NASLOVNA » Vera i Pravoslavlje, PITANJE PASTIRU » Da li je Bog pravedan (2)

Da li je Bog pravedan (2)

Pitanje:
Ja se izvinjavam ako dosađujem, ne znam da li su do vas stigla ova dodatna pitanja na koja bih molio odgovor pa ih zato šaljem ponovo. Dragi oče Ljubo, hvala vam na odgovoru na moje, kako kažete konfuzno pismo, što i sigurno jeste jer je u mojoj glavi konfuzija. Plašio sam se da niko neće hteti da na njega odgovori zbog tona, ali ipak jeste na čemu se opet zahvaljujem. Sad moram da napišem još ovo, i mislim da neću više da dosađujem. Hoću samo nešto da pokušam da razjasnim.
Nije moj problem u tome da li ja hoću da ispravim sebe jer sigurno da hoću sebe da ispravim. Tako isto nije moj problem da li ja hoću da popravim svoj odnos sa drugima ili neću-naravno da hoću. Moj problem je – šta sve treba raditi u tom procesu samoispravljanja.
Da probam da objasnim: čitao sam dosta naše pravoslavne literature i tu je nastala konfuzija. Najviše zbog toga što, kako mi se čini, neki citati i rečenice imaju bukvalan smisao, a neke figurativan. Koliko mi se čini različiti ljudi daju im različito značenje. I sad se ja pitam „šta i kako onda? “ Ja niti sam najpametniji niti sve znam zato moram da tražim odgovore kod drugih. U duhovnoj oblasti to su sveštenici i monasi. Starac Pajsije sa Svete Gore u knjizi „Suze za svet“ i „Čuvajte duše“ kaže da čovek treba da prestane da veruje svojim pomislima i da u svemu treba da sluša svog duhovnika i da kad mu „nešto treba“ ili „nije jasno“ treba da pita duhovnika i sluša ga u svemu. Moj problem je u tome što se dešava da različiti ljudi daju različita rešenja i ja se pitam koje je pravo ili da li su oba ispravna ili nije ni jedno. Pored toga, nailazim čitajuci o savremenim starcima na česte tvrdnje kako danas ima jako malo dobrih duhovnika i da se zbog toga crkve prazne, (da ne spominjem ono rašireno u narodu – popovi lopovi i ološ – zbog čega se često sukobljavam sa nekima koji tako generalizuju jer ne verujem da su svi takvi) pa se često pitam ima li smisla pitati bilo šta, što je opet samo po sebi besmisleno razmišljanje jer nisu svi loši, samo ja neznam koji dobar, a koji loš ako ga ne poznajem, a nisam ni siguran da ja mogu da dobro procenim nekoga sveštenika da li je on dobar ili loš. A ako imam poverenja u nekoga pitam se da li mi je „dobro rekao“.
Eto, čuo sam za primer od jednog sveštenika kome se javila neka uplakana devojka jer joj je neki sveštenik, koji je, mislim, bio pošten, ali je rekao besmislicu (po mom mišljenju i mišljenju drugih sveštenika) – „kako treba da se krsti kad ulazi u javni prevoz“. Poenta je sledeća – ja volim tačno da znam šta, kad, kako, gde, zašto, jeste, nije itd“. Savet starca Pajsija u tom smislu bi mi odgovarao (pitaj duhovnika i njemu veruj, a ne sebi, i njega slušaj u svemu) da nema malopre navedenih razloga (moguće loš sveštenik, pogrešni i različiti odgovori itd.) koji kod mene stvaraju dilemu i paranoju „da li je njegov odgovor i savet ispravan“.
Starac Pajsije u knjizi „Čuvajte dušu“ kaže da makar i sveštenik pogrešio treba ga poslušati jer će se za to poslušanje dobiti velika blagodat. Takođe sam čuo da ako sveštenik pogreši to je njegov greh, a ne moj, ali ja ne želim da neko ima na duši greh zbog mene. Imam i sledeći problem – mogu da dobijem takvo „uputstvo“ koje govori „šta i kako“, a da ono meni bude neprihvatljivo zato što ga jednostavno „ne želim da izvršim“ ili „hoću, ali nemogu da izvršim“ ili „ne želim jer nemogu“ (zavisno već od mog duhovnog stanja i raspoloženja) . Onda se stvar svodi da ja slušam šta mi odgovara, a ne slušam šta mi neodgovara (pitam se da li onda u takvom slučaju mi se „uzima u pravdu“ i ono što bi poslušao jer sam „selektivno i neiskreno poslušan“) .
Otac Tadej je čak spominjao „nerazumnu poslušnost“ u svom stoslovu u tački 68.: „U jednom manastiru u branićevskoj eparhiji bio jedan iskušenik i bio je poslušan kao niko. Jednom, kad je stigla vest da mu je majka umrla, on dođe kod duhovnika i upita ga: „Šta da radim? „: „Idi i obesi se“, reče (iz ko zna kog razloga) starešina. Iskušenik (nerazumno posluša) i ode na zvonaru i obesi se. Posle toga njegov duhovnik pade u sekiraciju i strasno očajanje. Kažu da je mnogo smršao i promenio se. A iskušenika su zakopali bez opela u sumi.“ Kada onda treba biti poslušan, a kada ne? Nadam se da ste shvatili moj problem oko toga „šta i i kako da se radi“. Još i to da spomenem, čini mi se da su danas manje strože stvari nego nekada što su bile (npr. između dva kanona se primenjuje noviji i blazi ako sam dobro to shvatio) . Sada da se vratim na početak svega: nije moj problem da neću da oprostim nekome ili da hoću da činim zlo. Ne, nego je „moj problem“ što moj odnos sa Bogom zavisi od tuđeg raspoloženja. Vi ste rekli da nigde hrišćanstvo ne uslovljava moj duhovni život tuđim raspoloženjem prema meni nego da je obrnuto, da se tiče mog odnosa prema svemu što me okružuje. Ja se sa tm bas ne slažem. Evo da to pojasnim: u knjizi „Dobrotoljublje 2. tom“ iz edicije hilandarski prevodi br. 29 u delu o učenju prepodobnog Jovana Kasijana Rimljanina, u poglavlju o borbi sa gnevom kaže se sledeće: „Zar se može misliti da nam Bog dopušta da makar jednu minutu držimo gnev, ukoliko se zna da nedozvoljava da prinosimo žrtve naših duhovnih molitava kad smo svesni ne samo da se gnevimo na drugoga nego i kad drugi ima nešto protiv nas: Ako dakle prineseš dar svoj žrtveniku i onde se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim pa onda dođi i prinesi dar svoj (Matej, 5, 23-24) ? I kako možemo misliti da nam se dozvoljava da držimo ogorčenost na brata makar do zalaska sunca ukoliko nam se ne dozovoljava da molitve svoje prinosimo Bogu čak ni kada on ima nešto na nas, i kada nam Apostol zapoveda: Neprestano se molite (1.Sol.5, 17) , i hoću da se muževi mole na svakom mestu, podizući svete ruke bez gneva i dvoumljenja (1.Tim.2, 8) ? Prema tome, ukoliko budemo zadržavali takav otrov u srcima svojim preostaje nam ili da se nikada ne molimo (te da smo krivi pred apostolskom i jevanđelskom zapovešcu, kojom nam se zapoveda da se neprestano molimo) , ili da smo svesni da, izlivajući svoju molitvu bez obzira na zabranu u stvari projavljujemo svoju gordu nepokornost u duhu bunta, a ne da prinosimo molitvu Gospodu.“ Eto, u tom pasusu ja vidim uslovljavanje svog duhovnog života tuđim raspoloženjem – ako se i ne gnevim ni na koga, a neko ima nešto protiv mene ja ne smem da se molim Bogu.
Ne mogu da garantujem, ali sam 99% siguran da je i starac Klepoa u knjizi „Veliki je Bog“ rekao da ako neko ima nešto protiv nas da mi treba da odemo pred njega i padnemo na kolena i sedam puta klanjajući se molimo za oprost. Ja tako nešto nisam spreman da radim. Evo još primera: knjiga „Čuvajte duše“ o starcu Pajsiju Svetogorcu, glava koja se zove „moć svete Tajne ispovesti“, poglavlje „kako se treba pravilno ispovedati“ kaže se: „A onda, kada se neko svojim ponašanjem ogreši prema drugom čoveku ili ga povredi, treba prvo da ide da od njega smireno traži oproštaj, da se pomiri sa njim, a potom treba da svoj pad ispovedi duhovniku, da bi dobio razrešenje. Tako silazi blagodat Božija. Ako taj čovek kaže svoj greh duhovniku, a da prethodno nije zatražio oproštaj od čoveka kojeg je povredio, njegova duša ne može da se umiri, ne može da se smirava. Osim ako čovek koga je povredio nije umro ili ne može da ga nađe jer je promenio mesto boravka i nema njegovu adresu da bi od njega zatražio, makar, pismeno oproštaj, ali ima volju da to učini, onda mu Bog oprašta jer vidi njegovu nameru.“
U kjnizici „O cemu govoriti na ispovesti svešteniku“ izdavačko knjižarske zadruge „Dobrotoljublje“, u poglavlju“kako se spremati za ispovest“ piše: „Pre ispovesti, neophodno je tražiti oproštaj od svih, kojima misliš da si skrivio, da bi pristupio ka Tajni sa neopterećenom savešću“.
U knjizici Tomasa Hopka „Ako ispovedamo grehe svoje“, poglavlje „priprema za ispovest“ takođe se kaže: “ Poslednji korak u pripremi za ispovest jeste ispravka svojih promašaja, grehova koje svojim snagama još možemo ispraviti. To znači, na primer, da ne možemo ispovediti krađu, ukoliko ne vratimo ono što smo ukrali; ili mržnju, ukoliko ne oprostimo svom neprijatelju; ili gnev, ukoliko se ne izvinimo onom koga smo uvredili. Da je to uslov pokajanja, jasno je postavljeno u priči samog Spasitelja kada nam govori da, krenemo li da, prinesemo svoj dar na oltar, pa se setimo kako naš brat ima nešto protiv nas, moramo otići da se snjim pomirimo pre nego što svoj dar prinesemo (vidi Matej 5, 23) .“
I za kraj citiranja knjiga da navedem i u prvom pismu spomenutu tvrdnju svetog Jovana Lestvičnika iz „Lestvice“- pouka 26 rasuđivanje o pomislima, strastima, vrlinama, poglavlje o prevashodnom rasuđivanju: „Znao sam jednog čoveka koji je svoju rđavu naviku preneo na drugoga. Potom je došao k sebi, počeo se kajati i odviknuo od zla. No, ako je njegov đak u zlu nastavljao da greši, pokajanje njegovo ostalo je bez ikakve vrednosti.“ Eto, naveo sam vam primere koji, kako smatram, govore o tome da moj duhovni život zavisi od tuđeg raspolozenja. Kako ja shvatam sve to, nije dovoljno da se ja kajem za svoje grehe, niti da oprostim svima, niti da se potpuno promenim, nego, moram da idem da molim druge da mi oproste za moja sagrešenja i da se ne ljute na mene. Ja sam spreman sve da cinim osim ovog zadnjeg. Šta sad, ako je već prošlo neko vreme od mog sukoba sa nekim, ili već par godina, i više tu osobu ne viđam, ja sada treba da idem da je molim za oprost i pomirenje? Šta ako nisam siguran da sam uopšte ja tu nešto skrivio, a drugi se ljuti na mene? Ili smo oboje krivi, a samo ja treba da idem da molim za oprost i pomirenje? A pogotovo ako se radi o nekome ko mi nikada i nije bio blizak? Ili smo se rastali u mučnoj atmosferi, ali bez toga da želimo jedno drugome da se nikad vise ne vidimo i ne čujemo? Opet kažem kao i prošli put što sam rekao, ja se ogrešim povremeno o roditelje pa se skoro nikada ne izvinjavam zbog toga, iako, naravno, ako vidim da sam pogrešio kajem se zbog toga, i imam uvek normalan odnos prema njima, a sad da idem okolo da molim druge za oprost, to neću da radim (i dalje nisam siguran da li je to moje „neću“ plod nemoći duhovne ili jednostavno ne željenje) . Tako i sa drugima, mogu da se kajem za svoje grehe u odnosu na druge, i mogu da, ako ih sutra sretnem, trudim se da imam normalan odonos prema njima, ali da idem da ih molim za oprost i pomirenje to neću. Nisam ja za to da nikada nikome ne kažem „izvini“, nego jednostavno neću sad da idem redom okolo i idem svima da se izvinjavam. Ako hoću da kažem „izvini“ i molim za pomirenje – hoću, a ako neću-neću. To ne znači da ja u sebi ne priznajem da sam pogrešio i da se ne kajem zbog toga. Pogotovo ako nisam ni siguran da sam se ogrešio, niti da li neko, možda, ima nešto protiv mene, pa ja za svaki slučaj idem da se izvinjavam. A pogotovo ako se i druga strana ogrešila o mene kao i ja o nju. Ja bi onda, kako mi se čini, non stop trebao da idem okolo da se izvinjavam nekome, kao, i u ostalom, skoro svi ostali. Ne verujem da je neko spreman na tako nešto. Ne primećujem da se ljudi okolo jedni drugima izvinjavaju iako primećujem da se ogrešuju non stop malo ili puno. Na kraju krajeva, i o mene su se drugi ogrešivali, pa se skoro niko nikad nije izvinjavao zbog toga. Ali, ja koliko primećujem na sebi, ne uslovljavam nikoga sa izvinjavanjem nego ako i ima neki problem hoću samo da se promeni odnos koji je problematičan bez obaveznog izvinjavanja. Ne kažem da mi nebi prijalo izvinjenje, ali ne verujem da bilo koga uslovljavam sa tim da bi ponovo bilo sve ok među nama. I ja se ponekad nekome izvinim, ali to zavisi kome i kada.
Druga stvar pored pomirenja i izvinjenja je i ono iz „Lestvice“- ne vidim kakva je pravda da ako se neko ne pokaje za svoje grehe time ne vredi ni pokajanje onog ko ga je na taj greh navukao iako se posle pokajao? I treće, čitao sam u knjizi „Pravoslavlje kao pravoživlje“, hilandarski prevodi, knjiga 8 sledeće: „Zlopamtljivi je – govori prepodobni Atanasije Sinait – tuđ blagodati Božijoj, i neće steći oproštaj grehova. Njemu neće pomoći ni post, ni suze, ni ispovedanje vere, ni molitva, ni milostinja, ni devstvenost. Sve je to nemoćno ako postoji zlopamćenje.“ Pitam se i kako je pravedno da zbog jedne negativne ne vredi gomila pozitivnih stvari? Nije li to negativna jednostranost? Zašto nije pozitivno jednostrano – da zbog pozitivnih ne vredi negativno? Ako smo prema nekome zlopamtivi onda ne vredi što smo prema drugom milostivi – zašto milost ne vredi zbog zlopamćenja – zašto nije obrnuto, da zlopamćenje ne vredi zbog milosti? Ja razumem da ne valja zlopamtiti, ali zlopamćenje nije nimalo lako savladati, i kad se čovek trudi da oprosti i ne zlopamti, zlopamćenje ga pritiska mimo njegove volje (nadam se da razumete o čemu govorim – slično kao kada čovek ne želi da se gnevi, ali mimo toga gnev napada, nije čovek mašina pa da na dugme iskljuci zlopamćenje ili gnev) .
Moj zaključak je da, koliko mi se cini, čovek treba da bude na izuzetno visokom duhovnom nivou da bi mogao da se moli, ispoveda i pričešćuje (da ide okolo da moli sve za oprost i pomirenje, da bude totalno bez zlopamćenja i da ima sreće da nikoga nije u životu naveo na zlo i da taj neko u njemu nije ostao) . Ne znam baš, koliko je takvih ljudi na ovom svetu koji sve ovo ispunjavaju i spremni su to da čine. Čini mi se da ćemo skoro svi u pakao sa takvim kriterijumima pa onda ne vidim svrhu stvaranja ljudi jer su non stop isti velikom većinom. Čovek i ako se pokaje, izgleda da mu to ništa ne vredi ako ne ispunjava toliko visoke uslove – pogotovo onaj o tome da ide okolo i moli za oprost i pomirenje svakoga o koga se ogrešio ili samo sumnja da se ogrešio. Ja u tome vidim preterivanje. To su stvari za koje ja od vas molim objašnjenje. Nadam se da sam sada bio jasniji i nadam se dodatnom objašnjenju. Sve najbolje.
Goran


Odgovor:
Dragi Gorane, prvim pismom ti si mi se obratio sa izražavanjem mržnje prema Bogu, da bi mi sada govorio da to nije tvoj problem, i da nemaš problem da ispraviš sebe i popraviš svoj odnos prema bližnjem. U njemu si bio izrazito ljut i nemirnog duha! Jedno je razumeti ili ne razumeti pojmove i načine opraštanja a drugo je izražavti mržnju prema Bogu, i nazivati Ga „licemerom“ i čim ne još? To tvoje pismo je iziskivalo onakav moj odgovor. Pokušaću da ti odgovorim redom onako kako si postavljao ova pitanja. Bilo je i ranije pokušaja razdvajanja ideala hristovih da je sv. Ilarion Trojicki zbog toga našao potrebu da napiše knjigu „Jedinstvo Ideala Hristovog“. Ideal je jedan a metode su različite spasavanja, misleći na monašku i mirsku zajednicu. Tako i ovde, ti većinom navodiš svete oce koji su bili isposnici i igumani manastira, koji su svojim savetima vodili bratiju dobrim putem sapsenja. Čitanje knjiga podvižničkog bogoslovlja jeste korisno ali je ono većinom usmereno na ljude života velikih odricanja – monaškog, čiji poziv i savršenstvo izazivaju očaj ili nemoć pred idealima koji su izneseni, koje ti nažalost nazivaš „preterivanjima“. Sve-ruski starac, sv. Teofan Zarvornik je živeo izrazito strogim podvižničkim životom ali nije bio njime opterećen pa da ga predlaže duhovnoj deci koja je većinom živela u svetu, i on je pravio tu razliku metodike spasavanja u manastiru i u svetu, i njegova čuvena pisma to potvrđuju. Danas je velika greška što se razvija neka „monaška romantika“ u tvrdokornim uslovima ovosvetskog života, gde mnogi poneseni podvižničkim izazovom i poetikom Žitija Svetih zanose se umišljanjem da je ovde u svetu lako ispuniti monaške ideale, a posebno život „anđelskog života“ kojeg monasi svojom službom nose. „Ako hoćeš savršen da budeš“ (Mt. 19, 21) , prodaj sve i pođi zamnom, jeste upravo taj monaški izbor novog života koji je za nas uzvišen i pretežak, a ne „preterivanje“! . Tako nešto i Njegovi učenici rekoše, da ti je Bog kroz njih da odgovor na ovu tvoju žalbu: Ljudima što je nemoguće Bogu je sve moguće (sr. Mt 19, 26) ? „Bogatom“ je teško ući u Carstvo nebesko zbog svoje prvrženosti ovom svetu, i u tebi progovara ona ljudska prizemna priroda: „da ćemo svi u pakao“ i da je ovo „preterivanje“. Koliko ova smrt koju svakodnevno nosiš nije „preterivanje“ toliko i ovi ideli jesu „preterivanje“! Razmisli malo o tome. Pominjući starca Pajsija meni kažeš da različiti ljudi daju različita rešenja što je verovatno dosta tačno. Ali ta rešenja su takođe upućena različitim ljudima sa različitim duhovnim i mentalnim sklopom, isto tako kao što razni doktori prepisuju različite lekove različitim ljudima i njihovim metabolizmima. I pitanje duhovnika je kompleksno! Ako njih ima malo onda treba izabrati jednog i ponuditi mu iskreno poslušanje, što je uglavnom potčinjavanje svoje volje njegovoj. Samo to! To je sva mudrost odnosa prema svom duhovniku. Drugim rečima: to je samoukroćavanje sa poverenjem u duhovno rukovodstvo svom duhovniku. Mi se tako više učimo onom što on (duhovnik) možda sam ne uči: smirenju, poslušanju i ukroćavanju svoje volje. To je vaš pobožan izbor da imate nekog pred kime sebe obavezujete da se stalno vežbate ovim osnovnim i najjačim podvizima, a ne zbog toga da on nad vama stalno drži neki nadžorni bič. Pominjete osenivanje krsnim znamenjem pred tramvajem? To mi malo zvuči ružičasto ali uredu, prihvatam za istinu. Smisao je u tome da bi svako pred neki put trebao da se pomoli Gospodu, polako i bez pompeznosti (najbolje u svojoj klijeti do polaska) , a ne samo pri određenim prevoznim sredstvima jer opštepoznato je da postoje i druga. Uvek se pred put, ili čak izlazak iz kuće, treba oseniti krstnim znamenjem. Ako je ta priča istinita da je iskušenik nerazumno poslušao starca pa se obesio nama je jasno da ga je obuzeo đavo koji ga je naterao na samoubistvo. Valjda je bio tolikog duhovnog uzrasta da je znao da je to i duhovna smrt? ! Dakle, nažalost, vidimo da nije bio od duhovnog uzrasta! Kako može monah koji se postrigom odrekao majke da bude opterećen njenom smrću, kada je on davno umro za nju? Prelest je moguća na obe strane: i na tom starcu kao i na tom njegovom nesrećnom duhovnom čedu. Nema ni najmanje sumnje da tada nije trebao da bude poslušan, u onom evanđelskom duhu: da ako mu je i „anđeo sa nebesa“ tako nešto predlagao trebao je da NE posluša. Ti mi kao neki glavni argument navodiš jedna dva vrsna i izrazito stroga monaha podvižničkog života, osnivača i uređivača manastira, sv. Jovana Lestvičnika i sv. Jovana kasijana. Kažeš da i oni preteruju. Da li, stvarno? Oba ova prepodobna starca su pisci duhovne discipline koja je bila direktno usmeravana na podvižnički život mnogoljudne bratije u opštežiću (tadašnji manastiri brojali su na hiljade monaha) . Oni su bili nastojatelji ili igumani, i te poverene ljude svojim opitnim monaškim iskustvom vodili su putem spasenja. Prep. Jovan Kasijan uči svoju bratiju, da se ne gnjeve jedan na drugog, i predlže nešto što je u monškoj zajednici itekako izvodljivo: da se skokne do brata svog i zatraži oproštaj, ili ako on nešto „ima protiv nas“ da se opet skokne i porazgovara. Šta je ovde za tebe problem? Nije li to da ti misliš da dva razumna ljudska bića koja se poznaju nemaju potrebu da uklone nečim iskrsnuti problem? Nikakvog tu uslovljavanja nema, osim praktikovanja uzvišene nauke Hristove. Ako u takvim uslovima druga strana ignoriše našu iskrenu želju mi smo oslobođeni od bilo kojeg uslovljavanja našeg pokajanja (sr. sv. Teofilakt, Tumačenja na evađelja, st. 37. Perograd 1902) . Ako mi znamo da brat nešto ima „protiv nas“, civilizovano je a ne samo hrišćanski, da se ode i pogleda u čemu je stvar. Na to nas tera naša iskrena i čista savest, a ako je spaljena, onda i mi sami uslovljavamo to naše pokajanje u očekivanju nekog pokreta sa druge strane, našta ti često napominješ. To već nije opraštanje „kao što i mi opraštamo dužnicima svojim“, nego tvoja svakodnevna molitva na smrtnu osudu jer obmanjuješ Oca Nebeskog! Već sam ti rekao da kod duhovnih ljudi postoji ta nasušna potreba da se ode i zatraži oproštaj, jer u protvinom sav taj duhovni (monaški) život je uzaludno ulaganje i besmisleno zamajavanje i gladovanje. Sva ova spisa su bila pisana za monašku zajednicu, ali ideja može da se prenese i na život u svetu. A to što ti ne želiš da „jurcaš“ tvoje prijatelje koje si povredio (a ne ljude koje nisi nikada sreo) , to je tvoja stvar koja je usmerena kvalitetom savesti koju imaš, i neko tvoje privatno razumevanje hrišćanskih ideala, ali ubeđen sam da tako nećeš da zaradiš mir u duši tvojoj. Pre svega sledeći stih ove razvijene teme kaže: „Miri se sa suparnikom tvojim brzo, dok si na putu sa njim…“ (Mt. 18, 25) . Dakle, radi se o čoveku kojeg zanš, i koji je negde tu pored tebe. Mir u duši je glavna poenta sveg ovog razgovora. Ti ne možeš da zadobiješ oproštaj zbog nedostatka želje za pravim žaljenjem (pokajanjem) , koje oslobađa dušu od onog čuvenog nemira i „neugasivog crva“. Ako se taj nemir ovde ne ukloni on po prirodi svog postojanja ostaje da večno živi, jer i mi po Božijem obećanju večno živimo, i ta negativna osećanja koja nisu eliminisana od kompletnog čoveka, sastavljenog od duše i tela, ne mogu biti eliminisana od krnjeg – samo žive duše; jer u tome ne učestvuje kompletna ličnost koja se sa njima zarazila. To je zbog toga što je jedan deo i dalje ostaje zaražen, i problem je što će sa opštim vaskrsenjem da vaskrsne i ta zaraza. Oproštaj ima svoj smisao samo tada kada smo sigurni da druga strana zna za naše pokajničke pokrete i „uničiženije“ – smireno unižavanje pred bratom, i ako je samo on kriv to naše služenje Božijem promislu spasenja čoveka je veliki podvig, i zato je u tome sav smisao hrišćanske nauke u „okretanju drugog obraza“. Bez tog našeg pokušaja spasavanja brata našeg pomenuti ideal je samo besplodna i besmislena forma. Dakle, NIJE bitno da li je naš brat kriv, ili nije, bitno je koliko ti ispunjavaš ideal Blage vesti koji je Bogočovek doneo ovde u ovaj naš „osinjak“ – na našu zemlju. Ako si hrišaćanin ne treba da se brineš da li si kriv ili nisi! ? Sablazan je jedna od najgorih grehova kojom se u greh uvodi brat naš. Sv. Jovan ovde se rukovodi Evnađeljem, tom Bogočovečanskom strogošću, da je bolje da sablaznioc obesi vodenički kamen i skoči u dubine morske (Mt. 18, 6) . Naravno da ovde Bog ne može da bude kontradiktoran Sam Sebi, i da propoveda „Judino očajanje“ koje je završeno samoubistvom, jer sveti oci kažu da je on mogao da se pokaje. On ovde kao i na mnogim drugim mestima retorički podvlači težinu greha sablazni, koji je zaista strašan. Ni sv. Jovan Lestvičnik ne misli bukvalno da je nemoguće da se pokaje posle sablazni, nego poučava svoju monašku bratiju koliko je taj greh strašan, da čak njime plaši. Ipak on kaže: „No ako je njegov đak u zlu nastavljao…“, jer ne kaže znam da je ovaj nastavljao, „njegovo pokajanje ostalo je bez ikakve vrednosti“. To je ipak retorički dovod ili pretpostavka, „ako je“. Ovim se ne podvlači kao apsolutni „uslov“. Ovde se traži ono što Teofilakt i Zlatousti uče, „potrudi se da ga primiriš sa sbom“; potrudi se da ga ipraviš (isto) . „Potrudi se“ nije uslovaljavanje nego poziv na savršenstvo. U tome se ogleda Bogočovečanska misao, „ako tvoj brati ima neto protiv tebe“, t.j. ako ima idi i pomozi mu! E, pa ne može a da se ne kaže „živo“ i „opipljivo“ izvini iako to na svoj način u srcu svom potajno činiš. Ako se tako ponašaš prema svojim roditeljima, ne samo što je to egocentrični bolestan odnos prema njima, nego se i smrtno grešiš o jasnu i direktu zapovest Božiju, i to o onu onog nesvaršenog Starog zavta da treba da poštuješ svoje roditelje. Sveta ispovest je jedna od Tajni, koja je uređena ranom Crkvom, i čovek na nju ide upravo zbog toga da prelomi jezik i kaže izvini, i to pred sveštenikom. Evo kakav sam i molim te oprosti mi -meni zveropodobnom i nevaljalom čoveku. Tamo je sve uređeno sa smislom; da dođeš i da se postidiš za učinjeno, i da to neko drugi zna. Da neko drugi to zna – pazi, ovo je vrlo važno! Sveštenik NE opršta grehove nego je samo svedok tvojih gnusnih i nevaljalih dela gde svojim prisutstvom izaziva (izmoljava) tvoj stid i sram, i „svedoči“ pred Bogom da to nije puka formalnost. Zlopamćenje je duhovno stanje, koje ne ostavlja mesta ljubavi, a sve bez ljubavi je velika laž u hrišćanstvu. Bogopoznanje je moguće samo kroz čoveka, koji tu negde pored nas (1 Jn. 4, 20) , i na tome se zasniva Liturgija i sve ostalo bogoslovlje Hrišćanstva o sudbini ljudskoj u njemu. Zlopamćenje nije neka sitnica koja svoje zlo mesto „pokriva“ drugim dobrodjeteljima, nego je opaki otrov koji će svako drugo dobro delo da učini nesmislenim (neplodnim) . Ono je leukemija koja ubija krv taman mi nju menjali trnasfuzijom kapaciteta jedne reke (druga dobročinstva) , jer ako se nekako ona ne sanira kao uzrok bolesti sve pokušaji ostajanja u životu biće besmisleni. Ako ti svesno znaš da čekaš da na zlo odgovoriš zlom; ili pamtiš učinjeno zlo, a posebno posle oproštaja (jer je sve ovo „zlopamćenje“) , ti su duhovno mrtav čovek, uprkos tome što postiš i ideš na Liturgiju i pričešćuješ se. U takvom stanju ti uopšte nerazumeš nauk Hristov i nalaziš se u prelesti! Samouvereno mi pomenu šta ti želiš od znaš (valjda od hrišćanstva) , i to rečima: „Poenta je sledeća – ja volim tačno da znam šta, kad, kako, gde, zašto, jeste, nije i td“. Istim izlivom osećanja ti odgovaram: „šta“ -Hristos; „kad“ – vaskrsenje pri Drugom Dolasku; „kako“ – imitiranjem Njega i Njegovog evanćelja „da bi nas poznao da smo njegovi“ (Jn 13, 35) ; „gde“ – pri Zajednici i svakom koraku ovog tvog života; „zašto“ – zato što nosiš to smrdljivo i umrlo telo; „jeste“ – jeste umrlo a vaskrslo ti još „nije“. To je ovde jedino „jeste“ i „nije“ koje treba da znaš. Ako nemaš Hrista umrećeš, a ovi dani zaista brzo prolaze! To ti je i moja „poenta“ odgovora. A da li je jedan otac rekao ovako a drugi onako zavisi od okolnosti i sredine u kojima su živeli, učili, i podvizavali se. Uvek treba imati na umu da su se ova oba pomenuta prepodobna podvižnika svojim pisanjima starali o duhovnim problemima života u manastiru, i moralnom odnosu bratije, gde neke stvari ne možemo uspešno da primenimo u svetovnom životu. Odgovor je isti kao i onaj prvi: Nema uslovljavanja našeg spasenja tuđim raspoloženjem prema nama. Isto tako kao što Evanđelje kaže da ni hula na Duha Svetog neće biti oproštena ni u onom veku, to ne znači da nema greha koji se pokajanjem ne može oprostiti. Hula na Duha Svetog jeste nepokajano stanje, ili ono farisejsko bogoborstvo kada Silu iscelenja Bogočoveka pripisuju nečistim duhovima. To je ta neoprostiva hula, a da su se judaisti odazvali Blagoj Vesti, sigurno je da bi im se ta hula na Duha Svetog oprostila. Ne možemo sve bukvlano da shvatamo, jer je očigledno da je Gospod učio da se „izvadi oko i otseče neki ud“, ili da se „razbiju mladenci (bebe) o kamen“. Zašto? Zato što je Gospod učio kako najprostijim ribarskim jezikom isto tako najbogatijim filizofskim tog doba. To „matematičko“ tumačenje Svetog Pisma prvi je tražio latinski raspop Martin Luter, i pogledajte dokle je došao, da se neka njegova „isčadija“ (porodi) i Bogočoveka odriču. Razumevanje bez te ontološke veze sa Bogom, koja je vera i blagodat, potkrepljena dobrim delima samo je „praporac koji zveči“. Zato je potrebno da se „duh blag obnovi u utrobi našoj“. Sa najiskrenijim pozdravom Vaš oLjubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *