NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DANAŠNJA CIVILIZACIJA – POJEDNOSTAVITE SVOJ ŽIVOT, DA IŠČEZNE TESKOBA
 
Pojednostavite svoj život!
 
Mirjani, kažu: „Kakve li su srećne sudbine oni što žive po palatama, i imaju sve udobnosti“. Ali su blaženi oni koji su uspeli da pojednostave svoj život i koji su se oslobodili iz omče ovosvetskog unapređivanja mnogobrojnih udobnosti i pogodnosti – što je jednako novim i većim nevoljama i nepogodnostima – i koji su se izbavili od strašne teskobe koja vlada u današnje vreme. Ako ne pojednostavi život, čovek se samo muči. A, ako ga uprosti, neće biti ni teskobe, ni napetosti.
Jedan Nemac, tamo na Sinaju, reče jednom prilikom malom beduinu, koji beše vrlo bistar: „Ti si bistar, možeš da naučiš da čitaš i pišeš.“ „A posle?“, pita ga beduin. „Posle ćeš postati majstor.“ „A posle?“ „Posle ćeš otvoriti servis za popravku automobila.“ „A posle?“ „Posle ćeš razviti taj servis.“ „A posle?“ „Posle ćeš angažovati druge da rade, i imaćeš mnogo osoblja.“ „Znači, kaže njemu na sve to beduin, imaću glavobolju, dobiću još jednu glavobolju, pa posle još jednu? Zar mi nije bolje ovako, kada mi je glava mirna?“ Većina glavobolja dolazi od ovakvih razmišljanja: hajde da uradimo ovo, hajde da uradimo ono. Da su te misli bile duhovne, čovek bi osetio duhovnu utehu i glavobolje ne bi ni bilo.
Sada i mirjanima naglašavam koliko je važna jednostavnost. Jer nije im potrebno sve to što čine, pa ih izjeda teskoba. Ja im govorim o prostodušnosti, skromnosti i o podvižničkom duhu. Stalno vičem: „Pojednostavite svoj život i nećete biti napeti“. A većina razvoda upravo odatle potiče. Posla je mnogo, ljudi imaju da pozavršavaju hiljadu i jednu stvar, i muti im se u glavi. Danas oboje roditelja rade, i otac i mati, a decu ostavljaju samu i napuštenu. Tu je zamor, nervoza, mala stvar izaziva velike svađe, i po automatizmu sledi razvod. Dotle stižu. A da su malo bili uprostili svoj život, bili bi i odmorni i radosni. Ta teskoba i ta napetost prava su pošast!
Jednoga dana obreo sam se u kući koja je sva blistala od raskoši i luksuza. I tako, kako nas je vodio razgovor domaćini mi rekoše: „Mi živimo u raju, dok drugi oskudevaju“. „U paklu vi živite“, kažem ja njima. „Bezumniče, ove noći uzeše dušu tvoju od tebe…“ (Luka 12,20), reče Bog bogatome. Da me je Hristos pitao: „Gde hoćeš da te stavimo, u zatvor ili u kuću kao što je ova?“,ja bih rekao: „U tamnicu“. Naime, zatvor bi mi pomogao. Podsećao bi me na Hrista, podsećao bi me na svete mučenike, sećao bi me na podvižnike koji življahu po rupama zemaljskim, sećao bi me na monaški život. Zatvor bi čak ličio malo i na moju keliju i radovao bih se. A ovo vaše, na šta bi me podsećalo i u čemu bi mi pomoglo? Upravo iz trg razloga zatvori me više uspokojavaju, na samo od bilo kog svetskog salona, nego čak i od ulepšane kelije monaške. Neka sam hiljadu puta pre u zatvoru, nego u ovakvoj kući.“
Jednom, dok sam boravio u Atini kao gost jednog prijatelja, on me beše molio da primim nekog porodičnog čoveka pre svitanja, zato što nije mogao u drugo vreme. Dođe on tako sav radostan i stalno proslavljaše Boga. Beše u njemu mnogo smirenosti i prostodušnosti, i preklinjaše me da se molim za njegovu porodicu. Ovaj naš brat tada imaše oko trideset i osam godina, i, u njega beše sedmoro dece. Njih dvoje supružnika, pa još roditelji ovoga čoveka, dakle ukupno ih jedanaestoro življaše pod jednim krovom, tačnije u jednoj sobi. Govorio mi je uz svu jednostavnost koja ga je krasila: „Kada stojimo, svi možemo lepo da stanemo u sobu, ali kada treba da polegamo, nije baš tako, malo je tesno. Slava Bogu, sada smo pod nadstrešnicom dozidali kuhinju, pa imamo više mesta. Mi imamo krov, oče, a ima onih koji žive pod vedrim nebom“. On po zanimanju beše varilac. Živeo je u Atini i svaki dan, pre svanuća kretao bi za Pirej, kako bi na vreme stigao na posao. Od stalnog stajanja i prekovremenog rada iskočile su mu vene na nogama i osećao je bolove, ali velika ljubav prema porodici činila je da zaboravlja na bol i na zdravstvene smetnje. Stalno je o sebi govorio sa nipodaštavanjem, kako nema ljubavi jer ne čini dobra dela kao hrišćanin, a sa druge strane stalno je hvalio svoju ženu i govorio kako ona čini dobra dela, zato što je, pored dece i njegovih roditelja o kojima se takođe brinula, išla i skupljala prljavu odeću starih ljudi iz komšiluka, prala je, spremala im kuće, a s vremena na vreme skuvala bi im i po koju supu. Na licu ovoga porodičnog čoveka ogledala se božanska blagodat. On je nosio u sebi Hrista i bio pun radosti, a soba u kojoj je živeo beše ispunjena rajskom radošću. A oni, koji u sebi nemaju Hrista, puni su teskobe. I da su u pitanju samo dva takva čoveka, ne bi im bilo dosta ni jedanaest soba. Ovo jedanaestoro ljudi sa Hristom u sebi, stali su u jednu sobu.
Ovako nešto biva čak i sa duhovnim ljudima. Naime, koliko god prostora da imaju, vidiš kako im je tesno, zato što se u njih još nije u svoj punoti smestio Hristos. Da su žene koje su živele u Farasi videle sav ovaj sjaj i luksuz koji danas postoji, čak i po mnogim manastirima, rekle bi: „Bog će baciti oganj da nas sažeže! Napustio nas je Bog!“. One su poslove obavljale za tren oka. Rano u zoru trebalo je izvesti koze, posle hajde da pospreme po kući. Kasnije bi išle do kapele van mesta ili se sakupljale po pećinama, i jedna bi, koja je bila pismena, čitala ostalim o svetitelju toga dana iz Sinaksara. Posle bi pravile na desetine metanija, izgovarajući umnu molitvu. A radile su i umarale se. Jedna žena tada je morala da zna da šije sve što je bilo potrebno za jednu kuću. A šile su sve na ruke. Šivaćih mašina za kućnu upotrebu bilo je malo, tek poneka u gradu. Po selima nisu ni postojale. U celoj Farasi možda da je postojala jedna kuća sa šivaćom mašinom. Šile su one svojim muževima sve od odeće, i tada je sve bilo udobno i komotno. A čarape su plele na ruke. Imale su ukusa, raspoloženja, a isto tako i dovoljno vremena zato što su živele jednostavno. Farasioti nisu gledali na sitnice. Živeli su monaškom radošću. A ako na primer pokrivač nije bio dobro prostrt, te je sa jedne strane malo visio nad krevetom, pa bi ko rekao: „Namesti ćebe“, odgovarali bi: „Da te to ne sprečava u molitvi?“
E, ovu monašku radost današnji ljudi ne poznaju. Misle da ne treba ni u čemu da oskudevaju, ili ne daj Bože da se muče. Da su ljudi razmišljali makar malo po monaški, da su živeli jednostavnije, bili bi mirni. Sada se samo muče. U duši im je teskoba i očajanje. „Taj i taj je uspeo zato što je sagradio dve višespratnice ili zato što je naučio pet jezika itd.! Ja nemam ni jedan stan, ne znam ni jedan strani jezik. Ah, izgubljen sam!“ Ima neko jedan auto, pa kaže: „Drugi ima bolji. Da uzmem i ja bolji“. I kupuje bolji, ali opet nema radosti, zato što treći ima još bolji auto. Kupi ti on još bolji, a posle saznaje kako tamo neki imaju privatne avione i opet se muči. Tome kraja nema. A neko ko nema auto, a Boga slavi, ima radost: „Slava Bogu, kaže, neka nemam auto; imam zdrave noge i mogu da hodam. Koliko li ljudi ima bez nogu, koji ne mogu da se sami pobrinu ni za svoje osnovne potrebe, ne mogu da idu u šetnju, potreban im je neko ko će se starati o njima, a moje su zdrave i čitave!“ Ili hromi koji kaže: „A šta je sa onima koji nemaju ni jednu nogu?“. I on ima radost.
Nezahvalnost i pohlepa velika su zla. Onaj kime vladaju materijalne stvari, njime vladaju napetost, potištenost i teskoba, zato što čas drhti da mu ne uzmu stvari, a čas da mu ne uzmu dušu. Jednoga dana dođe neki bogati čovek iz Atine, i meni će: „Oče, izgubio sam kontakt sa svojom decom; izgubio sam decu“. „Koliko dece imaš?“, pitam ga ja. „Dvoje, odgovara on. Odgajio sam ih na ptičjem mleku. Nije postojala stvar koju su poželeli, a da je nisu dobili! Čak sam im kupio i po automobil“. Iz razgovora se potom ispostavilo kako su po auto imali i on, i žena mu, i deca svako svoj. „Blagosloveni moj, rekoh mu, ti umesto da rešiš svoje probleme, ti si ih još uvećao. Sada ti treba jedna velika garaža za sve te automobile, jedan majstor i to da ga plaćaš četvorostruko da ti ih održava, a da ne pričam o tome da ste sada svi četvoro u stalnoj opasnosti da ne poginete. A da si pojednostavio svoj život, i porodica bi ti bila na okupu, i razumevali biste jedan drugog, i ne bi imao ovakvih problema. Sada nisu kriva tvoja deca. Ti si kriv zato što se nisi pobrinuo da drugačije vaspitaš svoju decu“. Jedna porodica četiri automobila, garaža, majstor itd! Neka i zakasni neko tamo gde ide. Sva ta udobnost je izrodila probleme.
Drugom prilikom, došao mi je u posetu jedan drugi čovek, takođe porodičan, bilo ih je petoro ukupno, koji mi reče: „Oče, imamo jedan automobil i sada razmišljamo da uzmemo još dva. Biće nam lakše“. „A jesi li razmišljao o tome koliko će vam biti teže?“ kažem ja njemu. „Jedan još i možeš da uteraš u neku rupu, a sa tri automobila kuda ćeš? Posle ti treba garaža i čitav magacin za gorivo. Imaćete trostruku opasnost. Bolje vam je da imate taj jedan i da smanjite svoje troškove. Imaćete vremena da gledate decu. Imaćete mir. Jednostavnost je sve u životu“. „Nisam o tome razmišljao“, odgovori on meni.
 
Starče, rekao nam je jednom jedan čovek da dva puta nije mogao da ugasi alarm na automobilu. Prvi put, zato što mu je muva ušla u auto, a drugi, zato što je on sam bio nepravilno ušao u kola.
 
– Mučenički je njihov život, zato što ne pojednostavljuju stvari. Komoditet većinom izaziva probleme. Ljudi u svetu dave su u stvarima. Natrpali su se raznoraznim udobnostima, pa su sebi zagorčali život. Ako čovek ne pojednostavi stvari samo jedna udobnost porađa gomilu problema.
Kada smo bili mali, odsekli bismo krajeve kalema od konca, u njega ugurali „osovinu“ i tako bismo napravili lepu igračku. Mala deca se više raduju jednom automobilčiću igrački, nego što se otac raduje kada kupi novi mercedes. Ako upitaš neku devojčicu: „Šta bi više želela, jednu lutku ili jednu višespratnicu?“ videćeš da će ti odgovoriti da više želi lutku. I na kraju krajeva, deca znaju šta je ispraznost ovoga sveta.
 
– Starče, šta najviše pomaže da čovek pojmi radost u skromnosti i jednostavnosti?
 
– Da se shvati dublji smisao života. „Ištite Carstva Božijeg…“ (Mt 6, 33). Odatle kreće jednostavnost i svaki dobar pristup.

9 komentar(a)

  1. Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
    Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
    Slava Bogu.

  2. Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.

  3. Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.

  4. Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.

  5. Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po“ receptu“Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz

    • Slava Bogu

      Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima „Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me“ Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
      I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
      Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
      Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
      Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
      Bog te blagoslovio.

  6. Vladimir

    Ja sam katolik, a volim pravoslavnu duhovnost…puno toga proizlazi iz misli, znam to jako dobro… misli su nam često napadnute zlodusima ( otac Tadej)…i…NEMA NEKE ZNAČAJNE IZMEĐU KATOLIKA I PRAVOSLAVACA, MI SMO BRAĆA. BOG VAS BLAGOSLOVIO!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *