NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DUHOVNI ŽIVOT – UZDRŽAVANJE U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU
 
Usrdni post
 
Posteći čovek pokazuje svoje dobrovoljenje. Iz usrdnosti se podvizava i Bog mu pomaže. Ali ako to čini na silu i kaže: „Šta da radim, petak je, pa je red da postim“, mučiće se. Međutim, ako mu je jasan smisao posta i ako posti iz ljubavi prema Hristu, radovaće se. „Na ovaj dan“, treba da pomisli, „Hristos je bio raspet: ni vode Mu nisu dali da popije. Davali su mu sirće. Ni ja neću piti vode celoga dana.“ Ako to čini, onda će osetiti u sebi uzvišeniju radost od onoga ko popije najukusniji osvežavajući napitak!
A vidiš, mnogi mirjani ni na Veliki Petak ne mogu da poste, čak ni na taj jedan dan. Ali pred nekim ministarstvom mogu da sede po ceo dan i štrajkuju glađu zbog nekog ćefa, da nešto postignu. Tamo ih bodri đavo. To što čine je samoubistvo. Drugi pak, kada dođe Vaskrs, radosno i iz sve snage poju „Hristos voskrese“ jer će dobro da jedu. Liče na Judejce koji su Hrista hteli da načine kraljem, jer ih je nahranio u pustinji[1].
Sećate li se šta kaže Prorok? „Proklet bio ko nemarno radi delo Gospodnje.“ (Jer. 48,10) Jedno je kada neko ima dobru volju da posti, ali ne može, jer mu, ako ne jede, drhte noge, pada u nesvest ne pomaže mu, dakle, njegova izdržljivost, ili zdravlje itd. – a drugo je kada ima snage i ne posti. Gde je onda dobra volja? A žalost onoga koji želi da se podvizava, a ne može, nadomešta podvig i on ima veću platu od onoga ko ima odvažnosti i podvizava se, jer taj oseća i zadovoljstvo. Danas je došla jedna sirotica od nekih pedeset pet godina sva uplakana, jer ne može da posti. Muž se od nje razveo. Imala je jedno dete i izgubila ga u saobraćajnoj nesreći, pa je ostala sama. Majka joj je umrla, nema gde ni da stanuje ni gde da se hrani, pa je uzimaju žene da im radi za stan i hranu. „Imam veliki greh na savesti, oče“, reče mi ta sirotica, „jer ništa ne radim: a najgore od svega je što ne mogu da postim. Jedem šta mi daju. Ponekad mi sredom i petkom daju posnu hranu, ali često mi daju mrsnu, a ja sam prinuđena da je jedem, jer se iscrpljujem i ne mogu da stojim na nogama.“ „Jedi“, rekoh joj, „ako ne možeš da izdržiš.“ Čovek treba da ispita svoje mogućnosti. Ako vidi da ne može da izdrži, neka pojede još nešto. „Izmeri samoga sebe“ kaže prepodobni Nil.
 
Kako su nekada, starče, žene po selima izdržavale ništa nejedući od belog ponedeljka sve do subote svetog Teodora? A imale su toliko posla, kuća, deca, stoka, njive, kako su to mogle da izdrže?
 
– Sa pomišlju da je subota blizu, ili su možda govorile: „Hristos je postio četrdeset dana[2], šta je onda za mene da postim jednu sedmicu?“ A zatim, bile su prostodušne i zato su izdržavale. Ako je neko prostodušan, i poseduje smirenje, prima blagodat Božiju, smireno posti i hrani se božanski. Onda mu Bog dariva snagu i veliku izdržljivost u velikim postovima. U Australiji je jedan mladić, od oko dvadeset i sedam godina, dospeo dotle da ne jede ništa dvadeset i osam dana. Njegov duhovnik ga je poslao meni da mi to kaže. Bio je veoma blagoveran i posedovao je podvižnički duh. Ispovedao se, redovno odlazio u crkvu, izučavao otačke knjige, a najviše Novi Zavet. Jednoga dana, kada je u Jevanđelju čitao kako je Hristos postio četrdeset dana, mnogo se potresao i pomislio: „Ako je Gospod, koji je bio Bog, kao bezgrešan čovek, četrdeset dana postio, šta treba da činim ja, kao toliko grešan čovek?“ Zato je zatražio blagoslov od svog duhovnika da i on posti, ali mu nije poverio svoju pomisao da hoće da ne jede ništa četrdeset dana. Počeo je dakle sa postom na beli ponedeljak, prešao je i Krstopoklonu nedelju, a ni vode nije pio, iako je radio u fabrici i posao mu je bio težak – slagao je sanduke. Kada je dospeo do dvadeset i osmog dana, osetio je blagu vrtoglavicu dok je radio i zato je malo seo. Posle je popio čaj i pojeo jedan dvopek, jer mu je palo na pamet da bi ga, ako se onesvesti, preneli u bolnicu, a onda bi se uverili da mu se to dogodilo od posta, pa b.i rekli: „Eto vidiš, hrišćani umiru od posta.“ „Starče“, reče mi, „posle posta od toliko dana, gadila mi se hrana, ali sam sebe prisiljavao da jedem bar nešto, kako bih mogao da radim.“ Ali ga je mučila pomisao što nije ispunio svih četrdeset dana i to je rekao svome duhovniku. On mu je sa rasuđivanjem rekao: „I toliko koliko si postio, sasvim je dovoljno. Nemoj da imaš pomisli.“ Potomta je poslao kod mene, kako ne bi ostala da ga muči još neka pomisao. Da bih bio siguran da su mu motivi bili čisti, upitah ga: „Jesi li se zakleo da ćeš da postiš četrdeset dana?“ „Nisam“, reče. „Kada si od svog duhovnika uzeo blagoslov za post, zar ti tada nije palo na pamet da mu poveriš svoju pomisao, to jest, da nameravaš da budeš u potpunom postu četrdeset dana? Da nisi možda sakrio tu, tobož’ dobru pomisao, kako bi po svojoj volji postio četrdeset dana?“ „Nisam, starče“, reče. Onda mu rekoh: „To sam, razume se, znao, samo sam te pitao kako bi sam razumeo da imaš nebesku platu za one dane što si postio, a bilo ih je sasvim dovoljno i nemoj da budeš uznemiren što nisi mogao da izdržiš četrdeset dana. Drugi put, međutim, treba da kažeš duhovniku i svoje dobre pomisli i sve dobro što kriješ u svom srcu, a duhovnik će prosuditi da li treba da se upustiš u takav podvig, ili ne.“ Pošto je posedovao veliko smirenje, zahvaljujući smirenim pomislima, koje je negovao, i pošto je u taj post ušao sa velikom usrdnošću Hrista radi, Hristos ga je zbog toga obodrio Svojom božanskom blagodaću. Da je neko drugi započeo takav post, možda bi iz čistog egoizma rekao: „Zašto i ja da ne postim tako, ako je to mogao da učini Hristos?“ Postio bi samo dan-dva i srušio bi se. Tada bi mu se i um pomračio, jer bi ga napustila blagodat Božija, pa bi požalio što je učinio i onoliko napora, koliko je učinio. Mogao bi čak dospeti i do toga da kaže: „Šta mi je to trebalo?“
Čovek kroz post postaje jagnje. Ako postane zver, to onda znači da podvig, koji je započeo, ili prevazilazi njegove moći, ili se podvizava iz egoizma, pa zato ne dobija pomoć od Boga. Međutim, post ponekad čini pitomim i smirenim čak i divlje životinje i zveri. Možeš ih videti kako prilaze čoveku kada su gladne. Instinktivno osećaju da će uginuti od gladi, međutim, ako se približe čoveku i potraže hranu, možda im se ništa neće dogoditi. Video sam vuka koji je bio kao jagnje, jer je bio gladan. Sišao je jedne snežne zime u naše dvorište. Izašao sam sa bratom da nahranimo stoku. Nosio sam i fenjer. Moj brat je uzeo cepanicu i udario ga njome, ali on uopšte nije reagovao.
Ako čovek ne dospe dotle da što god to bilo, čini iz ljubavi prema Bogu i prema bližnjemu, samo gubi vreme. Ako posti i ima gordu pomisao da čini nešto važno, uzalud posti. On je posle toga samo kao prazan šuplji kazan u kome ne može ništa da se čuva. Sipaj unutra vodu, malo po malo, sva će isteći.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vidi: Jn 6, 5-15
  2. Vidi: Mt 4, 2 i Lk 4, 2.

12 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *