NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DANAŠNJA CIVILIZACIJA – DOBA MNOGIH UDOBNOSTI, JEDNAKO DOBA MNOGIH POTEŠKOĆA
 
I srca otvrdneše…[1]
 
Pošto su udobnosti, koje je opšti razvoj doneo ljudima, prevazišle granice, postale su poteškoće. Namnožile su se raznorazne mašine, i uvećalo se rastrojstvo. Od čoveka su napravili mašinu, dok sada mašine i svakojaka gvožđurija zapovedaju čoveku. Zato su i srca ljudi postala „gvozdena“. Sa svim tim pomagalima što postoje, ljudska savest ne može da se razvija. Ranije su ljudi radili sa životinjama i bili su milosrdni. Ako bi malo pretovario životinju, a ona jadna pokleknula, čovek bi se sažalio. Ako bi bila gladna i gledala te tužnim pogledom, srce bi ti se cepalo. Sećam se, kada se naša krava bila razbolela, i nama je bilo teško, zato što smo je smatrali članom porodice. Danas ljude služi gvožđurija, te su im i srca gvozdena. Ako se slomi neka šipka – nose je na zavarivanje. Pokvario se automobil – odmah kod majstora sa njim. Ako se ne može ništa učiniti, bacaju ga. Ne boluju za njim. Čovek ovako razmišlja: „Ma to je gvožđurija!“ Srce nikako ne učestvuje. Ali tako se razvija samoljublje, egoizam.
Danas čovek ne razmišlja o drugome. Ranije, ako bi preteklo od ručka, pošto bi se do sutrašnjeg dana jelo pokvarilo, ljudi su razmišljali i o ponekom siromahu. „Umesto da se pokvari, govorili su, bolje da dam nekom, siromahu“. Onaj koji je bio duhovno napredniji govorio je: „Neka prvo jede siromah, pa posle ja“. Danas sve stavljaju u frižidere i niti se sećaju drugoga koji ima potrebu. Sećam se, kada bismo imali dobar urod povrća i voća, davali bismo svojim komšijama – delili smo. Pa i šta bismo sa tolikim količinama. Vremenom bi se svakako pokvarilo. Danas imaju frižidere. „A zašto da damo drugima?“, kažu, „ostavimo u frižider i biće za nas“. Da ne pominjem to što čitave tone [povrća i voća] bacaju na đubrivo ili odlažu po deponijama, dok na milione ljudi negde drugde gladuje.
 


 
NAPOMENE:

  1. U ovom poglavlju vidi se podvižnički duh koji je starac imao kao podvižnik, i njegovo strahovanje da se ne promeni podvižnički Duh monaštva. Starac nije protiv kulture i civilizacije. On želi da naglasi kako civilizacija ne treba da upravlja nama, nego Mi njom. Posebno monah, govorio je, treba da vlada modernim pomagalima i da ih upotrebljava sa rasuđivanjem, kako bi mogao da upravi svoje snage ka duhovnoj borbi.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *