NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
RAZGOVORI SA GRČKIM DUHOVNICIMA O STARCU PAJSIJU SVETOGORCU
 
NEBOPLOVNI STANOVNICI ISPOSNICA
Razgovor sa jeromonahom Pajsijem „Matematičarem“
 
Manojlo Melinos: Podvižnik, bio on u goletnoj atoskoj pustinji, bio ovde na bujnoj padini južno od Kareje, osluškuje mistične šapate atoske prirode. I mi, pružajući svoj pogled unaokolo, doživljavamo ovu prirodu kao „čaroliju“ Velikog Petka! Svakako da ovde, gde se duhovni signali odašilju paljenjem ognja, visoko drveće liči na neprestane molitve! Ovde se u svemu i kroz sve proteže duboki muk i ujedno posvuda sve se ori! Kako to slikovito opisuje Rilke: „Nije to ništa drugo do muk, a mučaljiv je Bog“! No, da bi se spoznao muk Njegovog prisustva u sebi, treba Ga prvo imati. Samo ako On živi u tvojoj duši, možeš Ga gledati i u bićima oko sebe.
Puteljci… nebrojeni puteljci svijeni zasencima povezuju skromne isposnice i njihove neboplovne stanovnike sa najudaljenijim skrovištima Gore i njenim šumskim proplancima. Guraju se oni kroz guste šume debelog hlada i kao gmizavci presecaju more mrčika i drugog raznorodnog rastinja, koje često prepreči put zapahnuvši namernika mirisom i svežinom napupelog bilja! Dakle, te i takve stazice posetilac prati, ne bi li stigao u susret podvižnicima – uistinu nebeskim ljudima tajne, koji kao pokretačku polugu, tačnije odskočnu dasku, u sebi nose podvig, ne bi li, uznapredovavši dostigli i razvili veće stepene očišćenja, svetlozarnosti i jedinstva, stepene koji se dalje račvaju na nebrojene lestvice ushoda. Na kraju ovoga puta nalazi se jedinstvo sa Bogom. Ime ovim stepenicama jezikom Otaca trezvenoumlja je očišćena molitva, toplota srca, sveto dejstvo, srdačne suze, mir misli, očišćenje uma, sozercanje svetih tajni, struna svetlozarnosti, obasjanost srca i savršenstvo: „Budite savršeni, kao što je Otac vaš nebeski savršen“.
Svaka isposnica, ovde na Svetoj Gori, ujedno.je i gorući žrtvenik! Jednostavne kućice od kamena, stene, raekošna vegetacija sve to postaje jedno telo čija neućutna usta uznose himnu, čije se srce moli i gde svecelo blagosloveno postojanje žali zbog svoga srodstva sa razvratnim sinom iz Jevanđelja (naravno do momenta pre njegovog povratka Ocu, na koji je odlučujući uticaj imala reč „vaskrsnuvši hodiću“)! Potpuno je nemoguće živeti po strogim pravilima pustinje, ako se u potpunosti ne živi od Neba… Ovde svaka tvar pojedince i sve skupa u pustinjskoj areni, priča i pripoveda duboko smušenoj duši… Usne što bride utoljavaju žeđ… Duh radosne žalosti, Hristove radosne tuge, ophrvava sve.
Kako su samo časne, u očima Tvojim, Gospode, kolibe atoskih isihasta, kakve god da su, kako god da su, kolike god da su, koje god da su, gde god da su… Kako li se samo Duh Tvoj ovde umilostivljuje! Zar se nije iz sirote kolibe (pećine, štale) rodilo Carstvo Nebesko?!
Dragi moji čitaoci, izražavam najdublju zahvalnost Bogu, Koji me je udostojio da razgovaram sa blagopoštovanim jeromonahom ocem Pajsijem (matematičarem, kako ga svi znaju), poslušnikom blaženopočivšeg svetog starca Pajsija, čije ime dostojno nosi. Susreo sam se sa njim u njegovoj isposnici, blizu isposnice starca Gavrila, sa kojim razgovor takođe izlažemo na daljim stranicama ove knjige. Znao sam da otac Pajsije ne daje „intervjue“, ograničavajući se na svoju prijateljicu ćutnju i prijateljicu tihovanje. Zbog toga smatram velikim blagoslovom to što je pristao i prihvatio da mi sabpšti neka svoja iskustva i sećanja na susrete sa svojim svetim starcem, ali i sa drugim savremenim učiteljima atoske pustinje. Razgovor u celini izložen je u knjizi PODVIŽNICI NA SVETOJ GORI, trećoj po redu iz serije „Iskustvo Otaca“.
Čovek sa čijeg se lica očitava mir, otac Pajsije, naslađuje se tihovanjem u Bogu i njime provejavaju uvek zavidni blagoslovi. Drukčije se ne da objasniti prijatnost i mir njegovog lica i blagost čitave njegove pojave.
Čovek duboke ljubavi, kojoj ga je u praksi naučio sveti starac Pajsije, koji „želeše da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine“. Kako njegov starac, tako i poslušnik mu veoma je gostoljubiv prema svakom posetiocu koji dođe tu da odloži svoj bol, suze, nevolje, svoje misli, planove i vizije.
Kućica je skromna, sa dve-tri drvene klupice u nezavršenoj gostinskoj sobici, tek da bi posetilac negde poseo svoje umorno telo i odmorio se, ali kako bi duh i misao ostali uspravni i čili.
Oče Pajsije, blagoslovite.
 
Jeromonah Pajsije: Gospod da blagoslovi, zastupništvom Gospođe Bogorodice i svih svetih.
 
– M. M.: Oče, osećam veliko uzbuđenje, sada kada se nalazim pred vama. Naime, predosećam da ste imali tesan, veoma tesan odnos sa prepodobnim Pajsijem, vašim duhovnikom. Molim vas, prenesite nam neke crte iz tog vašeg odnosa.
 
Jeromonah Pajsije: Godine teku brzo, dragi g. Melinos i pravi kaluđeri odlaze jedan za drugim… Blagodaću preispunjene starce Hristos uzima u Svoje Carstvo kako bi ih odmorio od fizičkih trudova, i tako mi ostajemo siročad bez oca… Danas se ne mogu lako videti dekice na Svetoj Gori, koji bi predavali… unucima svoja iskustva iz rvanja sa nevidljivim neprijateljima i svoje pobede…
 
– M. M.: Oče Pajsije, opišite nam molim vas geografski i duhovni put svoga duhovnika starca Pajsija, jer vi ga tako dobro poznajete.
 
Jeromonah Pajsije: Još kao malo dete, imao je želju da živi pustinjskim životom. On bi izlazio iz mestašca Konica i podvizavao se po drveću! Čitav dan provodio bi u toploj molitvi, pojevši na dan samo jednu perecu! Roditelji su ga stalno tražili!
Kada je došao na Svetu Goru, po poslušanju je otišao u manastir Esfigmen, zato što su mu rekli da ne počne odmah sa otšelništvom, nego da ide u manastir. No, uvek je žudeo za tišinom i mislio se da ode u atosku pustinju. Neki starac tada ga je bio savetovao da još ne ide sam u pustinju, nego da ode u idioritmijski manastir, kako bi se kroz iskušenja još više smirio. Otišao je tako u Filotejski manastir 1956, i tamo ostao dve godine u savršenoj poslušnosti. Tadašnji iguman manastira zatražio je od njega da ode na izvesno vreme u Konicu, zato što su tada tamo širili svoju propoved protestanti. Bilo je u Konici tada osamdeset protestantskih porodica! Otac Pajsije se molio za njih, stalno tražeći od Boga pomoć i podršku, i tako ih sve preobrati, povrativši ih u milo Pravoslavlje! Starca Pajsija narod je mnogo voleo i poštovao. Još kao civila zvali su ga „kaluđer“. Njegova reč imala je snagu. Nažalost pak, njegova bogougodna dela izazvala su zavist kod nekih. Ko je pametan razumeće… Tada je živeo izvan Konice, u manastiru Stomi, koji slavi Roždestvo Bogorodice. Vredi da vam kažem, da je starac, dok je bio vojnik, bio obećao Bogorodici da će u tom manastiru ostati četiri godine, ako ga bude čuvala i ne pogine u ratu.
Dakle, tako sy se stvari bile odigrale i on je ostao u manastiru četiri godine, tačno kako je bio obećao! Tada ga je bio sreo sadašnji arhiepiskop Sinajski Damjan, i zamolio da pođe na Sinaj. U to vreme situacija u Konici zaista je bila veoma teška, i starac mi je bio rekao da se molio Bogu da se nađe rešenje. E, posle toga je arhiepiskop Sinajski bio došao na nekoliko meseci i rekao mu „ako hoćeš, dođi na Sinaj“! Već sledećeg dana otišao je na bogohodni Sinaj gde je ostao dve godine, nešto malo izvan manastira, gde se podvizavao teškim podvizima, prolazeći kroz mnoga iskušenja u ali imajući mnoga viđenja Bogorodice. Starac je živeo u pećini svetih mučenika Talaktija i Epistimije. Danas je ta pećina mnogo bolje uređena. Rekli bismo, sada je više „useljiva“. U njegovo vreme bila je „podvižničkija“.
Tamo je živeo starac Pajsije. Kada je prvi put stigao tamo, sebi je obećao da neđe sići u manastir u sledećih petnaest dana, kada bi sišao za Liturgiju i pričešće. Tih petnaest dana, pričao mi je, pretrpeo je ogromna iskušenja koja su ga mamila da siđe ranije. Govorio mi je: „Osećao sam se kao da sam visio na krstu! Toliko je bilo teško… Nakon petnaest dana, kada sam u nedelju sišao u manastir, bio na Liturgiji i pričestio se, Krv i Telo Hrietovo imalo je ukus… slatkog mesa! Zatim, izašavši iz crkve, osetio sam toliko veliku snagu, osećao sam se toliko jakim, da sam govorio: Hajde sada, nečastivi, ako hoćeš da ratujemo!..“. Eto, koliku je starac osetio blagodat Božiju… Nečastivi se sa njim rvao u nekoliko navrata, ali o. Pajsije je imao silu, bio je iskusan…
 
– M.M.: Oče, on očito nije bio primio sveštenički čin iz izvornog smirenja…
 
Jeromonah Pajsije: Tako mislim i ja. To jedan razlog, a drugi je to što se uistinu priljubio tihovanju, potpunoj predanosti Gospodu i neometanoj molitvi. On je mislio da bi kao sveštenik imao mnogo obaveza. Naime, njegove su reči: Kao monah, i da ne otvorim vrata, ne bi se ništa desilo, dok bih kao sveštenik morao u svakom momentu da ih držim otvorena… Da, to su dva razloga, s obzirom na to da je veoma voleo tihovanje i smirenje!
 
– M. M.: Oče, nakon Sinaja, gde je ostao dve godine, kuda se zaputio?
 
Jeromonah Pajsije: Došao je na Svetu Goru i nastanio se u skitu Ivironskom. Nastanio se u isposnici Svetih Arhanđela. Pre dva dana.sam baš išao da je posetim, da se iznova prisetim tih krajeva… Nažalost, dosta je porušena. E sad, otac Pajsije, s obzirom na to da se nije dobro osećao u celoj… isposnici, sagradio je jednu manju, tek da stane u nju! Tamo je mnogo lepo. To je jedna baraka, i, iako ju je napravio 1964-65, drži se kao nova!
 
– M. M.: On je ovu baraku sam napravio?
 
Jeromonah Pajsije: Sam. Bio je vešt, veoma spretan majstor.
 
– M.M.: Od kamena, oče, ili od drveta?
 
Jeromonah Pajsije: Ne. Iznutra je bila od tvrdog kartona, a spolja od kore kestenovog drveta i nešto malo debla. Tamo je i spavao, na zemlji.
Na onoj isposnici Svetih Arhanđela napisao bi: „Nisam tu“, dok bi vreme provodio u ovom kućerku, naslađujući se božanskom blagovečnošću!..
Tamo sam ga upoznao i ja i o. Vasilije – iguman Ivirona i o. Grigorije Hadžiemanuil sa kojim živim ovde, malo niže, u isposnici Svetoga Jovana Bogoslova i ostalu bratiju. Tamo smo ga upoznali, u Ivironskom skitu.
Posle ga je bratija manastira Stavronikite molila da dođe kod njih. A da, u međuvremenu neko vreme proveo je u Katunakiji, u pustinji, pošto su počeli u Ivironski skit da dolaze mnogi koji su želeli da ga vide. Da… dolazimo, tačnije.
 
– M. M.: Kako vi to objašnjavate? Šta su to „gledali“, šta ste „videli“ tada kod o. Pajsija pa ste počeli da se skupljate oko nješ!
 
Jeromonah Pajsije: Blagodat Božiju. E sad, pa to.se vidi na čoveku… čim smo ga ugledali, „nešto“ nas je privuklo k njemu!
 
– M. M.: Kada ste vi po prvi put ostvarili kontakt sa njim!
 
– Jeromonah Pajsije: Bilo je to godine 1970. Vidi kako se desilo: tada sam bio student fakulteta i čuo sam od nekih koji su ga poznavali kako se izražavaju veoma lepo i dobro o njemu. Osetio sam nešto u sebi i zaključio da treba i ja da idem da ga upoznam. Tako sam došao na Svetu Goru 1970. Tada je već bio pri isposnici Časnoga Krsta, zato što je iz Ivironskog skita bio otišao na malo u Katunaki, u isposnicu Svetog Ipatija, visoko, od prilike na pola puta između Katunakija i Kerasije.
Tamo se zadržao bezmalo godinu dana. Nakon toga o. Vasilije ga je zamolio da ide u manastir Stavronikitu da mu pomogne, zato što je manastir u to vreme oskudevao u monaštvu i Sveta Obitelj se složila da im nađe pomoć. Tako je o. Pajsije sišao iz Katunakije i došao u manastir Stavronikitu. Nakon nekoliko meseci boravka u ovom manastiru koji je zaista pomogao, o. Pajsije je otišao u isposnicu Časnoga Krsta, s obzirom na to da se tada bio upokojio čuveni otac Tihon…
Tamo sam ga upoznao i ja, nakon otprilike godinu dana. Odnosno, stigao je u isposnicu Časnoga Krsta 1969, a ja sam došao 1970.
 
– M. M.: Oče Pajsije, kada ste primili monaški postrig? Recite nam.
 
Jeromonah Pajsije: Godine 1975. došao sam i.postao monah.
 
– M. M.: Oče, kada ste prvi put videli oca Pajsija, kako vam se učinio? Pitam vas, zato što mnogi ljudi veruju uobrazilji, a stvarnost je drugačija. Da li oni preteruju ili možda umanjuju…
 
Jeromonah Pajsije: Isto se desilo i kod mene. Slika koju sam imao o njemu bila je drugačija.
 
– M. M.: To jest, oče?
 
Jeromonah Pajsije: Eh, kada o nekom čoveku čuješ tolike mnoge stvari, zamišljaš ga… visokog, duge brade itd. Ja sam tad video. jednog prostog čoveka, mršavog kao malo dete! Zaista, prilika koja je tada stajala po prvi put pred mojim očima ličila je na kakvo detence! Naravno da sam se začudio u tom trenutku i spontano sam ga upitao: – Vi ste o. Pajsije?!
– On mi osmehujući se, umesto odgovora, uzvrati: – E, sedi ovde.
Prostodušnost koju je posedovao, bila je kao ona u malog deteta, kako kaže Gospod… Gledao si blagodat Božiju na njegovom licu dok su njegove reči neposredno nalazile put do tvoga srca…
 
– M.M.: Oče, pošto se ne bih doticao pitanja bogozrenja, zato što neki ove darove na žalost posmatraju izolovano, i ispituju starce takvih dometa samo preko tih njihovih darova, molim vas da nam kažete, kao duhovno čedo starca, kako ste se osećali u njegovoj blizini? Drugim rečima, šta bi izdvojili kod njega…
 
Jeromonah Pajsije: Na njemu smo gledali mnogo darova. Oni pak darovi koji su se dali videti na prvi pogled bili su prostota, ljubav i smirenje. To su bile njegove najuočljivije crte. I ja sam od samoga početka bio uvideo kako me prihvata sa mnogo ljubavi i naravno da je to bilo ono što me je k njemu privuklo. On je bio jedan običan čovek, jedan čovek Božiji!
 
– M. M.: Vaše ime – da li ste la zamolili da vam da cvoje ime?
 
Jeromonah Pajsije: Ne. Naime, ja sam se čak bio iznenadio kada sam čuo kako mi na monaškom postrigu daju ime Pajsije. Postrig sam primio u manastiru Stavronikiti. Otac Vasilije me je postrigao.
 
– M.M.: Vi ste bili poslušnik o. Pajsija…
 
Jeromonah Pajsije: Bio sam u Stavronikiti kao i drugi oci.
 
– M. M.: Prvo ste u tom manastiru bili?
 
Jeromonah Pajsije: Da, zato što je o. Pajsije živeo izvan manastira. Nismo tada bili poznavali nikoga drugog u Stavronikitskom manastiru, nisam ni ja lično, ali ni mnogi drugi oci. Otac Pajsije je želeo da se podvizava sam, izvan manastira, a mi, da bi mu bili što bliže, bili smo u Stavronikiti, a on nam je već od tada bio duhovnik. Čak i duhovnik Stavronikite imao je njega za duhovnika…
 
– M. M.: Kako ste se osećali na svom postrigu kada ste začuli njegovo ime?
 
Jeromonah Pajsije: Ne znam kako se sve to odigralo. Bio sam u čudu. Nisam očekivao tako nešto. Ljubav o. Pajsija bila je toliko velika da se ne da opisati. Ni majka me nije volela toliko! Isto to su osećali i drugi oci. Isti osećaj su imala sva njegova duhovna čeda.
 
– M. M.: Uzor svetosti… Da. A ono što ste „videli „, oče, u nastavku?
 
Jeromonah Pajsije: E, u nastavku smo videli i druge njegove darove… Svim darovima pak zajednički sadržalac bila je ljubav! Sastradavao je sa ljudima na svaku njihovu nevolju gledao je kao na svoju!
Da vam ispričam jedan slučaj: Dok sam bio profesor u Atonijadi, bogoslovskoj školi na Svetoj Gori, primio sam telefonski poziv od jedne nepoznate gospođe iz Pireja. Tada sam tek bio postao monah. Imala je nesrećnica veoma ozbiljan problem. Bila je majka dvoje dece a imala je fobije i težnje za samoubistvom.
 
– M. M.: Uobičajene pojave…
 
– Jeromonah Pajsije: Da, na žalost, uobičajene pojave… Izvesni sveštenik rekao joj je da me pozove telefonom, kako bih za nju posredovao kod starca. Taj sveštenik joj je rekao da zatraži od mene da posetim starca, a potom će me ona nazvati da joj kažem šta joj starac poručuje. Takav savet je dobila i tako je do mene stigla telefonskim putem. „Oče“ rekla mi je, „imam to i to.., „. Iz njenog glasa razumeo sam da je bila spremna da se zadavi nesrećnica, dotle je bilo došlo… Shvatio sam ozbiljnost situacije i obećao joj da ću već koliko predveče otići starcu, a njoj rekao da me nazove sledećeg dana, kako bih joj preneo savet o. Pajsija.
 
M.M. : Viđali ste ga svaki dan, oče?
 
Jeromonah Pajsije: Svaki dan ne, ali kad god sam želeo. I svaki dan ako je trebalo…
 
– M. M.: Znači, mogli ste da ga posetite u svakom momentu…
 
Jerom. Pajsije: Da. Dakle, otišao sam predveče kod o. Pajsija i rekao mu:
Oče, primio sam telefonski poziv od jedne gospođe iz Pireja. Ima takav i takav problem i preklinje vas da se molite za nju. Jadnica nije mogla ni da spava, a imala je sve one simptome… Starac me je pažljivo saslušao i rekao:
– To nije ništa! Ceo svet ima takve probleme, samo što svako ponaosob treba da se suoči sa tim. Borba je uvek lične prirode. Suočavanje sa problemom razlikuje se od čoveka do čoveka.
Sledećeg dana pozove mene gospođa. Glas joj je bio sav živahan, kao da je letela od radosti: Nije imao nikakve veze sa jučerašnjim. Žena je bila sasvim druga osoba, potpuno drugačija… Kaže mi prva: „Da vam kažem, oče, šta se dogodilo. Prethodna noć bila je prva noć, nakon mnogo vremena, koju sam prespavala. Bacila sam u nepovrat i lekove i sve sa sebe što me je opterećivalo. Osećam se veoma dobro… Kažite mi sada vi šta je rekao otac“. Molitva koju je o. Pajsije učinio već je bila postigla rezultat. E, ja sam joj preneo šta mi je rekao starac i ona se nesrećnica veoma utešila.
Prošla je godina dana od tada. Ženi je bilo veoma dobro. Poslala je i jedno pismo u kojem je opisivala svoj dobar život. Kada je prošla i druga godina, ponovo se javila telefonom da kaže kako joj je dobro. Ova plemenita duša osećala je to kao obavezu. Zaputih se i ja kod o. Pajsija i kako počinjem da mu govorim o ovom slučaju sa kojim se bio susreo pre dve godine, prekide me i reče mi: „Da, tada joj se dogodilo to, to i to“! Ja sam pak bio zaboravio šta se tačno bilo desilo sa ženom. Bio sam zaboravio slučaj koji mi je bio potanko opisan; a on se bavio milionima takvih situacija, milionima… Svakoga dana imao je veoma mnogo sličnih situacija. On je svaku tu situaciju doživljavao kao svoju i to je mene zaista zadivljavalo… Otac Pajsije imao je veliku ljubav i sastradavao je sa drugim.
 
– M. M.: Oče Pajsije, kako je učio o molitvi? Recite nam molim vac, kako bi i mi cvu, bez izuzetka, imali koristi. Cavpemeni čovek, znate već, teže se moli. Sigurno i vu čujete o tome iz različitih slučajeva. Šta je starac govorio o tome? Šta je vama govorio, ocu Arseniju, ocu Isaiji, svim svojim poslušnicima?
 
Jeromonah Pajsije: Govorio je: „Da bi se molitva osećala, potrebno je pre svega osećati blagotvorna dejstva Božija. Pre nego što počnemo da se molimo, treba da opazimo, da proučimo blagotvorna dejstva Njegova i istovremeno svoju grešnost i nezahvalnost Bogu. Kada čovek to spozna, tada molitva prirodno izlazi sama i daje učinak. Drugačije, molitva nije dolična“.
 
– M. M.: Kako je starac gledao na rasuđivanje, koje smatram zajedničkim sadržaocem svih vrlina, podrazumevajući ljubav?
 
Jeromonah Pajsije: Otac Pajsije imao je veliko rasuđivanje. Uopšte posmatrano, u svemu se ophodio sa iznenađujućom tačnošću. Kod njega su svi darovi bili jasni. Rasuđivanje ga je izdvajalo. Čuo sam jednog čoveka koji je poznavao sve savremene starce, kako kaže: „Svi su oni sveti i imaju mnoge darove. Otac Pajsije je imao veliko rasuđivanje…“. On se divio njegovom rasuđivanju. Na primer, u crkvenim stvarima slušao je Pomesnu Crkvu. Na primer, ja treba da idem u Janjinu. Svaki put kada je trebalo da krenem, on bi me podsećao: „Da ideš da celivaš vladikinu desnicu. To je poredak Crkve“. Nije želeo da iko radi nešto tajno, na neuobičajen način.
Reći ću vam još i ovo: bio jedan čovek koji je diplomirao fiziku na univerzitetu i želeo da se rukopoloži, tamo u svetu. Sa takvim namerama dođe on na malo ovde, na Svetu Goru. Njegovi pak, nisu hteli ni za to veoma kratko vreme da se odvoje od njega. Čoveka je gušila ova njihova ljubav i on pribeže ocu Pajsiju, sa kojim je imao sledeći dijalog:
– Oče Pajsije, otac i moja braća žele da dolaze ovde stalno kako bi me gledali. Recite mi, oče, šta da radim? Želeo bih da na malo ostanem neometan, da se pripremim. Ne želim da u ovom nekom periodu imam dodira sa mojima.
– Reci im sledeće: Dok sam bio student i učio, nisam želeo da me uznemiravate kako bih položio ispite. Vi ste to shvatali i poštovali. Zar nije tako? Dakle, isto tako i sada. Pripremam se za najvažniju stvar u svom životu. Ostavite me malčice…
 
– M. M.: Starac je veoma cenio sveštenički čin, koliko znam, i preporučivao je što češći svetotajinski život. Sećam se kako je sve do jednoga savetovao: „Idite vašim duhovnicima „.
Jeromonah Pajsije: Da, veoma je cenio sveštenički čin. I zaista, mnoge bi i mnoge slao kod njihovih duhovnika,ne rekavši im ništa drugo do samo m Često bi rekao: „Prvo da ideš da se ispovediš. Sada nećemo ni o čemu da razgovaramo. Kada budeš prvo razgovarao sa svojim duhovnikom, onda možemo da porazgovaramo i nas dvojica. Ako budemo sada počeli nešto da pričamo, bićemo na različitim frekvencijama i nećemo imati nikakvog učinka. Zato, idi ti i ispovedi se, da olakšaš sebi, a posle ćemo i nas dvojica mnogo plodotvornije razgovarati. Tada ćemo bolje razumeti i ti mene i ja tebe!“. Zaista je o. Pajsije veoma veliki broj ljudi priveo ispovesti…
 
– M. M.: Oče, posebni darovi koje je imao (prozorljivost, proročki dar itd.); da li ih je pokazivao u svakoj situaciji?
 
Jeromonah Pajsije: I u tome je imao rasuđivanja. Mnoge ljude, koji su se naposletku izlečili od neizlečivih bolesti, nije pomogao na samom početku. Oni bi odlazili od njega, a tek potom bi ozdravljali,.. On je zaista učinio mnoga čuda i mnoga iscelenja, i tada kada smo ga u telu imali među sobom. No i sada, kada pripada Likujućoj Crkvi on ne prestaje da se moli Bogu za sve ljude, slobodom koju je stekao pred Njim.
Reći ću vam i ovo, jedno od mnogobrojnih čuda koje se desilo sada, po njegovom prestavljenju.
Dođe ovde čovek iz Soluna, koga sam i ja poznavao. Bio je u braku tri godine a dece nije bilo. Ja mu rekoh da ode da zamoli o. Pajsija na njegovom grobu.
Posluša me čovek i toplo se pomoli. Prstom je na zemlji koja prekrivaše grob ispisao sledeće: „Oče Pajsije, želimo dete.“ Pomoli se za nas! Neka je slavljen i hvaljen Bog hiljadu puta! Nakon malo vremena njegova žena zatrudne i prošlog decembra donese na svet jedno dete!
Zaista ima mnogo sličnih slučajeva… Kroz moju keliju svakodnevno prolazi dosta ljudi i samo mi pričaju o čudima i čudima… I pre i nakon starčevog prestavljenja. Evo i sada, nedavno, o. Pajsije javio se u nekoliko navrata ljudima koji su ga trebali!..
Da se vratim na rasuđivanje o. Pajsija. Svakome bi pristupao upravo onako kako je trebalo, starajući se da nikoga ne povredi. Znao je kako sa svakim. Primera radi, dolazio bi mu neki vladika prema njemu se ophodio onako kako je njegovo dostojanstvo nalagalo. U drugom momentu prišlo bi mu dete – govorio je sa njim kao da su vršnjaci.
Tako, jedanput beše došao otac sa svojim sinom. Otac je razgovarao sa o. Pajsijem, a kada je došao čas da odu, o. Pajsije će dečaku:
– Sada, kad izađeš kroz kapiju, nećeš više biti nemirko. Sva deca koja prođu kroz ovu kapiju smire se, više.nikada ne prave ršum!
Mališan čim to ču snuždi se. Pitao se, šta će sada da se zbude?! Neću više praviti nered?! Otac Pajsije, da bi ga odobrovoljio, obzirom da je čitao njegove misli, reče mu:
– Dobro, ne velike nerede, samo male. Dobro?
– Mališa… pristade zadovoljno! Starac je bio svima sve, samo da bi ih privoleo Hristu.
Jednom su ga posetili izvesni ljudi sa decom, koja su se mnogo radovala u blizini oca Pajsija. U jednom momentu,, dečaci ga upitaše bezbrižno radosnim tonom:
– Dobro, pa zar ti nemaš ovde automobil?!
Roditelji se strašno postideše, dok daroviti starac nije gubio vreme i okrenu se prema deci:
– Kako nemam? Zar se može bez automobila?
Oni se začudiše. Da je to bio bilo ko drugi, rekao bi: „Kola su zabranjena na Svetoj Gori“! Starac pak nastavi bez kolebanja:
– Naravno da imam auto, i to mercedes! Dođite da ga vidite. Mališani se unezveriše, sledeći ga do stražnje strane njegove kolibe; Tamo je starac bio parkirao svoj… mercedes, to jest mala improvizovana kolica, spravljena od dva savijena komada drveta pa povezana sa nekoliko manjih dasaka. Nešto kao kolica koja se vukla kanapom. Njome se služio da pretera džak cementa ili kreča, ili šta je već trebalo. Ovo… vozilo lako je klizilo po zemlji. Mališani izbečiše oči, a starac smejući se njihovom reagovanju, reče im:
– Ako želite, popnite se pa idemo u vožnju! Deca su bila oduševljena ocem Pajsijem…
Pre mnogo godina, dvojica ljudi posetili su starca Pajsija. Tačnije, stariji čovek sa jednim detetom. U jednom momentu starac se obrati gospodinu, pokazujući na dete:
– Ovo je tvoj sin?
– Ne, oče. Nismo u nikakvom srodstvu.
Otac Pajsije, kao da nije čuo odgovor, upita dete:
– Je li to tvoj otac?
– Ne; nije moj otac.
– Dobro… Od tada je prošlo mnogo godina. Starac je ležao bolestan u manastiru Suroti. Prilazi mu jedna gospođa i sva radosna njemu će:
– Oče Pajsije, blagoslovite. Udajem kćer. Ovo je moj zet.
– Jorgo, obrati se o. Pajsije mladiću, koji kad ču svoje ime oseti se kao gromom pogođen – zar se ne sećaš pre … petnaest godina kada si bio na Svetoj Gori, da sam te pitao da li je gospodin sa kojim si bio došao tvoj otac? Sećaš li se da sam i njega pitao, i da ste mi obojica rekli da niste bili rođaci? A ti sada uzimaš njegovu kćer i postaješ mu sin!..
Starac je pre petnaest godina video u kom pravcu će se njihovi odnosi razvijati, i na sebi svojstven način tada im je to bio i saopštio, ali oni nisu „razumeli“.
Jednom jedan čovek pođe do isposnice oca Pajsija, ovde malo niže, u Panagudu, da mu ispovedi svoje pomisli i da dobije blagoslov da uradi nešto. Starac mu reče: „Ne, nije dobro da učiniš tako“.
On uporan, sačeka dve godine, pa se opet uputi starcu, misleći da je on sigurno zaboravio šta mu je bio rekao pre dve godine. U stvari je želeo da učini po svojoj volji, a „zahtevao je“ starčev blagoslov. Dakle, čim on to pomenu ocu Pajsiju, ovaj „oseti“ kako tu nešto nije išlo dobro i reče: – Ne, nije to ispravno.
Odmah zatim dodade: – Zar ti nisam i pre dve godine isto rekao?
Sav potresen, čovek mu se pokloni i reče: – Blagoslovi, oče. Ja sam mislio da si ti na to zaboravio i došao sam da ti iznudim blagoslov na ovaj način!
Svim ocima koji bi dolazili da mu ispovede svoje pomisli, čim bi prešli rečicu niže njegove isposnice, čistio bi se um, i dok bi povlačili zvonce na kapiji već ne bi imali ništa da mu kažu! Pomisli koje su ih kušale bile bi već raspršene, izvetrile bi! Otac je takođe išao svojim duhovnim čedima, o. Arseniju i o. Isaiji, kad god bi ovi bili snuždeni, kad god bi kao ljudi imali neku muku. U takvim teškim momentima, neobavešten – bolje reći „prethodno obavešten“ – išao bi im u posetu! Njima je bilo dovoljno samo da ga ugledaju i sa njih bi već bila nestala tuga, iskušenje bi se odmah nestajalo! Uz to, kada bi mu ispovedali neku pomisao koja ih je opterećivala, i kao što je prirodno, kada bi im laknulo, o. Pajsije u šali bi im govorio: „Odlično, sada ste snuždili pokvarenjaka“! Odnosno, pošto ste se ispovedili i očistili, nasekirali ste nečastivoga…
Nakon svog upokojenja o. Pajsije se mnogima javljao, kako nam to sami pričaju oni koji dolaze ovde. Na primer, neko je u nekom kraju pravio nešto i za to mu je bio potreban blagoslov o. Pajsija. Prizivao ga je. Otac m.u se javi u samo podne baš na mestu gde je on pravio to nešto, i taj čovek završi svoj rad na najbolji mogući način. .
Kada se starac upokojio, njegova duhovna deca – o. Arsenije i o. Isaija – nasledili su njegovu isposnicu. Trebalo je izvršiti neke opravke na njoj, i tako oni dovedoše majstora osmoga septembra. Započeše radovi. Ceo septembar krov je bio otvoren, jer je bio sav istrulio i sve je moralo da se zameni. Čim završiše sa radovima i pokupiše sav alat, u ponoć se nebo otvori i nasta provala oblaka. Otac Arsenije i o. Isaija bili su uvereni da je njihov starac svojom molitvom držao nebo pod ključem toliko dana – iako je bila prošla polovina septembra odnosno, dok de ne okonča sa radovima. Kada je pak bio zakucan i poslednji ekser na krovu, tada odmah poče kiša, i to kao iz kabla!
 
– M. M.: Oče Pajsije, zahvaljujem mnogo na dragocenim informacijama koje ste nam dali o svom starcu, blaženopočivšem ocu Pajsiju, čije ime dostojno nosite. Zahvaljujem na velikoj časti i blagoslovu što ste nam ispričali sve ovo, obzirom da po prvi i jedinstveni put, kako ste mi rekli, govorite o ovome. Izražavam vam svoju zahvalnost.
Blagoslovite.
 
Jeromonah Pajsije: Bog da vas blagoslovi, g. Melinos – kao i vaše čitaoce – zastupništvom o. Pajsija.
 
– M. M.: Podvižnici, dragi moji čitaoci, mudri su ljudi! Naša Crkva ponosi se njima, jer je ukrepljuju svojim vrlim životom. Po svetom Grigoriju Palami, oni su „proroci Staroga Zaveta, propovednici dolazećeg Carstva „. Njihov herojski život po kelijama i kolibama, u molčalnicama i isposnicama, sa pravom izaziva i strahopoštovanje. Ovim kolibama vekovima i vekovima odjekuju himne i duhovne ode.
Strme litice, lavirintske prebujne padine, strmine i udoline koje ugošćavaju svete borce, ostaju nesumnjivi svedoci njihovog blagoslovenog plača po Bogu!
Kojih li sve podvižnika, čija imena samo Bog zna – blagoslovene senke tumaraju ovim blagoslovenim prostorima… Koliko li je Palamista, koliko Filotejaca, koliko Nikifora, Grigorija, Nikodima, koliko li svetih živeše po Karuljskim orlovskim gnezdima ili na samom vrhu Atosa, ili pak zaturenih u neprohodno rastinje atoske grude!.. Koliko lije samo podvižnika živelo i upokojilo se – koliko ih živi i počiva – stalnom i neprestanom umnom molitvom… Dovoljno je da se nađe kakav otvor ili izbočina u steni, pa da se pokažu najidealnijom… građevinskom parcelom za jednog tihovatelja! Dovoljna je malecna udubina, udolina ili čak malešna… pristupačna padina, pa da podvižnik razapne tamo smireni žrtvenik svoga podvizavanja. Žrtvenik sačinjen – u ili van navodnika – po pravilu u duhu surove arhitekture, kakvo je upravo i podvižništvo! Za podvižnike veoma često važi da put koji su izabrali nije onaj najkraći mogući. Oni više vole, na primer, da se uspinju, nego da koračaju…
Žudnja za spasenjem očitovana je u vidu težnje ka strogoj osami, kao nastrojenje koje vuče dušu ka stenovitoj obali, na atoski vrh, u nepristupačnu i nemuštu atosku pustinju, na jedva pristupačne bujne litice atoskog poluostrva.
Neka su na nama višestruko drašcene njihove molitve i blagoslovi. Amin, amin, amin,
I kako da… okončamo, dragi moji čitaoci?
Pozajmimo pravu otpusnu reč bivšeg igumana manastira Velike Lavre, o. Kalistrata:
 
Milost piscu
Osvećenje stvorenome
Blagodat čitaocu
Nasledstvo revnosnom molitelju
Kraj
I svevidećem Bogu Slava!

9 komentar(a)

  1. Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
    Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
    Slava Bogu.

  2. Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.

  3. Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.

  4. Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.

  5. Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po“ receptu“Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz

    • Slava Bogu

      Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima „Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me“ Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
      I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
      Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
      Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
      Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
      Bog te blagoslovio.

  6. Vladimir

    Ja sam katolik, a volim pravoslavnu duhovnost…puno toga proizlazi iz misli, znam to jako dobro… misli su nam često napadnute zlodusima ( otac Tadej)…i…NEMA NEKE ZNAČAJNE IZMEĐU KATOLIKA I PRAVOSLAVACA, MI SMO BRAĆA. BOG VAS BLAGOSLOVIO!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *