NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
RAZGOVORI SA GRČKIM DUHOVNICIMA O STARCU PAJSIJU SVETOGORCU
 
NA PUTU KA JARKU STARCA PAJSIJA
Razgovor sa ocem Gavrilom Novoskitskim
 
Manojlo Melinos: Bavljenje duhovnim stvarima, dragi moji čitaoci, dematerijalizuje čoveka. Um se napaja pojmovima koje prihvata. Ako su ti pojmovi materijalni, čovek postaje materijalista; ako su pak duhovni, postaje duhovan (Sveti Talasije). Određeno duhovno zanimanje određuje čovekov stav, bilo to prestrojavanje ka grehu, ili ka putu istine. Čitamo u Starečniku: „Um koji se otklonio od bogozrenja, ili će slediti nagon i postati zverski ili će biti savladan gnevom i postati demonizovan“. Unutrašnja ubeđenja su one sile koje pokreću celokupnog čoveka. Ti unutrašnji pogledi, kada se zaleče i iscele u duhovnom smislu, čine da čovek postane duhovan. Sveti Vasilije primećuje: „Um koji se ne rasejava spoljašnjim stvarima, niti.se nagnan čulima po svetu razliva, vratiće se sebi, a kroz sebe on se uzdiže do Božanskoga smisla; i tu, takvom lepotom obasjan i obasijavajući, prima zaborav.same prirode“.
Blagodaću Božijom, mi se naslađujemo duhovnim susretom sa ocem Gavrilom, ovde u njegovoj isposnici na jednoj padini gusto obrasloj zelenilom, na putu ka jarku starca Pajsija. Mi nismo siti njegove reči, kako ćete se i vi u to uvercti.
Dijalog je u celosti izložen u knjizi PODVIŽNICI NA SVETOJ GORI, trećoj u seriji „Iskustvo otaca“.
Oče, vi imate reč a mi pažljivo slušamo!
 
Starac Gavrilo: Želeo bih da izrazim svoju veliku radost, g. Melinos, povodom našeg susreta. Pratim vaš rad i molim se Ocu svetlosti da vam prašta kako biste Ga služili i na reči i na delu. Tako nešto nam nalaže i naše svojstvo svetogorskih monaha. Svi mi, od onog najvrlijeg do najnemarnijeg i najgrešnijeg to jest mene, molimo se i preklinjemo za otpuštanje naših greha i narodnog neznanja. Plačemo zbog naših grehova i ujedno se molimo za svu braću našu. To je naše „pravilo“ koje nam je naložila Sveta Crkva. Dakle, ovo pravilo svi mi izvršavamo, kako vam prethodno rekoh, počevši od naj. svetijeg, do najmrzovoljnijeg monaha Gavrila koji stoji pred vama, Naravno, Gospod Bog naš poznaje dubine naših srca, i samo On.
No, kad ste već u vašem uvodu pomenuli starca Pajsija, dužan sam da izložim vašoj ljubavi jedan događaj, gde je jedan čovek pre nekOliko godina išao kod njega. Ovako je tekao njihov razgovor:
– Oče, postoje li danas, ovde na Svetoj Gori, sveti ljudi?
– Naravno, blagosloveni, da postoje.
– Gde su?
– Evo, idi kod tog i tog!
Poslao ga je kod konkretnog monaha. Taj sveti starac imao je vrlinu ali ju je skrivao. Taj dakle monah, koji po kazivanju oca Pajsija beše savremeni svetitelj; tu na Svetoj Gori, pojao je na jednom bdeniju. Čim je završio i napustio pevnicu, otišao je i seo na stasidiju i na malo ga obuze san. Tad ugleda đavola pod polijelejem kako… igra! Odmah je razumeo da mu se to desilo zato što je maločas sujetno pojao. Od toga dana, svaki put kada bi išao da peva, namerno je pojao falširajući, iskrivljujući melodiju kako se ne bi dopadalo drugima njegovo pojanje i kako mu se ne bi divili!.. Svetost se obično kamuflira kako se ne bi videla.
Starac Demoklit bio je ovde na Svetoj Gori pravi lekar. Čitavih pedeset godina, kad god bi se razboleo koji od starčića, on bi išao i obilazio ih u njihovim kelijama. Inače, nije uopšte lako stići do nečije kelije… Dakle, u kelijama gde je išao, video je da su oci postavljali improvizovane sprave, o koje bi oslanjali svoja tela, strogo se podvizavajući, dok bi se molili. „Sprava“ je bila napravljena od konopca nalik brodskom užetu; razapinjali bi ga od jednog zida kelije sve do drugog, i naslanjali bi se na njega, u takvom stavu moleći se, kako bi malo predahnuli i da ih ne bi obuzeo san, s obzirom na to da su se čitave sate molili u uspravnom stavu!.. Ima svetitelja i sada, uveravam vas, ali, neće ti niko reći, evo, pogledaj, ja radim ovo, radim ono… Imam vrlinu!
 
– M.M.: Vrlina ljubi pritajenost…
 
Starac Gavrilo: Da, upravo tako. Ima je i sada, Sveta Gora ima duhovnu silu. I koliko postoji ikona Bogorodica na Svetoj Gori, toliko će postojati sveti ljudi. Da li to možda Bog nekima u svetu ne prašta? Na primer, ocu Porfiriju, ocu Jakovu i drugima… Moje je ništavno mišljenje da je ovim ljudima koji su tamo u svetu Bog dao darova kako bi pomagali ljudima. Dok ovde na Svetoj Gori, za jednog monaha (koji ne živi u svetu da bi mu pomagao) nije potrebno da bude projavljen… Njegova vrlina će postojati iako nije projavljena.
 
– M.M.: Oče, vaš sused, otac Pajsije uveravao nas je u postojanje takozvanih „nagih podvižnika“ oko Atoskogvrha. Reč je o nekolicini svetitelja koji žive u predpadnom stanju. Šta ima vaša svetost da nam kaže o tome!.
 
Starac Gavrilo: Moja nedostojnost ima da kaže da se potpuno slaže sa starcem Pajsijem. Postoje.
Da vam kažem, sada kad nas je razgovor na to naveo, jedan slučaj sa ocem Pajsijem?
 
– M.M.: Toplo vac molim.
 
Starac Gavrilo: Upoznao sam jednog građevinara koji je radio na nekoj keliji ovde u Kareji pre nekoliko godina. Bila je zima i starac kelije mu je bio rekao da skinu krov i da ga oprave. Kažu mu majstori:
– Oče, ako sada otvorimo krov, pa padne kiša, šta ćemo onda?
Umesto „logičnog“ odgovora, reče im odsečno:
– Otvorite ga, zato što se mora popraviti.
Oni se dakle prihvatiše posla. Starac Pajsije, kad ih vide šta rade po zimi, pristupi im i reče:
– Blagosloveni, šta to radite? Otvorili ste krov na keliji u zimu!? Vi ste ili ludi ili veliku veru imate! Zar se u ovo doba godine otvaraju krovovi? Bog neka vam je u pomoći!
Tako im reče i ode. Majstori su radili što su brže mogli, ali stiže subota i videše da posao ne mogu dovršiti, kako su računali. Tako se premišljahu da rade i u nedelju. Kako su razgovarali o tome, evo ti ga starac Pajsije. Odmeri ih, obraćajući im se svojim poznatim etilom, i smešeći se reče im: ,
– E, lepo bogami momci, da vidim šta ćete sad?
– Eto, oče, nismo stigli da završimo i sada se premišljamo da li da radimo i u nedelju…
– E, polako, ovo mi se ne sviđa! Ne! Sutra nećete da radite jer je neradni dan. Sutra je dan Gospodnji.
– Ali, oče, ako ostavimo za ponedeljak i padne kiša, šta ćemo onda?
– Vi nemojte da radite sutra a ja neću dopustiti da… padne kiša u nedelju!
Majstori poslušaše velikog starca i, kako reče tako i bi!..
 
M.M.: „Molitva smirenoga oblak nadilazi“!.. Sveti starac – slobodom koju je stekao pred prestolom Božijim – zadržao je nebesa, na neki način podsećajući nas na čudesan događaj sa prorokom Ilijom Tesvitskim.
Oče, kada već govorimo o molitvi, o kontaktima i odnosima ljudi sa Bošm, molim vas da nam kažete kako uče savremeni oci koje ste upoznali o njenim blagodatnim ishodima. Molim vas da nam kažete nešto posebno što manjeviše interesuje svu našu braću. U vezi ljudskih odnosa a posebno nemogućnosti kontakta među različitim generacijama. Podsećam na reči blaženopočivšeg oca Epifanija Teodoropulosa, koji kaže da deci ne pričamo mnogo o Bogu, nego mnogo Bogu o deci. Dakle molitva, a ne toliko učenje, učenje, učenje. Ovo su naravno, kao što je poznato prvenstveno, reči Zlatousta!
 
Starac Gavrilo: I otac Porfirije tako je govorio. Dolazile su mu majke i govorile kako ih deca ne slušaju. Sveti starac im je govorio: „Ali, blagoslovene žene, deca ne slušaju… ušima! Mi se molimo kako bi ih Bog prosvetlio. Trebalo bi prvo da se mi pomolimo, pa tek posle da kažemo detetu bilo šta“.
I ti i tvoja žena treba da budete strpljivi, dok iskušenje ne prođe… Posle, nakon izvesnog vremena, doći će ti ono i tražiti oproštaj… Reći će ti „oprosti mi, nisam lepo govorio“. Isto i ti treba da postupaš. .
Svaki supružnik vladaće se kako najbolje može, sa poštovanjem. Ne može jedan samo da se digne i da ode – da o tome ništa ne zna porodica, kuda ide i zašto hoće da ide. Kao što imamo prava imamo i obaveze, i sam muž ima obaveze…
 
– M. M: Institucionalizovane…
 
Starac Gavrilo: Da. Bio jednom jedan čovek koji je trebalo da postane kaluđer i pođe da dobije blagoslov od jednog velikog starca. Ovaj starac mu reče: „Vidi, ako sad postaneš kaluđer, zaboravi na svoja prava. Imaćeš samo obaveze. Tamo nema prava!“.
Najsigurnije je da se molimo i da upućujemo svoje prozbe Gospodu: Gospode, imam takav i takav problem, oprosti, pomozi… Bog će već naći pogodnu osobu, pogodno vreme, pogodan trenutak…
Ljudi koji prolaze kroz različite poteškoće u svojoj svakodnevnici, u braku, na poslu, u opštenjima sa ljudima nezgodnog karaktera, zadobijaju raj kada su strpljivi…
Jedan čovek, koji je trebalo da se oženi preko poznanstva, otišao je kod oca Porfirija i izrazio mu svoja strahovanja po tom pitanju, rekavši mu da ima takvu i takvu manu. Sveti starac mu reče: Ne boj se, brak je moguć i tako. Zaista može i tako. Kada supruga bude vikala na tebe, ti ćeš da budeš trpeljiv i tako ćeš se spasti!..
 
– M. M.: Oče, zahvaljujem vam na svemu, iz srca. Blagoslovite.
 
Starac Gavrilo: Da se zahvališ Onome, Čije ime dostojno nosiš. Veliki je to blagoslov i čast. No, velika je i odgovornost i obaveza… Neka te On uvek blagoslovi. Neka blagosilja sve nas i ne zaboravljajmo da možemo veoma lako da tražimo, da zahtevamo (!) ovaj; Njegov blagoslov. Kako? Molitvom, Imajmo uvek na umu Jakovljevo rvanje sa anđelom…
 
– M. M.: Molitva, dragi moji čitaoci, kako kažu Sveti Oci, glavni je posao jednog monaha. Nijedan ljudski rad ne predstavlja posao monaha. Njegov jedini posao je molitva. Ako svi drugi poslovi, koje može da radi, za svoj centar nemaju molitvu, monah je tada odrekao svoj priziv. Molitva je njegov umor, ali i odmor: Mnogo više od umora ili odmora, molitva je životna srž monaha. Njegov život ne podrazumeva traganje za Bogom kao jedno od mnogih zanimanja. Njegov život je poistovećen sa ovim traganjem. Njegov život je molitva i molitva mu je život!
Ova povlastica stvara mu i dužnost. On je dužan da traži Boga i za one koji ne mogu da tragaju za Njim – onako kako može. Monah nije dragocen i nezamenljiv zato što se moli za račun svoje braće. Dragocen je i nezamenljiv zato što se moli u prostoti! Njegova molitva, većma bogovidna, većma prihvaćena od Boga, istovremeno predstavlja bitijnu funkciju čovečanstva i možda samo on može da je ispuni. Ako ovu funkciju ne može da ispuni monah, ne može niko drugi, Ovakav manjak značio bi zatomljivanje (ugušenje) mističnog tela.
Jednu, po mnogima zatvorenu zajednicu, kao što je monaška, nemoguće je opravdati do njenim neposrednim otvaranjem ka Bogu. Ali, ona to ne može postići drugačije, do izoliranjem svojih članova i njihovom pripremom za tu istu zajednicu!..
 
 

 
 

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *