NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA – SVETSKO OBRAZOVANJE I ZNANJE
 
Radimo ispravno na svojoj pameti
 
Zašto, međutim, stalno govore da je obrazovanje dobra osnova za monaštvo!
 
– Vidi da ti kažem. Neko ko je obrazovan može da uzme da čita neki Otački tekst, i sa malo truda da ga razume, i da tako brzo napreduje. A neko ko je neobrazovan, ako nema blagočestivosti, teško će napredovati. Neobrazovani treba da se trudi da stekne iskustvo i božansku pomoć, i da u okviru toga shvati ono što čita. Sa druge strane, onaj ko je obrazovan, ako se samo malo potrudi, dobro će napredovati. On treba da dela na svojoj pameti, a ne da se uhvati samo za sozercanje, na štetu pameti. Svakako nisam rekao da treba da želi da pameću pozna tajne Božije,
 
Dakle, starče, treba koristiti svoju pamet u borbi protiv strasti?
 
– Ne samo to, nego i šire. Vidi sva dobročinstva Božija, sav svemir, slavoslovi Boga i blagodari mu. Vidiš, prvo je Avram tražio Boga, a potom je Bog tražio Avrama.
 
Kako, dakle?
 
– Otac Avramov, bio je idolopoklonik, poštovao je idole. Avram vide svemir, i zapita se zašto se poštuju bezdušni idoli, i njegova pamet stade da dela: „Nije moguće da su ovi idoli, da su ova drva, bogovi, i da su oni stvorili sav svet. Ko je načinio nebo, zvezde, sunce, itd.? Treba da pronađem istinitog Boga, u Njega da verujem i Njemu da se poklonim“. Tada se Bog otkri njemu i reče mu. „Iziđi iz zemlje svoje i od rođaka svojih“ (Post. 12,1). I Avram otide u Hevron, i postade ljubljeno čedo Božije. Obrazovani, ako i nije mnogo pobožan, lako može da razume, i sa malo smirenja i malo borbe napredovaće. Evo mog primera, dok sam bio u vojnoj službi veze. Kada su me tamo postavili, bilo je nekoliko engleskih šifrovanih znakova. Oni koji su bili obrazovani i koji su znali engleski, odmah su ih popamtili, a nama ostalima bilo je teško. Ali i u pogledu onoga što smo učili, drugi su to razumeli, jer su znali razne stvari, a nama je opet bilo teško.
Svi treba da znaju dobročinstva Božija. Svako Treba da razume šta mu je dato. zašto nam je, inače, Bog dao pamet? Da ispitujemo, da izučavamo, da sledujemo sebi samima, itd? Bog nije čoveku dao pamet, zato da bi pronašao kako da sa jednog mesta brže pređe na drugo, već zbog nečega što je mnogo važnije: da poznamo kako da krenemo putem nateg naznačenja, kako da priđemo Bogu, kako da uđemo u zemlju istinitu, u Raj.
Kakva je dobročinstva učinio Bog Izrailjskom narodu! Kakve znake! Kakva dela! Kada je, međutim, Mojsije, sa tablicama deset Božjih zapovesti, zakasnio da siđe sa gore Sinaja, narod već beše, dao svoje zlato, da se napravi zlatno tele, da mu se poklone (vidi Iz. 32,16). U naše vreme nema ni jednog čoveka sa… telećim umom. Zbog toga za onoga ko je obrazovan, nema opravdanja ako ne razume šta je ispravno. Bog je dao čoveku pamet, da bi čovek pronašao svoga Tvorca. Evropljanima se pamet pomutila. Oni pate od smućenosti i padaju sa litice, jer su izbacili Boga iz svog života.
Ima i onih, koji, iako su dobili sve predispozicije – pamet, inteligenciju, itd, samo da bi napredovali, ipak ne paze šta im govoriš. Ako im daš samo neki nagoveštaj, oni kažu „razumeo sam“, i odmah žure da to ispune. Na Svetu Goru dolaze pametni momci. Oni izgledaju kao da odmah uhvate smisao onoga što im govoriš, ali uhvate vazduh jer ne paze. Dok drugi, sa manje pameti, paze, savesno čekaju da čuju sve do kraja što im se govori i u njima ostaje ono što čuju. Drugi razumeju mnogo. Odavde i odande uzimaju, pune se znanjem a ne čine ništa. Obezvređuju pamet koju im je Bog dao, zaglupljuju se. Imaju u sebi gordosti, i ne dozvoljavaju da ih oseni božanska blagodat. A oni koji nisu mnogo pametni, veoma su smireni. Kažu. „Nisam razumeo“, i ponovo pitaju: „Kako si to rekao?“ i pokušavaju da to ispune. Takvi su ispunjeni radošću i napreduju. Smireni čovek obično ima veliku želju da uči, a egoista, pošto nema smirenje ne želi da pita, pa ni ne zna. Arsenije Veliki[1] je bio najobrazovaniji u čitavoj vizantijskoj imperiji. Teodosije Veliki ga je držao kao učitelja svoje dece, Arkadija i Onorija. Kada je, pak, Arsenije kao monah otišao u pustinju on sede pokraj avve Makarija, koji je bio nepismen, i reče: „Ni azbuku njegovu ne znam“!
 
Starče, kako se postiže, da stvari ne istražujemo samo pameću?
 
– Pamet treba pravilno da radi. Da radi na veličanju Boga, da radi kako bi Boga pronašao, a ne da sebe gradi bogom. Oni koji imaju pameti treba da budu duhovno napredni. Jedan pogled da bace, razumeju. Kada neko radi na svojoj pameti, on može da pomogne drugima, a može i da ga muči. Imam pred očima ono što se događa među laicima. Znao sam jednog dečačića koji je ostao siroče, zajedno sa troje svoje braće, a njihova majka se preudala. Siročići nisu imali ljubavi ni od majke ni od svog očuha. Taj jadničak, kada je odrastao, postade trgovac. Jednom prilikom ču da je neko umro i za sobom ostavio troje siročadi. Sažali se na siročiće, ode toj ženi i reče: „Želiš li da se uzmemo i da živimo kao brat i sestra, i da othranimo ovu decu“? I ona se složi. Sada žive duhovnim životom, čitaju sinaksar, Dobrotoljublje, idu u manastire, imaju duhovnika. Ovaj čovek je ispravno razmišljao i u skladu sa tim i činio, i zadobio je blagodat Božiju. Inače, mogao je „pokvarenjak“ da mu kaže: „Sada ćeš da mučiš tu decu, kao što su nekad tebe mučili“. Ovaj čovek, međutim, nije hteo da potraži zadovoljenje u zlu nego u dobru.
Jedni, dakle svoju pamet koriste za postizanje dobrih dela, a drugi za propast. Tu je i „pokvarenjak“ da im smesti.
Vidimo to i u pripovesti o Avelju i Kajinu (vidi: Post. 4, 215). Da nije možda Bog drugačijim načinio Avelja a drugačijim Kajina? Avelj je međutim, na ispravan način upotrebljavao pamet koju mu je Bog dao. Razmišljao je: „Bog mi je dao sve. Zar da mu ne dam jedno jagnje?“ I uze i zakla najbolje jagnje. Kajin uze žito sa plevom, i sve to zajedno ponudi Bogu na žrtvu. Jedan je Bogu prineo najbolje jagnje, a drugi nekorisnu plevu. Dobro, ako ne želiš da ponudiš jagnje, uzmi i samo malo čistog žita. Kajin je na žalost, uzeo žito sa plevom i to spalio. Šta je prineo jedan, a šta drugi? I Bog prihvati žrtvu Aveljevu. A Kajin tada postade ljubomoran i ubi Avelja. Bog uze Avelja u Raj, a Kajin, kao divlja zver, otide u šumu. Bog je svakako dao slobodu, ali je Avelj tu slobodu pravilno iskoristio.
 


 
NAPOMENE:

  1. Upitaše starci avvu Arsenija: „Zašto ne promeniš vodu kod palmovih grančica jer se oseća?“A on im odgovori: „Umesto aromata i miomirisa kojih sam se nauživao u svetu, treba da uživam u ovome mirisu.“ O avvi Arseniju, izreka br. 18, str. 61 Starečnik, Novi Sad 2000.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *