NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA – NOVA POKOLJENJA
 
„Ne dirajte decu!“
 
Starče, šta će biti sa decom koja danas odrastaju bez discipline?
 
– Njima je malo toga olakšano. Roditelji koji ne razumeju značaj discipline ostavljaju deci na volju, i na kraju od njih stvaraju propalice. Ti kažeš jednu reč, a oni tebi pet bezobraznih! Takvi mogu da postanu kriminalci. Današnja mladež je sasvim raspuštena. Sloboda! „Ne dirajte decu!“ A deca kažu: „Gde još postoji ovakav režim?“ Nastoje stoga.da se bune, da ne slušaju roditelje, da ne slušaju učitelje, da ne slušaju ništa, da ne čuju nikoga. Ovo im olakšava njihov cilj. Ako od dece ne stvaraju buntovnike, kako će ta deca kasnije da unište sve sisteme vrednosti? Vidiš, jadnici su gotovo demonizovani.
Ako se sloboda ne razvija u duhovnom životu, da li će se razviti u životu ovoga sveta? Čemu im takva sloboda? To je propast. Zato i sa državom ide onako kako ide. Mogu li današnji ljudi da razvijaju slobodu koja im je data? Sloboda, ako je čovek pravilno ne upotrebljava je katastrofa. Svetski razvoj sa ovom ogrehovljenom slobodom doneo je duhovno ropstvo. Duhovna sloboda je duhovno potčinjavanje volji Božijoj. I vidiš, poslušnost je sloboda, dok je kušač, međutim, iz svoje zlobe predstavlja kao ropstvo i deca se tome suprotstavljaju, naročito u naše vreme, u kome su zatrovani duhom buntovništva. A prirodno, umorni su mladi i od raznih ideologija dvadesetog veka, koje na žalost i dalje uništavaju lepotu prirode Božije i Njegovih stvorenja, ispunjavajući ih teskobom i udaljujući ih od radosti, od Boga.
Znate li šta smo pretrpeli kada smo otpušteni iz vojske? Da se to dogodilo današnjoj omladini, sve bi ih slomilo. Bila je 1950-ta kada se završio gerilski rat. Mnoge klase vojnika su bile otpuštene u isto vreme. Neki su u ratu bili četiri i po godine, neki četiri, neki tri i po. I zamislite, nakon svih tih muka, stigosmo u Larisu, otidosmo u Tranzitni centar, ali je tamo sve bilo puno. Onda odemo do hotela. Ali ni tamo nisu želeli da nas prime, čak i da platimo. Kažu ti: „Vojska! Gde ćemo s njima? Usmrdeće nam ćebad!“ Bio je mesec mart, bilo je hladno! Srećom, jedan oficir nas je spasao – da je živ i zdrav! Otišao je i saznao kad kreću vozovi, kada premeštaju vagone itd. Dogovorio se i smestio nas u vagone! „Noću će ih, reče, premeštati, ali nemojte da se plašite – tek ujutru će da krenu“. Celu noć smo se klackali. Napokon stigosmo u Solun.:Neki koji su bili odatle otidoše svojim kućama. Mi ostali odosmo u Tranzitni centar, ali je i tamo sve bilo puno. Odemo u hotele, i tamo ništa! Molio sam ih u hotelu: „Dajte mi jednu stolicu da sedim unutra i platiću vam duplo nego što košta soba sa krevetom!“ „Ne može!“, kažu mi. Možda su se plašili da će neko videti kako Drže vojnika da sedi na stolici pa da će ih tužiti. I ostalo je samo da odeš napolje, i da noć provedeš stojeći naslonjen na zid! I mogao si da vidiš po trotoaru su bili jadni vojnici, pred hotelima, naslonjeni na zidove! Po svim trotoarima bilo je vojnika, kao da su na paradi! Shvataš? Da su se današnji mladi našli u takvoj situaciji, spalili bi i Larisu i Solun i celu Tesaliju i Makedoniju! Ovde gde danas nemaju nikakvih teškoća, pogledaj šta rade! Demonstracije, uništavanja… A ona jadna omladina tada, nije imala nikakvu računicu. Osećali su svakako izvesnu gorčinu, ali uopšte nisu pomišljali da učine nekakvo zlo, iako su imali da pretrpe velike nevolje i da budu napolju na hladnoći. Osakaćeni u ratu – kolika je to žrtva ovih jadnika! – a nakon toga, kao poslednje „hvala“, bilo je da spavaju napolju. Pravim malo poređenje, kakvi su bili mladi nekada a kakvi su sada… Svet se tako izmenio, a ni pedeset godina nije prošlo.
Današnja mladež je slična junetu koje je vezano na livadi i koje udara nogom, otkine ular, ruši ogradu i počne da trči, ali se saplete, grozno povredi nogu, da bi ga na kraju zaklale divlje zveri. Obuzdavanje je od pomoći, kada je dete malo. To se vidi, kada se recimo uspne na zid i postoji strah da ne pogine. „Ne, ne“, vikneš, i malo ga pljesneš. Kasnije ne misli da tako može da pogine, nego misli da ne dobije batine, pa pazi. Danas nema kažnjavanja ni u školi, niti u vojsci ima ribanja po kazni. Zato danas mladi daju lekcije roditeljima i narodu. U vojsci nekad, što je tvrđa bila obuka, to su se bolje pokazivali u bici.
Mlad čovek ima potrebu da ga neko duhovno vodi, da ga neko savetuje i da ga sluša, kako bi dospeo u duhovnu sigurnost, bez opasnosti, straha i stranputica. Svaki čovek, tokom uzrastanja, tokom godina, stiče iskustvo nešto sam, nešto od drugih. Mlad čovek nema još iskustva. Onaj ko je odrastao koristi ono iskustvo koje je stekao sam i od drugih kako bi pomogao mlađem, još neiskusnom da ne greši, Onaj ko je mlad, ako to ne sluša, sam na sebi mora da isprobava. S druge strane, ako sluša, imaće od toga koristi. Došli su tako u Kolibu neki mladići iz jedne hrišćanske organizacije, govoreći sa samopouzdanjem. „Nemamo potrebe ni za kim. Sami ćemo naći svoj put!“ Ko zna? Možda bi, na neki način na to mogli biti primorani. Kada je došlo vreme da idu, upitaše me kako da dođu do puta, da bi išli za manastir Iviron. „Kuda da idemo“, rekoše. „Dobro, deco, rekoh im, rekoste da ćete sami naći put. Vama niko nije potreban. Zar niste tako malopre rekli? Najmanji je problem ako se zagubite sa ovog puta. Malo ćete da se pomučite, neko će naići i reći će vam: „Ovuda idite“. Ali onaj drugi put, onaj put koji vodi gore, Nebesima, kako ćete taj put naći sami bez putevoditelja?“ Jedan od njih reče. „Starac ima pravo“.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *