NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA – NOVA POKOLJENJA
 
Nestade duha žrtvovanja
 
Mnogi ljudi danas nisu okusili radost žrtvovanja i ne ljube trud. Preovlađuju lenjost, udovoljavanje sebi i velika želja za udobnošću. Nestalo je usrdnosti i žrtvovanja. Uspehom smatraju kada nešto postignu bez truda, bez marljivosti. Ne raduju se, kad im nešto nije po volji, kada im ne odgovara. S druge strane, kad bi stvari sagledavali duhovno, trebalo bi da se raduju onda kada moraju da se trude, jer im to daje priliku za borbu.
Svi sada, i mali i veliki, gledaju kako da nešto postignu sa lakoćom. Duhovni ljudi gledaju kako da dođu do osvećenja sa što manje truda. Mirjani, pak, kako da zgrnu što više novca, a da ne rade. Mladi, kako da prođu ispit, bez učenja, kako da dobiju diplomu, a da ne izlaze iz kafića. I ako bi bilo moguće, da telefoniraju iz kafića, i da im daju diplome! Da, dotle je došlo! Mnogi mladići dolaze u Kolibu i kažu mi: „Pomoli se da prođem ispit.“ Ne uče, a kažu: „Bog može da mi pomogne“ „Uči“, kažem mu, „i pomoli se“. „Zašto“, kaže, „Bog ne može da mi pomogne?“ Da Bog, dakle, blagoslovi njegovu lenjost? To ne ide. Ako uči, ali mu ne ide, onda će mu Bog pomoći.
Ima mladih koji imaju teškoće sa pamćenjem ili sa razumevanjem, ali koji pokušavaju da to savladaju. Ovima će Bog pomoći da postanu mudri.
Srećom da postoje ispiti. Jedan mali sa Halkidike je polagao prijemne ispite na tri fakulteta i na svima je prošao.[1] Na jednom je bio prvi, na drugom drugi, ali je on više voleo da nađe posao i da tako olakša svom ocu koji je radio u rudniku. Tako nije otišao da studira nego se odmah prihvatio teškog posla. Ova duša je za mene lek. Zbog takve omladine bih umro, postao bih zbog njih zemlja. Na mnoge mlade je, međutim, uticao duh ovoga sveta tako da zbog toga trpe štetu. Naučili su da se zanimaju samo za sebe same, i uopšte ne misle na svoje bližnje nego samo na sebe. I što im više pomažeš, sve više nepodopština prave.
Gledam danas neku neblagodarnu decu, jedno osuđuju, drugo im. je teško, i srce njihovo niti se umara niti uopšte stari. Da postanu monasi,teško im je, da se ožene plaše se. Dolaze, i opet dolaze na Svetu Goru… „O, teško je biti monah, kažu. Stalno treba da ustaješ u ponoć! Nije to jedan ili dva dana!… „. Vraćaju se onda u svet. „Šta da radim u ovom društvu, s kim ću se uplesti ako se oženim? To je bezveze“, kažu, i opet dolaze na Svetu Goru. Malo ostanu, i kažu „teško je…“.
Mladi danas liče na nove mašine kad im se zamrzne ulje. Treba da im se zagreje ulje, da bi mašina krenula, drugačije ne ide. U Kolibu dolazi jadna omladina – i to ne jedan ili dvojica – i pitaju me: Šta da radim, oče? Kako da utrošim vreme? Dosadno mi je“. „Nađi posao, sine“. „Imam para“, kaže mi. „Što da radim?“ „Apostol Pavle kaže da „ko neće da radi neka i ne jede“ (2 Sol 3,10). Treba da radiš, da bi jeo, ako i imaš para. Rad pomaže ljudima da rdlede ulje u svojim mašinama. Rad je stvaranje. Rad donosi radost i odgoni stres i teskobu. Tako, dete, da nađeš neki posao koji će ti se malo dopadati, i da se pokreneš. Probaj da vidiš!“
Vidiš, neki se umaraju, odmaraju se i opet su umorni. Dolazi omladina u Kolibu, sednu i umore se od sedenja. Ali me vrlo prilježno pitaju: „Šta da za tebe uradimo, šta da ti donesemo?“ Nikad ništa ne tražim. Uveče radim, odem da skupljam drva da zimi naložim dve peći. Mnogi posetioci sve ostave u neredu, blato, mokre čarape, dam im tanke čarape koje mi šalju, a one druge bace. Dam im papirne salvete da ih u njih umotaju, a oni ih ne ponesu. Tri puta sam u svom životu nešto zatražio. Jednom mladiću rekoh: „Želim dve kutije šibica iz Kareje“ – iako sam imao četiri upaljača, ali sam to učinio da ga obradujem. Otrča radostan, oznoji se da ih donese, ali ga je taj zamor odmorio, jer je osetio radost žrtvovanja, A drugi je sedeo i od sedenja se umorio. Oni traže da osete radost, ali čovek treba da se žrtvuje, da bi radost došla. Radost se rađa iz žrtvovanja. Zaista, radost dolazi od usrdnosti. Tako se i neguje usrdnost, ona je pravo slavlje! Muka čovekova je egoizam, sebeljublje. To je ono što svakoga hvata.
Jednom dođoše dva oficira na Svetu Goru i rekoše mi: „Želimo da postanemo monasi“. „Zašto“ rekoh, „želite da postanete monasi? Otkuda vam je to došlo?“ Eto, došli smo ovde na Svetu Goru u posetu, i onda nešto mislimo da ostanemo, jer možda će biti neki rat“. „‘Ajde, nemojte se sramotiti“, rekoh. „Možda će da bude nekakav rat! I kako ćete da napustite vojsku?“ „Naći ćemo neki razlog“, rekoše mi, Šta će da nađu. Da se prave ludi… ili tako nešto da nađu. „Ako sa takvim mislima krenete da postanete monasi, od samog početka neđete imati uspeha“, rekoh im. Drugi, pak, kada je po uzrastu bio spreman da se oženi, da zasnuje porodicu, dođe i kaže mi: „Zašto da se oženim? Zar da stvaram decu i porodicu u ova teška vremena?“ „Dobro, rekoh. A u vreme progona, da li je život stao. Zar i tada nisu radili, ženili se i udavali? Da se nisi ti zamorio?“ „Želim da postanem kaluđer“, reče mi. „Ti si umoran! Kakav ćeš ti trudoljubivi kaluđer da budeš?“ Shvatate?Ako neko pođe da se zamonaši pa razmišlja: „Zašto da ostanem u svetu, da stvaram porodicu, odgajam decu? Otići ću u manastir, izvršiću neko poslušanje, odgovornosti nemam, a ako mi nešto kažu sagnuću glavu. Zašto bih pravio kuću? Tamo ću imati svoju keliju, imaću hranu, itd“. Takav neka zna da je od početka osuđen na neuspeh. Izgleda vam čudno? Postoje i takvi ljudi. Znajte, onaj koje vredan, svuda će da se trudi. Onaj ko je vredan u staranju za porodicu, i kao monah će biti vredan, a vredan monah, da je zasnovao porodicu, i tamo bi bio vredan.
Jedan je tako bio u nekom manastiru kao iskušenik, i nije želeo da se zamonaši. „Zašto, čedo moje, ostaješ ovde?“, upitao sam ga, „Zato što me kaluđerska skufija podseća na šlem.“ Čuješ li šta kaže? Nije želeo da postane kaluđer, da ne bi nosio kaluđersku skufiju, Podseća ga na šlem! A kad je nosio šlem? Stvar je u tome što je šlem stavio na glavu nekoliko puta na nekoj vojnoj vežbi. Šta bi bilo da je trebalo da ode u rat! Podseća ga na šlem! „Čuješ li? Pa, šta on traži u monaštvu? Kad neko tako počne, kakav će kaluđer da bude? Možeš li da mi kažeš? Na kraju je postao nekakav jadni kaluđer, i nije nosio veliku skufiju.
Jednom dođoše u kolibu dvojica mladića sa kosom do zemlje. Ja pođem da ih ošišam, a oni se bune. Ni ja nisam imao mnogo vremena, pa sam ih samo nečim poslužio. Imao sam i jednu mačku tamo. „Da je ponesem“, pita me jedan. „Ponesi“ kažem mu. Išli su odatle za Iviron, oko sat vremena putem, a on nosi mačku u naručju. Poče da pada kiša. Kad su stigli do manastira, on traži da ga prime u gostoprimnicu sa mačkom. „Ne može“, rekoše mu, i on čitavu noć ostade napolju na kiši. A da mu kažeš da čuva stražu jedan sat, kazaće: „ne mogu“. Ali da celu noć sedi napolju sa mačkom, to može.
Jedan drugi, ode u vojsku pa pobeže. Dođe u kolibu i kaže mi: „Želim da se zamonašim“. „Idi da odslužiš svoj vojni rok!“ kažem mu. „U vojsci nije kao kod kuće“ kaže mi. „Dobro da si mi to rekao, dete, da to kažem i drugima!“ U međuvremenu su ga njegovi tražili. Nakon kratkog vremena vratio se rano ujutro. Bila je Tomina nedelja. „Tebe tražim“, reče mi. „Šta hoćeš?“, rekoh mu. „Gde ideš u crkvu?“ „Nigde“, kaže mi. Danas, na Tominu nedelju, u manastiru je svenoćno bdenije, a ti ne ideš? A hoćeš da budeš monah. Gde si bio?“ „Bio sam u hotelu. Bilo je tiho. U manastiru je buka!“ „I šta ćeš sada da radiš?“ „Razmišljam da odem na Sinaj jer želim da živim težim životom“, „Sačekaj malo“, rekoh mu. Uđoh unutra i uzeh jednu zemičku koju su mi doneli i dadoh mu. „Uzmi ovu veliku zemičku, rekoh mu, da živiš težim životom, i idi!“ Takvi su mladi danas. Ne znaju šta traže, a smetnje ne otklanjaju. Gde da se posle žrtvuju?
Sećam se, kada sam služio vojsku, kako si mnogo puta u slučajevima opasnosti mogao da čuješ: „Gospodine oficiru, da idem ja umesto ovoga. Oženjen je ima decu. Da mu deca ne ostanu na ulici“. Molili su oficire da dođu na mesto drugog, u prvu liniju! Radovali su se da sami stradaju a da ne bude ubijen drugi, kome bi deca ostala na ulici! Gde će danas neko da učini takvu žrtvu! Izuzetno retko. Jednom prilikom smo na položaju ostali bez vode. Oficir vide na karti da u blizini ima vode. Međutim, tamo su bili neprijatelji. „Ovde u blizini ima vode, ali je veoma opasno. Ko će da ide na napuni čuturu? Ni svetlo ne sme da se pali“. Jedan skoči: „Ja ću da idem, gospodine oficiru“, za njim drugi „ja ću“, pa treći „ja ću“! Svi su dakle tražili da idu! A noću, bez svetla, strah je veliki.
„Ne možete svi da idete!“ reče oficir. Želim da kažem, kako niko nije mislio na sebe. Nisu se izvlačili, pa da neko kaže. „Gospodine oficiru, mene boli noga“, a drugi „mene boli glava“ ili „umoran sam“. Svi smo želeli da idemo, iako je bilo opasno po život.
Danas postoji jedan duh mlakosti – nema muževnosti, nema žrtve. Sve je preokrenuto današnjom izokrenutom logikom. Vidiš, nekad su rado išli u vojsku, a danas uzimaju potvrde da su ludi, da ne služe vojsku. Gledaju šta da rade, da ne idu u vojsku. Imali smo jednog kapetana, bilo mu je dvadeset tri godine, ali je bio junačan! Jednom prilikom ga pozva telefonom otac, koji je bio rezervni oficir, i reče mu kako razmišlja da se postara da ovaj ode sa prvih linija i da ode u pozadinu. A kapetan povika: „Sram te bilo oče, da kažeš tako nešto! Samo trutovi tamo sede“. Bio je iskren, častan i hrabar, preko svake mere i uvek je išao prvi. Njegova kabanica je bila izrešetana od metaka, ali nije poginuo. Kada je bio demobilisan, uzeo je kabanicu kao uspomenu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Nekada su (u Grčkoj) kandidati mogli da polažu prijemne ispite na više od jednog fakulteta

9 komentar(a)

  1. Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
    Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
    Slava Bogu.

  2. Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.

  3. Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.

  4. Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.

  5. Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po“ receptu“Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz

    • Slava Bogu

      Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima „Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me“ Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
      I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
      Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
      Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
      Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
      Bog te blagoslovio.

  6. Vladimir

    Ja sam katolik, a volim pravoslavnu duhovnost…puno toga proizlazi iz misli, znam to jako dobro… misli su nam često napadnute zlodusima ( otac Tadej)…i…NEMA NEKE ZNAČAJNE IZMEĐU KATOLIKA I PRAVOSLAVACA, MI SMO BRAĆA. BOG VAS BLAGOSLOVIO!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *