Да ли идете путем спасења

Питање:
Помаже Бог, забављам се са момком са којим по први пут у животу имам озбиљну жељу да се вјенчам. Он је католик, али није баш неки вјерник. Ипак, на моје инсистирање пристао да вјенчање обавимо у православној цркви. Међутим, сазнала сам да он у породици има наследну болест, тј. да је брат његове бабе по мајци имао сизофренију, а да је његов ујак изврсио самоубиство након што га је жена оставила. Ово, наравно, нисам поменула мојој породици, јер се бојим да би они инсистирали да га оставим. Молим вас, шта ви мислите да ли ово треба да утице на моју одлуку да се удам за њега, јер ми је до њега заиста много стало и да нема ове ствари са болешћу никада ми на памет не би пало да се за њега не удам. Пуно хвала…
Сашка


Одговор:
Радујсја, драга сестро, Бог Вам помогао! Ево, читајући Ваше писмо, видим да кажете да имате озбиљну жељу да се венчате, кажете да Вам је до њега заиста стало, али нигде не кажете да га волите, да имате љубав према њему; а добро сте то прескочили, јер, чини ми се да када бисте га стварно волели, када бисте имали праву љубав, не би Вам ово Ваше питање ни пало на памет. Прво, да чујемо шта каже Св. Апостол Павле о љубави: “…љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што није пристојно, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи, љубав никад не престаје… (1Кор. 13, 4-7) Дакле, ту видимо да, између осталог, љубав може све, и да трпи, и да се нада, и да верује и да све сноси! Дакле, драга сестро, чим се већ устручавате због несавршене генетске историје овог момка, (а узгред, нико не може бити сигуран шта сам носи у својим генима, нешто што је можда прескочило неколико генерација, а таман ће се појавити код њега или деце његове, али ето, где је присутна љубав, то и није тако битно, јер уз ту љубав и Божију помоћ, човек може све да сноси, све да трпи…! ) , мислим да није ваш ондос са њим на чврстом, зравом темељу. Кажете да је он католик; зар није важније питање да ли је вољан да прими Православље? А и да јесте, кажете да и није неки верник, те се питам, када није “неки верник” већ код религије у којој се родио, да ли би био прави верник у Православној Вери? Да ли би испуњавао своје обавезе у православном браку, што значи заједнички рад са супружником на спасењу себе и супружника, па и целе породице? Да ли би био добар пример деци, водећи их путем спасења у Православној Цркви? Мислим, драга сестро, да су Вам важнија оваква питања, јер се тичу спасења и вечног живота у Христа, који је и циљ сваког правог верника. Ја Вам предлажем да добро испитујете срце своје, да видите шта се ту налази, да ли се права љубав налази у њему, колико је Вама важна наша света Вера Православна, какав сте Ви верник, прави или тек “неки”, и да ли идете путем спасења, па тек онда, да ли би овај момак ишао тим истим путем са Вама. А што се тиче генетских проблема било телесних било психичких, сви их имамо понешто, али уз праву љубав, уз Божију помоћ и благодат, све ћемо сносити, све ћемо трпети, свему ћемо се надати, јер нас Бог, Који је Љував, води! Срдачно Вам желим све најбоље од Господа, и да Вас увек води путем вере, наде и љубави – путем спасења! о. Раде

Comments are closed.