NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DANAŠNJA CIVILIZACIJA – SPOLJAŠNJA BUKA I UNUTRAŠNJI MIR
 
Uništili su i mir Svetih Mesta
 
Nemirni svetski duh našeg vremena uništio je, na žalost, svojom tobožnjom civilizacijom čak i mir Svetih Mesta, koja unose spokojstvo i osveštavaju duše. Nemirni čovek nikada nema mIra. Nisu nigde ostavili ni jedno jedino mesto u miru. Čak su i od Svetih Mesta sada napravili!… Kako piše u žitiju Odšelnice Fotine[1] u pustinji u kojoj se podvizavala podigli su kioske; kantine!… u isposnicama u kojima se behu podvizavali toliki monasi, toliki svetitelji, Englezi su prodavali osvežavajuće napitke! Gotovo je sa pustinjom! Kuće, radioaparati, prodavnice, hoteli, aerodromi! Baš kao što kaže sveti Kozma: „Doći će vreme kada tamo, gde naši momci sada odlažu svoje kremenjače, cigani ostavljati violine!“ Hoću da kažem, tako smo i mi završili: tamo gde su se podvizavali, gde su svoje brojanice odlagali monasi, sada drže radioaparate i osvežavajuće napitke!… E, sve mi se čini, da ubrzo ni to nikome neće biti potrebno. Kako stvari stoje, sve mi se čini da se život bliži kraju. Završava se život, bliži se kraj ovome svetu.
 
Starče, ima li sada na Svetoj Gori još mirnih mesta?
 
– Ma odakle sada tamo mirno mesto? Stalno prave nove puteve kroz šumu! Automobili odavde, automobili odande! Čak su i na mesta koja su važila za pustinjačka i isposnička dovezli automobile. Pitam se šta traže ti ljudi u pustinji! Arsenije Veliki je u pustinji slušao kako šušti trska na povetarcu i govorio: „Kakva je to buka? Da nije zemljotres?“ Šta bi bilo da su Sveti Oci morali da gledaju ovo što se danas dešava!
Nekada su se monasi, koji su po poslušanju posluživali za trpezom, ili u gostoprimnici, mnogo umarali. Morali su da operu tanjire, da oribaju bakarno posuđe… Danas imaju pomagala, imaju razna savremena sredstva od kojih većina podiže buku. Sećam se, mi smo u opštežiću u velikim ćupovima donosili vodu sa jednog izvora, ručnom dizalicom, uz pomoć užadi, polako smo ih podizali do trećeg sprata. Sada pumpaju vodu motornom crpkom i stalno čuješ ono: „drn-drn“. Podrhtavaju zidovi, zveče stakla na prozorima! Da bar stave nekakav prigušivač. U vojsci, za vreme građanskog rata, prigušivačem sam prigušivao radio prijemnik, pa ga ni oni preko puta nisu čuli.
Jednog dana dođoše u moju keliju monasi iz jednog manastira i počeše vrlo glasno razgovarati. „Tiše malo“, kažem jednom od njih, „čuju nas svuda naokolo!“ Ali on ništa. „Tiše“ ponovo mu kažem. „Blagoslovi, starče“ odgovori mi on, „navikli smo da vičemo u manastiru, jer imamo generator i moramo da govorimo glasno, da bismo se čuli.“ Čuješ li? Umesto umno da se mole i govore tiho, oni viču na sav glas, jer imaju generator! A zlo je u tome što tako daju sebi oduška, kao neka današnja deca, i slušaju to drn-drn…, pa tako taj duh ulazi i u monaštvo. Dotle smo došli: to im se, znači, dopada.
Video sam jutros jednu sestru: ličila je na astronauta! Silazila je odozgo putem sa slamnim šeširom na glavi, maskom na nosu i kosilicom u ruci, sva ponosna! Astronauti se nisu ponosili toliko kada su se vratili sa meseca! Ubrzo čujem: vrrrr……. Pogledam, a ona kosi travu onom kosilicom! Ma nema više mesta gde se ne čuje nekakvo vrrr… Završi ona svoje, a onda dođe drugi, sa još jednim „vrrr“, i poče da ore! Išao je sa tim tamo, amo. Onda uzme drugu mašinu da izdrlja zemlju. Eto, šta nas je snašlo!
 
Ali, starče, kad već postoje mašine da nam olakšaju posao…
 
– O, samo da znate koliko ih ima! Samo izbegavajte, koliko god možete, izbegavajte ona bučna, izbegavajte buku. Buka nas izvodi iz manastira. Čemu vam služi ona tabla dole na kojoj piše „Isihastirio“ [u prevodu: „Tihovalište“]? Bolje napišite „Bučilište“, ili „Uznemiravalište“! Šta će nam manastir u kome nema tišine za tihovanje? Zar još niste shvatile koliko je slatko bezmolvije? Da ste to shvatile bolje biste me razumele i shvatile biste još ponešto. Da ste ikada okusile duhovne plodove bezmolvija, bilo bi svakako i pozitivnog nemira i više biste u duhovnom životu težile svetom bezmolviju.
 


 
NAPOMENE:

  1. Otšelnica Fotina rodila se 7. januara 1860, u Damasku u Siriji. Roditelji su joj bili Grci. Oko 1884. odlazi u pustinju preko reke Jordan. 1915. god. zbog Prvog svetskog rata, bila je prinuđena da ode u Jerusalim, gde je ostala do kraja rata. Potom je Otišla u pustinju zapadno od Mrtvog Mora, gde se podvizavala sve do svoje smrti. – Arhimandrit Joakim Specieris, Odšelnica Fotina, Kelija Sv, Besrebrenika, Novi Skit, Sv. Gora, 1994.

12 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *