NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DANAŠNJA CIVILIZACIJA – MUDROST BOŽIJA I PRIRODNO OKRUŽENJE
 
Ljudi su izgubili strpljenje
 
Starče, zašto danas nema strpljenja?
 
– Današnje stanje nikako ne pomaže svetu. Nekada je život bio miran i ljudi su bili mirni, i bili su veoma izdržljivi u strpljenju. Danas je sva ova žurba koja je ušla među svet učInila ljude nestrpljivima. Nekada je čovek znao da će paradajz jesti krajem juna i to mu nije stvaralo brige. Čekao bi avgust da pojede lubenicu. Znao je da će tada i tada probati smokvu i tad i tad okusiti dinju. A danas šta se dešava? Upreće se da donese paradajz iz Egipta ranije; ne gode mu više pomorandže koje imaju iste vitamine. „Ama čedo moje, strpi se malo i jedi sada nešto drugo“. Ne, on će ti pošto-poto za Egipat da donese paradajz. A drugi na Kritu, čim to videše, stadoše podizati staklene bašte, ne bi li ranije dobili paradajz. I tako, na kraju su staklene bašte nikle na sve strane, samo da bi se i zimi jeo paradajz. Ubijaju se od posla, samo da naprave staklenu baštu sa svim mogućim vrstama biljaka, kako bi u sva godišnja doba imali svega, kako ne bi čekali!
U redu dovde. Ali, oni idu i dalje! S večeri paradajz je zelen, a s jutra i crven i sav nabrekao! Grdio sam jednog ministra, govoreći mu: „Recimo da staklenici prolaze. Ali da se ubrizgavaju hormoni, ne bi li u jednoj noći sazrela i voćka i paradajz i sve živo, pa da onda one jadnike, koji već imaju neki hormonski problem, zadesi još gore zlo?! E, to stvarno ne razumem“. I životinje su osakatili. Šta da kažem za piliće i za telad? One kojima je četrdeset dana, s hormonima ih „narastu“ do šestog meseca. A čovek sve to jede. I može li imati ikakve koristi? Stalno, stalno hormoni, kako bi krave davale što više mleka, i na kraju proizvođači ne mogu da plasiraju toliku količinu na tržište. Posle ti dođu štrajkovi, prosipaju mleko po ulicama jer mu pada cena, a svet pije mleko sa hormonima. A da su sve to ostavili onako kako im je to ostavio Bog, sve bi uredno teklo svojim tokom i pili bi zdravo mleko. I sa tim injekcijama sve je bezukusno. Bezukusne namirnice, bezukusni ljudi, sve bezukusno! Tako sad ni njihov život nema ukus. Ako upitaš mlade danas: „Šta vas najviše odmara?“, odgovoriće ti: „Ništa“. A momak samo takav. „Šta ti pričinjava zadovoljstvo da radiš?“ „Ništa“.
Dokle samo može stići čovek. On misli da će svim tim što radi Boga popraviti. Od noći prave dan, samo da bi kokoške nosile jaja. A i ta jaja kakva su?! Da je Bog stvorio mesec takvim da sija kao sunce, ljudi bi sišli sa uma. Iako je Bog stvorio noć da bi se ljudi odmorili, vidi gde su sad oni stigli.
Ljudi su izgubili spokojstvo. I staklenici, i ta ubrizgavanja hormona i sve ostalo, sve je to takođe doprinelo tome da svet izgubi strpljivost. Ranije se znalo koliko sati hoda je potrebno da se stigne do tog i tog mesta, I znalo se – onaj koji je imao izdržljivije noge, prevaliće put malo brže. Posle su izmislili kočije. Malo kasnije automobile, pa avione i tako redom. Stalno se upiru da nađu što brže prevbzno sredstvo. NačiNili su i neke avione,[1] kojima iz Francuske db Amerike stižeš za tri sata. Ali, ljudi moji, kada čovek tolikom brzinom menja klimu, ma i sama ta promena ima da ga ošamuti. Žurba, žurba, stalno žurba… Uskoro će čoveka turati u metak, povlačiće okidač, metak će izletati, rasprskavaće se u paramparčard a iz njega će izlaziti jedan blesan! Može li biti drugačije? Dotle će stići. Prava ludnica!
 


 
NAPOMENE:

  1. Starac misli na supersonične putničke Konkord avione, velikog dometa.

12 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *