NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
RAZGOVORI SA GRČKIM DUHOVNICIMA O STARCU PAJSIJU SVETOGORCU
 
VEČNA BUDUĆNOST
Razgovor sa ocem Justom iz Kutlumuša
 
Manojlo Melinos: Bogosluženje, dragi moji čitaoci, predstavlja centar celokupnog života monaha. Posao monaha je da traži Boga. Ovaj božanski rad vodi monaha u molitvu. Za njega je i prostor koji ga okružuje škola molitve!
Crkveno pojanje – a posebno ono monaško – predikonizuje savršeno saborno slavoslovlje, koje će se ostvariti na Nebu. Monaški poj sveštenodejstvuje život Neba koji ujedno predkonstruiše predoizobražavajući ga. Čitanja i psalmopoj predstavljaju udah i izdah, stezanje i opružanje srca koje se iznova rađa Duhom Svetim. Monah sve svoje sile posvećuje tome da bude prožet smislom i porukom pealama, kako bi mogao odatle da skuplja – kao pčela – njihov duh. Izučavanje psaltira predstavlja jedno od najvećih poslova monaha. Isto tako i pojanje psalama koje pak proističe iz srca…
U srcu leži Isusova molitva, taj veliki blagoslov. Isusova molitva zasniva se na činu dubokog smirenja. Svaki udah koji svakako uzdiže monaha ka Gospodu, istovremeno ga poziva na još Mirnije bogosluženje: „Gospode Isuse Hriste, Sine Boga živoga, pomiluj me grešnog“. Ovo „…pomiluj me grešnog“ čini živo smirenje za koje moli i kojem se klanja.
Vredi na ovom mestu da se naslađujemo originalnim opisom-podstrekom svetoga Grigorija Sinajskog, upućenom „onima koji su u snazi“ naravno:
„Sa zalaskom sunca, prizvavši u pomoć preblagog i svemogućeg Gospoda našega Isusa Hrista, sedi na stoličicu, u keliji bez ikakve svetlosti gde vlada tišina, i sabravši svoj um od spoljnih zbivanja i obmana, odvevši ga unutra u srce mirno udisanjem na nos, drži molitvu; dakle Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj me; odnosno, usklađujući kretnje disanja sa rečima molitve“. Kako kaže sveti Isihije: „Udahom na nos ujedini trezvenost, ime Isusa, nesagrešivo premišljanje o smrti i smirenje“.
Dragi moji čitaoci, mi se naslađujemo ovakvim duhovnim razgovorima, ovde u Keliji svetoga Nikolaja, u najvećem dvorištu Manastira Kutlumuš, tik uz atosku prestonicu. Časni starac ove Kelije, o. Just sa ljubavlju nas ugošćava a mi ga obrušavamo našim pitanjima. Njegove pune odgovore u celini smo predočili u devetoj knjizi serije „Iskustvo Otaca“, pod naslovom STARCI NA ATOSU. U okviru ove knjige koju držite u rukama, dragi moji čitaoci, starac Just nam opisuje svoje poznanstvo sa ocem Pajsijem, svojim osvećenim susedom u široj oblasti Kutlumuš.
Oče, blagoslovite.
 
– Otac Just (manastir Kutlumuš): Gospod neka nas sve blagoslovi. Zahvaljujem vam što mi ukazujete čast svojim prisustvom.
 
– M.M.: I ja, oče, zahvaljujem što ste me zagrnuli svojom ljubavlju.
 
Otac Just: Kako vas ne bih voleo, g; Melinos, dragi moj Manojlo, kada te poznajem od tvoje treće godine, od tada kada je na tebe pazio tvoj sveti stric mitropolit Hiosa Hrizostom Jaluris, jerarh retor, brilijant etike, episkop koji je ljubio monahe, po kojem se čak i danas – nakon sad već trideset godina – diči svaki Pirejac, u čijoj je sabornoj crkvi, posvećenoj svetom Spiridonu, služio kao starešina i propovednik čitavih dvanaest godina. Neka imamo njegove molitve…
 
– M.M.: Oče, upoznali ste o. Pajsija veoma dobro. Opišite nam vaš prvi kontakt, kao i vaše dalje poznanstvo. Slušamo vas sa velikom pažnjom.
 
Otac Just: Upoznao sam ga godine 1962, na jednom imanju, tamo u svetu. Gospod je blagoizvoleo da tamo upoznam Njegovog svetitelja. Na tom imanju postojala je crkva koju smo tada i on i ja došli da obiđemo. Otac Pajsije bio je mlad. Pratio ga je Mihajlo Gondikakis, sadašnji iguman manastira Iviron, zatim arhimandrit Vasilije, blaženopočivši profesor Panajotis Nelas i Panajotis Hadžiemanuil (danas jeromonah Grigorije) iz Kelije svetoga Jovana Bogoslova koja se nalazi u blizini „Panagude“ kelije starca Pajsija. Ova trojica njegovih saputnika odnosili su se prema njemu sa veoma dubokim poštovanjem. Iz daljine pratio sam ih sa pažnjom i uz veliko interesovanje. Čak sam pomislio sledeće: „Ovaj starac, bez sumnje, biće da je svet, kada se tako ugledni teolozi ophode prema njemu sa tolikim uvažavanjem; makar bio toliko mlad…“. Naravno, pored ove trojice tu je bilo i mnogih drugih „prikačenih“ (kako obično kažem) profesora univerziteta, srednješkolskog obrazovanja i ostali. Ja sam čas pogledao na starca, čas na ove ostale. I, uprkos tome što je svaki od ovih pratilaca odavao zaista pobožnog čoveka, starac je među njima izgledao kao ‘strano telo’… A najveća neznalica od svih, kao što sam to ja, od tada je uočio na njegovom liku naročitu blagodat Božiju!
Tokom vremena, dragi moj Manojlo, pratio sam. starčevo kretanje. Gde je bio o. Pajsije, šta je rekao, šta je činio itd. Bio on u Konici, na Sinaju, po različitim mestima Svete Gore – postarao bih se da se uvek obavestim o njemu. Uvek su podaci koje bih sakupio proizvodili u meni naročito osećanje i izazov da ga upoznam još više. Dakle, počeo sam da ga posećujem. Prvi put to je bilo jednog popodneva suncem opaljenog. Stao sam bio pred njegovu keliju i pozvao ga, prvo tišim glasom no, ne dobivši odgovor, glasno povikah.
– Oče, oče! Oče Pajsije, oče Pajsije, starče…
Odgovor pak nisam dobijao. Ni glasa ni traga! U jednom trenutku izgubio sam nadu i rekoh jednom gospodinu koji beše kustos po zanimanju, sa kojim sam išao: „Pođimo, starac nije ovde“. E, u trenutku kada sam to bio rekao, odnosno tad kada me obuzelo beznađe i kada sam bio odlučio da odemo, začuo se radostan glas starca:
– Uzmi jedan lokum, popi čašu vode i uđi blagosloveni! Kako se duša moja obradovala, samo ja znam! Poslušao sam i pojeo lokum, popio vode koju je imao namenjenu za posetioce i krenuo sam ka njegovoj pod otvorenim nebom… gostoprimnici, panjevima koji su se tamo pred kućicom nalazili, isečenim od borovog debla. Sedoh. Veruj mi, bili su mnogo udobniji od anatomskih stolica i skupocenih fotelja! Blagodat Božija se razlivala…
Imao sam u svojoj duši neke misli i želeo sam da ih iznesem, pa sam ih stoga izložio pred starcem. U izvesnom momentu o. Pajsije mi reče:
– Ja nisam duhovnik. Zašto ti ovo meni govoriš? Inače znaš … više nego ja!
– To, oče, ostavite, odgovorih mu sustežući se. Znam da niste duhovnik u smislu Svete Tajne, a naravno i da ja ispred vas ne znam ništa. Želim pak, oče, da se obratim vašoj svetosti. Molim vas, poslušajte me i preklinjem vas posavetujte me.
Starac posmatrajući moju upornost, sa ljubavlju mi reče:
– Neka je blagosloveno. Slušam te.
Rekao sam mu šta sam imao u vezi sa jednom stvari koja me je zaokupljala. Osmotrio me je dobro i odgovorio:
– Nije dobar tvoj način razmišljanja, odnosno to što obelodanjuješ ovu stvar, iako imaš potpuno pravo. Koliko ljudi zna za to?
– Osmoro, desetoro, oče.
– Da, sigurno da je to rana koja zaudara, no za nju zna samo desetak ljudi. No, ako ti podneseš tužbu i priložiš taj papir koji imaš u torbi(!!!), to će biti kao da uzimaš iglu i probadaš gnoj. Zadah će se razliti i možeš da zaključiš kakva.će šteta nastati, zbog sablazni… Zato, prepusti ih u ruke Božije.
Tako i učinih. Bilo je nemoguće ne poslušati u toj stvari Čoveka Božijeg, koji me je blagorazumno i mudro upravljao božanskim prosvetljenjem. Nije prikrivao da ga je ovaj slučaj zaokupio. Pokazao mi je da ga je osećao kao svojim slučajem. Naravno, to je bila velika ljubav ka drugom čoveku…
Nekada davno, tada sam bio još laik, kada sam ga pitao za savete po raznim pitanjima, rekoh mu između ostalog:
– Oče, ja završavam sa Povečerjem a da to ni ne razumem! Nakon „molitvama svetih…“ pitam se da li sam rekao „Verujem…“ ili sam ga propustio.
A njegov odgovor je bio:
– Ma, blagosloveni, sediš i pratiš vesti. Shodno tome, tvoj mozak se naprtio tolikim mnogim stvarima… Uznemiren si i onda kao da si magnetofon, isključuješ radio i ideš i čitaš Povečerje. E, takva kombinacija ne može da prođe! Da se razumemo, nisam ti rekao da ne slušaš vesti, ali čini to nekako ranije. Dalje, na primer, pročitaj neku duhovnu knjigu, da bi se tvoj um oslobodio otrovnih supstanci, i da ti se umiri misao, te potom čitaj svoje Povečerje. Tako ćeš razumevati ono što ćeš izgovarati na molitvi i odmaraće se tvoja duša.
Dok sam ga povremeno posećivao, govorio bi mi o raznim korisnim stvarima. Susretanja sa njim bila su veliki blagoslov – dar dobroga Boga. On nije bio naročitog obrazovanja, ali je posedovao mudrost po Bogu. Priklonio se Svetome Pismu i Ocima Crkve.
Znajući da poznajem koliko-toliko izdavaštvo, upitao me je:
– Ove crkvene knjige, da li se one još uvek preštampavaju sa greškama ili ste ih ispravili?
– Ne, oče, štampaju se kako su i bile.
– Ali, na kraju krajeva, da li je moguće da se preštampavaju sa greškama? Dokle već! … To nije ispravno, ne doliči.
Vidiš, on je pratio i sa… filološke strane crkvene stvari. I odatle se čak vidi koliko je njegova crkvenost bila živa. Treba naglasiti da on nije samo imao znanje, da nije samo govorio, nego da ga je uporedo i primenjivao.
 
– M.M.: Oče Juste, mnogo je onih koji, govoreći o naročitim darovima staraca formata o. Pajsija, „maltretiraju“ ove svete likove, odnoseći se prema njima kao prema „religioznim medijumima“, postavljajući ih mnogo iznad njihovih stvarnih dimenzija. Mnogi od nas, neka uključim i sebe, „nanose nepravdu“ ovim ocima samim svojim pristupom njima i njihovom pomenu. Kakvi su vaši stavovi ili protivstavovi o tome?
 
Otac Just: Mislim da svi mi ljudi imamo potrebu za prototipom. Imamo potrebu za nekim ko bi na vrednosnoj lestvici bio iznad nas. Postoje duhovni ljudi koji imaju mnogobrojnije božanske darove nego obično. Ali vredi reći da može biti da oni nemaju ove darove stalno aktivne. Odnosno, može se desiti da ih Sveti Duh napusti u jednom trenutku, kada se oni kao ljudi „koji plot nose i obitavaju u svetu“ nađu u jednom ljudskom padu. Ponavljam: i oni su ljudi a ne anđeli. Naravno da su oni zemaljski anđeli, od krvi pak i mesa. Ovde je sama poznata nebeska četa anđela otpala… Bog da čuva. Ako dakle, ne daj Bože, na trenutak svakako, ode iz njihove blizine Sveti Duh, može se desiti da se to pogrešno protumači. Mi pak, pošto ne znamo u kakvom se stanju nalazi u svakom trenutku jedan takav duhovan čovek, hoćemo po svaku cenu da verujemo da, bilo šta što kaže takav čovek predstavlja Zakon Božiji. Ali nije tako! Kada se sam nalazi u dobrom duhovnom stanju i ne nailazi ni na kakvo iskušenje, ne zaboravimo da se satana usudio da kuša i samoga Gospoda Boga našeg, tada pravac koji nam daje ispravan je. Dakle, ne uopštavajmo stvari, govoreći za sve: ovo je rekao taj i taj starac i nema priče o tome, ili, taj i taj otac hoda jedan metar iznad zemlje… Ma, blagosloveni moj, može biti da ti želiš u to da veruješ, zato što tako nešto pomaže tvojoj labavoj veri. To pak ne znači da su takve situacije uvek realnost. Ali ako se to i desi u jednom trenutku, odnosno ako te udostoji Bog, objavljujući ti jednu takvu čudesnu situaciju, ti nemaš prava da je širiš. To ćeš sa rasuđivanjem zadržati za sebe, zato što ti je Bog dao jedno otkrivenje; Nije ti ga dao da bi se ti šepurio pričajući na sve strane kako.ti se Bog otkrio na ovaj ili onaj način. Jao tebi tad. Kuku nama… Ovaj veliki Njegov dar sačuvaj kao sveti zavet, za koji ko zna iz kog razloga ti je dao – kako bi zaista imao korist. Pažnja, pažnja, potrebna je velika pažnja. Obično se u ovakvim slučajevima krije jedan strašan egoizam – da govorim kako mi je danas na ovaJ ili onaJ način govorio Bog. Možda sam video nešto „posebno“ u snu, ali to nikako ne treba da izlažem javnosti. Naravno, ako iz pedagoških razloga treba da kažemo nešto svom okruženju, nije dozvoljeno da ističemo, kako je taj „video“, kako je onaj „čuo“, nego da izlažemo bez pominjanja imena. Rasuđivanje, rasuđivanje i smirenost duha…
Jednom na ostrvu Patmos, bilo je to godine 1966, jedan od prisutnih gajio je sumnjičave misli u vezi sa čudima koja čini Sveti Jovan Bogoslov. Tako, ovaj čovek, kada je ušao u Pećinu Otkrovenja, na mestu gde je Ljubljeni Učenik naslonio svoju glavu u trenutku odmora, video je sasvim jasno njegov božanski lik! Izgubio se… Celim telom proželi su ga žmarci, od glave do pete. Zašto je ovo učinio Bog? Samo zato da bi podržao ovog malovernika u veri. Mnogo takvih slučajeva imamo i ovde na Svetoj Gori, i svugde. Ali to ne treba oglašavati na sva zvona, a pogotovo ne treba ovim ljudima Božijim da govorimo: „A! Ti si svetac. Ti razgovaraš sa Bogom…“. To je iskušenje. Zato što, ako počnemo da verujemo da nismo „kao svi ostali ljudi…“, tada kuku nama! Svršeno je, izgubili smo sebe. Ne daj Bože! Treba veoma mnogo da pazimo na koji način ćemo shvatati Ljude Božije, kako bi i mi imali korist – da ne činimo uporedo duhovnu štetu ni njima a ni sebi…
 
– M.M.: Mnogo vam zahvaljujem, oče Juste, za odmerene stavove koje ste nam saopštili, u vezi sa savremenim svetim ocima. Pomogli ste nam, zaista, da im pravilno pristupamo, onako kako to priliči njihovom duhovnom veličanstvu.
Molite se, oče.
 
Otac Just: I ja zahvaljujem, dragi Manojlo, na tvojoj dobroti da dođeš ovde u moju keliju i da razgovaramo. Radujem se tvom duhovnom napretku, s obzirom na to da te poznajem, kako prethodno rekoh, od samog tvog detinjstva. Sigurno da se sveta duša tvog strica, blaženopočivšeg jerarha Hrizostoma Jalurisa, raduje. Slava Bogu, svega radi.
– Molim se da Gospod Bog, zastupništvom svetih otaca koje pomenusmo, prašta i tebi i tvojoj blagoslovenoj porodici i čitaocima tvojih izabranih dela, i da nas uvek blagosilja. Amin.
 
M.M.: Na početku smo pomenuli, dragi moji čitaoci, naročiti značaj koji ima za monaha potreba za svetim tekstovima i svestan psalmopaj Himni, odnosno sveto bogosluženje. Za vreme službe, pod kupolama drevne svetogorske saborne Crkve, uznesen sveštenim radnjama koje kuša sa svojih pet čula, a posebno onim… šestim, nadčulom vere, monah „napušta “ ovaj svet, kako bi stao u susret svetu koji dolazi. Ovaj drugi „svet“, samo Sin i Logos Božiji Gospod naš Isus Hristos može doneti; i doneće mu ga samo ako Njega monah potpuno upije: „…Sav svoj život Hristu Bogu predajmo „! Tako, u monaškom životu sveta čitanja ne znače isto što i bilo koji dr.uš podvig, zaokupljenost u izvesnom vremenu. Ona su – treba da su – neprestana do te mere da se monah u njima kupa danonoćno! Misli Božije treba da postanu misli monaha, osećaji Božiji osećaji njegovi, kako bi zadobio „um Hristov“, o kojem nam govori Apostol Pavle. E, tada će Gospod „spustiti “ na monaško srce „kapke“ koji će zakloniti sadašnji svet i tako će monah živeti večnu budućnost!..
 
 

 
 

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *