NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DANAŠNJA CIVILIZACIJA – PREVIŠE BRIGA UDALJAVA ČOVEKA OD BOGA
 
Gde je mnogo rasejavanja, tamo ima mnogo duhovnih „smetnji na vezama“
 
– Zašto se, starče, niste žalostili kada ste, posle toliko uloženog napora da podignete keliju, morali da je napustite i odete na drugo mesto?
– Da bih otišao, morao je da postoji ozbiljan razlog za to.
 
I svuda ste radili samo ono što je neophodno?
 
– Da. Radio sam samo ono što je neophodno za ovaj život, kako bih mogao da radim ono što je neophodno za onaj život, nebeski. Ako se izgubiš na ovozemnom putu, gubiš svoj put ka nebesima. Uradiš jedno, onda ti treba još nešto. A ako uđeš u taj zatvoreni krug, propao si! Ako se izgubiš ovde, gubiš nebesko. Kao što nema završetka nebeskom, tako nema kraja ni ovozemnom radu. Ili ćeš se izgubiti ovde, ili ćeš… se „izgubiti“ onde. Znaš li kako je „izgubiti“ se tamo gore! O, izgovarao sam umnu molitvu i „gubio“ se! Jesi li nekad uronila tako u umnu molitvu?
Mnogo posla uz mnogo napora i rasejavanja, naročito kad se radi u žurbi, ni u čemu ne pomaže. Gura trezvenje u stranu i duša ogrubi. Čovek ne može, ne samo da se moli, nego ni da razmišlja. Ne može razborito da dejstvuje, pa tako ni njegovi postupci nisu ispravni.
Zato pazite: ne traćite vreme bez smisla i cilja, nego ga upotrebite korisno za svoje duhovno napredovanje, jer ćete inače dospeti dotle da mnogo ogrubite i da više niste u stanju duhovno da delate. Biće vam onda draže da se zabavite poslovima, ili da razgovarate, ili da tražite bilo kakav razlog da biste nešto radile. Zapostavljanjem umne molitve i duhovnih dužnosti, neprijatelj uzima naša duhovna postignuća u svoje ruke, pa se na nas diže borba i telesna i pomislima. Onesposobljava sve naše sile, i duševne i telesne i prekida naše opštenje sa Bogom, a onda, odmah zatim, dušu nam porobljavaju strasti.
Otac Tihon je govorio monasima da treba da žive podvižnički, da se oslobode svakog staranja, a ne da rade kao radnici i jedu kao mirjani. Jer monahov posao čine metanije, postovi, molitve, ne samo za samoga sebe, nego za ceo svet, za žive i za preminule i samo nešto malo rada za najneophodnije, kako ne bi bio na teret drugima.
 
Da li rasejavanje, starče, uvek predstavlja prepreku u duhovnom životu?
 
– Ako se baviš samo onim što je neophodno i iz poslušnosti, onda i da imaš rasejavanja, od toga nemaš štete. Ako tvoje zanimanje za poslušanje koje ti odrede, ili da pomogneš nekoj sestri, ne prelazi okvire, u sebi ćeš osećati čežnju za umnom molitvom i tvoja pomoć će biti uvek na dobrobit. Ali kada čovek sam od sebe pređe okvire i tome još pridoda rasejavanja i bavi se beznačajnim stvarima, onda se um raseje i napusti Boga. A kada um nije uz Boga, kako će čovek osetiti radost Božiju? Srce se lako ledi. I meni srce, kada su celoga dana ljudi kod mene, iako je to duhovno delanje, kada uveče počnem da se molim, nije u onom stanju u kom bi bilo da sam se celoga dana molio. Mozak mi je prepunjen gomilom stvari i onda je teško sve to odagnati. Kad god možeš, izgovaraj tokom dana umnu molitvu, a možeš i tiho pojati.
Mnogo pomaže i malo čitanja, naročito pre molitve. To zagreva dušu i uklanja sve svakodnevne brige, a onda, duše su oslobođene i prenete u duhovni, božanski ugođaj, um se pokreće bez rasejavanja. Jednim kratkim odlomkom iz Jevanđelja, ili Starečnika, koji se sastoji od kratkih, ali delotvornih tekstova, um se prenosi u duhovni prostor i više ne bludi. Jer um je kao živahno dete, koje trči čas ovamo, čas onamo. Ali ako mu daš bombonu da se zasladi, umiriće se.
Nerasejavanje i nestaranje donose unutrašnji mir, tihovanje, i duhovni uspeh. Staranja i brige udaljuju od Boga. Kada je rasejavanje veliko, onda ima mnogo duhovnih „smetnji na vezama“ i duhovni „odašiljači“ ne šalju dobre signale. Monah nema opravdanja da ne živi duhovnim životom. Siroti mirjani imaju gomilu briga, pa se opet trude. Monah nema brige kao što su njihove. Niti razmišlja o stanarini, niti o dugovima, niti da li ima, ili nema posla. Ima duhovnika pored sebe, ima crkvu u manastiru: molitve, jeleosvećenja, akatiste, Liturgije. Nema staranja i samo treba da gleda kako da postane anđeo. Nema drugog cilja. A mirjanin ima toliko briga! Gleda kako da odgaji decu itd., a uporedo sa tim bori se za spasenje svoje duše. Starac Trifun je govorio: „Hoće li monah bdenje? Može. Hoće post? Može. Nema ni ženu, ni decu. Mirjanin ne može. Ima decu… Jednom su potrebne cipele, drugom odeća, trećem …“

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *