NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DANAŠNJA CIVILIZACIJA – POJEDNOSTAVITE SVOJ ŽIVOT, DA IŠČEZNE TESKOBA
 
Skromnost u mnogome pomaže u monaškom životu
 
– Jesi li videla kako vam je gostinska soba postala lepša sa onim sivim prekrivačima? A i nije stajalo velikog troška.
 
Starče, kako će jedan monah znati da li nešto priliči ili ne za manastir?
 
– Treba da pođe od ovoga; da razmisli: „Šta sam i koje obaveze imam u životu koji živim?“ Vojsci priliči maslinasto-zelena boja. Manastiru crna. Ako bi u vojsci nosili crno, a u manastiru maslinasto-zeleno, to stvarno ne bi išlo. Ili, zamisli da se vi sada obučete u bele mantile kao bolničke sestre – uostalom, zar niste i vi sestre? – a one tamo da se obuku u crno, da prenose beznađe bolesnicima, pa da oni kažu: „Izgleda da je gotovo sa nama, samo nam to ne govore glasno“!… Ne ide, pa ne ide, šta da radimo! Dakle, nešto može da bude lepo, ali nije za monaštvo. I somot je lep, ali ako ja obučem mantiju od somota, nikako mi neće biti na čast, već će me ismevati. Vi da ne upotrebljavate crvenu i šarene boje. Ne pristoji vam!
 
Znači, starče, da sve bude bezbojno, bezukusno…
 
– E, tada će doći ukus. Ali, to treba razumeti. Ovu radost u jednostavnosti ljudi još nisu razumeli. Evo, ja u svojoj isposnici nakvasim malo metlu i skidam paučinu sa ugarene tavanice – i to radim jedan put u godini dana – a metla, tako kako je malo nakvašena, pravi neke divne oblike, talase crnobele po plafonu! Bude li to neko video, pomisliše da sam to namerno iscrtao. Ni ne znate koliko mi je to lepo.
Poznajem monahe koji nisu osetili duhovni, već svetski duh. Nisu osetili let duše od prostosrdačne radosti. U duhovnom životu mnogo pomaže skromnost i prostodušnost. Monah treba da ima ono što mu je potrebno i ono što mu priliči. Neka se ograniči na one stvari koje mu malo olakšavaju rad. Neka ne zapada u svetski duh. Na primer ćebe iz vojske služi svojoj svrsi. Nije sad potrebno da nam to ćebe bude izvezeno, ili u boji. Tako dolazi prostodušnost i duhovna visprenost.
Ako stalno donosiš monahu ponešto; uništio si ga. Jer čoveka odmara kada je slobodan od stvari. I sam monah, ako skuplja raznorazne stvari, sam sebe uništava. Meni kada tako šalju stvari, osećam težinu i želim da se oslobodim. Ili, ako u svojoj keliji imam nešto suvišno, osećam se kao da nosim kakvu tesnu potkošulju. I ako nemam kome da dam, bolje mi je da bacim. Međutim, čim dam drugome, osećam rasterećenje, slobodu. Jednom mi je došao jedan poznanik i rekao mi: „Starče, taj i taj mi je dao ove stvari da vam ih donesem i zatražio je da se pomolite za njega, ne bi li mu nestala napetost“. „Šta?! Njemu da nestane a na mene da pređe? Uzmi ovo sve nazad i beži odavde. Ja sam sada star; ne mogu da idem unaokolo i da delim[1] stvari“.
Sva ta pomagala koja ljudi imaju, umesto da pomažu monahu, porobljavaju ga. Monah treba da nastoji da smanji svoje potrebe i da pojednostavljuje svoj život. Drugačije ne može da postane slobodan. Jedno je čistoća, a drugo je luksuz. Ako monah želi da smanji svoje prohteve, tome veoma pomaže obavljanje više poslova sa jednim te istim predmetom. Na Sinaju sam imao jednu konzervu veličine kutije, i u njoj sam i čaj kuvao i kaše pravio. Šta mislite, kako čovek treba da živi?
U ranije vreme, u pustinji su se jele samo urme. Niti se vatra palila, niti je drvo bilo potrebno. Ja sam bio uzeo jednu metalnu kanticu od mleka, isekao poklopac i još malo od gornjeg oboda, i od tog suviška napravio nešto nalik drški. I mnogo je lakše praviti kafu ili čaj u tome. Na malom gorioniku za tili čas bude gotovo i jedno i drugo! Dok džezve – njima treba brdo plina dok se ne zagreju! A ovako, staviš malčice alkohola na malo vate i dok lupiš dlanom o dlan, kafa je gotova. A za osvetljenje nemam čak ni lampu. Noć provedem samo sa svećom.
Uopšte govoreći, sve što je jednostavno pomaže veoma. Imajte jednostavne a postojane stvari. Ono što je skromno i jednostavno, to i ljudi u svetu cene, a i monasima pomaže. Podseća na siromaštvo, na bol, na monaški život. Kada je car Georgije bio posetio Veliku Lavru, oci behu našli neki srebrni poslužavnik, i na njemu mu prinesoše posluženje. A car, čim spazi onaj poslužavnik, reče im: „Ja sam nešto drugo očekivao od vas; očekivao sam drveni poslužavnik. Ovi su mi dozlogrdili“.
Vi niste razumeli ovu sladost prostote. Jednostavnost odmara. Pogledaj kako se može napraviti lep čiviluk od jednog kalema. Veoma praktično! A vi razbijate glavu. Zakucali ste ovde jedan mali ekser za kačenje rase. A zid vam je okrečen. I ko god da okači ovde svoju rasu, posle mora da tare i da trlja! Kad ne razmišljate da je bolje zakucati nekoliko podužih eksera, da vam bolje posluži. Vidi samo koliki vam je zid, a nijednog eksera nigde! Ili, upotrebljavate drvene vešalice; One se prašnjave, drvo traži da se glanca itd. Umesto da uprošćavate stvari, i da ne gubite vreme, na kraju ga traćite. Hoćete da vam sve bude savršeno, zato se i mučite. Tražite savršeno u duhovnim stvarima. Nemojte trošiti svu svoju snagu na spoljašnju lepotu i uglađenost, već na uglađenost duše. Danonoćno da izgarate na usavršavanju duše. Ako sve svoje umeće korisno upotrebite na negovanje duše, radovaćete se u svojoj maloj duhovnoj palati.
 
Starče, neki kažu da su se po manastirima uvek nalazile najskupocenije stvari i da su oni održali civilizaciju u svetu…
 
– Verovatno misle na dragocenosti. A znate li odakle svi te dragocenosti? One su se sabrale nakon pada Carigrada. Prvobitno su se svi ti predmeti nalazili po palatama. Ali, posle, kako bi se sačuvali, ljudi su ih donosili u manastire. Kraljica Mara[2] na primer, malo-pomalo donosila ih je od sultana. Ili su ljudi pred smrt ostavljali manastirima ono što su imali, kako se ne bi izgubilo. Dakle, nisu manastiri nastojali na tome da uzimaju, već oni koji su u svom posedu imali ponešto, osećali su da su bezbedniji u manastirima i donosili ih. Svetogorskim manastirima opet, ljudi su ostavljali svoje imetke, kako bi narod imao hleba da jede, jer u ono vreme nije bilo domova za zbrinjavanje starih ljudi i siročadi, niti duševnih bolnica i humanitarnih ustanova. Davali su i zemlju, kako bi manastiri mogli pomagati one mirjane koji su bili u.nuždi. Tada se, naime, gledalo na daleko; materijalno se pomagao u ona teška vremena napaćeni narod, kako bi mu se potom moglo pomoći i duhovno. Kada bi siromasi dolazili.u manastire, monasi bi im davali poneki blagoslov, i ovi bi ženili i udavali svoju decu. Dakle, njihov cilj bio je da pomognu namučenom narodu, i iz tog razloga su se gradili i veliki objekti. Znaš li samo koliko su manastiri u vreme okupacije pomagali narod? Jako mnogo. I mnogi su vernici iz naroda nosili epitet „Karakalov“, zato što se za kuću koja je bila gostoljubiva i otvorena za svakoga gosta govorilo da je kao manastir Karakal[3]. Zato su se i praznici i slave slavile po manastirima, na dan nekog svetitelja, da bi siromašan svet mogao da okusi malo ribe. Da se malo provesele i da se duhovno okrepe. A danas, zašto bi danas bivali panađuri? Koji to svet danas treba da okusi ribe, kad niko ni za šta nije uskraćen?
 


 
NAPOMENE:

  1. Starac je stvari, koje bi mu donosili; delio drugim monasima, kojima su bile potrebne.
  2. Kraljica Mara (1418-1487) bila je kćer srpskog vladara Đurađa Brankovića (1375-1456), koji je bio drugi ktitor svetogorskog manastira Svetoga Pavla. Mara je bila udata za sultana Murata, oca Muhameda Osvajača, i podarila je Manastiru Svetoga Pavla darohraniteljnicu, mnoge mošti i svete predmete, U manastiru Svetoga Pavla i danas se čuva original njenog testamenta, u kojem ona zaveštava ovom manastiru sve svoje pokretnosti ko-je je imala.
  3. Jedan od dvadeset manastira Svete Gore.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *