Да ли Бог дозвољава рат

Питање:
Помаже Бог, оче! Занима ме да ли Бог дозвољава рат? На неким сајтовима сам прочитао да је рат последица грехова и да Бог не забрањује рат а да се Божија заповест “Не убиј” односи на убиство с предумишљајем, односно на злонамерно убиство. На крају бих хтео да вам се захвалим на cвему сто радите како би сте нам помогли да решимо разноразне недоумице.
Милош


Одговор:
Драги Милоше, Бог не забрањује ништа човеку нарушавајући његову слободну вољу а тако и његову личност. Како се изграђујемо то и јесмо. Бог нас не чини било чим него само ми “стварамо себе” добром или погрешном одлуком према оном како је Господ открио да треба да живимо. Према ономе што Господ дозвољава или не дозвољава ми се односимо послушно или гордо – непослушно, тврдоглаво, и чак пркосно, а тако и деструктивно према свему што је Бог уредио и нама поверио на чување (ради нас) . Сетимо се јеврејског народа који је убијао своје пророке који су му прорицали добро, или пак лоше, у односу на оно лоше што је он радио, и да се Богочовек у свом еванђељу жалио на те пророкубице. Ирод је знао да је Претеча велики пророк и Божији човек, и чувао га од зле Иродијаде али када је наступио моменат суочавања са својом људском сујетом и гордошћу у њој он је њега убио. То је извршио поробљени човек у њему а не Бог, јер да је Бог био у њему победио би Живот. Убио га само зато да не би погазио своју реч пред људима, свесно погазивши Божију – “не уби”. То је био његов избор, и себе је гордо, дакле ђаволом, уздигао више Бога.
Забрањено је да се убија али је на слободној вољи да се то и одлучи. Ваља да подвучемо и да никада заборавимо: да Господ нама нешто „забрањује“ Он би „ дахом својих уста“ и забранио. Али антропологија у Откровењу је сасвим другачија. У непознавању исте ми често добијамо и она друга питања: а зашто Бог као добри Бог „дозвољава рат“. Овим се сасвим погрешно разуме наш Творац и наша личност, и то у потпуном отсуству поимања људске трагедије која је нас задесила. Сусрећемо се са још једним популарним питањем: А зашто ме Бог створио да се мучим? Никако да људи схвате да смо ми створени у предивној слави Божијој и да смо све ми то покрварили покретом наше слободне личности одбацивши Бога. Одбацивањем Бога – што је за већину човечанства констнтан и динамична процес, Који је једини извор сваког живота, ми смо добили оно друго што попуњава ту насталу празнину у нама. Добили смо смрт. Она није нешто недокучно умом (апстрактно) , или нешто као „тамо негде“, која нас после низ година “живота” чека у некој заседи. Она није нешто што треба да дође, него је она присутна у нама свакодневно, и смрад те њене природе у нама свакодневно напомиње на њу.
Наша способност схватања ове реалности може да се упореди са степеном величине човека у нама, јер има људи који достојним питањима размишају о себи, схватајући да су словесна бића а не бесловесна (као животиња) . Човек који изгуби Бога он се задовољава са овом трулежном природом, и саглашава се са њеним законима, и у њима се он формира и поистовећује, и постаје личност која је деструктивна свега оног што Бог ради за нас. Дакле, он погрешним животом открива се као личност, и то она која губи оргинални и суштински смисао свог постојања, и почиње погрешно да егзистира са свим оним законима отсуства живота ван Бога.
Ми смо слободна личност, са слободним хтењем и вољом, и тако ми реално стојимо пред Богом. Можемо да стојимо у љубави и сазнању смирено, или пак високо уздигнуте главе – гордо; чак и богоборачки као што је то свесно и сам Јулијан чинио (у Цркви познат као Одступник) , када је чак рекао ону чувену историјску: „Галилејче ипак си ме победио“! Постоји свесно и несвесне одбацивање Бога. Постоји арогантно (затуцано, глупо, необразовано, гордо…) и интелектуално одбацивање Бога, стим што ово прво је главни предводник човечанства.
Да, рат јесте последица греха што је последица наше „нове“ природе која је грехом преображена у губљењу живота и славе Божије. У губљењу те наше оргиналности у којој је нас Господ створио. Св. Јустин Нови каже: да убије то може да учини само ђавоиман човек. И то је тачно. Сва убиства се дешавају под једним или другим видом притисака принца смрти. А посебно убиство које је правно формулисано као са „предумишљајем“, или покретом наше воље и хтења, дакле комплетне наше пробљености ђаволу а не неким његовим околишавим притисцима са стране које ми познајемпо као искушење, са којим се уз призвив Божије помоћи ми боримо. У богословљу треба да се обрати пажња на ствари које чинимо вољом и оне које чинимо под притиском других фактора, у којима обично губимо слободу личности, када се појаве неке препреке да остваримо нашу добру жељу.
Не бих рекао да је наша жеља, нити радост, да се одазовемо мобилизацији, да кренемо на борбене линије са унутршњим миром и душевном спремношћу на смрт. Да умремо а још више да неког убијемо. У рату је изражен страх од смрти, јер смо ту да погинемо због дужности а не избора, и у том страху нама се открива еванђелска мисао полагања „душе своје за пријатеље своје“. Када ратујемо за оне који стоје иза нас, који су беспомоћни и са великом надом у нашу жртву за њих. Умирети због љубави за неког, или за свој народ јесте велика добродјетељ. Наравно, тај народ као правно уређено друштво не сме да буде богоборац. Црква се моли и за војску, и друштевни систем којег она чува али само ради једног: „за миран и тих живот“ (текст Литургије) који треба да нам он пружи. И битка са Максенцијем у којој су можда први пут званично учестовали и хришћани, одржана је само због тога да се очува хришћанска слобода исповедања и славослвољења Бога.
Са овим питањем да ли Бог дозвољава рат исто се подиже питање: а да ли Бог дозвољава грех? Ово парарелно изнесено питање другачије подиже ову проблематику. Мисао „дозволити нешто“, ми овде морамо другачије да сагледамо, јер она стоји између Божијег хтења и људске жеље да у слободи оствари ту вољу Божију, а она је увек живот у животворној Зједници са њим. Јер Бог „жели да се сви људи спасу“. Он „жели“ али не нарећује да се сви људи спасу, јер би се тим божанским наређењем аутоматски изгубио човек. Нестао би, и постао би неко други. А ми обично кажемо: постао би “робот на навијање“, без личности и без слободе. У томе се крије смисаона суштина свега око човека, јер тада би ђаво ликовао. Управо би овде он победио уништивши створење у којем је објављена и показана необјашњива и неизрецива слава Божија. Па би се јавило питање: а кава је то слава Божија која је неодржива и неостварљива, и у којој се изгубила личност и негде тамо нестала. Она личност која слободно решава да воли али да не буде приморана да „воли“? Ми знамо да љубав по својој природи не зна за притиске и да у поробљенеости она није остварљива. Дакле, личност може да се изгради само у савршеној слободи, па и слободи од Бога, и човек решава своју злу судбину а не Бог. Човек прави одлуке а не Бог, јер је „Бог- Бог живих“, тако да и ратови нису Његов изум, него изум греха, т.ј. ћавола. А провдник у остварење је несрећни човек који је слуга погрешном животу и ђаволу у њему.
Не бих да овде пропустим развијен континиуитет и да се на моменат не дотакнем још једног питања које се данас у модерној теологији развија до апсурда. Често чујемо жалопојке а како то може а да се сви људи не спасу када је Бог Љубав? Наравно, ту се подвлачи и то да је Бог Један. И то је главна екуменистичка поставка, како либерална тако и конзервативна. А ова последња се тиче цркви са задржаним апостолским пријемством које је „историјска“ Црква објавила да су изван њеног крила. Дакле, предлаже се спасење Божијим хтењем; Његовом љубаваљу, али у потпуном отсуству хтења човека, т.ј. његове љубави. Тамо где се губи личност и слобода губи се и човек, и ако би Господ неким „декретом“ спасао све оне изван Цркве, опет би се јавио тај сукоб слободе и непоновљиве личности у човеку, и зато данашња нова теологија помирења на еклисиологији Откровења (оном што нам је дато и предато) , која је развијена према свим заједницама погрешних исповедања и схватања живота овде катастрофално греши. Човек начином живота изопштава себе а не Црква.
Има људи који погрешно схваћеним национализном скоро са ликовањем оправдавају рат и убиства (неправосалвних) , као и она легална убиства одлуком друштва ради заштите истог. А да би оправдали ово прво најчешће се позивају на св. Филаета Московског, када је рекао да непријатеља треба да “сатремо”. Ко је овде непријатељ? Институција као организована претња или човек који је поробљен у њој, у којој се налази у одсуству своје слободе? „Уничтожит“ не мора да значи да ми морамо да убијемо, него значи да уништимо синхронизовану и орагинзовану намеру тог непријатељства, руковођени љубављу према нашим ближњим а не мржњом према човеку у том систему – непријатељу. У сваком рату, у сваком индивидуалном “неприајтељу” ми прво треба да видимо лик Божији, који је идеолошко-политичким помрачењем он њега изгубио и тако постао болестан, јер је он поведен том болешћу да подигне свој еправедан мач на нас. Постојала је етика ратовања, тако да хришћани нису убијали заробљенике, нити беспомоћне, нити индивидуе које су беспомоћне да нам науде. Дакле, наш однос у рату се развија у утсуству личне мржње и тог индивидуланог односа према непријатељу као политичкој или војној појави. Ако је рат стратешки организван као нека планска борбена машина, као неки мехнаизам у којем индивидуе не убијају у личносном односу, онда исто тако посотоји организоавни механизам одговора, т.ј. заштите. Дакле, у одбрани не постоји лична одговорност изграђена личном жељом и духовним стањем према нападачу, осим ако је ми сами и у личној слободи не изградимо. Неки су практиковали да се у рату не причешћује због могућих убистава, опет, Црква саветује да управо када смо у опасности од смрти да терба да се причестимо (пред смрт се ником не ускраћује причешће осим ако не постоји искључење) . Поштен и побожан ратник из моје фамилије причао ми је да они коју су нишанили да убију да су увек гинули (дакле изграђени личносни или тај ипостасни однос да се неко лиши живота) . У њима се испуњавала она еванћелска: „ ко се ножа лати од ножа ће и погинути“. Такође су гинули и они коју су нидпоштовали мртве. Они који су апсурдно у мртвима гледали непријатеље, а то може да буде само мржња, и тако најсрамније крали њихове личне ствари и нидпоштовали тела за које на црквенословенском кажемо “мошти”. Мртав човек не може да нам буде „непријатељ“, него брат или сестра којег треба да оплакујемо, а посебно нашој разумној души наук о нашој смртности. Да тако одбацујемо „принца овог века“ који хара са оним са чиме је нас инфицирао кроз Адама у којем смо добили измењену природу и пропадљивост.
Бог не „дозвољава“ грех али он оставља људској слободи да га одбаци или да се са њим поистовети и тако гради своју неприродну природу (личност) у њему. Грех је донео смрт, тако да свако убиство јесте последица греха. Чак и оно тзв. праведно убиство, када друштво неког кажњава због зверства и злодела. Бог не може ни укојем случају да се поистовети са смрћу, јер је Он све оно супротно њој. Ради ње је Он покренуо сав космос кроз Своје оваплоћење, и примио је наше тело и њега уздигао на крст; телом на њему умро и Својим оваплоћеним божанством је самоваскрсао. Бог нема ништа са ратовима и злом људским него њих ствара непослушна и погрешно играђена личност у човеку. Човек је проводник и алат зла, и у себи оваплоћује ђавоље хтење. Човек које је себе ипостасно предао смрти, само у том стању може њу и да покрене у односу на свог ближњег. Способност на убиство је смрт која се изражава у болестном односу према човеку поред нас а прво убиство је извршено због зависти (Каин и Авељ) , и свако друго убиство је последица духовне а њом касније душевне болести.
Морамо да се сложио да човек остваруе рат а не Бог, и у томе ми не можемо да мењамо тезе до богословског апсурда: да ли Бог дозвољава или не дозвољава рат. “Бог је љубав”, сходно тој чињеници Он не дозвољава рат! оЉуба

Comments are closed.