NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DANAŠNJA CIVILIZACIJA – MUDROST BOŽIJA I PRIRODNO OKRUŽENJE
 
Zagađenje i upropašćavanje prirodnog okruženja
 
Danas sunce čak i zimi zna da pripeče – rekao bi čovek da je na Sinaju – a to zato što su ljudi napravili rupe u vazdušnom omotaču. I da malo severac ne duva, ne bi mogao ni tren da stojiš na suncu.
 
Starče, šta će biti sa ozonom?
 
– Strpićemo se malo, dok se naučnici ne pokrenu i sa pet kila gipsa ne zapuše rupe!!!… Da, neka idu sad da zatvaraju rupe tamo gore… Videće da je Bog sve načinio dobro, sa toliko sklada, i reći će: „Blagoslovi, mi nismo činili dobro“. Molite se da se zatvori rupa koja je nastala u atmosferi. I tamo se jedna „čaša“ (v. Otkrovenje 15, 7) izlila – usahlo je drveće, osušile se biljke. No, Bog može sve to da uredi.
A da . vidite samo dokle doseže lukavstvo nekih, koji razmišljaju samo o tome. da zgrnu novac velikih bogataša! Kažu: „Otvorila se rupa u atmosferi – svet će nestati. Kako će da se spase svet? Nauka se pozabavila planom da se kopa u dubinu, da se siđe u zemlju, kako bi ‘ce izbeglo sunce“. A na kraju, pošto toga ne može biti, kažu: „Ima da krenemo da gradimo na mesecu; biće restorana, hotela, kuća i svet će tamo da ide. Ko hoće da obezbedi mesto na vreme, neka plati“! A u stvari sve je laž! Naime, šta to oni tamo mogu da grade? Tamo čoveku nema života. Jedan-dvojica otidoše i vratiše se, i to u onim „kavezima“. A neki veruju u sve to i plaćaju…
 
Starče, mnoge brinu izduvni gasovi i smog…
 
– Kada je reč o tome, treba da pritegnu direktore fabrika i da ih prisile da postave uređaje koji bi usisavali taj dim, ne bi li se ljudi malo spasili od gasova. A direktori fabrika, umesto što izvesnom sumom „sređuju“ nekog narodnog poslanika, kako bi im išli na ruku, nek’ zavuku još malo ruku u džep, i kupe propisan uređaj. Ranije nije bilo takvih gasova, tih oblaka dimova. Danas su sve zagadili i to smatraju progresom. Progres molim te lepo, a kuda vodi! Uništavaju ljudski rod. Samo li izađeš napolje, osećaš miris izduvnih gasova. Otvoriš li prozor, spolja sve ulazi unutra. I taj dim ničim ne odlazi, koliko god da pereš ruke. To nije bezazleno. Onaj iz dimnjaka sa kuća jednim nakašljavanjem odmah izlazi iz pluća, zato što u sebi nema ulja, dok se ovaj lepi na pluća.
U višespratnicama ljudi su stisnuti, jedni iznad drugih. Komšija istresa prašinu pravo na komšijin balkon. Jadan li je onaj na prvom spratu! K njemu dolazi sva prašina i đubre od drugih. On je taman raširio veš da se suši, ili otvorio prozor, a onaj drugi odozgo trese prašinu! Ne misli na drugoga. U staro vreme ove višespratnice smatrali bi za zatvore, za tamnice, kakve su u turska vremena bile u bedemima Soluna. Da, strašno! Onda su kuće imale svoja dvorišta, životinje, baštu, drveće i čitavo jato ptica bi se tu znalo skupiti.
 
Sada, starče, ni laste nemaju prilike da vide.
 
– Jesu li laste poludele da idu tamo? Jesu li sišle sa uma? Uskoro ljudi neće ni znati šta su to laste. U Americi na jednom univerzitetu, na odeljenju koje se bavi proučavanjem istorije Svetoga Pisma Staroga i Novoga Zaveta, naučnici, da bi razumeli šta to znači „žito“, zasejali su jedno čitavo polje pšenicom. Da bi shvatili šta je to „pastir“ i šta znači „ovca“, imaju jedno stado sa nekoliko ovaca i jednog pastira sa štapom! I to mi je Univerzitet!
Zagadili su čitavu atmosferu. Vidiš li, zimsko je doba, a smeće se oseća! Zamisli kako ima da bude na leto! I niko da se seti da avioni bace malo nekih sredstava protiv neugodnog mirisa. Na svu sreću te je Bog načinio cveće koje širi prijatne mirise. Sva ta množina i raznovrsnost cveća, velikog i malog, neutrališe taj smrad. Da nije bilo njihovog mirisa, na šta bi se vazduh osećao? Vidiš, samo od jedne crkotine na ulici čitava okolina smrdi! Kako li nas samo zbrinjava Bog! Da On nije brinuo o nama, o jadu bismo se zabavili! Zamisli samo da cveće ne postoji, pa lekovite biljke… One pokrivaju naš smrad, prekrivajući ga svojim mirisom.
Jednom me je pitao jedan čovek u mojoj isposnici: „Dobro, šta ti radiš ovde? Šta radiš danju, šta noću?“ Unaokolo upravo behu procvetali cvetni žbunovi, cela padina beše u cveću. Čitavim krajem širio se miris. „Ne znaš ti, kažem mu, šta me sve ne snađe dok ne zalijem i dok se ne pobrinem o svom ovom cveću! A vidiš li i noću na nebu koliko samo kandila imam da upalim! Ni ne stignem da ih sve upalim!“ Samo me je gledao! „Zar ne vidiš, nastavim ja, tamo gore noću kandila? To sve ja palim!!! Je l’ mogu da stignem? Uopšte nije jednostavno sve te svetiljke popaliti, naliti uljem!!!“ Jadničak se sav beše izgubio.
A i prskanje drveća je otrov. Jadne ptičice ginu li ginu. Ljudi polivaju drveće otrovima, ne bi li ih zaštitili od bolesti, a onda ljudi obolevaju. Sve truju. Zar nije bolje da stavljaju manje otrova, pa drveće koje se sasuši da zatrpavaju u zemlju i prave ćumur, umesto od zdravog? Pa zar neće ceo oblak pesticida ugroziti čoveka? Ovo je, posebno za malu decu, smrt. Zato se i rađaju bolesna. Rekao sam nekome: „Šta sad biva? Ubili ste insekte a sada ubijate ljude“. Prskaju cveće da bi ubili insekte, a ljudi obolevaju. Naći će oni i još jače otrove, i na kraju šta ćemo dobiti?
Dokazano je da su neki insekti koje su oni ubili zaprašivanjima ubijali neke druge. Sada ćemo mi gajiti ove da bi ubijali druge. Kako je Bog samo to lepo uredio! Tamo gde ima cvrčaka nema komaraca. Došao je kod mene jedan čovek koji je imao mali motor. Taj motor je pravio buku kao cvrčak, ali jaču i njime bi terao komarce. Sada ubijaju cvrčke koji su proizvodili i tako divne zvuke, a oni sada ono što je Bog stvorio rade uz pomoć mašina! Sve su poubijali: grlice, cvrčke… Danas je retkost čak i gavrana da vidiš. Uskoro ćemo gavrane držati u kavezima!…
Vi kada prskate drveće, pustite malo i Boga da pripomogne. Ako otrov i ne padne baš na svaki pedalj, ne smeta. Sva današnja pomagala ne pomažu čoveku u veri. Vidim kako i drugde zapitkuju: „Pojavio se otrov za to? Gde ga ima? U inostranstvu?“ I odmah na telefon, da ga poruče. Boga polako guraju u stranu i svetovni ljudi i kaluđeri. Ljudi nisu na prvo mesto stavili duhovni razvoj kako bi se sve osveštavalo. Zlo je u tome što i mi kaluđeri ne napredujemo malo više od mirjana u svom duhovnom razvoju.
 
Starče, ali maslinovo stablo izjeda crv.
 
– Vi da se molite uz brojanice da crv ode, a ne samo da prskate. Da stavite malo i Hrista tu. Uložićemo i malo truda da sve bude dobro, kao i u svetu, samo što mi monasi ne mislimo da treba da imamo neki drugi „svet“. Ne treba da se trudimo da radimo sve ono što rade svetovni ljudi, ili čak i više od njih, Gde je Hristos? Ne kažem ja da uopšte ne prskate voćke, ali i drugi vrše eksperimente. I kada je neophodno da se prska, da nosite maske. Bolje je da vam plod bude malo crvljiv, nego prskan. I nemojte mnogo da prskate; smanjite to. Molite se sa blagovernošću; čitajte prvi psalam[1] a drveće zalivajte malo i sa osveštanom vodicom. Kada živite ispravno, kišu[2] ćete imati i gusenica neće biti. Zbrinjavaće vas Bog. Potrebno je blagočestivosti i uzdanja u Boga.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Arsenije Kapadokijski čitao je prvi psalam dok je zasađivao drveće i ostalo, kako bi donelo dobar plod.
  2. Izrečeno novembra meseca godine 1990, za vreme velike suše.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *