NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DANAŠNJA CIVILIZACIJA – POJEDNOSTAVITE SVOJ ŽIVOT, DA IŠČEZNE TESKOBA
 
Teskoba je od nečastivoga
 
Starče, mirjanima koji žive duhovno, teško pada, kada se uveče kasno vraćaju sa posla umorni, da čitaju Povečerje i nije im svejedno.
 
– Kada se vraćaju tako kasno i kad su umorni, ne treba nikako da se prisiljavaju i sa napetošću da čitaju molitvu, već neka sebi sa usrdnošću kažu: „Ako ne možeš da pročitaš celo Povečerje, a ti pročitaj polovinu ili jednu trećinu“,a sledeći put neka pokušaju da se ne zamaraju mnogo na poslu. Neka se trude, koliko mogu, sa usrdnošću, i neka se pouzdaju u Boga, a Bog će dejstvovati. Um neka im uvek bude uz Boga. To je najbolji način promišljanja Boga [bogomislije].
 
– Kako, starče, izgleda u očima Božijim prekomerno podvizavanje?
 
– Ako se čini sa usrdnošću, čovek se tome raduje, raduje se i Bog svome usrdnom čedu. Ako se topi od ljubavi, iz njegovog srca teče med. A ako se susteže od sebeljublja [egoizma], muči se i pati. Jedan čovek, koji se samoljubivo trudio i prepun teskobe i napetosti upinjao dok je čitao molitve, rekao je: „O Hriste moj, mnogo su ti tesna ta vrata! Ne prolazim ja tuda!“. A da se trudio sa smirenjem, sigurno mu ne bi bila tako tesna. Svi oni koji svojeljubivo pristupaju postovima, bdenjima itd,, muče se i nemaju nikakve duhovne koristi, zato što mlate vazduh, a ne demone. Umesto da izagnaju iskušenja, primaju još i veća, i logično je da nailaze na mnoge poteškoće u svom borenju, i da osećaju kako se dave od napetosti. Oni pak, koji se mnogo trude, ali uz veliko smirenje i sa velikim nadama u Boga, njihovo srce se raduje a duša dobija krila.
U duhovnom životu potrebna je pažnja. Kada duhovne ljude pokreće sujeta, ostaje im praznina u duši. Nema punote, srca im ne dobijaju krila, i što više raste njihova sujeta, tim više raste i ona praznina u njima, i još više se muče. Tamo gde ima teskobe i očajanja, tamo je duhovni put klizav. Nemojte ni zbog čega biti napeti. Napetost dolazi od nečastivoga. Kada vidite napetost i teskobu, znajte da je tu svoj rep gurnuo „pokvarenjak“. Đavo nikada ne udara kontru, nego ako kod čoveka postoji neka težnja, ili sklonost, on ga pogura, kako bi mučio i zavarao čoveka. Na primer, osetljivog čoveka čini još osetljivijim. Kada imaš nastrojenje za metanije, on te tera da ih praviš mnogo više nego što možeš da izdržiš. Tako, ako su ti snage ograničene, osećaš izvesnu nervozu jer ne možeš da ih uradiš do kraja, te ti on tako zatim stvara teskobu koju u početku prati blago očajanje koje se potom produbljuje… Sećam se svojih početaka kao monaha; jedno vreme, čim bih legao da spavam, kušač mi je govorio: „Ti spavaš? Ustaj! Toliko ljudi trpi i u nevoljama je, tolikima je potrebna pomoć…“. Ja bih se dizao i pravio metanije, onoliko koliko sam mogao. Čim bih potom iznova legao u krevet, ponovo bi počinjao: „Toliki se muče a ti spavaš? Ustani!“ Ja bih se opet dizao. I tako, sve dok nisam dospeo dotle da kažem: „Ah, kako bi bilo dobro kad bi mi se noge odsekle! Imao bih opravdanje da ne mogu da pravim metanije“. Tako sam jedan Vaskršnji post na jedvite jade izdržao, upravo zato što sam primoravao sebe više no što sam mogao da izdržim.
Kada prilikom svoje borbe osećamo teskobu, treba da znamo da se ne krećemo u prostoru od Boga blagoslovenom. Bog nije tiranin koji bi nas davio. Svako treba usrdno da se podvizava, u skladu sa svojim mogućnostima, i da neguje u sebi usrdnost, kako bi se u njemu razvila ljubav prema Bogu. Tada će se naprezati iz usrdnosti, i tek će tada njegov trud, to jest metanije, post i ostalo, biti čisti izlivi ljubavi, i samo će tako čovek napredovati duhovno osokoljen.
Dakle, čovek ne treba da se podvizava sa bolesnim cepidlačenjem, pa da ga posle guši teskoba dok se bori sa pomislima, već treba uprostiti borbu i nadati se u Hrista a ne u sebe. Hristos je sav ljubav, dobrota i uteha, i On nikada ne guši, već je u Njega izobilan kiseonik, božanska uteha. Jedno je istančano duhovno delanje, a drugo bolesno cepidlačenje, koje guši dubokom unutrašnjom teskobom, što opet proizilazi iz spoljašnjeg primoravanja bez rasuđivanja i glava tako puca od glavobolje.
 
Starče, kakav pristup treba da ima čovek, koji po svojoj prirodi mnogo razmišlja i od svog mozga zahteva mnogo napora, da se ne bi umarao?
 
– Ako se čovek ponaša prostodušno, onda se ne umara. Ako u njega makar i malčice uđe sebeljublje, on se usteže, kako ne bi načinio kakvu pogrešku, i tako se umara. Nije to tako važno. Neka i učini poneku grešku i neka bude izgrđen. Ovo o čemu govoriš, može se opravdati, na primer, kod jednog sudije, koji se stalno susreće sa teškim predmetima i u strahu je da slučajno ne donese nepravednu presudu i tako postane uzrok kažnjavanja nevinih duša. U duhovnom životu javlja se glavobolja onda kada čovek nosi odgovornost, a nalazi se u bezizlaznoj situaciji, zato što neku odluku treba da donese, a ta odluka će sigurno biti na nečiji teret, a sa druge strane, ako ne donese nikakvu odluku, tada će drugi pretrpeti nepravdu. Znači, kada čoveka neprestano peče savest. Ti, čedo moje, pazi da ne činiš nikakvo duhovno delanje mozgom, već srcem. Isto tako, da ne pristupaš nijednom poslu bez prethodnog smirenog uzdanja u Boga, zato što ćeš se u suprotnom mučiti brigama i neizvesnošću, mozak ćeš zamarati i osećaćeš se duševno veoma loše. U preteranoj zabrinutosti se obično krije bezverje. Ali, isto tako preterana zabrinutost može proizilaziti i od gordosti.

12 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *