ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
РАЗГОВОРИ СА ГРЧКИМ ДУХОВНИЦИМА О СТАРЦУ ПАЈСИЈУ СВЕТОГОРЦУ
 
Разговор са оцем Мојсијем
из Келије Светога Златоуста
при манастиру Кутлумуш
 
– Манојло Мелинос: Драги моји читаоци, дивимо се суровом животу и жестоким борбама монаха, а посебно светогорских стараца, и чудимо се и питамо како су стигли до таквих висина врлине. При том не мислимо на оно што се само по себи разуме: монах се одриче свега, ради Једнога! Одриче се породице, одриче се иметка, одриче се.себе… Послушност монаху свлачи његову индивидуу. Монах добро зна да духовник, према којем има послушност, слуша глас Господа и изражава Његову вољу, те је стога незаменљив. Монах добро зна да је Господ и њега ради био распет на крсту и да га воли као да једино он постоји у космосу!
Својим смелим одрицањима монах тежи ка пуноти. Он не напушта свет из страха или зато што не жели да живи у свету, него зато што воли оно што у њему побуђује привлачност ка вuшем животу. Другим речима,, једини смисао одрицања која чине основу монашког живота, јесте избегавање свега онога што би могло да заустави душу у њеном трагању за Богом. Наравно, подразумева се да одрицања која постоје у монашким обећањима имају вредност само ако су стално активна.
Но сигурно је да oвa обећања и прокрваре, па се изнова рађа^ ју благословом молитве која је једини пут који вуче монаха у висине, а посебно онда када је хоризонт затворен… Молитвом ће монах удахнути изван природни ваздух који га чисти, избавља, који Га изнова рађа, освежава и непрекидно обнавља.
Да се не ширим даље, драги моји читаоци, прибегавам многопоштованом оцу Мојсију, веома ученом монаху који ће нам разгрнути непознате слојеве светогорског величанства, светогорских стараца. Дијалог са њим у целини је изложен у књизи СВЕТОГОРЦИ СКИТОВА, четвртој по реду из cepuje “Искуство Отаца”.
– Ви имате реч, оче Мојсије.
 
Отац Mojcuje: Благосиљам Име Божије за духовни повод овог нашег разговора. Пратио сам твој увод, драги мој Манојло, изузетно разговетан и тачан, и искористићу као прилику твоје освртање на ту велику повластицу молитве нама дату, не бих ли скромно рекао да смо упознали не само људе који су се молили за себе, већ и за читаво човечанство. Упознали смо људе који еу се молили и за оне који се нису молили, који су се молили и за оне који нису хтели да се моле, молили су се и за оне који нису ни помишљали да се моле, молили су се за оне који нису могли да се моле, молили су се и за оне који су се молили! Њихова молитва била је молитва за читаву творевину, за цео свет, за све људе, а понајвише за оне који трпе и још више за оне који су то тражили, и још више за оне којима је молитва била Преко потребна.
Старац Пајсије нам је говорио да је имао свеске пуне имена, у којима би заводио болесне, и то по болестима: посебно би записивао оне који болују од рака, посебно срчане болеснике, посебно наркомане, посебно оне који су страдали у саобраћајним несрећама. Знао је по читав дан и ноћ да се посвети помињању на хиљаде имена…
Једно јутро мој познаник и ја посетили смо његову келију. Проучавао је псалтир и Јеванђеље и говорио нам како је свети Арсеније Кападокијски, чији је он иначе био први “и најбољи биограф, за сваку болест читао одговарајући одељак из јеванђеља и псалам, а Бог му је у његовој ватреној молитви одговарао чудотворећи кроз њега. Након једног врло пријатног разговора са њим, отишли смо како бисмо га препустили његовој пријатељици молитви и пријатељу изучавању. Мало пре него што смо узели од њега благослов за полазак, човек који је био дошао са мном замоли га следеће:
– Молите се за мога брата који се преставио. Име му је Спиридон.
Старац му је одговорио, остављајући га скамењеног:
– Већ се молим!
Онај изненађено настави:
– Оче, али ја вам нисам био рекао његово име. То сам учинио малочас.
Старац му одговори:
– Види, свако вече одавде креће једна “композиција” са много вагона! На крају композиције су велики вагони што носе терет. У прве вагоне стављам болесне, оне који треба ускоро да се оперишу, стављам ученике и младе. На крају, у велике вагоне стављам упокојене, зато што они имају велику потребу, већу од оне коју имају живи. Треба много да се молимо за упокојене. Дакле, кад већ путује ова композиција, зашто да има празних места?! Пошто већ помињем Георгија, Александра, Марију, Василију, кажем и Спиридона, али кажем и сви Георгији, и сви Спиридони и тако укључујем и твога брата!
У овој простодушности очитују се велике богословске дубине, то јест чињеница да у часу молитве не постоји индивидуална молитва, зато што не постоји ни индивидуално спасење. Ми се не спашавамо као индивидуе, као јединке; спашавамо се као патријаршија, као митрополија, као архиепископија, као парохија, као породица, као манастир, као општежиће, као браћа. Наши међусобни односи, наша узајамна молитва, имају последице по цео свет. Мој грех или моја врлина имају последице по цело Тело (Цркву), позитивне или негативне, зависи. Према томе, ова молитва подвижника има дубоки богословски смисао; она повезује са читавом васељеном, са читавом творевином.
 
– М.М.: Оче, врло добро Вам је познато да данас – првенствено данас – људи који се даве у разноликим тешкоћама трагају за старцима како би се имали где ослонити и оснажити њиховим искуством на делу. Веома често ми смо ти од којих многи наши суграђани моле да им укажемо на благодатне старце како би нашли помоћи.
 
Старац М.: Наравно, увек у потаји постоји опасност да се свему овоме приступа као фолклору, да је то све само један леп обичај и разговор који се може одвијати слободно, тако што ће неко седећи прекрштених ногу по салонима говорити о богоносним старцима које је упознао, и тако некако расту и његове “акције” упознавањем неких светих ликова… Рекао сам то већ, и желим да поновим, светост није прелазна! Од свих благодаћу преиспуњених људи, од трипут благословених стараца које смо поменули и које бисмо још могли поменути, и које познајеш и које ћеш упознати, ни од једног од ових људи светости и врлине благодат се не преноси, ако ми не одлучимо и не пожелимо тврдоглаво да заволимо Бога и да устрајавамо у овој љубави и у овој својој жељи… Другачије, ако је све ово само пријатно, макар оно што се чује и што се прочита, Бог ће сматрати нас одговорним, јер ми смо знали, слушали а нисмо правилно поступали…
Блаженопочивши отац Јефрем Катунакијеки говорио је: “Душо моја, и улазнице ће отићи у неповрат”, желећи тиме да нагласи како су у таквим случајевима посете Светој Гори без користи; Но, не могу а да овде не поновим то да већина људи – колико су то млади радост је утолико већа – одлазе одавде доживевши добру промену, захваљујући својој посети. То је за нас монахе утешно и дирљиво. Славимо Бога за то што смо и ми у неколико допринели духовном престројавању људи пред којима је живот. Захваљујемо Му што даје овакве прилике, што ствара тако изузетна стања у душама младих људи.
Света Гора јесте и остаће бања поновног крштења за многе који су или њени стални становници, или посетиоци и поклоници.
Старац Пајсије неке своје посетиоце, који су се чудили слушајући чудесне догађаје из живота светитеља из синаксара, нпр. како је свети Симеон Столпник проборавио на једном дрвеном стубу пуних четрдесет година (према томе ми смо осуђени и нама је недостижно спасење), корио их је говорећи: “Нисте ви то добро прочитали, зато што ми не читамо синаксаре да би изгубили наду и запали у очајање, него да би се узвеселили, укрепили и задобили наду која ће нам помоћи у овом нашем личном [духовном] узлету, васкрсењу и преображењу! Ако је свети Симеон Столпник проживео четрдесет година на дрвеном стубу, а ти суздржавај своју љутњу четрдесет минута, односно чини нешто сходно својој мери! Ако су ови људи оставили своје родитеље, напустили своју браћу, своје пријатеље, школе, светле успехе које би сигурно постигли, напусти и ти оно што те раздваја од Бога!”
Према томе, Старечник и сва та лепа штива и приче добре су, само када доносе резултате, када постају козлић, одскочна даска, будилници, трубе које позивају на устајање, како бисмо и ми нашли проценте своје одговорности, меру својих могућности, како бисмо и ми нашли оно што можемо да принесемо, да понудимо оно што можемо а не оно што не можемо, али да не оставимо оно што можемо и да то не учинимо. Ово је врло важно и то је оно што се тражи. Дакле, заиста је врло лепо и пријатно говорити о свим овим људима. Али ја морам да признам и вам кажем да, сваки пут када читам или слушам или гледам такве људе, прекоревам и бичујем себе што не радим ништа по питању задобијања нечег таквог, што не користим прилику [која ми је дата], односно што се више не предајем Богу, јер ће се тек онда и Бог мени дати! Зато што на наш један корак, Бог чини десет, али ми треба да начинимо овај први корак, како би показали своју слободну вољу, како би показали да заиста жудно желимо и хоћемо да Бог буде владар нашега живота и да Бог није нешто маргинално, него неко ко нам треба у часовима нужде. Него,,Бог је суштина, Бог је онај Који нас у потпуности обузима и улепшава све наше дане и ноћи, наш целокупан живот!
Овим простим и скромним, али срдачним мислима верујем, драга моја у Христу браћо, желим и молим се да ове заиста лепе приче и приповедања постану повод за наш лични одах али и исправак и раскајање и покајање. Ови људи – старац Пајсије и остали старци били су као и ми. Они нису били другоГ менталитета и нису имали другачије моћи. Били су обични људи. Живели су у наше време, у наше доба. Недавно су се преставили. Многи од њих и данас живе, јер је чињеница и велика истина, да ако престану да постоје ови људи светости и врлине и молитве, неће постојати смисао постојања свету. Нема значења ни разлога. Они задржавају милост Божију која нам даје утеху, наду и укрепљење.
Блаженство преображених и препорођених верника, драги мој Манојло, припада и хришћанима века који је на заласку. Но понављам, за тако нешто потребна је одважност, подвиг, будност, надахнутост, жртва – нешто за шта ми треба смело да признамо да не постоји код нас самих. Блаженопочивши старац Пајсије често је понављао: Бог се открива јуначинама! Исто тако, веома много је говорио о усрдности при делању у духовном животу.
Изврсни биограф преподобног Силуана Атонског отац Софроније, говорио је како Христов живот треба кроз љубав Да постане наш живот. Старац Јосиф Исихаста задобио је мноштво рана од свог великог подвижништва и он је све што је казивао говорио из свог искуства, из оних пећина и стења која су… богословила, како је карактеристично знао да каже. Преподобни Силуан плакао је од љубави за свет који није упознао љубав Божију. Овом светитељу, који је осећао такву љубав, замало да срце није препукло од силне радости и он је молио Бога да му је више не задржи! Прозорљиви старац о. Порфирије из Кавсокаливе би, чувши за твој бол боловао са тобом, и својим смиреним миром и просветљеном љубављу исцељивао би те, ухвативши те за руку и благосиљајући те…
Ми хришћани двадесетог века и овог двадесет првог, нисмо јасно прозирни, нисмо истинито радосни или уверљиво храбри и усрдно великодушни. Шта је томе разлог? Шта недостаје? Шта треба Да се деси? Црква ће наравно остати неисцрпан извор божанских ризничних дарова, благодаћу Светих Тајни; живим предањем, свештенством и монаштвом; светлом историјом, храмовима, манастирима, књигама, водећим духовницима и богатим опитом. На нама је да се заложимо и потрудимо, како би стекли оклоп, принос и жртву.
Јеванђеље као лична посланица упућено је сваком од нас и данас,; преображавајући, обнављајући и спашавајући. Оно је највиши спаситељни израз љубави Божије према човеку.. Извесно је да би Господ, изнова долазећи у свет, говорио исте ствари, с обзиром на.то.да су потребе човека потпуно исте тада и сада.
 
– М.М.: Свакодневно, оче Мојсије, у сваком тренутку, сви се ми.суочавамо са хиљаду мука и невоља. То су понајвише лични, породични, пословни проблеми, разни и различити. Но заједнички садржалац свих њих је тескоба који нама влада. Ми пружамо, у датом случају, руке ка вама, нашим светогорским оцима, оче, и тражимо реч утехе! Из искуствено! виђења свог духовног мира шта има да нам каже један светогорски старац!
 
Отац М.: Рећи ћу вам шта је говорио о. Пајсије: “Нама монасима, када изађемо из своје келије и запутимо се у Кареју или неки други манастир, шта може да се деси? Највише да нам неки трн поцепа мантију! Али ви лаици, када излазите из своје куће, треба много пута да се прекрстите. И када се враћате такође много пута, зато што прелазите преко многобројних подводних гребена, разноликих опасности које би, кад бисмо имало духовног вида, видели и разумели како је наш живот једно непрестано чудо: односно, чињеница да се спашавамо кроз све те многе и разнородне проблеме, са којима се човек сусреће и суочава…”.
Молитва, драги мој брате, нема одређено радно време. Читав дан и читав живот човечији прилика је за молитву, арена у коју је човек позван да се бори. Свети Василије каже да речи: “непрестано се молите” представљају констатацију Божије свеприсутности, Његовог сталног покрова над свецелим током нашег живота. Ово сећање на Бога, ово сећање на доброчинства Божија молитва је! Тамо где ће човек каснити и где ће га мучити помисли, као на пример да ли га је приметио овај или онај, ту човек може да управи свој ум ка Богу, да има на уму многа доброчинства која му је подарио Господ и то треба да буде повод за захвалност и славословље што представља најбољу молитву. Отац Тихон звани Светогорски, од кога је о. Пајсије примио велику схиму, говорио је: “Једно Господе помилуј стаје 100 драхми; једно слава Теби Боже, 1000 драхми”!
И заиста, славослов (благодарење Богу),оцртава захвалног човека и велико срце, док је сигурно да је милост неопходна. Ми милост тражимо, што ће рећи да пртражитељ има неку “корист”, док славослов исказује срце које се жртвује и живи за друге а не за себе.
Тако дакле, молитва је нешто мило, пријатно, лепо. Није нешто тешко, мукотрпно, болно, страшно…
 
– М.М.: Оче, кад је већ реч о молитви, мислим да се спонтано поставља питање значаја суза. Специфичније, какав је значај суза умилења, а не оних од обичног бола, суза из разочарања. Какав је смисао суза умилења ,суза покајања, суза повратка…
 
Старац М.: Сећам се како нам је говорио један од монаха старца Софронија, у манастиру Есекс: “Када је старац писао књигу ЊЕГОВ ЖИВОТ – ЖИВОТ МОЈ, у њој је имао и једно поглавље о сузама. Но, при последњем кориговању текстова На крају је изузео овај одељак, зато што је књига требало да се штампа на енглеском језику, а Енглези сузе сматрају мањкавошћу, немоћи, мисле да оне нису за узвишеније људе, него за оне слабије, за људе који немају смелости, који се не усуђују, који немају слободу говора и снагу. И тако, да не би дошло до неспоразума и погрешног тумачења, он је избацио ово поглавље, са намером да га касније боље изанализира”. Ово кажем зато што је потребно велико расуђивање у свим питањима која смо поменули. Рекли смо да је немогуће верно пренети типик Свете Горе у свет, из много разлога и узрока. Уз то, молитва у оквиру манастира по дотичном типику, има већу слободу да се развије. У свету је могуће да се оствари нешто слично, сходно својој мери, наравно без изазивања других својим држањем и понашањем. Мислим да није лепо да у човековим кретањима и општењима са другим људима постоји презир према истима, притом држећи у рукама велику бројаницу, демонстрацију светости. То је, ако не ништа друго, незамисливо и не оцртава целомудреност, пристојност, смиреност, расудност или трезвеност људи Божијих. То су све недозвољена стања погрешно протумачена, зато што врлина смирења нема никакве везе са жалопојкама над судбином. Ниједан човек истински смирен не изазива сажаљење. Дакле, и ту је потребно велико расуђивање. Умилење није наше постигнуће. Наравно да и ми у томе помажемо проучавањем Писма, свесношћу о својој грешности, изучавањем житија светитеља, изучавањем Суда, сећањем на пакао, Наравно Да души све ово помаже, како каже свети Јефрем Сиријски, овај светитељ препун умилења, чија су храна биле… сузе! Ове пак сузе не задобијају се присилом, односно ја сад хоћу сузе и ето њих!..
Оне су дар Божији, поклон. Свети Јован Лествичник веома лепо то анализира, говорећи: ове сузе су непрестане. Оне се не постижу трудом. Те сузе су уистину дарови и сам човек се чуди како их има толико много… Овај доживљај дарованих суза, нека ми се дозволи рећи, имао сам када сам први и последњи пут срео светог старца о, Софронија у манастиру Есекс, где ми је био читао молитву, с обзиром на то да сам се спремао за болницу. Молитву ми је читао на коленима, са епитрахиљем на мојој глави. Када сам устао и видео његово лице, било је као окупано, преплављено сузама… Његов епитрахиљ био је сав мокар, Да смо га цедили, вода би лила из њега! Многе би се сузе сливале!.. Е, такве су дароване сузе. Понављам да, сузе које се лију зато што се неко посвађао са својим пријатељем, са пријатељицом, са супружником, са децом, са колегом, и оне кад неко плачући у часу молитве изриче своју жалбу пред Богом, нису сузе умилења. Сузе пак које потичу од бола другачије су, и кроз њих је могуће достићи лепу молитву, топлу молитву, молитву васкрса живота, духовно плодородну и светодуховног освежења. Из бола се рађа добра молитва. Но такве сузе, које су сензитивне (осећајне), немају никакве везе са дарованим сузама, са радосном тугом, са оним сузама које изничу без нашег труда, без нашег напора. Умилење је благослов.
 
– М.М.: Усудио бих се, оче Мојсије, да проширим своје питање од суза умилења и на друге дарове које Бог даје “онима који Њега љубе “?
 
Старац М.: Ученици старца Јосифа Исихасте Спилеота, као и претходни игуман манастира Дионисијата Харалампије, манастира Филотеј Јефрем и старац Јосиф из Ватопеда, помињу да је свети старац, који се преставио у Господу 1965, мислим у манастиру Неа Скити након дугих и великих борби заједно са својим сабратом старцем Арсенијем који се упокојио у манастиру Дионисијат, био причасник свих ових дарованих стања. Исто тако, старац Пајсије наводи врло карактеристично једног старца Августина који је живео изван манастира Филотеј. Он је био руског порекла, човек са великом љубављу, надом и дубоке вере. Овај старац имао је такво смирење и простодушност да је веровао да сви монаси Свете Горе свакодневно гледају нестворену светлост, онако како је он њу гледао! Старац Пајсије нам је посебно говорио о њему, да он ноћу није палио лампу зато што се купао у светлу нестворене светлости и тако видео све! Старац Августин имао је обичај да каже: “Мозак, лампа! Срце, Пасха! Очи, сузе!”. Његов ум био је осветљен. Срце у њега било је као да живи Пасху, радост благодати, а из очију су му од те радости лиле срдачне сузе, како то описује свети Јован Лествичник када говори о радоснотворној жалости! Према томе, постојали су и постојаће монаси, причасници овог окуса неизрецивих и вишњих дарова Божијих. Ову благодат и радост доживљавају подвижници који с напором освајају Царство Божије, они чедни духом, смирени духом, они који се уз сваку одговорност подвизавају умном молитвом, пажљиво^и у сталном контакту са искусним духовником, који је неопходан при таквом подвигу духовне борбе која одводи човека до вишњих созерцања.
 
– М.М.: Упознали сте врло добро, оче Мојсије, блаженопочившег о. Пајсија и знате много више од нас даје избегавао да се исказује, да се показује у јавности, кад и то да је многе посетиоце слао њиховим духовницима. У много наврата чуо сам старца како је говорио посетиоцима: “Идите код свога духовника”.
Ви, оче Мојсије, који сте га познавали као ретко ко, како сте доживљавали његов начин опхођења и његову склоност ка отшелништву!
 
Отац М.: Има других отаца који су га упознали много боље него ја. Да, наше келије биле су веома близу, једна наспрам друге. Делио нас је један јарак. Оно што имам да кажем је то да је заиста његово двориште сваки дан било пуно од мноштва људи који су тражили његов благослов, корист од његове поуке. Отац Пајсије заиста је био велики старац, и то зато што је себе сматрао малим! Не заборавимо да ће се великим назвати они који живе свој живот без славе! Отац Пајсије заиста је имао обичај да каже “идите код свог духовника а мени оставите своја имена да се молим за вас”. Бдео би сваке ноћи, како би поменуо на хиљаде имена свих људи који су му поверавали своје проблеме… Наравно, помоћ свима њима била је огромна. То чине и други старци овде на Светој Гори. Покушавају да повежу људе са исповешћу, са духовницима, са њиховом парохијом, зато што је Свету Гору у практичном смислу мало теже често посећивати. Старцима причињава радост када људи живе светотајински живот у својој парохији. Старац Пајсије је ово имао за правило и стално је све који би му долазили подстрекивао на тако нешто. Исто је радио и о. Јефрем Катунакијски и сви остали свети старци. Постојање ових стараца у наше време велики је благослов. То показује да Дух Божији наставља да надахњује људе који се из свег срца предају на служење Богу и постају руководитељи и помагачи многих који им се поверавају.
 
– М.М.; Оче, молим вac да нам на овом месту дате мало вuше података о заједничком усмерењу које су имали светогорски старци (Пајсије, Јефрем, Јосиф Исихаста, Порфирије из Кавсокаливе, Софроније Захаров и други старци таквог духовног домета). Можемо ли, без сравњивања, да нађемо једну сталну врлину, неки заједнички елеменат у њиховом начину живота?
 
– Старац М.: Да, мислим да прва ствар коју би неко са лакоћом могао да каже јесте да су имали и имају оно што постоји код свих људи Божијих – љубав према Богу чија је непосредна последица љубав према људима. Ова се љубав првенствено изражава молитвом, непрестаним мољењем за све људе, првенствено за оне који су им били поверили своје проблеме. Друга црта свих отаца које смо поменули, али и оних које нисмо – а познати су по својој врлини и на Светој Гори и изван ње – била би њихово смирење. Сваки од ових отаца сматрао је смирење врховним постигнућем у свом животу. Нико од њих није желео славу и част. Нико није желео да се исказује, намеће. Наравно да њих уздиже и сам такав начин размишљања. Ако чујемо за некога да би желео да се искаже и покаже, да се о његовом имену разговара, тада ствари не стоје добро.
Отац Јефрем Катунакијски сликовито је говорио: “Јао ономе о коме је глас допро до Атине”! Исто то кажем и ја за… себе!
На овом месту, драги мој Манојло, кад смо већ поменули о. Јефрема Катунакијског, подвижник који се изузимао по свом смирењу – великој врлини, мислим да би било добро зауставити се мало на овом великом подвижнику нашега времена. Ради се наиме о једном од најлепших ликова двадесетог века – човеку одиста великих подвига и велике врлине.
Он је био један од оних за које свети Јован Лествичник каже: “Онда ће познати неко своје братољубље и у првоме љубав, када себе буде видео како жали због грехова брата свога, и када буде клицао од радости његовом напретку и благодатима”. Постао је велики зато што је постао мали или, по светом авви Исааку Сиријском: “Када се молитвом приближиш Богу, буди такав у својој мисли, као мрав и као гмизавци на земљи, и као пијавица и као дете које муца”. Он је у дело преточио речи: “Дај крв и узми духа” авве Лонгина. Тако се прибројао “онима који се веселе и опијају Духом”, по светом Макарију Египатском. “А наслада беше уздржање, слава незнање, а богатство сиромаштво” по светом Григорију Ниском. Он је добро знао да је “послушност сахрана воље и уздизање смирења”, по преподобном Јовану Синаитском (Лествичнику). Достигао је висине, јер по авви Нилу “благоразумни и богољубив ум може стално да очувава сећање на Творца”. По Теодору Едеском “његова мисао истанчала се за душекорисна созерцања”. Речи блаженопочившег Јустина Поповића подсећају на о. Јефрема: “Човек преображавајући се постепено подвизавањем у благодати, читав постаје светији и светлији. Живети јеванђелски значи зрачити светлост Логоса Божијег, божанску нестворену светлост, значи претворити се у светлост, постати светлост”!
Бивајући у самој његовој близини, може се заједно са посетиоцем Великог Антонија рећи: “Довољно је само гледати те оче”, како каже у Старечнику.
Упознали смо га пре двадесет шест година, једног августовског поподнева у сунцем опрженој Катунакији, у његовој скромној келији, како стрпљиво и вешто деље један печат за просфоре.
Остали смо доста времена код њега. Тада није имао пуно света. Био је сам са својим последњим старцем Никифором, коме је био послушан до краја, иако је овај боловао од амнезије. Видели смо то. Говорио нам је о својој омиљеној послушности – подвижништву, молитви. Говорио нам је о својој посвећености монаштву.
Пењући се у тишини ка гостољубивој монашкој обитељи Данилеја, размишљали смо о божанским речима, о чудесним причама, о блаженој простоти, изворном смирењу, лепој доброчедности старца дубокомислених очију и библијског лика.
Прошло је од тада било много година а он нам је поново говорио о својој послушности према строгим старцима, према строгом и ванредном оцу Јосифу Исихасти. Говорио нам је о болестима, о својим мукама и боловима, о свом захтеву Богородици да га исцели, што је и учинила, јер он није имао никакву жалбу на њу, о анђелојављањима, о Исусовој малој молитви, о томе како је спознао да има дар прозорљивости…
Једном ме загрлио и целивао поводом моје скромне књижице о блаженопочившем старцу Георгију Карслиди, кога је нарочито ценио… .
Врло мало сам га познавао, али сам се обавештавао о свему у вези са њим.Његова благословена монашка обитељ сигурно ће сабрати света дела његове успомене. Нека нас увек прати његова молитва.
У овом крају, у Катунакији, живео је и старац Данило, оснивач испоснице Данилеја, чувене по гостопримању равном Авраамовом. Старац Данило из Змирне био је учен човек, са много благодатних дарова. Агиограф (иконописац) и појац, оставио је за собом заиста богато и вредно предање. Био је у тесној вези, како знаш и ти, брате мој, врло добро, са светим Нектаријем. Издата је књига писама која су била размењивала ова два човека, писама која сведоче о њиховој духовности, врлини и познавању монашких институција као и о њиховом клањању и служењу врлини.
 
– М. М.: За разлику од овога што кажете, желео бих да вас упитам да ли постоје данас подвижници до којих није лако доћи. Ми у многоме познајемо греографију Свете Горе. Очито је да се не може потпуно познавати Богородичин врт. На неким местима непроходност тла то не дозвољава. Да ли овде постоје подвижници “на горама, у шпиљама, иу отворима земаљским”?
Примера ради, старац Пајсије је тврдио да постоје чувени наш подвижници, они који живе у стању духа пре човековог пада. Осим њих, да ли постоје данас други који живе по правилима живљења у Нитријској и Тебаидској пустињи!
 
Отац М.: Оно што је сигурно и што не може нико порећи јесте да постоји врлина, да постоје људи Божији. Ови људи могу се налазити и у сред Кареје и у нашој луци Дафни. Они се могу срести у манастиру како, или пале кандила, или чисте двориште, или кувају, или постављају трпезу. Нико од њих нема на себи етикету са натписом: обратите пажњу, тај сам! Стигао сам дотле, имам толики и толики степен духовности! Духовност љуби невидивост, тајност, скривеност. Рекламирање, а још више саморекламирање показује да човек не ходи чедно, не ходи исправно, нема врлину. Највећи светитељи Цркве говорили су да су они сами први међу грешницима!
Сигурно је да познајемо географију Свете Горе, познајемо њене стазе, испоснице, келије и пустиње. Оно што са сигурношћу могу да кажем (имам податке) јесте да постоје ови људи Божији, људи светости. Може бити да их ми виђамо сваки дан а да их не познајемо, тачније да их не препознајемо. Само један свети човек, један духовни човек, човек код којег се зацарила врлина у његовом животу, такав човек може да их препозна, да разговара и да општи са њима. У наше доба немамо пуно затворних подвижника; Таквих се број веома смањио. Но, понављам са сигурношћу, свесно, људи светости постоје. Колико они буду постојали, толико ће постојати и Света Гора, постојаће и свет, постојаће и Црква. Када буде нестало светих људи молитве, тада неће имати смисла ни постојање света и тада ће Свети Бог узети своју милост са нас. Молитвама, молбама и пружањима руку светитеља дугујемо свој живот и продужетак трајања овога света.
Са овим мислима, драги моји и благословени читаоци изабраних књига г. Мелиноса, препуштам вас љубави и милости Божијој, остављам вас да се удубљујете још више у текстове препуне мисли и порука, у ова штива не само да бисте се дивили, да би се одушевљавали, него да бисмо сви ми одлучно деловали и задобили нешто од овог величанства које су задобили сви ови веома велики који су наведени, чије молитве, благослове и заступништва призивамо и на нас, и на вас, и на цео свет који заиста воли и тражи Бога у ове наше тешке дане.
 
М.М.: Топло захваљујем, најтоплије о. Мојсије, на свему. Молите се, оче.
 
Отац М.: Захвалност је моја. Нека нам Бог опрашта, заступништвом Госпође Богородице, Заштитнице светог Атоса, прозбама часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Јована предводника монаха, Великог Антонија учитеља пустиње, Великог Василија првог изучаваоца и теоретичара монаштва, светих Атоских отаца Атанасија и Петра и свих Светогорских светитеља који су сузама вере, наде и љубави залили нероткињу пустињу која не познаваше порођајне болове, учинивши је обилато плодоносном. Нека нам Бог свима опрашта. Амин.
 
М.М.: Драги моји читаоци, монах од момента свог пострига улази у једно ново стање и нови поредак. Он се изнова рађа и уписује се у једну нову – духовну – породицу. Задобија новог оца, духовника, који стоји на месту Христа; стиче нову браћу – преостале чланове братије – који изображавају Апостоле. Ове везе остварују се дејством Светога Духа и одржавају се “сабирањем Светога Духа”.
Монах у овим оквирима опажа величанство свог живота, непоколебиво упирући поглед ка Христу. Ослања се и крепи потпуном послушно Господу до смрти, Његовом сиротовањем, Његовим подвигом и постом, Његовим рвањем са непријатељем на Четрдесетној Гори, Његовим сузама, Његовом свеноћном молитвом у Гетсиманији, на Голготи, исто тако Његовим јављањем на Тавору и пре свега Његовим Васкрсењем. Он само на овај начин схвата божански смисао анђелске државе. Монах никада не заборавља да је Свети Василије утемељио монашки живот на Христолошким основама.
Заокружићемо ове своје завршне мисли, слушајући Светог Симеона Новог Богослова како каже, произносећи Химну божанске љубави: “… Допустите ми да не затворим само келију и у њој седим, него и да ископам рупу у земљи и да се сакријем, И тамо боравећи бићу изван читавог света гледајући свог бесмртног Владику и Творца”.
 
 

 
 

13 Comments

  1. Слава Богу!
    И хвала на вашем труду који сте уложили за овај сајт

  2. Ja sam katolik, a volim pravoslavnu duhovnost…puno toga proizlazi iz misli, znam to jako dobro… misli su nam često napadnute zlodusima ( otac Tadej)…i…NEMA NEKE ZNAČAJNE IZMEĐU KATOLIKA I PRAVOSLAVACA, MI SMO BRAĆA. BOG VAS BLAGOSLOVIO!

    • Ima razlike, katolico se klanjaju papi, a Pravoslavni Hristu, pridji Pravoslavlju, dodji i vidi, dobrodosao si ovamo, otkaci se od katolickih lazi i dodji u Pravoslavlje. Pravoslavlje jednostavno odise istinom

      Seti se one Bozje zapovesti: Bogu se jedinome klanjaj, i Njemu jedinome sluzi!
      Tu zapovest katolicizam krsi prvu, a o pricescu i da ne pricam.
      Samo dodji na jednu liturgiju i neces se pokajati.

  3. Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po” receptu”Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz

    • Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima “Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me” Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
      I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
      Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
      Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
      Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
      Bog te blagoslovio.

  4. Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.

    • Стефане, ја сам, у прошлости, био кренуо од нуле и када год бих имао неку недоумицу, нашао бих на интернету књигу о тој тематици и погледао шта ту кажу и тако сам поверовао у све шта каже Православна Црква.
      На овом сајту је огромна библиотека и има одговора на скоро сва питања, у Гуглу укуцај овако, да би ти претражио цео сајт:
      site:svetosavlje.org Bog ateisti
      и види шта ти избаци. Имаш и неке друге Православне сајтове.
      https://svetosavlje.org/kako-djavo-obmanjuje-coveka-iz-knjige-put-neba/

  5. Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.

  6. Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.

  7. Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
    Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
    Slava Bogu.