NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DUHOVNI ŽIVOT – UZDRŽAVANJE U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU
 
Usrdni post
 
Posteći čovek pokazuje svoje dobrovoljenje. Iz usrdnosti se podvizava i Bog mu pomaže. Ali ako to čini na silu i kaže: „Šta da radim, petak je, pa je red da postim“, mučiće se. Međutim, ako mu je jasan smisao posta i ako posti iz ljubavi prema Hristu, radovaće se. „Na ovaj dan“, treba da pomisli, „Hristos je bio raspet: ni vode Mu nisu dali da popije. Davali su mu sirće. Ni ja neću piti vode celoga dana.“ Ako to čini, onda će osetiti u sebi uzvišeniju radost od onoga ko popije najukusniji osvežavajući napitak!
A vidiš, mnogi mirjani ni na Veliki Petak ne mogu da poste, čak ni na taj jedan dan. Ali pred nekim ministarstvom mogu da sede po ceo dan i štrajkuju glađu zbog nekog ćefa, da nešto postignu. Tamo ih bodri đavo. To što čine je samoubistvo. Drugi pak, kada dođe Vaskrs, radosno i iz sve snage poju „Hristos voskrese“ jer će dobro da jedu. Liče na Judejce koji su Hrista hteli da načine kraljem, jer ih je nahranio u pustinji[1].
Sećate li se šta kaže Prorok? „Proklet bio ko nemarno radi delo Gospodnje.“ (Jer. 48,10) Jedno je kada neko ima dobru volju da posti, ali ne može, jer mu, ako ne jede, drhte noge, pada u nesvest ne pomaže mu, dakle, njegova izdržljivost, ili zdravlje itd. – a drugo je kada ima snage i ne posti. Gde je onda dobra volja? A žalost onoga koji želi da se podvizava, a ne može, nadomešta podvig i on ima veću platu od onoga ko ima odvažnosti i podvizava se, jer taj oseća i zadovoljstvo. Danas je došla jedna sirotica od nekih pedeset pet godina sva uplakana, jer ne može da posti. Muž se od nje razveo. Imala je jedno dete i izgubila ga u saobraćajnoj nesreći, pa je ostala sama. Majka joj je umrla, nema gde ni da stanuje ni gde da se hrani, pa je uzimaju žene da im radi za stan i hranu. „Imam veliki greh na savesti, oče“, reče mi ta sirotica, „jer ništa ne radim: a najgore od svega je što ne mogu da postim. Jedem šta mi daju. Ponekad mi sredom i petkom daju posnu hranu, ali često mi daju mrsnu, a ja sam prinuđena da je jedem, jer se iscrpljujem i ne mogu da stojim na nogama.“ „Jedi“, rekoh joj, „ako ne možeš da izdržiš.“ Čovek treba da ispita svoje mogućnosti. Ako vidi da ne može da izdrži, neka pojede još nešto. „Izmeri samoga sebe“ kaže prepodobni Nil.
 
Kako su nekada, starče, žene po selima izdržavale ništa nejedući od belog ponedeljka sve do subote svetog Teodora? A imale su toliko posla, kuća, deca, stoka, njive, kako su to mogle da izdrže?
 
– Sa pomišlju da je subota blizu, ili su možda govorile: „Hristos je postio četrdeset dana[2], šta je onda za mene da postim jednu sedmicu?“ A zatim, bile su prostodušne i zato su izdržavale. Ako je neko prostodušan, i poseduje smirenje, prima blagodat Božiju, smireno posti i hrani se božanski. Onda mu Bog dariva snagu i veliku izdržljivost u velikim postovima. U Australiji je jedan mladić, od oko dvadeset i sedam godina, dospeo dotle da ne jede ništa dvadeset i osam dana. Njegov duhovnik ga je poslao meni da mi to kaže. Bio je veoma blagoveran i posedovao je podvižnički duh. Ispovedao se, redovno odlazio u crkvu, izučavao otačke knjige, a najviše Novi Zavet. Jednoga dana, kada je u Jevanđelju čitao kako je Hristos postio četrdeset dana, mnogo se potresao i pomislio: „Ako je Gospod, koji je bio Bog, kao bezgrešan čovek, četrdeset dana postio, šta treba da činim ja, kao toliko grešan čovek?“ Zato je zatražio blagoslov od svog duhovnika da i on posti, ali mu nije poverio svoju pomisao da hoće da ne jede ništa četrdeset dana. Počeo je dakle sa postom na beli ponedeljak, prešao je i Krstopoklonu nedelju, a ni vode nije pio, iako je radio u fabrici i posao mu je bio težak – slagao je sanduke. Kada je dospeo do dvadeset i osmog dana, osetio je blagu vrtoglavicu dok je radio i zato je malo seo. Posle je popio čaj i pojeo jedan dvopek, jer mu je palo na pamet da bi ga, ako se onesvesti, preneli u bolnicu, a onda bi se uverili da mu se to dogodilo od posta, pa b.i rekli: „Eto vidiš, hrišćani umiru od posta.“ „Starče“, reče mi, „posle posta od toliko dana, gadila mi se hrana, ali sam sebe prisiljavao da jedem bar nešto, kako bih mogao da radim.“ Ali ga je mučila pomisao što nije ispunio svih četrdeset dana i to je rekao svome duhovniku. On mu je sa rasuđivanjem rekao: „I toliko koliko si postio, sasvim je dovoljno. Nemoj da imaš pomisli.“ Potomta je poslao kod mene, kako ne bi ostala da ga muči još neka pomisao. Da bih bio siguran da su mu motivi bili čisti, upitah ga: „Jesi li se zakleo da ćeš da postiš četrdeset dana?“ „Nisam“, reče. „Kada si od svog duhovnika uzeo blagoslov za post, zar ti tada nije palo na pamet da mu poveriš svoju pomisao, to jest, da nameravaš da budeš u potpunom postu četrdeset dana? Da nisi možda sakrio tu, tobož’ dobru pomisao, kako bi po svojoj volji postio četrdeset dana?“ „Nisam, starče“, reče. Onda mu rekoh: „To sam, razume se, znao, samo sam te pitao kako bi sam razumeo da imaš nebesku platu za one dane što si postio, a bilo ih je sasvim dovoljno i nemoj da budeš uznemiren što nisi mogao da izdržiš četrdeset dana. Drugi put, međutim, treba da kažeš duhovniku i svoje dobre pomisli i sve dobro što kriješ u svom srcu, a duhovnik će prosuditi da li treba da se upustiš u takav podvig, ili ne.“ Pošto je posedovao veliko smirenje, zahvaljujući smirenim pomislima, koje je negovao, i pošto je u taj post ušao sa velikom usrdnošću Hrista radi, Hristos ga je zbog toga obodrio Svojom božanskom blagodaću. Da je neko drugi započeo takav post, možda bi iz čistog egoizma rekao: „Zašto i ja da ne postim tako, ako je to mogao da učini Hristos?“ Postio bi samo dan-dva i srušio bi se. Tada bi mu se i um pomračio, jer bi ga napustila blagodat Božija, pa bi požalio što je učinio i onoliko napora, koliko je učinio. Mogao bi čak dospeti i do toga da kaže: „Šta mi je to trebalo?“
Čovek kroz post postaje jagnje. Ako postane zver, to onda znači da podvig, koji je započeo, ili prevazilazi njegove moći, ili se podvizava iz egoizma, pa zato ne dobija pomoć od Boga. Međutim, post ponekad čini pitomim i smirenim čak i divlje životinje i zveri. Možeš ih videti kako prilaze čoveku kada su gladne. Instinktivno osećaju da će uginuti od gladi, međutim, ako se približe čoveku i potraže hranu, možda im se ništa neće dogoditi. Video sam vuka koji je bio kao jagnje, jer je bio gladan. Sišao je jedne snežne zime u naše dvorište. Izašao sam sa bratom da nahranimo stoku. Nosio sam i fenjer. Moj brat je uzeo cepanicu i udario ga njome, ali on uopšte nije reagovao.
Ako čovek ne dospe dotle da što god to bilo, čini iz ljubavi prema Bogu i prema bližnjemu, samo gubi vreme. Ako posti i ima gordu pomisao da čini nešto važno, uzalud posti. On je posle toga samo kao prazan šuplji kazan u kome ne može ništa da se čuva. Sipaj unutra vodu, malo po malo, sva će isteći.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vidi: Jn 6, 5-15
  2. Vidi: Mt 4, 2 i Lk 4, 2.

9 komentar(a)

  1. Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
    Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
    Slava Bogu.

  2. Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.

  3. Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.

  4. Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.

  5. Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po“ receptu“Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz

    • Slava Bogu

      Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima „Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me“ Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
      I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
      Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
      Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
      Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
      Bog te blagoslovio.

  6. Vladimir

    Ja sam katolik, a volim pravoslavnu duhovnost…puno toga proizlazi iz misli, znam to jako dobro… misli su nam često napadnute zlodusima ( otac Tadej)…i…NEMA NEKE ZNAČAJNE IZMEĐU KATOLIKA I PRAVOSLAVACA, MI SMO BRAĆA. BOG VAS BLAGOSLOVIO!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *