NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA – BESTIDNOST I NEDOSTATAK POŠTOVANJA
 
Poštovanje starijih
 
Starče, često ružno govorim sa starijima. Shvatam da sagrešujem i to ispovedam.
 
– Kada to razumeš i ispovediš, malo po malo ćeš se smučiti sebi, u dobrom smislu, smirićeš se, i tada će doći blagodat Božija, a ova ružna navika će nestati.
 
Starče, ponekad se šalim i zadirkujem sestre iz ljubavi, ali se plašim bezobrazluka.
 
– Ne može tako, ti si još mlada! U jednoj porodici, odrasli su ti koji zadirkuju decu i sa njima se šale, a ne mali sa odraslima. Tako se raduju i mali i veliki. Ne ide da jedno dete iskušava oca ili majku. Ne ide da jedno dete zadirkuje dedu ili baku. Zamisli da neko dete, iz čista mira, krene da golica oca po vratu? Drugo je kad odrastao začikava dete, ono se raduje i zadovoljno je. Tako i odrastao postaje kao dete i zajedno se raduju.
 
Starče, kada svoje mišljenje kažem nekom starijem o nečemu za šta mi pomisao kaže da nije ispravno, a on se tome usprotivi, treba li da se sa njim saglasim?
 
– Ne, ne treba se saglasiti sa nečim što je zlo. Treba da kažeš ono što je ispravno, ali na lep način. „Možda to ipak ide ovako? Kažem to kao svoje mišljenje“. Ili da kažeš: „Imam ovakvo mišljenje“. Tako se, kao magnetom, privlači blagodat Božija. Ima i onih koji po navici, a ne iz svrsishodnosti, iznose svoje mišljenje na bezobziran način. U svakom slučaju, kako bilo da bilo, treba poštovati starije. Ali i stariji, na neki način očekuje poštovanje. I ako i ima nekih grešaka, ima i svojih dobrih strana, ima iskustva, itd. Ti, kada te pitaju, kaži svoje mišljenje smireno i sa poštovanjem, i nemoj pri tome u sebi da veruješ da je baš onako kako ti kažeš, jer drugi može da zna nešto što ti ne.znaš ili o čemu nisi razmišljala. Kada je neko mlad, onda, kada na primer, čuje raspravu o nekoj stvari, i misli da je ono što on o tome misli najispravnije, ako vodi računa o sagovorniku, treba da kaže: „Izgubio sam misao“. A ako je sagovornik neko ko je po godinama stariji, treba da kaže: „Prošla mi je umom jedna bogohulna pomisao“. Ako neko kaže i nešto što je tačno, ako to pri tom nije primereno, to što kaže je drskost.
 
Kada govorite o starijima, mislite li na godine ili na duhovni život?
 
– Uglavnom na godine. Jer, vidiš, onaj ko je uznapredovao u duhovnom životu, poštuje onoga ko je po godinama stariji od njega.
 
Starče, da li je prirodno da čovek više poštuje nekoga ko je mlađi ali je duhovno više napredovao, od nekoga ko je stariji ali je napredovao manje?
 
– Ne, ovo nije pravilno postavljeno. Ako je neko stariji, treba ga poštovati makar zbog godina. Starijeg ćeš poštovati zbog godina, a mlađeg zbog duhovnosti. Kada postoji poštovanje, tada i mlađi poštuje starijeg i stariji mlađeg. U poštovanju je ljubav. Apostol Pavle kaže: „Podajte svakome što ste dužni: kome porezu – porezu, kome čast čast“ (up. Rim. 13, 7).
 
Ako mlađi prigovaraju starijima, da li je to zlo?
 
– Ovo je tipično za današnju mladež. Ali Pismo nam govori: „Ako ti zgreši brat tvoj idi i pokaraj ga nasamo“ a ne kaže: „Ako ti zgreši otac tvoj“ (up.. Mt, 18, 15). Današnja omladina razmišlja sa protivljenjem, ne shvatajući to. I takav način razmišljanja smatraju prirodnim. Govore bestidno i kažu ti: „Rekao sam jednostavno“. Oni su pod dejstvom duha ovoga sveta, koji ništa ne poštuje. Nema poštovanja u odnosu mlađih prema starijima, i mladi ne razumeju kakvo je ovo zlo. Kada mlad čovek bez poštovanja govori starijima, da bi tako navodno izrazio svoju ličnost, šta očekuješ? Potrebno je mnogo pažnje. Savremeni duh ovoga sveta, kaže. „Ne slušajte roditelje, ne slušajte učitelje, itd“. Zbog toga najmlađa deca danas postaju gora. Još veću štetu trpe naročito ona deca čiji roditelji ne shvataju koliko zlo im čine time što im se dive i smatraju ih izuzetnim, kad govore bestidnosti.
Tako su jednom u Kolibu došla dva dečačića od osam – devet godina, zajedno sa svojim ocem. Uzeo sam ih jednog levom, a drugog desnom rukom. Tamo je bio i jedan moj poznanik,ikonopisac, dobar dečko i dobar umetnik – za jedan minut može da nacrta nekoga. „Dionisije, rekoh mu, nacrtaj decu ovako kako sedimo zajedno“. „Da vidimo, reče, da li ću uspeti, pošto su nemirni“, Uze list hartije i poče da crta. Kad će jedan od dečaka: „Da vidimo bre budalo, šta ćeš uraditi!“ i to pred drugim ljudima. Mladić se uopšte nije uznemirio. „Takva su današnja deca, oče“, reče mi i nastavi da slika. A meni krv navre u glavu. A njihov otac sedi, kao da se ništa nije dogodilo! Da tako kaže čoveku od trideset godina, a on ih slika! Bezobrazluk, nepoštovanje, bezbožnost i još mnogo što šta! …Strašno! A posle će neko od takve dece hteti da postane monah. Koliko je truda potrebno da takvo dete postane dobar monah! Kad majke ne vode računa, uništavaju svoju decu. Majke su tu najodgovornije. U Rusiji, ako se nešto i promenilo, to je zato što su se majke krišom držale vere i blagočestivosti i što su na taj način pomagale deci. Dobro je da još uvek ima malo kvasca među hrišćanskim porodicama inače bismo se skroz iskvarili.
 
Mogy li takva deca, starče, kada odrastu, ako žele, kasnije da se promene ili da postanu monasi?
 
– Ako poveruju da nije dobro ono što su činili, Hristos će im pomoći. To jest, ako u čoveka uđe dobra uznemirenost, onda prima (blagodat). Ali, ako smatraju da imaju pravo, i govore igumanu ili igumaniji: „Kakvu diktaturu imamo ovde? Ko je čuo za ovako nešto u današnje vreme?“, kako će se ispraviti? Dospevaju poneki kaluđeri dotle da mi govore ovakve gluposti.
Malo po malo, poštovanje se sasvim gubi. Dolaze u Kolibu mladi, pa posedaju jedni preko drugih, a stariji nemaju gde da sednu. Drugima je, opet, iako vide da su panjevi malo dalje, teško da odu da ih donesu, da bi seli, Ja treba da im donesem. I gledaju me kako ih vučem’ a ne dolaze da ih uzmu. Hoće da piju vode, a neće da odu da sami uzmu. Treba ja da im donosim i po drugi put. Ne, zaista, to ostavlja na mene veliki utisak – tako veliki i snažni momci – dolaze po njih tridesetoro u društvu, gledaju me kako donosim kutiju ratluka i bokal vode, kako vadim čaše da ih postavim, nosim i drugu kofu vode da im ugodim, gledaju kako hramljem i ni da se pomere. Misle da kao kad odu u restoran ili u hotel pa im dođe konobar, da tako i u Kolibi ima konobara. Pet šest puta sam učinio ovo: potrudim se, donesem vode i prospem je pred njih. „Da vam ja neprestano i donosim vode, momci, rekoh im, to vam neće pomoći!“.
U gradskom prevozu, gledaš mlade kako sede, a stari stoje: Mladi sede prekrstivši noge, a odrasli stoje, kako bi ustupili mesto nekom još starijem. Ali mladi se ne daju. „Platio sam, kaže, za ovo mesto“, i nastavlja da sedi ne izvinjavajući se nikome. Kakav je duh nekada vladao! Žene su sedele sa desne i leve strane ulice, a kada naiđe sveštenik ili neko stariji, ustajale su, i deca njihova su se ovome učila.
Koliko puta se naljutim! Stariji, ozbiljni ljudi sa zvanjima, razgovaraju, a deca ih bezobrazno prekidaju u razgovoru da bi pričala gluposti, I to smatraju uspehom. Ja im dajem glavom znake da prestanu – ništa od toga. Treba da ih posramiš da bi prekinuli, drugačije ne ide! Nigde u Pateriku (=Otačniku) ne stoji da mladi tako govore. Starečnik govori: „Reče starac“, a ne: „Reče mladić“. Nekada mladi nisu govorili pred starijima i bili su srećni zbog toga. Nisu čak ni sedeli Tamo gde sede odrasli. Imali su suzdržanosti, strahopoštovanja rumeneli bi kada bi razgovarali sa nekim starijim. A ako je neko dete ružno govorilo svojim roditeljima, nije smelo da izađe napolje od stida. I na Svetoj Gori, ako neko nije imao sedu bradu, nije se peo za pevnicu. A danas vidiš (kako poju) i iskušenici i oni koji još nisu ni iskušenici! … Na stranu sve to, ali bar da nauče da se ophode sa poštovanjem i blagočešćem.
Možeš videti i učenika Atoniade, kako se obraća rektoru, koji je i vladika: „Preosvećeni rektore, da govorimo kao jednaki“. Eto dokle se stiglo! Zlo je što ti kaže: „Zašto, šta sam rekao? Ne shvatam“. Ne kaže: „Oprostite, imam li blagoslov da Kažem jednu reč? Može da bude i besmislica“, nego reč po reč kao da to nema nikakvog značenja: „Tvoje mišljenje i moje mišljenje“, shvataš. Ovaj duh je nažalost ušao i u duhovni život monaštva. Čuješ iskušenike kako govore: „Rekao sam to starcu, a on me ne razume! Ponovio sam sam mu to nekoliko puta.“ „Dobro, kako si mu to ‘ponovio’?“ To je kao da kažeš: „Starac se nije popravio“. „Zašto, kaže, ne mogu da iznesem svoje mišljenje?“ Da skočiš u vis od takvih stvari. I na kraju ti kaže: „Ožalostio si se? Oprosti“. Oprostiću mu, ali ne zbog toga što je rekao, već zbog toga što mi je krv jurnula u glavu!

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *