NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
RAZGOVORI SA GRČKIM DUHOVNICIMA O STARCU PAJSIJU SVETOGORCU
 
VEČNA BUDUĆNOST
Razgovor sa ocem Justom iz Kutlumuša
 
Manojlo Melinos: Bogosluženje, dragi moji čitaoci, predstavlja centar celokupnog života monaha. Posao monaha je da traži Boga. Ovaj božanski rad vodi monaha u molitvu. Za njega je i prostor koji ga okružuje škola molitve!
Crkveno pojanje – a posebno ono monaško – predikonizuje savršeno saborno slavoslovlje, koje će se ostvariti na Nebu. Monaški poj sveštenodejstvuje život Neba koji ujedno predkonstruiše predoizobražavajući ga. Čitanja i psalmopoj predstavljaju udah i izdah, stezanje i opružanje srca koje se iznova rađa Duhom Svetim. Monah sve svoje sile posvećuje tome da bude prožet smislom i porukom pealama, kako bi mogao odatle da skuplja – kao pčela – njihov duh. Izučavanje psaltira predstavlja jedno od najvećih poslova monaha. Isto tako i pojanje psalama koje pak proističe iz srca…
U srcu leži Isusova molitva, taj veliki blagoslov. Isusova molitva zasniva se na činu dubokog smirenja. Svaki udah koji svakako uzdiže monaha ka Gospodu, istovremeno ga poziva na još Mirnije bogosluženje: „Gospode Isuse Hriste, Sine Boga živoga, pomiluj me grešnog“. Ovo „…pomiluj me grešnog“ čini živo smirenje za koje moli i kojem se klanja.
Vredi na ovom mestu da se naslađujemo originalnim opisom-podstrekom svetoga Grigorija Sinajskog, upućenom „onima koji su u snazi“ naravno:
„Sa zalaskom sunca, prizvavši u pomoć preblagog i svemogućeg Gospoda našega Isusa Hrista, sedi na stoličicu, u keliji bez ikakve svetlosti gde vlada tišina, i sabravši svoj um od spoljnih zbivanja i obmana, odvevši ga unutra u srce mirno udisanjem na nos, drži molitvu; dakle Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj me; odnosno, usklađujući kretnje disanja sa rečima molitve“. Kako kaže sveti Isihije: „Udahom na nos ujedini trezvenost, ime Isusa, nesagrešivo premišljanje o smrti i smirenje“.
Dragi moji čitaoci, mi se naslađujemo ovakvim duhovnim razgovorima, ovde u Keliji svetoga Nikolaja, u najvećem dvorištu Manastira Kutlumuš, tik uz atosku prestonicu. Časni starac ove Kelije, o. Just sa ljubavlju nas ugošćava a mi ga obrušavamo našim pitanjima. Njegove pune odgovore u celini smo predočili u devetoj knjizi serije „Iskustvo Otaca“, pod naslovom STARCI NA ATOSU. U okviru ove knjige koju držite u rukama, dragi moji čitaoci, starac Just nam opisuje svoje poznanstvo sa ocem Pajsijem, svojim osvećenim susedom u široj oblasti Kutlumuš.
Oče, blagoslovite.
 
– Otac Just (manastir Kutlumuš): Gospod neka nas sve blagoslovi. Zahvaljujem vam što mi ukazujete čast svojim prisustvom.
 
– M.M.: I ja, oče, zahvaljujem što ste me zagrnuli svojom ljubavlju.
 
Otac Just: Kako vas ne bih voleo, g; Melinos, dragi moj Manojlo, kada te poznajem od tvoje treće godine, od tada kada je na tebe pazio tvoj sveti stric mitropolit Hiosa Hrizostom Jaluris, jerarh retor, brilijant etike, episkop koji je ljubio monahe, po kojem se čak i danas – nakon sad već trideset godina – diči svaki Pirejac, u čijoj je sabornoj crkvi, posvećenoj svetom Spiridonu, služio kao starešina i propovednik čitavih dvanaest godina. Neka imamo njegove molitve…
 
– M.M.: Oče, upoznali ste o. Pajsija veoma dobro. Opišite nam vaš prvi kontakt, kao i vaše dalje poznanstvo. Slušamo vas sa velikom pažnjom.
 
Otac Just: Upoznao sam ga godine 1962, na jednom imanju, tamo u svetu. Gospod je blagoizvoleo da tamo upoznam Njegovog svetitelja. Na tom imanju postojala je crkva koju smo tada i on i ja došli da obiđemo. Otac Pajsije bio je mlad. Pratio ga je Mihajlo Gondikakis, sadašnji iguman manastira Iviron, zatim arhimandrit Vasilije, blaženopočivši profesor Panajotis Nelas i Panajotis Hadžiemanuil (danas jeromonah Grigorije) iz Kelije svetoga Jovana Bogoslova koja se nalazi u blizini „Panagude“ kelije starca Pajsija. Ova trojica njegovih saputnika odnosili su se prema njemu sa veoma dubokim poštovanjem. Iz daljine pratio sam ih sa pažnjom i uz veliko interesovanje. Čak sam pomislio sledeće: „Ovaj starac, bez sumnje, biće da je svet, kada se tako ugledni teolozi ophode prema njemu sa tolikim uvažavanjem; makar bio toliko mlad…“. Naravno, pored ove trojice tu je bilo i mnogih drugih „prikačenih“ (kako obično kažem) profesora univerziteta, srednješkolskog obrazovanja i ostali. Ja sam čas pogledao na starca, čas na ove ostale. I, uprkos tome što je svaki od ovih pratilaca odavao zaista pobožnog čoveka, starac je među njima izgledao kao ‘strano telo’… A najveća neznalica od svih, kao što sam to ja, od tada je uočio na njegovom liku naročitu blagodat Božiju!
Tokom vremena, dragi moj Manojlo, pratio sam. starčevo kretanje. Gde je bio o. Pajsije, šta je rekao, šta je činio itd. Bio on u Konici, na Sinaju, po različitim mestima Svete Gore – postarao bih se da se uvek obavestim o njemu. Uvek su podaci koje bih sakupio proizvodili u meni naročito osećanje i izazov da ga upoznam još više. Dakle, počeo sam da ga posećujem. Prvi put to je bilo jednog popodneva suncem opaljenog. Stao sam bio pred njegovu keliju i pozvao ga, prvo tišim glasom no, ne dobivši odgovor, glasno povikah.
– Oče, oče! Oče Pajsije, oče Pajsije, starče…
Odgovor pak nisam dobijao. Ni glasa ni traga! U jednom trenutku izgubio sam nadu i rekoh jednom gospodinu koji beše kustos po zanimanju, sa kojim sam išao: „Pođimo, starac nije ovde“. E, u trenutku kada sam to bio rekao, odnosno tad kada me obuzelo beznađe i kada sam bio odlučio da odemo, začuo se radostan glas starca:
– Uzmi jedan lokum, popi čašu vode i uđi blagosloveni! Kako se duša moja obradovala, samo ja znam! Poslušao sam i pojeo lokum, popio vode koju je imao namenjenu za posetioce i krenuo sam ka njegovoj pod otvorenim nebom… gostoprimnici, panjevima koji su se tamo pred kućicom nalazili, isečenim od borovog debla. Sedoh. Veruj mi, bili su mnogo udobniji od anatomskih stolica i skupocenih fotelja! Blagodat Božija se razlivala…
Imao sam u svojoj duši neke misli i želeo sam da ih iznesem, pa sam ih stoga izložio pred starcem. U izvesnom momentu o. Pajsije mi reče:
– Ja nisam duhovnik. Zašto ti ovo meni govoriš? Inače znaš … više nego ja!
– To, oče, ostavite, odgovorih mu sustežući se. Znam da niste duhovnik u smislu Svete Tajne, a naravno i da ja ispred vas ne znam ništa. Želim pak, oče, da se obratim vašoj svetosti. Molim vas, poslušajte me i preklinjem vas posavetujte me.
Starac posmatrajući moju upornost, sa ljubavlju mi reče:
– Neka je blagosloveno. Slušam te.
Rekao sam mu šta sam imao u vezi sa jednom stvari koja me je zaokupljala. Osmotrio me je dobro i odgovorio:
– Nije dobar tvoj način razmišljanja, odnosno to što obelodanjuješ ovu stvar, iako imaš potpuno pravo. Koliko ljudi zna za to?
– Osmoro, desetoro, oče.
– Da, sigurno da je to rana koja zaudara, no za nju zna samo desetak ljudi. No, ako ti podneseš tužbu i priložiš taj papir koji imaš u torbi(!!!), to će biti kao da uzimaš iglu i probadaš gnoj. Zadah će se razliti i možeš da zaključiš kakva.će šteta nastati, zbog sablazni… Zato, prepusti ih u ruke Božije.
Tako i učinih. Bilo je nemoguće ne poslušati u toj stvari Čoveka Božijeg, koji me je blagorazumno i mudro upravljao božanskim prosvetljenjem. Nije prikrivao da ga je ovaj slučaj zaokupio. Pokazao mi je da ga je osećao kao svojim slučajem. Naravno, to je bila velika ljubav ka drugom čoveku…
Nekada davno, tada sam bio još laik, kada sam ga pitao za savete po raznim pitanjima, rekoh mu između ostalog:
– Oče, ja završavam sa Povečerjem a da to ni ne razumem! Nakon „molitvama svetih…“ pitam se da li sam rekao „Verujem…“ ili sam ga propustio.
A njegov odgovor je bio:
– Ma, blagosloveni, sediš i pratiš vesti. Shodno tome, tvoj mozak se naprtio tolikim mnogim stvarima… Uznemiren si i onda kao da si magnetofon, isključuješ radio i ideš i čitaš Povečerje. E, takva kombinacija ne može da prođe! Da se razumemo, nisam ti rekao da ne slušaš vesti, ali čini to nekako ranije. Dalje, na primer, pročitaj neku duhovnu knjigu, da bi se tvoj um oslobodio otrovnih supstanci, i da ti se umiri misao, te potom čitaj svoje Povečerje. Tako ćeš razumevati ono što ćeš izgovarati na molitvi i odmaraće se tvoja duša.
Dok sam ga povremeno posećivao, govorio bi mi o raznim korisnim stvarima. Susretanja sa njim bila su veliki blagoslov – dar dobroga Boga. On nije bio naročitog obrazovanja, ali je posedovao mudrost po Bogu. Priklonio se Svetome Pismu i Ocima Crkve.
Znajući da poznajem koliko-toliko izdavaštvo, upitao me je:
– Ove crkvene knjige, da li se one još uvek preštampavaju sa greškama ili ste ih ispravili?
– Ne, oče, štampaju se kako su i bile.
– Ali, na kraju krajeva, da li je moguće da se preštampavaju sa greškama? Dokle već! … To nije ispravno, ne doliči.
Vidiš, on je pratio i sa… filološke strane crkvene stvari. I odatle se čak vidi koliko je njegova crkvenost bila živa. Treba naglasiti da on nije samo imao znanje, da nije samo govorio, nego da ga je uporedo i primenjivao.
 
– M.M.: Oče Juste, mnogo je onih koji, govoreći o naročitim darovima staraca formata o. Pajsija, „maltretiraju“ ove svete likove, odnoseći se prema njima kao prema „religioznim medijumima“, postavljajući ih mnogo iznad njihovih stvarnih dimenzija. Mnogi od nas, neka uključim i sebe, „nanose nepravdu“ ovim ocima samim svojim pristupom njima i njihovom pomenu. Kakvi su vaši stavovi ili protivstavovi o tome?
 
Otac Just: Mislim da svi mi ljudi imamo potrebu za prototipom. Imamo potrebu za nekim ko bi na vrednosnoj lestvici bio iznad nas. Postoje duhovni ljudi koji imaju mnogobrojnije božanske darove nego obično. Ali vredi reći da može biti da oni nemaju ove darove stalno aktivne. Odnosno, može se desiti da ih Sveti Duh napusti u jednom trenutku, kada se oni kao ljudi „koji plot nose i obitavaju u svetu“ nađu u jednom ljudskom padu. Ponavljam: i oni su ljudi a ne anđeli. Naravno da su oni zemaljski anđeli, od krvi pak i mesa. Ovde je sama poznata nebeska četa anđela otpala… Bog da čuva. Ako dakle, ne daj Bože, na trenutak svakako, ode iz njihove blizine Sveti Duh, može se desiti da se to pogrešno protumači. Mi pak, pošto ne znamo u kakvom se stanju nalazi u svakom trenutku jedan takav duhovan čovek, hoćemo po svaku cenu da verujemo da, bilo šta što kaže takav čovek predstavlja Zakon Božiji. Ali nije tako! Kada se sam nalazi u dobrom duhovnom stanju i ne nailazi ni na kakvo iskušenje, ne zaboravimo da se satana usudio da kuša i samoga Gospoda Boga našeg, tada pravac koji nam daje ispravan je. Dakle, ne uopštavajmo stvari, govoreći za sve: ovo je rekao taj i taj starac i nema priče o tome, ili, taj i taj otac hoda jedan metar iznad zemlje… Ma, blagosloveni moj, može biti da ti želiš u to da veruješ, zato što tako nešto pomaže tvojoj labavoj veri. To pak ne znači da su takve situacije uvek realnost. Ali ako se to i desi u jednom trenutku, odnosno ako te udostoji Bog, objavljujući ti jednu takvu čudesnu situaciju, ti nemaš prava da je širiš. To ćeš sa rasuđivanjem zadržati za sebe, zato što ti je Bog dao jedno otkrivenje; Nije ti ga dao da bi se ti šepurio pričajući na sve strane kako.ti se Bog otkrio na ovaj ili onaj način. Jao tebi tad. Kuku nama… Ovaj veliki Njegov dar sačuvaj kao sveti zavet, za koji ko zna iz kog razloga ti je dao – kako bi zaista imao korist. Pažnja, pažnja, potrebna je velika pažnja. Obično se u ovakvim slučajevima krije jedan strašan egoizam – da govorim kako mi je danas na ovaJ ili onaJ način govorio Bog. Možda sam video nešto „posebno“ u snu, ali to nikako ne treba da izlažem javnosti. Naravno, ako iz pedagoških razloga treba da kažemo nešto svom okruženju, nije dozvoljeno da ističemo, kako je taj „video“, kako je onaj „čuo“, nego da izlažemo bez pominjanja imena. Rasuđivanje, rasuđivanje i smirenost duha…
Jednom na ostrvu Patmos, bilo je to godine 1966, jedan od prisutnih gajio je sumnjičave misli u vezi sa čudima koja čini Sveti Jovan Bogoslov. Tako, ovaj čovek, kada je ušao u Pećinu Otkrovenja, na mestu gde je Ljubljeni Učenik naslonio svoju glavu u trenutku odmora, video je sasvim jasno njegov božanski lik! Izgubio se… Celim telom proželi su ga žmarci, od glave do pete. Zašto je ovo učinio Bog? Samo zato da bi podržao ovog malovernika u veri. Mnogo takvih slučajeva imamo i ovde na Svetoj Gori, i svugde. Ali to ne treba oglašavati na sva zvona, a pogotovo ne treba ovim ljudima Božijim da govorimo: „A! Ti si svetac. Ti razgovaraš sa Bogom…“. To je iskušenje. Zato što, ako počnemo da verujemo da nismo „kao svi ostali ljudi…“, tada kuku nama! Svršeno je, izgubili smo sebe. Ne daj Bože! Treba veoma mnogo da pazimo na koji način ćemo shvatati Ljude Božije, kako bi i mi imali korist – da ne činimo uporedo duhovnu štetu ni njima a ni sebi…
 
– M.M.: Mnogo vam zahvaljujem, oče Juste, za odmerene stavove koje ste nam saopštili, u vezi sa savremenim svetim ocima. Pomogli ste nam, zaista, da im pravilno pristupamo, onako kako to priliči njihovom duhovnom veličanstvu.
Molite se, oče.
 
Otac Just: I ja zahvaljujem, dragi Manojlo, na tvojoj dobroti da dođeš ovde u moju keliju i da razgovaramo. Radujem se tvom duhovnom napretku, s obzirom na to da te poznajem, kako prethodno rekoh, od samog tvog detinjstva. Sigurno da se sveta duša tvog strica, blaženopočivšeg jerarha Hrizostoma Jalurisa, raduje. Slava Bogu, svega radi.
– Molim se da Gospod Bog, zastupništvom svetih otaca koje pomenusmo, prašta i tebi i tvojoj blagoslovenoj porodici i čitaocima tvojih izabranih dela, i da nas uvek blagosilja. Amin.
 
M.M.: Na početku smo pomenuli, dragi moji čitaoci, naročiti značaj koji ima za monaha potreba za svetim tekstovima i svestan psalmopaj Himni, odnosno sveto bogosluženje. Za vreme službe, pod kupolama drevne svetogorske saborne Crkve, uznesen sveštenim radnjama koje kuša sa svojih pet čula, a posebno onim… šestim, nadčulom vere, monah „napušta “ ovaj svet, kako bi stao u susret svetu koji dolazi. Ovaj drugi „svet“, samo Sin i Logos Božiji Gospod naš Isus Hristos može doneti; i doneće mu ga samo ako Njega monah potpuno upije: „…Sav svoj život Hristu Bogu predajmo „! Tako, u monaškom životu sveta čitanja ne znače isto što i bilo koji dr.uš podvig, zaokupljenost u izvesnom vremenu. Ona su – treba da su – neprestana do te mere da se monah u njima kupa danonoćno! Misli Božije treba da postanu misli monaha, osećaji Božiji osećaji njegovi, kako bi zadobio „um Hristov“, o kojem nam govori Apostol Pavle. E, tada će Gospod „spustiti “ na monaško srce „kapke“ koji će zakloniti sadašnji svet i tako će monah živeti večnu budućnost!..
 
 

 
 

9 komentar(a)

  1. Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
    Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
    Slava Bogu.

  2. Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.

  3. Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.

  4. Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.

  5. Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po“ receptu“Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz

    • Slava Bogu

      Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima „Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me“ Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
      I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
      Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
      Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
      Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
      Bog te blagoslovio.

  6. Vladimir

    Ja sam katolik, a volim pravoslavnu duhovnost…puno toga proizlazi iz misli, znam to jako dobro… misli su nam često napadnute zlodusima ( otac Tadej)…i…NEMA NEKE ZNAČAJNE IZMEĐU KATOLIKA I PRAVOSLAVACA, MI SMO BRAĆA. BOG VAS BLAGOSLOVIO!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *