NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DANAŠNJA CIVILIZACIJA – SPOLJAŠNJA BUKA I UNUTRAŠNJI MIR
 
Treba da poštujemo tihovanje drugih
 
Kada nismo mi uzrok buke, nije važno, Bog to vidi; Ali kada smo mi uzrok, onda to nije dobro. Zato uvek treba da pazimo da ne smetamo drugima. Ako neko ne želi da se moli, onda bar drugima ne treba da pravi „smetnje na vezama“. Kad biste razumele koliko veliku štetu nanosite drugome dok se moli, bile biste izuzetno pažljive. Jer, ako neko to ne oseti kao ličnu potrebu i uopšte kao pomoć, da bi to činio od srca i iz ljubavi, onda to oseća kao prinudu i čini iz poslušnosti, a to onda ne donosi dobar rezultat. Kada neko pazi da ne smeta drugome pod pritiskom, kao poslušnost, pa kaže: „sada treba da hodam ovako, da ne smetam, sada ne treba da hodam slobodno…“ to je mučenje! Cilj je da se to čini od srca, od radosti što se drugi moli, opšti sa Bogom. Koliko se razlikuje ovo drugo od onog prvog! Što god čovek čini od srca, raduje se tome, a to onda pomaže. A kada oseti kao prinudu da poštuje drugoga koji se moli, posle oseća i nekakvu bojazan. A kada čovek zaista poštuje drugoga, onda poštuje samoga sebe i onda sebe ne uzima u obzir, jer nema u sebi samoljublja, nego usrdnosti. Treba da se stavi na mesto drugoga. Ovako treba da razmišlja: „Da sam ja na njegovom mestu, kako bih hteo da se odnose prema meni? Da sam umoran, da se molim, da li bih voleo da se tako lupa vratima?“ Kada se staviš na mesto drugoga, stvari se menjaju.
Kako je nekada bilo lepo u opštežiteljnim manastirima! Tišina i mir! Imali su i sat.koji je otkucavao na svakih četvrt sata, da bi se svako sećao da treba da izgovara umnu molitvu. I kad bi neko zaboravio, čuo bi sat koji je otkucavao na petnaest minuta, pa bi ponovo počinjao sa molitvom. Sat je bio od velike pomoći. Oci su izgovarali molitvu i bila je tišina i savršeni mir u manastiru.
U opštežiću u kome sam bio na Svetoj Gori, bilo nas je šezdeset otaca i bilo je kao da je bio jedan jedini bezmolvnik. Svi su se umno molili. U crkvi su pojali samo njih nekolicina, većina se umno molila. Za vreme poslušanja isto tako. Svuda tišina! Nisu glasno razgovarali, ni vikali. U tišini su obavljali svoja poslušanja. Svi su se kretali bez ikakve buke, kao ovce. U manastiru se uvek nešto radilo, ali bez ikakve buke. Nije bilo kao sada,kada u opštežićima imaju određeno vreme za poslušanja, određeno vreme za tišinu…. vreme ćutanja! U moje vreme svako se kretao u skladu sa svojim poslušanjem.
Treba da zavolimo blagoslovenu pustinju i da je poštujemo, ako hoćemo da i ona nama pomogne svojim svetim spokojstvom, svojom slatkom tišinom, kako bismo se uspokojili, kako bismo „opustošili“ svoje strasti i približili se Bogu. Neophodno je mnogo pažnje da se slučajno ne bismo, sa strastima u sebi, saobrazili sa svetom pustinjom. To je velika zločestivost (kao kad bi išao na poklonjenje na svetu Golgotu uz muziku buzukija).

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *