Да ли име утиче на човеков карактер?

Питање:
Помаже Бог! Мене занима да ли име које добијамо или бирамо на крштењу може да утиче на човека и његов карактер, или евентуално на његов духовни живот? С обзиром да многa имена кроз Свето Писмо имају неко добро значење (нпр. Спаситељ, Месија…) , шта ћемо са именима која немају баш најбоље значење? Пред ову дилему ме поставио друг са следећим примерима: Вукa – у народу страшна животиња; Ненад – не надати, без наде; Гордана – која се стално горди, која је горда; Сузана – која је стално у сузама и тд. Молио бих да ми разрешите дилему да ли има истине у овоме, и уопште о именима која треба примати на крштењу. Захвалан
Ненад


Одговор:
Бог помого, Ненаде! Ако сте одрасла особа, ви бисте морали у договору са својим духовником (свештеним лицем које вас припрема за крштење) да изаберете име. Не либим се ни за један трен да вам кажем да би сви хришћани требали да носе имена светих Цркве Христове. Ако се мала деца крштавају, она нису способна да одједном познају истине Цркве, нити да изаберу име, и зато их она поверава кумовима, који су данас, нажалост, остали да више задовољавају ту спољашњу форму кумства. За то су криви родитељи деце, а ништа мање ни кумови који после крштења годинама не виде своје духовно чедо.
Сузана је Библијско име и никакве везе нема са плачем, и један велики отац Цркве, блажени Јероним, написао је књигу о њој, и јасно је да је то благочестиво хришћанско име. Гордана, Ненад, Зоран, Горан – то су народна имена новијег порекла и немају старословенске корене. Вук (Вукан) је старо име и оно се често данас сусреће у народу. Нажалост, то нису Хришћанска имена. Светлана је Фотина; Мирјана је Ирина; Богданка је Теодора; Богољуб је Теофил и сл., – ово су српска имена (у преводу) која су узета из диптиха светих Цркве и њих сусрећемо по свем Православљу. Постоје имена светих словенског порекла као што су Владимир, Немања, Олга, Урош и тд., али то су освећена имена светим животом ових људи, иако их Црква познаје само по крштеним именима, као например: Стефан – Урош; Василије – Владимир; Јован – Владимир. Ако погледамо у страшни период римског гоњења на Цркву Христову, видећемо да су многа латинска (многобожачка) имена кроз мучеништво постала освећена, и њих су хришћани давали својој деци или новообраћенима, или су игумани древних манастира приликом пострига у анђелски чин давали својим монасима.
За “крсно име” тесно је везана и наша слава, што је несумњиво српско искуство прослављања свог светог – молитвеног заштитника (данас већ породичног) ; и историјски је логично да смо њу развили на грчком искуству прослављања имендана, јер смо од њих и примили хришћанство. Остали православни народи који су при Цркви строго пазе да се на крштењима дају имена светих, и дан у који они падају носиоци њихових имена прослављају; пре свега, примањем Свете Тајне причешћа и затим породичним слављем. Да не буде забуне, ја не саветујем да сада ми Срби треба да уведемо имендане и заборавимо славе, али уопште не сумњам да сваки православни хришћанин на свом крштењу треба да добије име неког светог. Мислим да је света обавеза и дужност сваког српског свештеника да инсистира на томе да родитељи или кум на светом Крштењу дају хришћанска имена новокрштенима, а не неке ружне кованице које су једно време биле продукт политичке шизофреније, или су пак продукт данашњег утицаја холивудске индустрије и сличног кичераја. Ако су вам при крштењу дали име Ненад, са тим именом ће вас рукоположити и сахранити; дакле, немојте да се бринете; мада ни мени није јасно зашто се то име у нашем народу даје, пошто је на неки начин супротно хришћанском – Нада. Нада је наш улазак у будућност (у есхатон) , нада на вечни живот у Богу. Не-нада је просто необјашњиво име и ево најлепшег примера зашто се треба Црквом руководити када дајемо имена својој деци.
Знам једну Гордану која је врло благочестива и побожна особа, пре свега, црквена (то значи да не пропушта службе) , и управо се одликује смирењем, дакле нема ни говора да је име чини гордом. Ипак, не може свако име да буде долично, и надам се да нема свештеника који би за било које паре крстио “Стаљинку”, “Машинку” или Венеру. Надам се… о. Љубо

One Comment

  1. Бог помого, Ненаде! Ако сте одрасла особа, ви бисте морали у договору са својим духовником (свештеним лицем које вас припрема за крштење) да изаберете име. Не либим се ни за један трен да вам кажем да би сви хришћани требали да носе имена светих Цркве Христове. Ако се мала деца крштавају, она нису способна да одједном познају истине Цркве, нити да изаберу име, и зато их она поверава кумовима, који су данас, нажалост, остали да више задовољавају ту спољашњу форму кумства. За то су криви родитељи деце, а ништа мање ни кумови који после крштења годинама не виде своје духовно чедо.
    Сузана је Библијско име и никакве везе нема са плачем, и један велики отац Цркве, блажени Јероним, написао је књигу о њој, и јасно је да је то благочестиво хришћанско име. Гордана, Ненад, Зоран, Горан – то су народна имена новијег порекла и немају старословенске корене. Вук (Вукан) је старо име и оно се често данас сусреће у народу. Нажалост, то нису Хришћанска имена. Светлана је Фотина; Мирјана је Ирина; Богданка је Теодора; Богољуб је Теофил и сл., – ово су српска имена (у преводу) која су узета из диптиха светих Цркве и њих сусрећемо по свем Православљу. Постоје имена светих словенског порекла као што су Владимир, Немања, Олга, Урош и тд., али то су освећена имена светим животом ових људи, иако их Црква познаје само по крштеним именима, као например: Стефан – Урош; Василије – Владимир; Јован – Владимир. Ако погледамо у страшни период римског гоњења на Цркву Христову, видећемо да су многа латинска (многобожачка) имена кроз мучеништво постала освећена, и њих су хришћани давали својој деци или новообраћенима, или су игумани древних манастира приликом пострига у анђелски чин давали својим монасима.
    За “крсно име” тесно је везана и наша слава, што је несумњиво српско искуство прослављања свог светог – молитвеног заштитника (данас већ породичног) ; и историјски је логично да смо њу развили на грчком искуству прослављања имендана, јер смо од њих и примили хришћанство. Остали православни народи који су при Цркви строго пазе да се на крштењима дају имена светих, и дан у који они падају носиоци њихових имена прослављају; пре свега, примањем Свете Тајне причешћа и затим породичним слављем. Да не буде забуне, ја не саветујем да сада ми Срби треба да уведемо имендане и заборавимо славе, али уопште не сумњам да сваки православни хришћанин на свом крштењу треба да добије име неког светог. Мислим да је света обавеза и дужност сваког српског свештеника да инсистира на томе да родитељи или кум на светом Крштењу дају хришћанска имена новокрштенима, а не неке ружне кованице које су једно време биле продукт политичке шизофреније, или су пак продукт данашњег утицаја холивудске индустрије и сличног кичераја. Ако су вам при крштењу дали име Ненад, са тим именом ће вас рукоположити и сахранити; дакле, немојте да се бринете; мада ни мени није јасно зашто се то име у нашем народу даје, пошто је на неки начин супротно хришћанском – Нада. Нада је наш улазак у будућност (у есхатон) , нада на вечни живот у Богу. Не-нада је просто необјашњиво име и ево најлепшег примера зашто се треба Црквом руководити када дајемо имена својој деци.
    Знам једну Гордану која је врло благочестива и побожна особа, пре свега, црквена (то значи да не пропушта службе) , и управо се одликује смирењем, дакле нема ни говора да је име чини гордом. Ипак, не може свако име да буде долично, и надам се да нема свештеника који би за било које паре крстио “Стаљинку”, “Машинку” или Венеру. Надам се… о. Љубо

    Знам свештеника који је свом сину дао име Растко ,и ако то име није хришћанско,већ је хришћанско Сава,што је и име мог старијег брата. Мој животни циљ је да једног дана направим сина и наденем му хришћанско тјс. Свето име. Сада ми је тек 19 година. Господ с вама!