NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DANAŠNJA CIVILIZACIJA – SPOLJAŠNJA BUKA I UNUTRAŠNJI MIR
 
Dobre pomisli, protivotrov za buku
 
Budući da današnji ljudi, na žalost, koriste razna bučna pomagala, čak i za sitne poslove, ako se čovek nađe na neko vreme negde gde je gužva i buka, trebalo bi, razume se, da odneguje dobre pomisli. Ne možeš da kažeš: „Nemoj da koristiš to, nemoj da upotrebljavaš ono, zato što pravi buku“, nego treba odmah da imaš dobru pomisao. Na primer, čuješ prskalicu za prskanje voćki i misliš da prolazi helikopter. Razmišljaš: „Kad bi se sada neka sestra teško razbolela, pa bi došli helikopterom da je prevezu u bolnicu, koliko bih se tada rastužila i zabrinula! Slava Bogu, sve smo zdrave.“ Treba tu imati razboritosti i pameti, pa i veštine, da uvedeš dobru pomisao. Čuješ, na primer, buku mešalice za beton, dizalice itd. Treba da kažeš: „Slava Tebi Bože, što nije bombardovanje, što se ne ruše kuće. Ljudi lepo žive u miru i grade kuće.“
 
A kada su nam, starče, loši živci?
 
– Loši živci? Šta to znači? Da nije možda iskvarena pomisao? Od svega je najbolja dobra pomisao. Sagradi jedan mirjanin kuću na mirnom mestu. Kasnije, sa jedne strane sagrade veliku garažu, sa druge prokopaju put, a sa treće otvore restoran sa muzikom. Bubnjevi i galama do ponoći. Nije, jadnik, mogao da spava: stavljao je čepove u uši, počeo da pije pilule za umirenje. Malo je nedostajalo da poludi. Dođe kod mene. „Starče, takva i takva stvar“, kaže mi, „nemamo nikad mira. Šta da radim? Razmišljam o tome da gradim drugu kuću.“ „Pokušaj sa dobrom pomišlju“, kažem ja njemu. „Razmišljaj ovako: da je rat, pa da u garaži popravljaju tenkove, pored nje da je bolnica, pa da svaki čas čuješ sirenu kola hitne pomoći koja dovoze ranjene, a da tebi kažu: ‘Samo ti budi ovde. Ovde si bezbedan, nećemo te dirati, Možeš iz kuće slobodno da izađeš samo u ovom krugu, gde su ove građevine, jer tu te ništa neće pogoditi’, ili ‘ostani u svojoj kući, niko ti neće smetati’. Zar bi to bilo malo? Zar to ne bi smatrao blagoslovom? Zato sada kaži: ‘Slava Tebi, Bože, što nije rat, što su ljudi srećni i zdravi i svako radi svoj posao. U garaži, umesto tenkova, ljudi popravljaju svoje automobile. Slava Tebi, Bože, nema bolnice, ranjenika itd. Ne prolaze tenkovi. Prolaze samo automobili i ljudi idu na posao.’ Ako odneguješ takve pomisli, doći će posle i slavoslovlje. Jadnik razumede da je u osnovi svega kako se postaviš prema stvarima i ode uspokojen, Polako se, uz pomoć dobrih pomisli, pravilno suočio sa svojim problemom, bacio pilule i počeo mirno da spava. Vidiš li, kako se jednom dobrom pomišlju sve može dovesti u red?
Jednom prilikom sam putovao autobusom i kondukter je glasno pustio radio. Neki verujući mladići, rekoše mu da ima u autobusu i jedan monah, pa su mu nekoliko puta dali na znanje da treba da ga ugasi. Jednom, drugi put, ovaj ništa: još je pojačao muziku. „Pustite ga“, rekoh im, „ne smeta: drži mi ison dok pojem!’ A imao sam pomisao: „Da se, ne daj Bože, ispred nas dogodi saobraćajna nesreća, pa da su prinuđeni da u autobus prime unesrećene ljude, jednog sa slomljenom nogom, drugog razbijene glave, kako bih podneo taj prizor? Slava Tebi Bože, što su ljudi živi i zdravi i što čak i pevaju!“ Tako sam divno putovao pojući u sebi.
Daću vam još jedan primer da biste uvidele šta se sve može postići jednom jedinom dobrom pomišlju! Bio sam u Jerusalimu sa jednim poznanikom. Tamo je bio neki praznik. Praznovali su i neprestano vikali: „alala…ah!“ Prava propast! „Sa usklicanjem…“ (Ps. 46, 6), „uz kimvale s poklicima!“ (Ps. 150, 5)[1]’ Ko bi mogao da razume šta su vikali! To je trajalo celu noć. Moj poznanik se nervirao, izlazio na prozor, oka nije sklopio. A ja.eam s dobrom pomišlju spavao kao beba. Setio sam se Izlaska Jevreja iz Bgipta i to me duboko dirnulo.
Tako se i vi sa evim uvek suočavajte sa dobrim pomislima. Zalupe se, na primer, neka vrata. Kažite: „Ah, ne daj Bože,; da se nešto dogodio nekoj sestri, da se udarila i slomila nogu, da li bih spavala? Zalupila su se vrata, mora da je sestra imala neka posla.“ Ali ako jedna počne da osuđuje i kaže: „Zalupila je vratima! Kako je nepažljiva! Na šta to liči!“, ima li načina da se posle toga umiri? Onog trenutka kad primi takve pomisli, „pokvarenjak“ će u nju uneti nemir. Ili neka sestra može noću da čuje kako zvone budilnici. Zazvoni, na primer, jedan budilnik jednom, pa malo zatim ponovo. Ako pomisli: „Ta duša je preterano umorna, ne može da se probudi. Bolje da se odmori još pola sata više, pa.onda da vrši svoje pravilo“, neće se uznemiriti, niti nervirati što se probudila.
Ali ako pomisli na sebe što ju je probudio budilnik, možda će reći: „Šta se ovde dešava? Zar ne može ovde da bude bar malo mira!“ Zato kažem da nikakvo podvizavanje ne pomaže onako, kao dobra pomisao.
 
 
 


 
 
NAPOMENE:

  1. Na grčkom reči iz psalma liče na ono što je starac Pajsije čuo: „sv aHaHaudž(o…“ – en alalagmo; (Ps. 46, 6); „ksc ev kocJZaAhns, a^aHaucoi“ – ke en kimvalis alalagmu (Ps. 150, 5).

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *