NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
RAZGOVORI O DUHOVNICIMA – STARAC PAJSIJE
 
Sagovornik: Arhimandrit Nikolaj X. Nikolau, pisac duhovnih knjiga
 
Nikolaj X. Nikolau: Proveo sam pored starca Pajsija pet i po meseci, po svom povratku iz Amerike, gde sam proveo 8 godina. Rekoh mu ko sam, šta bih, otprilike želeo, jer nisam znao kakav bih tačno oblik dao svom prizivu i on me je primio k sebi sve dok nisam doneo odluku. I tako sam imao taj blagoslov da imam veoma bliski kontakt sa njim. Posle sam otišao u manastir Sv. Pavla.
 
K. J.: Ispričajte nam nešto iz tog perioda.
 
N. X. N.: Ispričaću poneki primer, nešto upečatljivo i lepo, a što, u isto vreme, nije mnogo poznato. Sećam se, jednom, šetali smo, bio je mesec mart, i bilo je prilično hladno, a bili smo udaljeni, otprilike, nekih 60 metara od njegove kolibe. Bio je sa nama još jedan monah. Kako smo se, dakle, približavali kolibi, video se iz daleka nekakav predmet, izgledao je kao nešto narandžasto. Razume se, sa te udaljenosti čovek ne može baš da razlikuje narandžasto od crvenog, ili žutog. A starac kaže: „Jesu li to doneli mandarine? Ko li ih je doneo?“ A nije se videlo ništa. Govorim vam o priličnoj udaljenosti. Kako je mogao da napravi razliku između mandarina i pomorandži? Bilo, kako bilo, približili smo se polako kolibi: zaista, neko je ostavio veliku kesu, punu mandarina. Starac reče: „Gle, mandarine! Kako ih volim! Zadržaću tri.“ I uzme tri mandarine. Onaj monah, koji je šetao sa nama, trebalo je da ode u jedan skit manastira Kutlumuš. Reče mu: „Uzmi ih ti i odnesi starom Josifu“ Bio je to jedan ostareli monah od 103 godine. Ali, pre nego što je ovaj krenuo, reče mu: „Ali, pre nego što pođeš, uzeću još dve.“ Tako je sada imao 5 mandarina. Pre nego što je monah otišao, reče mu: „Slušaj, ja sam nezasit, hoću još dve.“ I uze još 2 i tako ih je sada bilo 7. „Idi sada brzo, jer, koliko sam nezasit zbog svojih strasti ću ti uzeti sve.“ Monah ode, a nas dvojica sedosmo. Prođe nekih dvadeset minuta, kad, začu se – na dvorišnoj kapiji imao je malu gvozdenu alku, a to sigurno znate iz priče – udaranje alke po vratima. Kažem: „Da idem da otvorim, starče?“ On kaže: „Bolje nemoj. Ako je neko samo radoznao, pa je došao da me vidi, otići će. Ako ima potrebu i želju, naći će i strpljenja, ostaće i lupaće ponovo.“ Zaista, ostali smo da sedimo. Onaj čovek napolju, izgleda da je bio veoma razborit i pristojan. Nije odmah ponovo zakucao. Prođe pet, pa sedam minuta i on zakuca ponovo. Onda starac reče – a imao je na prozoru malu zavesu: – „Hajde, proviri, da te ne primete, i vidi ko je.“ „Ne vidi se ništa, starče.“ kažem. „Dobro“, kaže on, „zakucaće ponovo.“ Posle minut-dva, zakucaše ponovo. „Sada ću ja da idem da otvorim“ – reče. Ustade da otvori kapiju, a još sa vrata kelije viknu:
E! Momci, šta radite tamo? Uđite unutra, da vidimo i koliko vas je, da vas poslužimo.
Kada su ušli, bilo ih je tačno sedmorica.
 
K. J.: Gledao ih je kako dolaze?
 
N. X. N.: Uđe i on i dade im onih 7. mandarina, svakome po jednu. Tog, tako prostodušnog, ali, mogao bih reći, punog duha spokojstva delovanja i ponašanja, sećam se kao primera, koji nije na mene ostavio toliko snažan utisak, koliko me je uspokojavao ukazujući na njegovu božansku dimenziju.
 
K. J.: U tome ste, veoma živo, mogli da vidite: „Živi Gospod Bog i počiva u svetima Svojim“.
 
N. X. N.: Na kraju krajeva, gospodine Joanidis, sveti čovek i jeste onaj ko nas svojim životom podstiče da slavimo Boga.
 
K. J.: Svakako.
 
N. X. N.: Da kroz njega prolazimo do Boga. Da se ne zadržavamo na njemu i da kažemo: „Bože moj, blagosloveni takvi ljudi, još živiš, još se pokazuješ, neka je slavljeno ime Tvoje…“
 
K. J.: Mnogo puta, u oni koji nam nanose bol mogu da nas odvedu do slavoslovlja.
 
N. X. N.: Tako je.
 
K. J.: Hteli ste još nešto da kažete.
 
N. X. N.: Da kažem još nešto? Vi ste, čini mise, duhovno nezasiti.
 
K. J.: Možda.
 
N. X. N.: Dođe jedan momak onamo, u metoh Uspenja, i reče mi: „Oče, hoću da razgovaram sa tobom.“ Kažem mu: „Uđi.“ Uđe on i kaže mi: „Ja sam ateista i čuo sam da si ti obrazovan. Hoću nekakav naučni dokaz o postojanju Boga.“ Ja mu kažem: „Znaš li integrale?“ A on odgovori: „Ne, ne znam.“ „Šteta, zato što znam jedan dokaz sa integralima.“ Integrali su jedna metodska jedinica iz matematike. Nije shvatio zašto sam mu to rekao. Malo je pocrveneo, a ja mu rekoh: „Slušaj, reći ću ti: Bog se ne dokazuje, niti pronalazi. Bog se otkriva. Znaš li to?“ „Ne, to čujem prvi put.“ Upitah ga: „Kako se zoveš?“ „Serafim.“ „Ma šta kažeš! Lepo ime! Čuj, reći ću ti nešto. Imam jedan predlog za tebe. Pošto te toliko zaokuplja to što ne veruješ u Boga, i smeta ti, ne treba da dolaziš kod nas obrazovanih. Otidi kod jednog Božijeg čoveka, kod čoveka koji se zaista odrekao ovoga sveta. Tako ćeš razumeti onaj drugi svet. Idi kod njega i Kaži mu to isto što si meni rekao. Jesi li bio na Svetoj Gori?“ „Imam u planu da odem.“ „Pomoći ću ti da odeš.“ „Ići ću kod nekog starca Pajsija, tako su mi rekli.“ „Idi i postavi mu to isto pitanje. Ali mu nemoj reći da ti da naučni dokaz, nego mu reci: „Oče, ja sam ateista, hoću, ali ne mogu da verujem i to me izjeda i muči. Čuo sam da si ti mudar čovek, pa te molim, dokaži mi da postoji Bog.“ „Uh“, reče, „oče, ja ne mogu da idem, zato što se… bojim!“ „Čega se bojiš? Da te ne pojuri? Pa i ako te pojuri, on je starčić, potrčaćeš malčice i ti, pobeći ćeš.“ „Ne mogu, oče.“ „Ne boj se. Samo idi. Nisu ti ljudi takvi kako ti misliš. Ja znam zašto ti to kažem.“ I onda sam ga uputio kako je najbolje da priđe starcu. I momak zaista ode. Bilo je posle podne kada je onamo stigao. Pred kućicom su bila još četvorica koji su čekali, a otac Pajsije je, u jednom ćošku, na drugoj strani dvorišta, sedeo i razgovarao sa nekim momkom. Sede on, dakle, sa onom četvoricom da pričeka. Posle nekih 10 minuta, kako mi je on sam pričao, otac Pajsije završi razgovor, pozdravi onog momka sa kojim je razgovarao, priđe im i reče: „E, momci, jeste li se poslužili? Jeste li uzeli malo ratluka? Jeste li popili malo vode?“ „Ne treba“, rekoše, sa tipičnom konvencionalnom pristojnošću, onako kako smo mi u svetu navikli. Serafimu klimnu glavom i reče mu: „Dođi ti ovamo, momče.“ Pođe; tako, Serafim, nije mu se ni predstavio, a starac mu reče: „Slušaj, doneću bokal vode, ti drži ratluk i da ti nešto kažem: razumem da neko bude ateista. Ali da neko ima ime anđela i da bude ateista, to još nije bilo.“
 
K. J.: To je zapanjujuće.
 
N. X. N.: Momak se presekao. A onda reče: „Oče, mogu li nešto da vam kažem?“ „Slušaj, danas imam mnogo posetilaca. Pođi gore u Kutlumuš, u manastir, da prespavaš, pa ćemo da razgovaramo. Vidiš, zima je, brzo će zaći sunce.“ Momak ode u Kutlumuš, ali nije mogao da se umiri. Kako je samo doznao njegovo ime? Gledao je ima li negde telefonski kabel, da mu nisam ja telefonom javio. Sledećeg dana, ustade u ranu zoru, i reče sebi: idem ponovo. Čim su otvorili manastirsku Kapiju, on odmah siđe do kelije starca Pajsija. Lupao je, lupao, ali uzalud. Reče sebi: „Sačekaću još malo, pa ću ponovo da kucam.“ Zakuca ponovo, a onda, odozgo sa brda čuje ga starac Pajsije, koji nije bio u keliji, i, ne pogledavši ga, reče mu: „E, momče, šta radiš tu tako rano?“ „Ali, oče, hoću da razgovaramo.“ On ga upita: „Zbog čega si došao na Svetu Goru?“ Na to pitanje, pričao mi je, kasnije, momak, srce mu se sasvim umiri. „Zaista“, pomisli u sebi, „došao sam na Svetu Goru da nađem Boga. Na licu ovoga čoveka otkrio sam Boga.“ A glasno upita starca: „Šta da radim sada?“ „Idi da nađeš dobrog duhovnika i da se ispovediš i da započneš novi život.“ Govorio mu je starac, vičući sa brda. Tako momak ode. Ovo je, mislim, na izvestan način, veoma upečatljiv primer, veoma jednostavan, ali, verujem, pun blagodati.

12 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *