NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
RAZGOVORI SA GRČKIM DUHOVNICIMA O STARCU PAJSIJU SVETOGORCU
 
Razgovor sa ocem Mojsijem
iz Kelije Svetoga Zlatousta
pri manastiru Kutlumuš
 
– Manojlo Melinos: Dragi moji čitaoci, divimo se surovom životu i žestokim borbama monaha, a posebno svetogorskih staraca, i čudimo se i pitamo kako su stigli do takvih visina vrline. Pri tom ne mislimo na ono što se samo po sebi razume: monah se odriče svega, radi Jednoga! Odriče se porodice, odriče se imetka, odriče se.sebe… Poslušnost monahu svlači njegovu individuu. Monah dobro zna da duhovnik, prema kojem ima poslušnost, sluša glas Gospoda i izražava Njegovu volju, te je stoga nezamenljiv. Monah dobro zna da je Gospod i njega radi bio raspet na krstu i da ga voli kao da jedino on postoji u kosmosu!
Svojim smelim odricanjima monah teži ka punoti. On ne napušta svet iz straha ili zato što ne želi da živi u svetu, nego zato što voli ono što u njemu pobuđuje privlačnost ka vušem životu. Drugim rečima,, jedini smisao odricanja koja čine osnovu monaškog života, jeste izbegavanje svega onoga što bi moglo da zaustavi dušu u njenom traganju za Bogom. Naravno, podrazumeva se da odricanja koja postoje u monaškim obećanjima imaju vrednost samo ako su stalno aktivna.
No sigurno je da ova obećanja i prokrvare, pa se iznova rađa^ ju blagoslovom molitve koja je jedini put koji vuče monaha u visine, a posebno onda kada je horizont zatvoren… Molitvom će monah udahnuti izvan prirodni vazduh koji ga čisti, izbavlja, koji Ga iznova rađa, osvežava i neprekidno obnavlja.
Da se ne širim dalje, dragi moji čitaoci, pribegavam mnogopoštovanom ocu Mojsiju, veoma učenom monahu koji će nam razgrnuti nepoznate slojeve svetogorskog veličanstva, svetogorskih staraca. Dijalog sa njim u celini je izložen u knjizi SVETOGORCI SKITOVA, četvrtoj po redu iz cepuje „Iskustvo Otaca“.
– Vi imate reč, oče Mojsije.
 
Otac Mojcuje: Blagosiljam Ime Božije za duhovni povod ovog našeg razgovora. Pratio sam tvoj uvod, dragi moj Manojlo, izuzetno razgovetan i tačan, i iskoristiću kao priliku tvoje osvrtanje na tu veliku povlasticu molitve nama datu, ne bih li skromno rekao da smo upoznali ne samo ljude koji su se molili za sebe, već i za čitavo čovečanstvo. Upoznali smo ljude koji eu se molili i za one koji se nisu molili, koji su se molili i za one koji nisu hteli da se mole, molili su se i za one koji nisu ni pomišljali da se mole, molili su se za one koji nisu mogli da se mole, molili su se i za one koji su se molili! Njihova molitva bila je molitva za čitavu tvorevinu, za ceo svet, za sve ljude, a ponajviše za one koji trpe i još više za one koji su to tražili, i još više za one kojima je molitva bila Preko potrebna.
Starac Pajsije nam je govorio da je imao sveske pune imena, u kojima bi zavodio bolesne, i to po bolestima: posebno bi zapisivao one koji boluju od raka, posebno srčane bolesnike, posebno narkomane, posebno one koji su stradali u saobraćajnim nesrećama. Znao je po čitav dan i noć da se posveti pominjanju na hiljade imena…
Jedno jutro moj poznanik i ja posetili smo njegovu keliju. Proučavao je psaltir i Jevanđelje i govorio nam kako je sveti Arsenije Kapadokijski, čiji je on inače bio prvi „i najbolji biograf, za svaku bolest čitao odgovarajući odeljak iz jevanđelja i psalam, a Bog mu je u njegovoj vatrenoj molitvi odgovarao čudotvoreći kroz njega. Nakon jednog vrlo prijatnog razgovora sa njim, otišli smo kako bismo ga prepustili njegovoj prijateljici molitvi i prijatelju izučavanju. Malo pre nego što smo uzeli od njega blagoslov za polazak, čovek koji je bio došao sa mnom zamoli ga sledeće:
– Molite se za moga brata koji se prestavio. Ime mu je Spiridon.
Starac mu je odgovorio, ostavljajući ga skamenjenog:
– Već se molim!
Onaj iznenađeno nastavi:
– Oče, ali ja vam nisam bio rekao njegovo ime. To sam učinio maločas.
Starac mu odgovori:
– Vidi, svako veče odavde kreće jedna „kompozicija“ sa mnogo vagona! Na kraju kompozicije su veliki vagoni što nose teret. U prve vagone stavljam bolesne, one koji treba uskoro da se operišu, stavljam učenike i mlade. Na kraju, u velike vagone stavljam upokojene, zato što oni imaju veliku potrebu, veću od one koju imaju živi. Treba mnogo da se molimo za upokojene. Dakle, kad već putuje ova kompozicija, zašto da ima praznih mesta?! Pošto već pominjem Georgija, Aleksandra, Mariju, Vasiliju, kažem i Spiridona, ali kažem i svi Georgiji, i svi Spiridoni i tako uključujem i tvoga brata!
U ovoj prostodušnosti očituju se velike bogoslovske dubine, to jest činjenica da u času molitve ne postoji individualna molitva, zato što ne postoji ni individualno spasenje. Mi se ne spašavamo kao individue, kao jedinke; spašavamo se kao patrijaršija, kao mitropolija, kao arhiepiskopija, kao parohija, kao porodica, kao manastir, kao opštežiće, kao braća. Naši međusobni odnosi, naša uzajamna molitva, imaju posledice po ceo svet. Moj greh ili moja vrlina imaju posledice po celo Telo (Crkvu), pozitivne ili negativne, zavisi. Prema tome, ova molitva podvižnika ima duboki bogoslovski smisao; ona povezuje sa čitavom vaseljenom, sa čitavom tvorevinom.
 
– M.M.: Oče, vrlo dobro Vam je poznato da danas – prvenstveno danas – ljudi koji se dave u raznolikim teškoćama tragaju za starcima kako bi se imali gde osloniti i osnažiti njihovim iskustvom na delu. Veoma često mi smo ti od kojih mnogi naši sugrađani mole da im ukažemo na blagodatne starce kako bi našli pomoći.
 
Starac M.: Naravno, uvek u potaji postoji opasnost da se svemu ovome pristupa kao folkloru, da je to sve samo jedan lep običaj i razgovor koji se može odvijati slobodno, tako što će neko sedeći prekrštenih nogu po salonima govoriti o bogonosnim starcima koje je upoznao, i tako nekako rastu i njegove „akcije“ upoznavanjem nekih svetih likova… Rekao sam to već, i želim da ponovim, svetost nije prelazna! Od svih blagodaću preispunjenih ljudi, od triput blagoslovenih staraca koje smo pomenuli i koje bismo još mogli pomenuti, i koje poznaješ i koje ćeš upoznati, ni od jednog od ovih ljudi svetosti i vrline blagodat se ne prenosi, ako mi ne odlučimo i ne poželimo tvrdoglavo da zavolimo Boga i da ustrajavamo u ovoj ljubavi i u ovoj svojoj želji… Drugačije, ako je sve ovo samo prijatno, makar ono što se čuje i što se pročita, Bog će smatrati nas odgovornim, jer mi smo znali, slušali a nismo pravilno postupali…
Blaženopočivši otac Jefrem Katunakijeki govorio je: „Dušo moja, i ulaznice će otići u nepovrat“, želeći time da naglasi kako su u takvim slučajevima posete Svetoj Gori bez koristi; No, ne mogu a da ovde ne ponovim to da većina ljudi – koliko su to mladi radost je utoliko veća – odlaze odavde doživevši dobru promenu, zahvaljujući svojoj poseti. To je za nas monahe utešno i dirljivo. Slavimo Boga za to što smo i mi u nekoliko doprineli duhovnom prestrojavanju ljudi pred kojima je život. Zahvaljujemo Mu što daje ovakve prilike, što stvara tako izuzetna stanja u dušama mladih ljudi.
Sveta Gora jeste i ostaće banja ponovnog krštenja za mnoge koji su ili njeni stalni stanovnici, ili posetioci i poklonici.
Starac Pajsije neke svoje posetioce, koji su se čudili slušajući čudesne događaje iz života svetitelja iz sinaksara, npr. kako je sveti Simeon Stolpnik proboravio na jednom drvenom stubu punih četrdeset godina (prema tome mi smo osuđeni i nama je nedostižno spasenje), korio ih je govoreći: „Niste vi to dobro pročitali, zato što mi ne čitamo sinaksare da bi izgubili nadu i zapali u očajanje, nego da bi se uzveselili, ukrepili i zadobili nadu koja će nam pomoći u ovom našem ličnom [duhovnom] uzletu, vaskrsenju i preobraženju! Ako je sveti Simeon Stolpnik proživeo četrdeset godina na drvenom stubu, a ti suzdržavaj svoju ljutnju četrdeset minuta, odnosno čini nešto shodno svojoj meri! Ako su ovi ljudi ostavili svoje roditelje, napustili svoju braću, svoje prijatelje, škole, svetle uspehe koje bi sigurno postigli, napusti i ti ono što te razdvaja od Boga!“
Prema tome, Starečnik i sva ta lepa štiva i priče dobre su, samo kada donose rezultate, kada postaju kozlić, odskočna daska, budilnici, trube koje pozivaju na ustajanje, kako bismo i mi našli procente svoje odgovornosti, meru svojih mogućnosti, kako bismo i mi našli ono što možemo da prinesemo, da ponudimo ono što možemo a ne ono što ne možemo, ali da ne ostavimo ono što možemo i da to ne učinimo. Ovo je vrlo važno i to je ono što se traži. Dakle, zaista je vrlo lepo i prijatno govoriti o svim ovim ljudima. Ali ja moram da priznam i vam kažem da, svaki put kada čitam ili slušam ili gledam takve ljude, prekorevam i bičujem sebe što ne radim ništa po pitanju zadobijanja nečeg takvog, što ne koristim priliku [koja mi je data], odnosno što se više ne predajem Bogu, jer će se tek onda i Bog meni dati! Zato što na naš jedan korak, Bog čini deset, ali mi treba da načinimo ovaj prvi korak, kako bi pokazali svoju slobodnu volju, kako bi pokazali da zaista žudno želimo i hoćemo da Bog bude vladar našega života i da Bog nije nešto marginalno, nego neko ko nam treba u časovima nužde. Nego,,Bog je suština, Bog je onaj Koji nas u potpunosti obuzima i ulepšava sve naše dane i noći, naš celokupan život!
Ovim prostim i skromnim, ali srdačnim mislima verujem, draga moja u Hristu braćo, želim i molim se da ove zaista lepe priče i pripovedanja postanu povod za naš lični odah ali i ispravak i raskajanje i pokajanje. Ovi ljudi – starac Pajsije i ostali starci bili su kao i mi. Oni nisu bili drugoG mentaliteta i nisu imali drugačije moći. Bili su obični ljudi. Živeli su u naše vreme, u naše doba. Nedavno su se prestavili. Mnogi od njih i danas žive, jer je činjenica i velika istina, da ako prestanu da postoje ovi ljudi svetosti i vrline i molitve, neće postojati smisao postojanja svetu. Nema značenja ni razloga. Oni zadržavaju milost Božiju koja nam daje utehu, nadu i ukrepljenje.
Blaženstvo preobraženih i preporođenih vernika, dragi moj Manojlo, pripada i hrišćanima veka koji je na zalasku. No ponavljam, za tako nešto potrebna je odvažnost, podvig, budnost, nadahnutost, žrtva – nešto za šta mi treba smelo da priznamo da ne postoji kod nas samih. Blaženopočivši starac Pajsije često je ponavljao: Bog se otkriva junačinama! Isto tako, veoma mnogo je govorio o usrdnosti pri delanju u duhovnom životu.
Izvrsni biograf prepodobnog Siluana Atonskog otac Sofronije, govorio je kako Hristov život treba kroz ljubav Da postane naš život. Starac Josif Isihasta zadobio je mnoštvo rana od svog velikog podvižništva i on je sve što je kazivao govorio iz svog iskustva, iz onih pećina i stenja koja su… bogoslovila, kako je karakteristično znao da kaže. Prepodobni Siluan plakao je od ljubavi za svet koji nije upoznao ljubav Božiju. Ovom svetitelju, koji je osećao takvu ljubav, zamalo da srce nije prepuklo od silne radosti i on je molio Boga da mu je više ne zadrži! Prozorljivi starac o. Porfirije iz Kavsokalive bi, čuvši za tvoj bol bolovao sa tobom, i svojim smirenim mirom i prosvetljenom ljubavlju isceljivao bi te, uhvativši te za ruku i blagosiljajući te…
Mi hrišćani dvadesetog veka i ovog dvadeset prvog, nismo jasno prozirni, nismo istinito radosni ili uverljivo hrabri i usrdno velikodušni. Šta je tome razlog? Šta nedostaje? Šta treba Da se desi? Crkva će naravno ostati neiscrpan izvor božanskih rizničnih darova, blagodaću Svetih Tajni; živim predanjem, sveštenstvom i monaštvom; svetlom istorijom, hramovima, manastirima, knjigama, vodećim duhovnicima i bogatim opitom. Na nama je da se založimo i potrudimo, kako bi stekli oklop, prinos i žrtvu.
Jevanđelje kao lična poslanica upućeno je svakom od nas i danas,; preobražavajući, obnavljajući i spašavajući. Ono je najviši spasiteljni izraz ljubavi Božije prema čoveku.. Izvesno je da bi Gospod, iznova dolazeći u svet, govorio iste stvari, s obzirom na.to.da su potrebe čoveka potpuno iste tada i sada.
 
– M.M.: Svakodnevno, oče Mojsije, u svakom trenutku, svi se mi.suočavamo sa hiljadu muka i nevolja. To su ponajviše lični, porodični, poslovni problemi, razni i različiti. No zajednički sadržalac svih njih je teskoba koji nama vlada. Mi pružamo, u datom slučaju, ruke ka vama, našim svetogorskim ocima, oče, i tražimo reč utehe! Iz iskustveno! viđenja svog duhovnog mira šta ima da nam kaže jedan svetogorski starac!
 
Otac M.: Reći ću vam šta je govorio o. Pajsije: „Nama monasima, kada izađemo iz svoje kelije i zaputimo se u Kareju ili neki drugi manastir, šta može da se desi? Najviše da nam neki trn pocepa mantiju! Ali vi laici, kada izlazite iz svoje kuće, treba mnogo puta da se prekrstite. I kada se vraćate takođe mnogo puta, zato što prelazite preko mnogobrojnih podvodnih grebena, raznolikih opasnosti koje bi, kad bismo imalo duhovnog vida, videli i razumeli kako je naš život jedno neprestano čudo: odnosno, činjenica da se spašavamo kroz sve te mnoge i raznorodne probleme, sa kojima se čovek susreće i suočava…“.
Molitva, dragi moj brate, nema određeno radno vreme. Čitav dan i čitav život čovečiji prilika je za molitvu, arena u koju je čovek pozvan da se bori. Sveti Vasilije kaže da reči: „neprestano se molite“ predstavljaju konstataciju Božije sveprisutnosti, Njegovog stalnog pokrova nad svecelim tokom našeg života. Ovo sećanje na Boga, ovo sećanje na dobročinstva Božija molitva je! Tamo gde će čovek kasniti i gde će ga mučiti pomisli, kao na primer da li ga je primetio ovaj ili onaj, tu čovek može da upravi svoj um ka Bogu, da ima na umu mnoga dobročinstva koja mu je podario Gospod i to treba da bude povod za zahvalnost i slavoslovlje što predstavlja najbolju molitvu. Otac Tihon zvani Svetogorski, od koga je o. Pajsije primio veliku shimu, govorio je: „Jedno Gospode pomiluj staje 100 drahmi; jedno slava Tebi Bože, 1000 drahmi“!
I zaista, slavoslov (blagodarenje Bogu),ocrtava zahvalnog čoveka i veliko srce, dok je sigurno da je milost neophodna. Mi milost tražimo, što će reći da prtražitelj ima neku „korist“, dok slavoslov iskazuje srce koje se žrtvuje i živi za druge a ne za sebe.
Tako dakle, molitva je nešto milo, prijatno, lepo. Nije nešto teško, mukotrpno, bolno, strašno…
 
– M.M.: Oče, kad je već reč o molitvi, mislim da se spontano postavlja pitanje značaja suza. Specifičnije, kakav je značaj suza umilenja, a ne onih od običnog bola, suza iz razočaranja. Kakav je smisao suza umilenja ,suza pokajanja, suza povratka…
 
Starac M.: Sećam se kako nam je govorio jedan od monaha starca Sofronija, u manastiru Eseks: „Kada je starac pisao knjigu NJEGOV ŽIVOT – ŽIVOT MOJ, u njoj je imao i jedno poglavlje o suzama. No, pri poslednjem korigovanju tekstova Na kraju je izuzeo ovaj odeljak, zato što je knjiga trebalo da se štampa na engleskom jeziku, a Englezi suze smatraju manjkavošću, nemoći, misle da one nisu za uzvišenije ljude, nego za one slabije, za ljude koji nemaju smelosti, koji se ne usuđuju, koji nemaju slobodu govora i snagu. I tako, da ne bi došlo do nesporazuma i pogrešnog tumačenja, on je izbacio ovo poglavlje, sa namerom da ga kasnije bolje izanalizira“. Ovo kažem zato što je potrebno veliko rasuđivanje u svim pitanjima koja smo pomenuli. Rekli smo da je nemoguće verno preneti tipik Svete Gore u svet, iz mnogo razloga i uzroka. Uz to, molitva u okviru manastira po dotičnom tipiku, ima veću slobodu da se razvije. U svetu je moguće da se ostvari nešto slično, shodno svojoj meri, naravno bez izazivanja drugih svojim držanjem i ponašanjem. Mislim da nije lepo da u čovekovim kretanjima i opštenjima sa drugim ljudima postoji prezir prema istima, pritom držeći u rukama veliku brojanicu, demonstraciju svetosti. To je, ako ne ništa drugo, nezamislivo i ne ocrtava celomudrenost, pristojnost, smirenost, rasudnost ili trezvenost ljudi Božijih. To su sve nedozvoljena stanja pogrešno protumačena, zato što vrlina smirenja nema nikakve veze sa žalopojkama nad sudbinom. Nijedan čovek istinski smiren ne izaziva sažaljenje. Dakle, i tu je potrebno veliko rasuđivanje. Umilenje nije naše postignuće. Naravno da i mi u tome pomažemo proučavanjem Pisma, svesnošću o svojoj grešnosti, izučavanjem žitija svetitelja, izučavanjem Suda, sećanjem na pakao, Naravno Da duši sve ovo pomaže, kako kaže sveti Jefrem Sirijski, ovaj svetitelj prepun umilenja, čija su hrana bile… suze! Ove pak suze ne zadobijaju se prisilom, odnosno ja sad hoću suze i eto njih!..
One su dar Božiji, poklon. Sveti Jovan Lestvičnik veoma lepo to analizira, govoreći: ove suze su neprestane. One se ne postižu trudom. Te suze su uistinu darovi i sam čovek se čudi kako ih ima toliko mnogo… Ovaj doživljaj darovanih suza, neka mi se dozvoli reći, imao sam kada sam prvi i poslednji put sreo svetog starca o, Sofronija u manastiru Eseks, gde mi je bio čitao molitvu, s obzirom na to da sam se spremao za bolnicu. Molitvu mi je čitao na kolenima, sa epitrahiljem na mojoj glavi. Kada sam ustao i video njegovo lice, bilo je kao okupano, preplavljeno suzama… Njegov epitrahilj bio je sav mokar, Da smo ga cedili, voda bi lila iz njega! Mnoge bi se suze slivale!.. E, takve su darovane suze. Ponavljam da, suze koje se liju zato što se neko posvađao sa svojim prijateljem, sa prijateljicom, sa supružnikom, sa decom, sa kolegom, i one kad neko plačući u času molitve izriče svoju žalbu pred Bogom, nisu suze umilenja. Suze pak koje potiču od bola drugačije su, i kroz njih je moguće dostići lepu molitvu, toplu molitvu, molitvu vaskrsa života, duhovno plodorodnu i svetoduhovnog osveženja. Iz bola se rađa dobra molitva. No takve suze, koje su senzitivne (osećajne), nemaju nikakve veze sa darovanim suzama, sa radosnom tugom, sa onim suzama koje izniču bez našeg truda, bez našeg napora. Umilenje je blagoslov.
 
– M.M.: Usudio bih se, oče Mojsije, da proširim svoje pitanje od suza umilenja i na druge darove koje Bog daje „onima koji Njega ljube „?
 
Starac M.: Učenici starca Josifa Isihaste Spileota, kao i prethodni iguman manastira Dionisijata Haralampije, manastira Filotej Jefrem i starac Josif iz Vatopeda, pominju da je sveti starac, koji se prestavio u Gospodu 1965, mislim u manastiru Nea Skiti nakon dugih i velikih borbi zajedno sa svojim sabratom starcem Arsenijem koji se upokojio u manastiru Dionisijat, bio pričasnik svih ovih darovanih stanja. Isto tako, starac Pajsije navodi vrlo karakteristično jednog starca Avgustina koji je živeo izvan manastira Filotej. On je bio ruskog porekla, čovek sa velikom ljubavlju, nadom i duboke vere. Ovaj starac imao je takvo smirenje i prostodušnost da je verovao da svi monasi Svete Gore svakodnevno gledaju nestvorenu svetlost, onako kako je on nju gledao! Starac Pajsije nam je posebno govorio o njemu, da on noću nije palio lampu zato što se kupao u svetlu nestvorene svetlosti i tako video sve! Starac Avgustin imao je običaj da kaže: „Mozak, lampa! Srce, Pasha! Oči, suze!“. Njegov um bio je osvetljen. Srce u njega bilo je kao da živi Pashu, radost blagodati, a iz očiju su mu od te radosti lile srdačne suze, kako to opisuje sveti Jovan Lestvičnik kada govori o radosnotvornoj žalosti! Prema tome, postojali su i postojaće monasi, pričasnici ovog okusa neizrecivih i višnjih darova Božijih. Ovu blagodat i radost doživljavaju podvižnici koji s naporom osvajaju Carstvo Božije, oni čedni duhom, smireni duhom, oni koji se uz svaku odgovornost podvizavaju umnom molitvom, pažljivo^i u stalnom kontaktu sa iskusnim duhovnikom, koji je neophodan pri takvom podvigu duhovne borbe koja odvodi čoveka do višnjih sozercanja.
 
– M.M.: Upoznali ste vrlo dobro, oče Mojsije, blaženopočivšeg o. Pajsija i znate mnogo više od nas daje izbegavao da se iskazuje, da se pokazuje u javnosti, kad i to da je mnoge posetioce slao njihovim duhovnicima. U mnogo navrata čuo sam starca kako je govorio posetiocima: „Idite kod svoga duhovnika“.
Vi, oče Mojsije, koji ste ga poznavali kao retko ko, kako ste doživljavali njegov način ophođenja i njegovu sklonost ka otšelništvu!
 
Otac M.: Ima drugih otaca koji su ga upoznali mnogo bolje nego ja. Da, naše kelije bile su veoma blizu, jedna naspram druge. Delio nas je jedan jarak. Ono što imam da kažem je to da je zaista njegovo dvorište svaki dan bilo puno od mnoštva ljudi koji su tražili njegov blagoslov, korist od njegove pouke. Otac Pajsije zaista je bio veliki starac, i to zato što je sebe smatrao malim! Ne zaboravimo da će se velikim nazvati oni koji žive svoj život bez slave! Otac Pajsije zaista je imao običaj da kaže „idite kod svog duhovnika a meni ostavite svoja imena da se molim za vas“. Bdeo bi svake noći, kako bi pomenuo na hiljade imena svih ljudi koji su mu poveravali svoje probleme… Naravno, pomoć svima njima bila je ogromna. To čine i drugi starci ovde na Svetoj Gori. Pokušavaju da povežu ljude sa ispovešću, sa duhovnicima, sa njihovom parohijom, zato što je Svetu Goru u praktičnom smislu malo teže često posećivati. Starcima pričinjava radost kada ljudi žive svetotajinski život u svojoj parohiji. Starac Pajsije je ovo imao za pravilo i stalno je sve koji bi mu dolazili podstrekivao na tako nešto. Isto je radio i o. Jefrem Katunakijski i svi ostali sveti starci. Postojanje ovih staraca u naše vreme veliki je blagoslov. To pokazuje da Duh Božiji nastavlja da nadahnjuje ljude koji se iz sveg srca predaju na služenje Bogu i postaju rukovoditelji i pomagači mnogih koji im se poveravaju.
 
– M.M.; Oče, molim vac da nam na ovom mestu date malo vuše podataka o zajedničkom usmerenju koje su imali svetogorski starci (Pajsije, Jefrem, Josif Isihasta, Porfirije iz Kavsokalive, Sofronije Zaharov i drugi starci takvog duhovnog dometa). Možemo li, bez sravnjivanja, da nađemo jednu stalnu vrlinu, neki zajednički elemenat u njihovom načinu života?
 
– Starac M.: Da, mislim da prva stvar koju bi neko sa lakoćom mogao da kaže jeste da su imali i imaju ono što postoji kod svih ljudi Božijih – ljubav prema Bogu čija je neposredna posledica ljubav prema ljudima. Ova se ljubav prvenstveno izražava molitvom, neprestanim moljenjem za sve ljude, prvenstveno za one koji su im bili poverili svoje probleme. Druga crta svih otaca koje smo pomenuli, ali i onih koje nismo – a poznati su po svojoj vrlini i na Svetoj Gori i izvan nje – bila bi njihovo smirenje. Svaki od ovih otaca smatrao je smirenje vrhovnim postignućem u svom životu. Niko od njih nije želeo slavu i čast. Niko nije želeo da se iskazuje, nameće. Naravno da njih uzdiže i sam takav način razmišljanja. Ako čujemo za nekoga da bi želeo da se iskaže i pokaže, da se o njegovom imenu razgovara, tada stvari ne stoje dobro.
Otac Jefrem Katunakijski slikovito je govorio: „Jao onome o kome je glas dopro do Atine“! Isto to kažem i ja za… sebe!
Na ovom mestu, dragi moj Manojlo, kad smo već pomenuli o. Jefrema Katunakijskog, podvižnik koji se izuzimao po svom smirenju – velikoj vrlini, mislim da bi bilo dobro zaustaviti se malo na ovom velikom podvižniku našega vremena. Radi se naime o jednom od najlepših likova dvadesetog veka – čoveku odista velikih podviga i velike vrline.
On je bio jedan od onih za koje sveti Jovan Lestvičnik kaže: „Onda će poznati neko svoje bratoljublje i u prvome ljubav, kada sebe bude video kako žali zbog grehova brata svoga, i kada bude klicao od radosti njegovom napretku i blagodatima“. Postao je veliki zato što je postao mali ili, po svetom avvi Isaaku Sirijskom: „Kada se molitvom približiš Bogu, budi takav u svojoj misli, kao mrav i kao gmizavci na zemlji, i kao pijavica i kao dete koje muca“. On je u delo pretočio reči: „Daj krv i uzmi duha“ avve Longina. Tako se pribrojao „onima koji se vesele i opijaju Duhom“, po svetom Makariju Egipatskom. „A naslada beše uzdržanje, slava neznanje, a bogatstvo siromaštvo“ po svetom Grigoriju Niskom. On je dobro znao da je „poslušnost sahrana volje i uzdizanje smirenja“, po prepodobnom Jovanu Sinaitskom (Lestvičniku). Dostigao je visine, jer po avvi Nilu „blagorazumni i bogoljubiv um može stalno da očuvava sećanje na Tvorca“. Po Teodoru Edeskom „njegova misao istančala se za dušekorisna sozercanja“. Reči blaženopočivšeg Justina Popovića podsećaju na o. Jefrema: „Čovek preobražavajući se postepeno podvizavanjem u blagodati, čitav postaje svetiji i svetliji. Živeti jevanđelski znači zračiti svetlost Logosa Božijeg, božansku nestvorenu svetlost, znači pretvoriti se u svetlost, postati svetlost“!
Bivajući u samoj njegovoj blizini, može se zajedno sa posetiocem Velikog Antonija reći: „Dovoljno je samo gledati te oče“, kako kaže u Starečniku.
Upoznali smo ga pre dvadeset šest godina, jednog avgustovskog popodneva u suncem oprženoj Katunakiji, u njegovoj skromnoj keliji, kako strpljivo i vešto delje jedan pečat za prosfore.
Ostali smo dosta vremena kod njega. Tada nije imao puno sveta. Bio je sam sa svojim poslednjim starcem Nikiforom, kome je bio poslušan do kraja, iako je ovaj bolovao od amnezije. Videli smo to. Govorio nam je o svojoj omiljenoj poslušnosti – podvižništvu, molitvi. Govorio nam je o svojoj posvećenosti monaštvu.
Penjući se u tišini ka gostoljubivoj monaškoj obitelji Danileja, razmišljali smo o božanskim rečima, o čudesnim pričama, o blaženoj prostoti, izvornom smirenju, lepoj dobročednosti starca dubokomislenih očiju i biblijskog lika.
Prošlo je od tada bilo mnogo godina a on nam je ponovo govorio o svojoj poslušnosti prema strogim starcima, prema strogom i vanrednom ocu Josifu Isihasti. Govorio nam je o bolestima, o svojim mukama i bolovima, o svom zahtevu Bogorodici da ga isceli, što je i učinila, jer on nije imao nikakvu žalbu na nju, o anđelojavljanjima, o Isusovoj maloj molitvi, o tome kako je spoznao da ima dar prozorljivosti…
Jednom me zagrlio i celivao povodom moje skromne knjižice o blaženopočivšem starcu Georgiju Karslidi, koga je naročito cenio… .
Vrlo malo sam ga poznavao, ali sam se obaveštavao o svemu u vezi sa njim.Njegova blagoslovena monaška obitelj sigurno će sabrati sveta dela njegove uspomene. Neka nas uvek prati njegova molitva.
U ovom kraju, u Katunakiji, živeo je i starac Danilo, osnivač isposnice Danileja, čuvene po gostoprimanju ravnom Avraamovom. Starac Danilo iz Zmirne bio je učen čovek, sa mnogo blagodatnih darova. Agiograf (ikonopisac) i pojac, ostavio je za sobom zaista bogato i vredno predanje. Bio je u tesnoj vezi, kako znaš i ti, brate moj, vrlo dobro, sa svetim Nektarijem. Izdata je knjiga pisama koja su bila razmenjivala ova dva čoveka, pisama koja svedoče o njihovoj duhovnosti, vrlini i poznavanju monaških institucija kao i o njihovom klanjanju i služenju vrlini.
 
– M. M.: Za razliku od ovoga što kažete, želeo bih da vas upitam da li postoje danas podvižnici do kojih nije lako doći. Mi u mnogome poznajemo greografiju Svete Gore. Očito je da se ne može potpuno poznavati Bogorodičin vrt. Na nekim mestima neprohodnost tla to ne dozvoljava. Da li ovde postoje podvižnici „na gorama, u špiljama, iu otvorima zemaljskim“?
Primera radi, starac Pajsije je tvrdio da postoje čuveni naš podvižnici, oni koji žive u stanju duha pre čovekovog pada. Osim njih, da li postoje danas drugi koji žive po pravilima življenja u Nitrijskoj i Tebaidskoj pustinji!
 
Otac M.: Ono što je sigurno i što ne može niko poreći jeste da postoji vrlina, da postoje ljudi Božiji. Ovi ljudi mogu se nalaziti i u sred Kareje i u našoj luci Dafni. Oni se mogu sresti u manastiru kako, ili pale kandila, ili čiste dvorište, ili kuvaju, ili postavljaju trpezu. Niko od njih nema na sebi etiketu sa natpisom: obratite pažnju, taj sam! Stigao sam dotle, imam toliki i toliki stepen duhovnosti! Duhovnost ljubi nevidivost, tajnost, skrivenost. Reklamiranje, a još više samoreklamiranje pokazuje da čovek ne hodi čedno, ne hodi ispravno, nema vrlinu. Najveći svetitelji Crkve govorili su da su oni sami prvi među grešnicima!
Sigurno je da poznajemo geografiju Svete Gore, poznajemo njene staze, isposnice, kelije i pustinje. Ono što sa sigurnošću mogu da kažem (imam podatke) jeste da postoje ovi ljudi Božiji, ljudi svetosti. Može biti da ih mi viđamo svaki dan a da ih ne poznajemo, tačnije da ih ne prepoznajemo. Samo jedan sveti čovek, jedan duhovni čovek, čovek kod kojeg se zacarila vrlina u njegovom životu, takav čovek može da ih prepozna, da razgovara i da opšti sa njima. U naše doba nemamo puno zatvornih podvižnika; Takvih se broj veoma smanjio. No, ponavljam sa sigurnošću, svesno, ljudi svetosti postoje. Koliko oni budu postojali, toliko će postojati i Sveta Gora, postojaće i svet, postojaće i Crkva. Kada bude nestalo svetih ljudi molitve, tada neće imati smisla ni postojanje sveta i tada će Sveti Bog uzeti svoju milost sa nas. Molitvama, molbama i pružanjima ruku svetitelja dugujemo svoj život i produžetak trajanja ovoga sveta.
Sa ovim mislima, dragi moji i blagosloveni čitaoci izabranih knjiga g. Melinosa, prepuštam vas ljubavi i milosti Božijoj, ostavljam vas da se udubljujete još više u tekstove prepune misli i poruka, u ova štiva ne samo da biste se divili, da bi se oduševljavali, nego da bismo svi mi odlučno delovali i zadobili nešto od ovog veličanstva koje su zadobili svi ovi veoma veliki koji su navedeni, čije molitve, blagoslove i zastupništva prizivamo i na nas, i na vas, i na ceo svet koji zaista voli i traži Boga u ove naše teške dane.
 
M.M.: Toplo zahvaljujem, najtoplije o. Mojsije, na svemu. Molite se, oče.
 
Otac M.: Zahvalnost je moja. Neka nam Bog oprašta, zastupništvom Gospođe Bogorodice, Zaštitnice svetog Atosa, prozbama časnog i slavnog Proroka, Preteče i Krstitelja Jovana predvodnika monaha, Velikog Antonija učitelja pustinje, Velikog Vasilija prvog izučavaoca i teoretičara monaštva, svetih Atoskih otaca Atanasija i Petra i svih Svetogorskih svetitelja koji su suzama vere, nade i ljubavi zalili nerotkinju pustinju koja ne poznavaše porođajne bolove, učinivši je obilato plodonosnom. Neka nam Bog svima oprašta. Amin.
 
M.M.: Dragi moji čitaoci, monah od momenta svog postriga ulazi u jedno novo stanje i novi poredak. On se iznova rađa i upisuje se u jednu novu – duhovnu – porodicu. Zadobija novog oca, duhovnika, koji stoji na mestu Hrista; stiče novu braću – preostale članove bratije – koji izobražavaju Apostole. Ove veze ostvaruju se dejstvom Svetoga Duha i održavaju se „sabiranjem Svetoga Duha“.
Monah u ovim okvirima opaža veličanstvo svog života, nepokolebivo upirući pogled ka Hristu. Oslanja se i krepi potpunom poslušno Gospodu do smrti, Njegovom sirotovanjem, Njegovim podvigom i postom, Njegovim rvanjem sa neprijateljem na Četrdesetnoj Gori, Njegovim suzama, Njegovom svenoćnom molitvom u Getsimaniji, na Golgoti, isto tako Njegovim javljanjem na Tavoru i pre svega Njegovim Vaskrsenjem. On samo na ovaj način shvata božanski smisao anđelske države. Monah nikada ne zaboravlja da je Sveti Vasilije utemeljio monaški život na Hristološkim osnovama.
Zaokružićemo ove svoje završne misli, slušajući Svetog Simeona Novog Bogoslova kako kaže, proiznoseći Himnu božanske ljubavi: „… Dopustite mi da ne zatvorim samo keliju i u njoj sedim, nego i da iskopam rupu u zemlji i da se sakrijem, I tamo boraveći biću izvan čitavog sveta gledajući svog besmrtnog Vladiku i Tvorca“.
 
 

 
 

9 komentar(a)

  1. Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
    Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
    Slava Bogu.

  2. Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.

  3. Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.

  4. Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.

  5. Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po“ receptu“Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz

    • Slava Bogu

      Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima „Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me“ Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
      I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
      Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
      Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
      Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
      Bog te blagoslovio.

  6. Vladimir

    Ja sam katolik, a volim pravoslavnu duhovnost…puno toga proizlazi iz misli, znam to jako dobro… misli su nam često napadnute zlodusima ( otac Tadej)…i…NEMA NEKE ZNAČAJNE IZMEĐU KATOLIKA I PRAVOSLAVACA, MI SMO BRAĆA. BOG VAS BLAGOSLOVIO!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *