NASLOVNA » Vera i Pravoslavlje, PITANJE PASTIRU » Da li Bog dozvoljava rat

Da li Bog dozvoljava rat

Pitanje:
Pomaže Bog, oče! Zanima me da li Bog dozvoljava rat? Na nekim sajtovima sam pročitao da je rat posledica grehova i da Bog ne zabranjuje rat a da se Božija zapovest „Ne ubij“ odnosi na ubistvo s predumišljajem, odnosno na zlonamerno ubistvo. Na kraju bih hteo da vam se zahvalim na cvemu sto radite kako bi ste nam pomogli da rešimo raznorazne nedoumice.
Miloš


Odgovor:
Dragi Miloše, Bog ne zabranjuje ništa čoveku narušavajući njegovu slobodnu volju a tako i njegovu ličnost. Kako se izgrađujemo to i jesmo. Bog nas ne čini bilo čim nego samo mi „stvaramo sebe“ dobrom ili pogrešnom odlukom prema onom kako je Gospod otkrio da treba da živimo. Prema onome što Gospod dozvoljava ili ne dozvoljava mi se odnosimo poslušno ili gordo – neposlušno, tvrdoglavo, i čak prkosno, a tako i destruktivno prema svemu što je Bog uredio i nama poverio na čuvanje (radi nas) . Setimo se jevrejskog naroda koji je ubijao svoje proroke koji su mu proricali dobro, ili pak loše, u odnosu na ono loše što je on radio, i da se Bogočovek u svom evanđelju žalio na te prorokubice. Irod je znao da je Preteča veliki prorok i Božiji čovek, i čuvao ga od zle Irodijade ali kada je nastupio momenat suočavanja sa svojom ljudskom sujetom i gordošću u njoj on je njega ubio. To je izvršio porobljeni čovek u njemu a ne Bog, jer da je Bog bio u njemu pobedio bi Život. Ubio ga samo zato da ne bi pogazio svoju reč pred ljudima, svesno pogazivši Božiju – „ne ubi“. To je bio njegov izbor, i sebe je gordo, dakle đavolom, uzdigao više Boga.
Zabranjeno je da se ubija ali je na slobodnoj volji da se to i odluči. Valja da podvučemo i da nikada zaboravimo: da Gospod nama nešto „zabranjuje“ On bi „ dahom svojih usta“ i zabranio. Ali antropologija u Otkrovenju je sasvim drugačija. U nepoznavanju iste mi često dobijamo i ona druga pitanja: a zašto Bog kao dobri Bog „dozvoljava rat“. Ovim se sasvim pogrešno razume naš Tvorac i naša ličnost, i to u potpunom otsustvu poimanja ljudske tragedije koja je nas zadesila. Susrećemo se sa još jednim popularnim pitanjem: A zašto me Bog stvorio da se mučim? Nikako da ljudi shvate da smo mi stvoreni u predivnoj slavi Božijoj i da smo sve mi to pokrvarili pokretom naše slobodne ličnosti odbacivši Boga. Odbacivanjem Boga – što je za većinu čovečanstva konstntan i dinamična proces, Koji je jedini izvor svakog života, mi smo dobili ono drugo što popunjava tu nastalu prazninu u nama. Dobili smo smrt. Ona nije nešto nedokučno umom (apstraktno) , ili nešto kao „tamo negde“, koja nas posle niz godina „života“ čeka u nekoj zasedi. Ona nije nešto što treba da dođe, nego je ona prisutna u nama svakodnevno, i smrad te njene prirode u nama svakodnevno napominje na nju.
Naša sposobnost shvatanja ove realnosti može da se uporedi sa stepenom veličine čoveka u nama, jer ima ljudi koji dostojnim pitanjima razmišaju o sebi, shvatajući da su slovesna bića a ne beslovesna (kao životinja) . Čovek koji izgubi Boga on se zadovoljava sa ovom truležnom prirodom, i saglašava se sa njenim zakonima, i u njima se on formira i poistovećuje, i postaje ličnost koja je destruktivna svega onog što Bog radi za nas. Dakle, on pogrešnim životom otkriva se kao ličnost, i to ona koja gubi orginalni i suštinski smisao svog postojanja, i počinje pogrešno da egzistira sa svim onim zakonima otsustva života van Boga.
Mi smo slobodna ličnost, sa slobodnim htenjem i voljom, i tako mi realno stojimo pred Bogom. Možemo da stojimo u ljubavi i saznanju smireno, ili pak visoko uzdignute glave – gordo; čak i bogoborački kao što je to svesno i sam Julijan činio (u Crkvi poznat kao Odstupnik) , kada je čak rekao onu čuvenu istorijsku: „Galilejče ipak si me pobedio“! Postoji svesno i nesvesne odbacivanje Boga. Postoji arogantno (zatucano, glupo, neobrazovano, gordo…) i intelektualno odbacivanje Boga, stim što ovo prvo je glavni predvodnik čovečanstva.
Da, rat jeste posledica greha što je posledica naše „nove“ prirode koja je grehom preobražena u gubljenju života i slave Božije. U gubljenju te naše orginalnosti u kojoj je nas Gospod stvorio. Sv. Justin Novi kaže: da ubije to može da učini samo đavoiman čovek. I to je tačno. Sva ubistva se dešavaju pod jednim ili drugim vidom pritisaka princa smrti. A posebno ubistvo koje je pravno formulisano kao sa „predumišljajem“, ili pokretom naše volje i htenja, dakle kompletne naše probljenosti đavolu a ne nekim njegovim okolišavim pritiscima sa strane koje mi poznajempo kao iskušenje, sa kojim se uz prizviv Božije pomoći mi borimo. U bogoslovlju treba da se obrati pažnja na stvari koje činimo voljom i one koje činimo pod pritiskom drugih faktora, u kojima obično gubimo slobodu ličnosti, kada se pojave neke prepreke da ostvarimo našu dobru želju.
Ne bih rekao da je naša želja, niti radost, da se odazovemo mobilizaciji, da krenemo na borbene linije sa unutršnjim mirom i duševnom spremnošću na smrt. Da umremo a još više da nekog ubijemo. U ratu je izražen strah od smrti, jer smo tu da poginemo zbog dužnosti a ne izbora, i u tom strahu nama se otkriva evanđelska misao polaganja „duše svoje za prijatelje svoje“. Kada ratujemo za one koji stoje iza nas, koji su bespomoćni i sa velikom nadom u našu žrtvu za njih. Umireti zbog ljubavi za nekog, ili za svoj narod jeste velika dobrodjetelj. Naravno, taj narod kao pravno uređeno društvo ne sme da bude bogoborac. Crkva se moli i za vojsku, i društevni sistem kojeg ona čuva ali samo radi jednog: „za miran i tih život“ (tekst Liturgije) koji treba da nam on pruži. I bitka sa Maksencijem u kojoj su možda prvi put zvanično učestovali i hrišćani, održana je samo zbog toga da se očuva hrišćanska sloboda ispovedanja i slavoslvoljenja Boga.
Sa ovim pitanjem da li Bog dozvoljava rat isto se podiže pitanje: a da li Bog dozvoljava greh? Ovo pararelno izneseno pitanje drugačije podiže ovu problematiku. Misao „dozvoliti nešto“, mi ovde moramo drugačije da sagledamo, jer ona stoji između Božijeg htenja i ljudske želje da u slobodi ostvari tu volju Božiju, a ona je uvek život u životvornoj Zjednici sa njim. Jer Bog „želi da se svi ljudi spasu“. On „želi“ ali ne narećuje da se svi ljudi spasu, jer bi se tim božanskim naređenjem automatski izgubio čovek. Nestao bi, i postao bi neko drugi. A mi obično kažemo: postao bi “robot na navijanje“, bez ličnosti i bez slobode. U tome se krije smisaona suština svega oko čoveka, jer tada bi đavo likovao. Upravo bi ovde on pobedio uništivši stvorenje u kojem je objavljena i pokazana neobjašnjiva i neizreciva slava Božija. Pa bi se javilo pitanje: a kava je to slava Božija koja je neodrživa i neostvarljiva, i u kojoj se izgubila ličnost i negde tamo nestala. Ona ličnost koja slobodno rešava da voli ali da ne bude primorana da „voli“? Mi znamo da ljubav po svojoj prirodi ne zna za pritiske i da u porobljeneosti ona nije ostvarljiva. Dakle, ličnost može da se izgradi samo u savršenoj slobodi, pa i slobodi od Boga, i čovek rešava svoju zlu sudbinu a ne Bog. Čovek pravi odluke a ne Bog, jer je „Bog- Bog živih“, tako da i ratovi nisu Njegov izum, nego izum greha, t.j. ćavola. A provdnik u ostvarenje je nesrećni čovek koji je sluga pogrešnom životu i đavolu u njemu.
Ne bih da ovde propustim razvijen kontiniuitet i da se na momenat ne dotaknem još jednog pitanja koje se danas u modernoj teologiji razvija do apsurda. Često čujemo žalopojke a kako to može a da se svi ljudi ne spasu kada je Bog Ljubav? Naravno, tu se podvlači i to da je Bog Jedan. I to je glavna ekumenistička postavka, kako liberalna tako i konzervativna. A ova poslednja se tiče crkvi sa zadržanim apostolskim prijemstvom koje je „istorijska“ Crkva objavila da su izvan njenog krila. Dakle, predlaže se spasenje Božijim htenjem; Njegovom ljubavalju, ali u potpunom otsustvu htenja čoveka, t.j. njegove ljubavi. Tamo gde se gubi ličnost i sloboda gubi se i čovek, i ako bi Gospod nekim „dekretom“ spasao sve one izvan Crkve, opet bi se javio taj sukob slobode i neponovljive ličnosti u čoveku, i zato današnja nova teologija pomirenja na eklisiologiji Otkrovenja (onom što nam je dato i predato) , koja je razvijena prema svim zajednicama pogrešnih ispovedanja i shvatanja života ovde katastrofalno greši. Čovek načinom života izopštava sebe a ne Crkva.
Ima ljudi koji pogrešno shvaćenim nacionaliznom skoro sa likovanjem opravdavaju rat i ubistva (nepravosalvnih) , kao i ona legalna ubistva odlukom društva radi zaštite istog. A da bi opravdali ovo prvo najčešće se pozivaju na sv. Filaeta Moskovskog, kada je rekao da neprijatelja treba da „satremo“. Ko je ovde neprijatelj? Institucija kao organizovana pretnja ili čovek koji je porobljen u njoj, u kojoj se nalazi u odsustvu svoje slobode? „Uničtožit“ ne mora da znači da mi moramo da ubijemo, nego znači da uništimo sinhronizovanu i oraginzovanu nameru tog neprijateljstva, rukovođeni ljubavlju prema našim bližnjim a ne mržnjom prema čoveku u tom sistemu – neprijatelju. U svakom ratu, u svakom individualnom „nepriajtelju“ mi prvo treba da vidimo lik Božiji, koji je ideološko-političkim pomračenjem on njega izgubio i tako postao bolestan, jer je on poveden tom bolešću da podigne svoj epravedan mač na nas. Postojala je etika ratovanja, tako da hrišćani nisu ubijali zarobljenike, niti bespomoćne, niti individue koje su bespomoćne da nam naude. Dakle, naš odnos u ratu se razvija u utsustvu lične mržnje i tog individulanog odnosa prema neprijatelju kao političkoj ili vojnoj pojavi. Ako je rat strateški organizvan kao neka planska borbena mašina, kao neki mehnaizam u kojem individue ne ubijaju u ličnosnom odnosu, onda isto tako posotoji organizoavni mehanizam odgovora, t.j. zaštite. Dakle, u odbrani ne postoji lična odgovornost izgrađena ličnom željom i duhovnim stanjem prema napadaču, osim ako je mi sami i u ličnoj slobodi ne izgradimo. Neki su praktikovali da se u ratu ne pričešćuje zbog mogućih ubistava, opet, Crkva savetuje da upravo kada smo u opasnosti od smrti da terba da se pričestimo (pred smrt se nikom ne uskraćuje pričešće osim ako ne postoji isključenje) . Pošten i pobožan ratnik iz moje familije pričao mi je da oni koju su nišanili da ubiju da su uvek ginuli (dakle izgrađeni ličnosni ili taj ipostasni odnos da se neko liši života) . U njima se ispunjavala ona evanćelska: „ ko se noža lati od noža će i poginuti“. Takođe su ginuli i oni koju su nidpoštovali mrtve. Oni koji su apsurdno u mrtvima gledali neprijatelje, a to može da bude samo mržnja, i tako najsramnije krali njihove lične stvari i nidpoštovali tela za koje na crkvenoslovenskom kažemo „mošti“. Mrtav čovek ne može da nam bude „neprijatelj“, nego brat ili sestra kojeg treba da oplakujemo, a posebno našoj razumnoj duši nauk o našoj smrtnosti. Da tako odbacujemo „princa ovog veka“ koji hara sa onim sa čime je nas inficirao kroz Adama u kojem smo dobili izmenjenu prirodu i propadljivost.
Bog ne „dozvoljava“ greh ali on ostavlja ljudskoj slobodi da ga odbaci ili da se sa njim poistoveti i tako gradi svoju neprirodnu prirodu (ličnost) u njemu. Greh je doneo smrt, tako da svako ubistvo jeste posledica greha. Čak i ono tzv. pravedno ubistvo, kada društvo nekog kažnjava zbog zverstva i zlodela. Bog ne može ni ukojem slučaju da se poistoveti sa smrću, jer je On sve ono suprotno njoj. Radi nje je On pokrenuo sav kosmos kroz Svoje ovaploćenje, i primio je naše telo i njega uzdigao na krst; telom na njemu umro i Svojim ovaploćenim božanstvom je samovaskrsao. Bog nema ništa sa ratovima i zlom ljudskim nego njih stvara neposlušna i pogrešno igrađena ličnost u čoveku. Čovek je provodnik i alat zla, i u sebi ovaploćuje đavolje htenje. Čovek koje je sebe ipostasno predao smrti, samo u tom stanju može nju i da pokrene u odnosu na svog bližnjeg. Sposobnost na ubistvo je smrt koja se izražava u bolestnom odnosu prema čoveku pored nas a prvo ubistvo je izvršeno zbog zavisti (Kain i Avelj) , i svako drugo ubistvo je posledica duhovne a njom kasnije duševne bolesti.
Moramo da se složio da čovek ostvarue rat a ne Bog, i u tome mi ne možemo da menjamo teze do bogoslovskog apsurda: da li Bog dozvoljava ili ne dozvoljava rat. „Bog je ljubav“, shodno toj činjenici On ne dozvoljava rat! oLjuba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *