац свега, ако је Он саздао Цркву и открио јој истину, онда значи да сведочанству Очевидца треба веровати чак и ако то није у моди и није популарно у очима света, чак и ако немерљиви број „бројних стручњака“ говори супротно.

Није случајно што Господ допушта постојање и ширење модернистичких идеја о неисторичности Ваведења и слично томе. Све то је ради наше користи. Популарност ових идеја помаже да се разликује верујући човек од маловерног и самом човеку помаже да схвати где је он у односу на Бога. Исто је и са теоријом еволуције. Свет говори да су људи од мајмуна, а Бог у Библији говори да је Он створио људе из земље. Ето, бирај и види чему је твоје срце прилепљено – Богу или свету.

Међутим, само онда када почнеш да верујеш истински, када се отвараш Богу потпуно, без икаквих ‘да, али…’, ‘све, осим…’ и ‘да, само ако не…’ – једино онда се и дешавају чуда и почиње живот, у поређењу са којим претходни изгледа просто као месечарење.

 

Извор: Православие.ру

Превод са руског: Станоје Станковић

 

 

2 коментар(а)

  1. Uskoro ce „Teolozi“ sumnjati u autenticnost jevandjelja.Pa mozda se Hristos nije ni rodio a mozda je vaskrsenje bilo samo simbolicno.Da nije sve to mozda legenda…

  2. Temelji naše Pravoslavne Crkve je Sveto Pismo i Sveto Predanje.Zapani hriščani uopšte nemaju ono predajno znanje kao mi.A koji je problem da mala Marija uđe u hram?Ma, kakva kvazi nauka ima veze sa ovim događajem?Sve se je odigralo po Božjem planu i promislu:da se napuni Božjom blagodaću i znanem i da se pripreni da u svoju utrobu smesti Bboga koji se je javio u telu.Ovo jedino smeta đavolu i slugama njegovim.Slava Božijoj ljubavi,milosti i spasenju!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *