NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
RAZGOVORI SA GRČKIM DUHOVNICIMA O STARCU PAJSIJU SVETOGORCU
 
Razgovor sa jeromonahom Atanasijom Simonopetrijskim,
himnografom Svete Hristove Velike Crkve
 
Manojlo Melinos: Sedeli smo sa jednim starcem pred njegovom skromnom kolibom i gledali u pravcu Atoske gore. Tačnije, on je gledao. Ja sam se pravio da gledam, dok sam u suštini pokušavao – impresioniran – da protumačim njegov duboki pogled. Nije bilo potrebno ulagati mnogo napora. Lagano povlačeći kroz svoje žuljevite prste od mnoge upotrebe iskrzanu brojanicu, i bez skretanja pogleda reče klimajući glavom:
– „Bože, Bože moj, k Tebi jutrenjujem. Ožedne Tebe duša moja, Koliko puta Tebi (čezne) telo moje, u zemlji pustoj i neprohodnoj i bezvodnoj“ (Psal. 62, 2). Bože, Bože moj, Bože tvoj, Bože naš, čedo moje, to tamo je Vrh, a na vrhu je Bog i Vrh se poistovećuje sa Njim!
U svesti mirjana, dragi moji čitaoci, Atos predstavlja spomenik nedokučivog isijavanja, svetionik duhovnog zrakonosja. Ovo prelepo mesto konkretan je odblesak lepote Božije! Na Svetoj Gori ništa nije bez svog značenja. Telesni podvig neophodan je za duhovnu punotu; ćutnja i tišina za neprestano opštenje sa Bogom.
Monaški centri uvek su bili svetli meteori, svetionici Pravoslavlja i ispravnog delanja. Svetogorski manastiri, skitovi, kelije, molčalnice, sedalnice – uvek su bili i jesu ognjišta duhovnog zrakozarja, centri svetosti i vrline. Ova po svetosti poznata država, u svojoj više od hiljadu goDina dugoj istoriji obogatila je Svetačnik naše Crkve oblacima ispovednika i mučenika, koji su svedočanstvo vere zaPečatili časnom krvlju svoga mučeništva. Učitelji Božije mudrosti i vrline, oni su ponos i likovanje Hristovog života i Hristove zajednice.
Atoska gora Sveta je gora. No, nije Gora ta koja je osvetila i koja osvećuje starce; starci su ti koji su osvetili Svetu Goru. Ova gora je Sveta zato što je osvećena kolosima vrline koji je nastanjuju; ona je Sveta zato što je natopljena krvlju mučenika; Sveta je zato što zapahnjuje duhovnim miomirisom časnih moštiju koje predstavljaju vidljiva znamenja Božijeg prisustva, stepenike na lestvici koja sjedinjuje zemlju i Nebo.
Prilazeći starcima, prostim monasima, pustinjacima; posećujući manastire, skitove, isprsnice i kelije susrećemo se sa ljudima oslobođenim svake materijalnosti, sa otelovljenjima svetosti i vrline, koji govore mudro i duboko, koji prepričavaju svoja iskustva jednostavno i neposredno, na Svetoj Gori nema neobrazovanih. Tu su mudri oni za svet nemudri, jer je Bog mudrost ovoga sveta nazvao ludošću, a „ono što je ludo pred svetom, ono izabra Bog da posrami premudre… i da ono što nije, uništi“ (1 Kor. 1 202,8). Sveti Zlatousti pita: „Zar ne vidiš mudroljublje monaha, sjajnije od sunca?“. Na Svetoj Gori postoji stvarna mudrost, ne kao rezultat logike i dijalektičkog istraživanja, nego kao dar Božiji. Sveta Gora čisti duh, oneporočuje [pročišćava] volju a mudrost prima kao dar Božiji.
Negda je neko upitao avvu Siluana: „Šta si ti to oče učinio, te se takav način razmišljanja nastani u tebi?“ Avva odgovori:“Nikad u svom srcu ne ostavih pomisao koja bi Boga razgnevila“. Upravo ovo su činili i čine Svetogorski starci o kojima govorimo. No, oni se ne zadržavaju samo na tome, odnosno na bogougodnom poricanju zla i greha. Oni idu još jedan, dva, tri, pet, deset, sto koraka dalje, upravljajući se po božanskom savetu Svetoga Isaaka Sirijskog (iz pronađenih iskustava): „Kada se kroz molitvu približiš Bogu, a ti u svojoj pomisli postani kao mrav, ili kar gmizavci zemlje, ili kao pijavica i dete što muca“.
Dostojan je i naš vodič u potrazi za svetogorskim starcima, u ovom slučaju jeromonah Atanasije Simonopetrijski, himnograf Svete Hristove Velike Crkve. Otac Atanasije bio se udostojio da veoma dobro upozna velike starce, svete Atlase koji na svojim plećima drže – svojim bogoubedljivim molitvama – ovaj naš svet.
Celokupni dijalog priložen je u knjizi Svetogorci, blagoslovite, koja je sedma po redu iz serije „Iskustvo Otaca“.
– Oče Atanasije, ako je blagosloveno, mogu li dragim čitaocima otkriti nešto o vama? Još dok ste bili mirjanin, tesno ste se bili vezali za starca Pajsija, i taj vaš odnos postao je još snažniji kada ste došli na Svetu Goru za stalno. Recite nam nešto o tome.
Jeromonah Atanasije Simonopetrijski: U Ime Oca, i Sina i Svetoga Duha; dragi moj brate, blagosiljam Ime Svetog, i Trisvetog i Presvetog Boga u Trojici za ovaj naš susret. Moja odgovornost je velika a moje moći su male. Zahtevi su veoma teški, a moja pleća nemoćna. No, usudiću.se da promucam par nemuštih reči, s jedne strane odazivajući se poslušanju, a sa druge oslanjajući se o bogoubedljive molitve ovih svetih staraca, krje upoznah uz Božiju pomoć, podižući na svoja pleća i druge odgovornosti kao onaj koji „zna a ne čini“!
No, počnimo redom. Kada sam bio apsolvent teologije, prvi put sam bio došao na Svetu Goru sa starcem Emilijanom i jednom grupom otaca iz Meteora, sa namerom da ispitamo u kojem bi se manastiru mogli nastaniti, u slučaju da se preselimo; to tada još nije bilo odlučeno. Bio je Sveti Sava (Osveštani), peti decembar. Nakon Liturgije koju smo služili u konaku manastira Svetog Dionisija u Kareji, tadašnji zastupnik starac Teoklit primio nas je sa mnogo ljubavi i rekao nam mnogo uvodnih reči o svetogorskom monaštvu. On nam je duhovno u mnogome pomogao. Naglasio nam je da o tome zatražimo mišljenje oca Pajsija. Naravno, naš starac je bio u odnosu sa o. Pajsijem od ranije, ali ga mi nismo poznavali.
I tako, spustili smo se dole, u isposnicu Časnoga Krsta u blizini manastira Stavronikite, tačnije u stavronikitsku Kapsalu. Postoje dve Kapsale: stavronikitska i pantokratorska. Odnosno, pola Kapsale pripada manastiru Stavronikite, a pola Pantokratorovom. Starac se bio tamo nastanio neposredno po upokojenju svoga duhovnika, poznatog oca Tihona, tog svetog čoveka. On se tamo veoma mnogo podvizavao. Dakle, uputili smo se tamo i pozvonili na zvonce koje je visilo na prostoj ogradi. Otvorio nam je veoma radostan. Primio nas je unutra, a budući da je onoga dana bilo dosta vlažno i hladno, bila mu je upaljena mala peć. Njegova isposnica beše sazdana od blata; i danas postoji. Na istočnoj strani imao je tu malenu crkvicu Časnoga Krsta. Druga polovina isposnice predstavljala je njegovu keliju. Po zidovima su bile zalepljene ikone i papirići istrgnuti iz kakve sveske, na kojima su bile ispisane razne izreke, uglavnom iz Staroga Zaveta. Na mene je ostavilo utisak to što je najveći broj izreka bio uzet iz knjige o Carevima. Otac Pajsije, pošto nas primi, sede, nogu skrštenih, onako kako to rade na istoku. Mi se svi posadismo na jedan drveni krevet sPram njega, poređani kao sardine. Tada primetih natpis nad njegovom glavom: „Koji podiže sa zemlje siromaha, i sa đubrišta uzdiže ubogoga…“ (Psal. 112, 7); to je na mene ostavilo ogroman utisak. U vezi sa tim, reče nam par stvarčica. Govorio nam je sa mnogo ljubavi, sa mnogo rasuđivanja. Upitao nas je da li bismo mogli da ne … dođemo na Svetu Goru, iako je tada atoska zajednica imala veliku potrebu za monasima. Pitao nas je da li bismo mogli da ostanemo u svetu s obzirom da smo bratstvo u procvatu, tada svi mi mladi – naime bili bi začetak i zamajac drugim bratstvima da se nastane po različitim manastirima grčkoga prostora. Kada se pak uverio da putanja bratstva ka Svetoj Gori beše nepokolebiva, reče nam: „Ako nož stigne do kraja, e, tada šta da radite … treba da dođete na Svetu Goru. Pogledajte koji vam se manastir sviđa“. Ukazao nam je na neke manastire i ispratio nas uz mnoge molitvene želje. Dok smo odlazili, reče osmehujući se: „Nemam čime da vas počastim, do tri narandže. Vas je četvorica. Da vam ih dam, …posvađate će se među sobom ko će prvi da uzme! Tako ćemo ih sve dati Tasosu (moje mirjansko ime) da bi bio malo polaskan, pada ga zamonašimo! Vi ostali ste i ovako i onako već monasi“. Dao mi je narandže i, pošto nas sve blagoslovi, siđosmo u Stavronikitu.
Od tada, do drugog kontakta sa njim došlo je jula meseca 1972, kada je trebalo da se zamonašim, na Preobraženje. Duhovnik mi je rekao da napišem jedno pismo o. Pajsiju, da zatražim njegove molitvene želje i da ga zamolim, ako može, da dođe u Meteore gde sam postao monah, kako bi prisustvovao mom postrigu u Velikim Meteorima. Napisao sam mu jedno prosto pisamce. Odgovor sam pak dobio početkom septembra. Između ostalog, o. Pajsije mi je napisao: „…Blagosloveno dete, zašto mi nisi pisao mesec dana ranije? Meni treba dosta vremena da siđem do manastira Stavronikite, a pošta sa prilikama koje vladaju na Svetoj Gori kasni. No, duhovno sam uvek uz vas…“ U nastavku pisma izložio mi je malo učenje o monaštvu, na šta da pazim.
Kada smo kasnije došli na Svetu Goru i tamo se nastanili, odmah sam otišao da ga posetim. U trenutku se setio svega, uz jedan maleni detalj – kao da je pritisnuo dirku na … računaru! Starac je imao i ovaj dar – nije zaboravljao nijednog čoveka kojeg bi video, a uz to, ako ga je bio povezao sa molitvom (naime, ako se za njega lično molio), ni slučajno ga ne bi zaboravio! Dok, drugih ljudi, zvaničnika kako mi reče, koji su dolazili samo da ga vide kao … znamenitost i čudnovati eksponat, nije želeo da se seća, jer bi mu sećanje na takve ljude oduzimalo dragoceno vreme za molitvu. Često je ponavljao: „Ovde gde sam došao, došao sam da se molim! Nisam došao da budem učitelj. Mnogo više mogu pomoći molitvom, nego rečima“!
Kada sam godine 1976. otišao u Kareju kao Prvi sekretar, pošto su vladale dobre prilike, četrnaest meseci bih svako predveče uzimao svoj štap i išao njemu u posetu. Sećam se kako me je i on.u tome bodrio govoreći: „Da dolaziš, da se malo družimo“. Tada je bilo vrlo malo posetilaca, u odnosu na poslednje godine. Tada,ako bismo imali petoricu posetilaca dnevno, to bi bio događaj! Danas prelaze cifru od sto dvadeset… Išao bih dakle k njemu, pošto bih završio sa svojim poslom. Sedeli bi po dva, tri, četiri sata zajedno. On je obično pleo brojanicu, a ja bih sedeo spram njega. Kada je vreme bilo lepo, sedeli bi pred kućicom pored masline. Kada je bilo nevreme, unutra u keliji… Ispričao mi je mnoge priče i iz svog ličnog života, ali i iz života staraca koje je bio upoznao.
Na mene je uvek ostavljala utisak svetost njegovog života, prostodušnost u njegovom ophođenju, neposrednost koju je imao u odnosu sa drugim, kao i pažnja, kojom se predavao ponaosob svakom čoveku. On nije pristupao ljudima „buldožerski“, odnosno nije se ophodio prema svima na isti način. Svakom čoveku prilazio bi na poseban način, na lični način. Naučniku bi pristupao sa više ozbiljnosti; deci na dečiji način i prosto.
Sada se sećam slučaja sa jednim dečakom Jorgosom koji je bio došao sa velikim društvom. I on je bio sedeo pred kelijom gde nam je svima.govorio starac, ali je pravio buku. Eh, malo dete, ništa nije razumeo tada … Imao je, sećam se, nekakvu batinu i udarao njome o zemlju. Možda je to radio da bi privukao pažnju drugih, s obzirom da su svi ostali vodili ozbiljan razgovor, a dete nije moglo da učestvuje u njemu. Imao je samo šest ili sedam godina. Najedanput, blagosloveni starac, da ne povredi dete kakvom primedbom (da vidiš samo kakvu plemenitost i koliku je pažnju pridavao tome da ne ožalosti čoveka), kaže mu:
– Jorgo dete, tamo gde udaraš, znaš li koga ima ispod?
– Ne.
Tamo ispod je američki predsednik, a sa njim svi Amerikanci, i oni ti sada spavaju. Za nas je sada dan; a za njih je noć, zato što sunce ne obasjava čitavu zemaljsku kuglu istovremeno. Znaš, nastavio je starac da govori unezverenom Jorgu veoma radosnim glasom i na radost svih nas – Amerikanci su moćni, i ako se probudi njihov predsednik zbog buke koju ti praviš, poslaće avione, spaziće nas ovde i istopiće nas! Dakle, nemoj da udaraš pa da nas nanjuše!
Mali se uplaši, mi stariji prasnusmo u smeh i tako Jorgoc prestade da nas uznemirava!
Dakle, takvi događaji, koje je starac obično rešavao uz humor, bili su veoma šaljivi i svakako poučni. Reći ću ti neke njegove crte, o kojima sada, pošto se upokojio, mogu da govorim. Naravno da, u vezi mnogih drugih stvari koje mi je bio rekao, istovremeno je naglašavao: „Nemaš blagoslov da govoriš o tome, pošto od ljudi koji će ih čuti, jedni će iz blagočestivosti to primeniti, a pošto to nije po njihovoj meri desiće im se nešto loše; drugi će iz nadmenosti pokušati da to primene – a ni to nije po njihovoj meri – i naneće sebi duhovnu štetu“. No, za neke događaje mi je rekao, da mogu da ih ispričam nakon njegovog upokojenja. Ovo što ću sada reći tiče se ljudi koji su dolazili mnogo puta ovde da ga vide, i jedino za šta bi ga pitali, bilo je da im kaže da li je držao zmije i brinuo se o njima! Ja sam lično zaista tri puta video zmije.
No, počnimo redom. Starac Pajsije mi je govorio da čitava tvorevina poima ljubav. Jednom mi je bio otkinuo vršak grane sa jednoga hrasta i rekao mi na sebi svojstven način: „Blagosloveno dušo, recimo da je ovaj hrast kojem sam sad otkinuo vršak, znaš, osetio bol; ako ga pak pomilujem, razumeće ljubav! On oseća bol i razabire ljubav! Ma i kamen, čak i on oseća! Duhovan čovek sve posmatra duhovno. On vidi da sve ima neki cilj u čitavoj tvorevini Božijoj. Takav čovek ne čini ništa što bi tvorevinu povredilo“. E to ti je, dragi moj Manojlo, poruka pravoslavne ekologije. Otac Pajsije nije gledao na prirodu kao na nešto što je samome sebi cilj, nego je video u njoj tvorevinu Božiju. Kao što smo i mi Njegova tvorevina, tako su i svi drugi i sve drugo stvorenja Božija!
Jedanput sam ga upitao:
– Oče, zašto ove zmije i miševe držiš ovde? I lisicu, pa ježa, pa dve kune, što ih hraniš? Zašto to činiš?
– Vidi da ti kažem, blagosloveno dete; jadne zmije posebno su…. ugrožene. Sve životinjice, kada se rađaju – jaganjci, mačići, psetanca, deca ih uzimaju k sebi, ukrašavaju ih vrpcama, maze ih,… kupaju ih, žele da spavaju sa njima, hrane ih, igraju se sa njima, igraju se sa svim životinjama! A od ljudi, niko ne voli zmije i pacove. Eh!. Barem mi kaluđeri, recimo, podrazumeva se da treba da imamo više usrdnosti. Zar ne treba da pokažemo posebnu ljubav i prema ovim životinjicama?
Kako smo sedeli tamo, ispred kelije, maj beše, nije bilo nikog drugog. Ispričao mi je mnogo divnih stvari a ja sam u svojim rukama držao jedan drveni štap i vreme je proticalo u čavrljanju. Iznenada starac pogleda u pravcu ulaza u svoju kućicu i radosno reče:
– Ej, dobro došao, dobro došao!
Pogledao sam i ja ka ulazu, ali nisam video nikoga. Uz nedoumicu upitah:
– Ko je to,oče?
– Nisi ga video? To je „Otac Jeremija“!
Poznavao sam oca Jeremiju koji je tada bio u Stavronikiti, ali sam pogledao još jednom ali tamo nije bilo nikoga. Starac, uživajući u mojoj opravdanoj nedoumici, upita me:
– Zar ga nisi video? Evo ga! Pogledaj desno!
Ja pogledah udesno gde beše jedan presahli izvor ograđen suvim daskama. Ne beše ni cementa, ni kreča; ničega. Gledam ja tako, a ono iz kamenja pomaljaše se i nestajaše jedna ogromna crna zmija! Čim to spazih, sav se naježih! Vidite, ja nemam ljubav oca Pajsija i spontano uzeh štap da je udarim. Starac me uhvati za ruku rekavši:
– Ah! Blagosloveno dete, sad ćeš mi, da kažemo tako, ubiti mog …. poslušnika?! Dođi ovamo.
Ustade i povede me na grob oca Tihona, pored metalne ograde. Uz grob beše mnogo kedrovog drveta. Na jednom kedru pokaza mi zmijsku košuljicu. Zmije, kao što je poznato, svake godine menjaju svoju kožu. Dotična košuljica beše dugačka dva metra i kusur, sa velikim ljuskama kao krljušti u kerne, zagasito-crvene morske ribe! Otac Pajsije kaže mi uz osmeh:
– Imam tri zmije što mi dolaze i prave mi … društvo! Zmija čiju si kožu video dolazi mi ujutru. Dolazi kad zalivam jutrom paradajz. Dolazi mi i ja joj dam da jede. Ova što je malo pre došla je „o. Jeremija“ koji se prišunja predveče. Imam i jednu koja … nema baš puno rasuđivanja pa se ugnezdila na tavanu. Ali je sad, u poslednje vreme, počela da mi priređuje neke zavrzlame…
– Šta, oče?
– Eto, počela je da mrsi!
– Zašto? Nisi je hranio?
– Eh! Hranio sam je, ali jednom mi tri dana nije bila došla. Mislim se, mora da je neki mangupluk napravila čim ne dolazi. Ili ju je neko ubio ili je uginula. Ali ne; „nešto“ je uradila … Moja misao mi je govorila da je nešto uradila! I zaista, došla je nakon tri dana i stala mi tu nekako sa ustručavanjem. Nije mi se približavala, iako sam je mamio: „Dođi aman za Boga, zašto stojiš tamo?“! Ni govora da mi se približi. Ja joj kažem: „Nešto si uradila što ne treba i zato se bojiš; peče te … savest! Hajde reci mi, hajde, ispovedi se“! To sam joj rekao onako u šali, a gmizavac ti odmah otvori usta i ispusti žabu! Jesi li razumeo, oče, mrsila je i… stidela se da mi to kaže! Onda, ja joj na to kažem strogo: „Blagoslova nema! Da mi ne dolaziš tri dana, nema ništa od jela“. I zaista, jadna zmija me posluša.
Toliko što se tiče zmija. Naravno, ovaj događaj mnogi su bili pogrešno razumeli, oni koji ne razumeju duhovne stvari. Govorili su naime da je bio… fakir itd.! Takve priče su ga, kao što je i prirodno, veoma žalostile, i zato, kad god bi ga pitali u vezi sa tim, govorio je: „Kakve zmije i bajke?“. Pravio se da ne zna, da ne bi davao povoda sablažnjivanju. Ali je činjenica da je sve to činio iz stvarne ljubavi, a ne onako kako to rade mađioničari, fakiri, vračevi, kako kaže psaltir, i bajari, kako bi pokazali duh, moć i preimućstvo nad prirodom. Starac je to radio sa prirodnom prostodušnošću. Kako prema čoveku, tako i prema životinjama, pokazivao je dobrotu i roditeljsku ljubav.
Drugi put, bio sam mu doveo jednog poznatog vladiku. Pratio sam ga do starca. Otišli smo i povukli ono zvonce. Starac se već bio premestio u svoju drugu keliju, u uvali Kutlumuš. Nakon izvesnog vremena ugledali smo starca na verandi kako gleda i govori:
– Hej! Ko je?
– Ja, oče.
Napravio se kao da me nije prepoznao, da bi se našalio:
– Ko si ti?
Osmehujući se od radosti, ja sam uzvratio pitanjem i odgovorom:
– Ja? Mazga!
– Mazga?!
– Da, napravio sam štetu u polju, uhvatio me čuvar i zatvorio me ovde u žice, da ne ponovim štetu!
Nije mogao da se suzdrži od smeha pri poslednjim rečima i prasnu dopunjujući:
– Evo, dolazim odmah.
Sišao je i otvorio nam sa radošću vrata. Vladika se oduzeo od smeha i upita ga:
– Bre, blagosloveni, šta to govoriš?
– Otkud znam, vladiko moj, otkud znam, odgovori bogomudreno starac.
– Inače, kako je?
– Kako da je …
Onih dana imao je problema sa astmom. Trpeo je, kako nam reče, mnogo prilikom disanja a vlaga je pogoršavala njegovo stanje. Vladika ga iznova upita:
– Kako je?
– Šta da radim? Nama sa Svete Gore daju zdravstveno za poljoprivrednike, ali ja imam beneficije i primam i zdravstveno i za privatnike i za službenike!
Na te reči vladika se izgubi, slušajući reči o. Pajsija.
– Šta to pričaš oče Pajsije? Gde radiš, jesi li privatnik ili državni službenik?
– Eh! Blagosloveni moj, duhovno sam i privatnik i službenik; tamo gore mislim!
Vladika shvati i nastavi sa razgovorom:
– Oče, jer mnogo trpiš?
– Trpim.
– Ali ti tolika čuda činiš, pomažeš tolikim ljudima. A sebi? Zašto se Bogu ne pomoliš da budeš dobro? Čuće te ako mu zatražiš.
– Blagosloveni, zar ću ja Boga da učim lekciju?! Ne tražim ja od Boga, preosvećeni, da me liši bola; tražim Mu samo da mi da trpljenje! On zna zašto mi šalje bol. Ja sam dužan ne da Ga molim da me liši bola, zato što bol čini dobro za duhovni život. Ono što sam dužan da tražim jeste da mi daje trpljenje!
Tako treba da činimo svi mi pravoslavni hrišćani. Koliko li su poučne reči oca Pajsija …
Razgovor između arhijereja i o. Pajsija se nastavio:
– Kako živiš, oče? Provodiš li mnogo sati u molitvi?
– Šta da ti kažem, vladiko moj. Kad bih imao još dvadeset četiri sata u svom danu, ne bi mi bilo dovoljno da se molim!
– Oče, kako se moliš?
– Eh! Kako se moli ceo svet …
– Moliš li se stalno?
– E, zavisi; nekad čitam psaltir, nekad napravim po koju metaniju, nekad pojem, nekad … Nemam jedinstven način. To zavisi od situacije u kojoj se nalazim. Ali, vidi, da ti kažem, vladiko; bolje bi mi bilo kad bih morao da okopavam deset ari oranice, nego da se molim za nekog čoveka koji boluje.
– Zašto, oče?
– Zato što se iscrpljujem do krajnosti. Svaki dan umirem i svaki dan Hristos me vaskrsava! Moliti se uistinu za nekog čoveka koji boluje je kao da prolivaš svu svoju krv! Zato ti kažem da svaki dan umirem i da me svaki dan Hristos vaskrsava!
To je bila činjenica. Čitav svoj život ovaj sveti čovek bio je „mrtav“ po svet – kako to misli apostol Pavle u poslanici Galatima – jer se sećao problema i nevolja svih ljudi.
Jednom prilikom kada sam došao u njegovu kolibu, nakon četiri pet minuta stiže jedan kaluđer iz susedne kelije. Starac Pajsije mu doviknu:
– Dođi, dođi unutra.
– Doneo sam poštu, oče, odgovori mu sa poštovanjem.
– Dobro, dobro, ostavi je ovde.
Kaluđer ostavi pisma i ode. Ostadosmo nas dvojica. I kako je tekao razgovor, starac će:
– Hajde malo i da radimo, da ne ostanemo besposleni!
Uze dakle pisma i stade ih ređati u četiri stoga. Jedan ne beše baš pravi stog, nego obična hrpa. Na ovu gomilu bacaše ih nekako kilavo. Druga pisma ređaše po redu. Gledao je u koverte a da ih nije otvarao. Samo je gledao u adresu i stavljao ih redom u tri prava stoga.
Ja se začudih njegovoj podeli i upitah ga: . – Oče, šta je ovo?
– Ova ovde što ih nabacujem bez reda su sa čekovima. Misle oni da mi ovde imamo supermarkete pa mi šalju čekove za kupovinu! Šta da radim ja sa novcem? Videćeš šta ću sad da uradim.
Uzeo bi pismo i ispisivao na njemu „neuručeno; vratiti“. Iscrtavao je strelice u pravcu adrese pošiljaoca a da pismo ni ne otvori.
Ukazao sam mu i na druge stogove, izražavajući svoju nedoumicu. Odgovori mi:
– Ovaj stog je dušebolan. Onaj drugi boluje od raka, a treći ima porodične probleme. Svešteniče, ovo su tri velika problema koja danas muče svet.
– Oče, kako znate sadržinu pisama a da.niste otvorili koverte? ;
– Eh, iz… iskustva!
Svetitelj Božiji nije želeo da govori o svom daru. Kakva visina smirenoumlja… U starcu je obitavao duh Božiji. Koliko li sam puta bio svedok situacija u kojima bi starac ljude koje nije poznavao – po prvi put bi ih video – izrešetao onim svojim prodornim pogledom od. glave do pete, kada bi u trenutku razumeo o kakvim je ljudima reč i zašto su došli!.. On je bio uistinu obdaren blagodatnim darovima; nebeski čovek i zemaljski anđeo! Bio je dostigao veoma velike visine vrline. Bog ga je dao ovim teškim vremenima u kojima živimo, kako bi nam pomogao. Koliko li je samo nas lično pomogao… To znam po ispovestima ljudi koju su bili u velikim problemima. Ja nisam mogao sa svojim skromnim duhovnim znanjima da im pomognem i slao sam ih kod oca. On bi ih osenio znakom krsta, ili bi im očitao molitvu, ili bi im samo ponudio kakvo posluženje, a ljudi bi se „punili“! Preinačivao bi se njihov život! To je bio veliki blagoslov Božiji. Često, kada bih se našao kod o. Pajsija, dolazili bi razni ljudi koji su po svom izgledu – saglasno svetovnim merilima – bili odbojni. Starac ih je primao u svoj zagrljaj roditeljskom ljubavlju. Sećam se jednog momčića koji je imao dosta psiholoških i porodičnih problema. Bio se upleo i u uzimanje narkotika. Otac Pajsije, iako nije bio spavao ukupno tri dana i tri noći, jer ih je bio proveo u molitvi, razumete njegovo naprezanje, sede odbacujući sebe i stade slušati ovo dete punih devet sati! Nakon toga mi reče: „Blagosloveno dete, znaš li šta znači sedeti devet sati slušajući i krvareći?! Da budeš zagnjuren u krv tolike sate! Znaš li kako je to?..“. Ovo je starčeva karakteristična crta. Ne znam ko bi od nas bio raspoložen da nakon probdelih tri dana i noći u molitvi sedne da sluša bilo kog čoveka.
Jednom mi je bio zatražio neki poklonik da mu kažem ono što znam o čuvenim nagim podvižnicima Atoske gore. Rekoh mu da sam i ja čuo kako se govori o njima i da sam o tome i čitao. No, s obzirom na to da nisam imao lično iskustvo, uzdržao sam se od odgovora, pošto. bih i sam morao prvo da pitam druge o tome. I tako, uputih se ka ocu Pajsiju. Sećam se, to beše po Vaskrsu. Nije imao sveta kod sebe. Primio nas je – ja sam došao sa jednim svojim prijateljem fotografom – uz svoj originalni humor po kojem se razlikovao od ostalih, sa velikom ljubavlju. Pošto smo pretresli razne teme, kažem mu:
– Oče, da vam kažem još nešto; mnogi dolaze i pitaju da li postoje nagi podvižnici…
Otac Pajsije me prostreli pogledom na svoj dobro poznati način, od glave do pete, i uz osmeh mi uzvrati pitanjem:
– Ti, blagosloveno dete, šta kažeš? Je li postoje ili ne?
– Oče, šta da kažem? A zašto ne bi postojali? Na to će starac:
– Poslušaj, oče Atanasije; kada te pitaju, ti reci da postoje.
– Dobro, oče, ali ja ih nisam upoznao, odgovorih mu a otac me prekide:
– Blagosloveno dete, pa zar treba sad po svaku cenu da ih ti poznaješ? Je si li ti sudija svetu? Upoznali su ih drugi…
– Oče, kažem mu ja izgarajući da saznam, da li ih vi poznajete?
– Šta će ti sad to blagosloveni, pa sve mešaš? Kada ti kažem da postoje, šta sad hoćeš i pitaš…
– Oče, ne pitam iz radoznalosti, nego da znam šta da kažem ljudima koji traže da saznaju.
Otac Pajsije započe sa otkrivenjem:
– Da, poznajem četvoricu od tih svetih podvižnika.
– Koliko ih je ukupno, oče?
– Sedmorica, blagosloveni.
– Je li istina da oni slede način života Svetoga Petra Atoskog?
Blagosloveni moj, postoji na Svetoj Gori mnogo teži i veći način podvizavanja od nagih podvižnika!..
Na šta mislite, oče? Pitam ga sa krajnjim interesovanjem. Uz rasuđivanje izbegava odgovor, govoreći:
– Ako ti sada kažem, duhovno ću ti naneti štetu. Nećeš imati koristi; ustvari ćeš biti oštećen. Pusti to; drugi put. Ako dostigneš te visine, reći ću ti. Sada nije u tvojoj meri ovakvo podvizavanje.
Bio sam zadivljen. Tražio sam da saznam više i nastavio sam sa pitanjima:
– Kako ih Vi poznajete?
– Svakih pet godina susrećem se sa njima. Evo, sada, ovih dana očekujem jednog od njih, oca Serafima. Doći će da popričamo
Tako dakle, pošto mi je o. Pajsije to potvrdio, i ja sad otvoreno kažem da postoje ovi sveti nagi podvižnici i danas na Svetoj Gori!
 
– M.M.: Oče, zašto ste uporedili, u svom razgovoru sa o. Pajsijem, nage podvižnike sa svetim Petrom Atoskim?
 
Jerom. At. S: Sveti Petar Atoski prvi je poznati podvižnik koji je živeo ovde na Svetoj Gori, pre nego što je monaštvo poprimilo organizovani oblik, nakon 960. godine u vreme svetog Atanasija Atoskog. Sveti Petar živeo je u keliji koja se nalazi između skita Kavsokalivija i manastira Velike Lavre. Ova pećina postoji i danas. Sveti Petar živeo je više od pedeset godina u potpunoj nagosti, hraneći se sa nešto malo zeleniša, Njegovo jedino društvo bili su svetitelji, anđeli, ptičice i šumske životinje!
 
– M.M.: Ti ljudi, oče Atanasije, kako se pričešćuju prečistim Tajnama?
 
Jerom. At. S: Sveti Simeon Novi Bogoslov navodi kako postoje dva načina Pričešćivanja Bogom: svetotajinsko i mističko. Svetotajinsko biva u okviru Svete Liturgije, kada se pričešćujemo Telom i Krvlju Gospodnjom, Mističkim se ne pričešćuju svi, nego nekolicina! Njime se pričešćuju anđeli Božiji! Jednom, blažene uspomene starac Gerasim Mikrajananit mi je rekao: “Poslušaj oče Atanasije, blaženi otac Grigorije Duhovni, koji se upokojio u Gospodu 1926. g, rekao mi je da je lično pričešćivao nage podvižnike tajno, mistički“. Sad, što se tiče današnjih vremena, nemamo podataka. Neki od takvih verovatno su sveštenici, sigurno da imaju neki način.
 
M.M.: Da li možemo, oče; da ih lociramo geografski? Da li se oni, recimo, nalaze na Atoskom vrhu!
 
Jerom. At.S: I na ovo pitanje odgovorio je o. Pajsije. Sećam se da mi je rekao kako oni žive u okolini Atosa. Čak sam ga upitao da li se pojavljuju pred onima pred kojima žele a on mi je.rekao: „Da, može biti da su i sada ovde ispred i da ih ne vidiš!..“.
 
– M.M.: Vi ste pritisli o. Pajsija a ja ću sledom pritisnuti vac, o. Atanasije. Šta drugo znate o ovim ljudima? Čuo sam na primer da, kada poziva Gospod nekoga k Sebi, podvižnici se nadoknađuju „neobjašnjivo“. Tako je njihov broj stabilan.
 
Jerom. At. S: Ne znam kako se to dešava, ali starac mi je rekao da, kada neko odlazi k Gospodu, oni znaju ko je njegov dostojni naslednik i mistički ga pozivaju. Kako se to tačno odigrava, ne mogu da kažem zato što nemam to iskustvo. Mogu da kažem ono što mi je rekao o. Pajsije.
Slava Bogu, upoznali smo mnogo vrlih staraca. Zbog tog razloga i naša odgovornost je velika. „Onaj koji zna a ne čini, mnogo će biti bijen“. Znati a ne činiti, kao ja, veliki je problem…
 
– M.M.: Oče, recite nam par reči o značenju brojanice. Mnogo ljudi bi želelo to da sazna. Vi znate da nju mnogi, i muškarci i žene, nose na ruci kao „pazitelja“, „za sreću“, a da eventualno ne poznaju njeno značenje, njenu simvoliku, pa čak i upotrebu.
 
Jerom. At. S: Zaista, brate moj, pomračeni teretom i oblakom grehova, tražimo prosvetljenje Svetoga Duha brojanicom koja je pomoćni instrument pri ponavljanju molitve. Broj zrna od brojanice do brojanice se razlikuje. Jedna ima dvanaest zrna (to je brojanica koju nosimo na prstu) i zovemo je prsten. Druga koju nosimo na ručnom zglobu, to jest narukvica, ima trideset tri zrna, koliko je godina naš Hristos poživeo na zemlji. Dalje, brojanicu od sto zrna obično dajemo svojoj braći mirjanima ili iskušenicima koji prave sto metanija. Na kraju, brojanice od tri stotine zrna koristimo mi monasi za brojanje metanija. Naravno da je u početnom stadijumu potrebna mera. Posle, kada čovek uznapreduje nije mu potrebna mera. Pregršt darova koji se zadobijaju molitvom, premešta te na drugi nivo doživljajnog poznanja Boga, tako da tada „mera“ na neki način predstavlja „prepreku“ u ovom odnosu sa Bogom. Tada ostavljaš po strani brojanicu. Od te tačke pa na dalje koriste se drugi načini.
No, sigurno da je blagosloveno i neka ih nose naša braća, pa i ne razumeli njeno značenje. Razume… đavo (kako je govorio otac Jefrem Katunakijski) šta znači brojanica! I sama činjenica što postoji u našim džepovima velika je stvar, dodao je sveti podvižnik.
 
– M.M.: Danas, oče, mnoge ljude muči nadugačko i naširoko uticaj zlih duhova. Šta ima da kaže Sveta Gora, sveti oci, ovim ljudima koje muče nečisti dusi?
 
Jerom. At. S: Ne treba za sve da krivimo zle duhove. Često smo mi ti koji postajemo povod njihovom dolasku i kušanju. Ako mi ne napravimo mesta lukavome, neće nas on kušati. Uz to, mnogo puta… mi sami sebe izlažemo iskušenju!
Sećam se jednog svog razgovora sa ocem Porfirijem o antihristu, tada kada se mnogo govorilo o njemu. Starac je ležao na malom krevetu i rekao mi.
– Je li, ovde gde ja sedim, možeš li ti da sedneš?
– Naravno, oče, odgovorio sam mu. Kako da ne!
– More, na to će on, kako je govorio radosno, jesi li ti blesav? Pašćeš na mene a ja ću pući!
E, pa da, oče, treba vi da ustanete da bih ja seo, dodao sam ispravljajući se.
– A! Bravo, to je već bolje. Isto se događa sa našom dušom pred Hristom i antihristom. Kada je u našoj duši zacaren Hristos, da li može sebi naći mesta antihrist?
– Ne, oče.
– E! Zbog toga, dušo moja ti govorim. Mi nemamo Hrista u svojim dušama. Da smo Ga imali, ne bi nam se đavo ni malčice približio. No, na žalost mi ne pazimo i onaj tri put prokleti ulazi u nas, a Hristos Koji je vrlo plemenit, stoji na vratima i kuca. Ako Mu otvorimo, On ulazi. A đavo, dovoljno mu je da nađe jednu rupicu, trpa se bestidno i ako uđe, više ne izlazi! Zato je potrebno da budemo veoma pažljivi u svom životu, kako ne bi davali mesta satani. Mnogo puta ne pazimo i, ili ga pominjemo, ili šaljemo do đavola svoju decu, ili ženu ili svog muža ili druge ljude…
Starac Pajsije jedanput mi je govorio o svom krštenom kumu i duhovniku, svetom Arseniju, dok je ovaj još uvek bio živ:
Jedna njegova komšinica bila je dobila dete. Jednoga dana, dok je dete plakalo u svojoj kolevci, majka pohita sva uspaničena:
– Arsenije, Arsenije, brzo ovamo! Pojuri koliko te noge nose, molim te, trči kako nisi nikad do sad.
– Zašto? Šta se dešava?, upitao ju je on iznenađeno.
– Kažem ti da dođeš brzo! Nestala je kolevka sa bebom!
– Nestala? Šta? Kako? Reci mi šta se tačno desilo, reče joj strogo, imajući unutrašnju ‘informaciju’.
– Da, Arsenije, pošto je neprestano plakalo, iznervirala sam se i poslala ga do đavola. Ah, šta to uradih! Šta sam uradila! Molim te lepo, učini nešto Arsenije, učini nešto, jer ću poludeti. Molim te mnogo, molim te, dođi…
– Šta da radimo sada, ah, ah! Jesi li videla šta se desilo? Bože moj…
Tako reče i uze u svoje ruke Psaltir. Ne znam šta je čitao iz Psaltira, ali čim je završio, beba se pojavila na svom mestu, gde je i bila ranije, sve sa kolevkom!
Po prepričavanju ovog događaja, starac mi je rekao:
– E, oče Atanasije, koliko li samo greše roditelji i ljudi koji se zbog sitnica tako izražavaju i šalju do đavola druge ljude… Šta da radi i on! Traži da nađe sebi posla, traži gde da se nastani i, kada ljudi nisu naoružani duhovnim životom i Svetim Duhom, tada on ulazi unutra i stvara ove probleme koje stvara….
Zato, mislim da je ovaj problem lične prirode, subjektivan, pitanje subjektivnog življenja blagodati Božije, Kada živimo blagodat Božiju, iskušenje se ne usuđuje da priđe. Starac Pajsije je govorio: Kada je gvožđe vruće, muva ne može da sleti na njega!
U nastavku, otac je dopunjavao: Sve je Božije. Ako neka duša dobije što god na korist, tome je zaslužno njeno dobro nastrojenje koje ima, dobre pomisli koje razvija. Jesi li razumeo, oče Atanasije?
 
M.M.: Kada ste već pomenuli, oče Atanasije, iskušenje i metode kojima mu se pristupa, saglasno onome što govore sveti Svetogorski Oci, prisetiću se Gospodnjih reči: „Ovaj rod (zlih duhova) ne izgoni se drugačije do postom i molitvom „. Pomenuli ste molitvu, govoreći o stavovima Otaca. Naravno, daćemo se vratiti na to. Zamolio bih sada da se zaustavimo na podvigu posta.
 
Jerom. At. S: Mi uvek savetujemo da se post drži ne zbog bilo kog drugog cilja, nego zato što vidimo koristi koje post donosi. Neka drže trimirje oni koji to mogu. Naravno, to je malo teže sprovoditi u svetu, zato što su i za post potrebne neke pripreme. Traži se potpuno uzdržanje od govorenja. Kada neko stalno govori, mnogo se umara; njegova sila se troši, dok ovde mi monasi imamo potpunu tišinu. Ako bi mogli tako i oni da rade, bilo bi dobro. No, ne da čine stvari bez rasuđivanja, koje će ići na štetu zdravlja i tad, kako kaže otac Jefrem Katunakijski, umesto da postimo, bićemo primorani da jedemo na Veliki Petak čak i meso!.. Naglašavamo da se sve odvija uz blagoslov duhovnika, zato što neki put prenaglašavamo svoje sile, misleći da smo u stanju da u svom podvigu učinimo i više, stvar koja nije lako dostižna. Drugi put mislimo da ne možemo da učinimo nešto što u stvari možemo – jednostavno nismo probali.
 
– M.M.: Oče, jedan pojam, jedna vrlina, u okviru našeg razgovora, povlači pitanja jedno za drugim. Misao mi sada odlazi na pokajanje, ovu čvrstu osnovu našeg spasenja. Um se upravlja ka traženju oproštaja i milosti Božije. Isto tako, tu je velika vrlina poslušnosti. Kako pokajanje, tako i poslušnost, pretpostavljaju smirene misli… Usredsređujući, oče, lupu istraživanja na osvećeni prostor na kojem se nalazimo, molim vas da nam kažete značenje reči „blagoslovi“; koju ovde na Svetoj Gori stalno koristimo, uz svetu poslušnost.
 
Jerom. At. S: Govoriš, Manojlo, o žrtvovanju naše lične volje volji drugoga. To je kada stavljamo drugog iznad sebe, po ugledu na Hrista, i odsecajući svoju volju pred voljom drugoga, podražavamo Hrista Koji je odsekao Svoju volju pred Nebeskim Ocem. Sećaš se, u Getsimanskoj molitvi je rekao: „Da ne bude volja moja, Oče, nego Tvoja“.
Isto tako dobro se sećaš iz života našeg mnogoljubljenog Svetog Siluana, koji opisuje starac Sofronije Svetogorac, kako je jednog dana jedan veliki podvižnik sa kojim je zajedno bio u starom ruskom manastiru, hteo da ode u bugarski manastir, da vidi jednog čuvenog duhovnika. Rekao je i o. Siluanu da pođe, ako hoće, sa njim. Tako je i bilo. Na putu nisu razgovarali, nego su se molili. U jednom trenutku starac reče o. Siluanu:
– Ja ću pitati duhovnika o tome i tome. Šta ćeš ti da ga pitaš?
– Ja neću pitati ništa.
– Onda, zašto ideš sa mnom?
– Idem da… odsečem svoju volju!
– Da odsečeš svoju volju? Ali šta to znači?
– Evo, objasnio je sveti Siluan: to što si ti to poželeo, znači da te je Bog stavio da to tražiš! I ja, čineći poslušnost da bih se našao blagougodan pred Bogom, i pošto te smatram višim od sebe, tebe stavljam ispred i idem sa tobom! To će za mene biti veći dobitak od postavljanja pitanja duhovniku i njegovih odgovora.
Ovo ima veoma dubok duhovni smisao. I mi ovde na Svetoj Gori, rekavši jedno „blagoslovi“, u biti vadimo živac satanskom dejstvu. Ovde u Bogorodičinom vrtu „blagoslovi“ smatramo „svetom tajnom“.
Dobro je da ostanemo na svetom liku naših vremena, Svetogorcu ocu Sofroniju iz Eseksa, piscu žitija Svetog Siluana, kao i da se prisetimo šta je on, između ostalog, govorio o poslušnosti.
Nauk svete poslušnosti zaista je vrlo velik i potrebna je redovna molitva, kako bi nam se otvorile duhovne oči i kako bismo videli preimućstvo nauka o monaškoj, ili bolje hrišćanskoj poslušnosti.
Evo pak još jednog vrednog pažnje rezultata ispita iz poslušnosti: učeći da iznutra prihvata misli i volju drugih ličnosti, poslušnik istovremeno uči da proživljava različita stanja, ne samo kao individualna, nego kao otkrovenje o svemu onome što se dešava u svetu ljudi. On ne proživljava egoistički samo svoje strasti, svoje muke, svoje uspehe kao nešto individualno, nego se prenosi duhovno na strast svih ljudi, zato što zasigurno u svakom trenutku na milione ljudi nalazi se u situaciji sličnoj našoj a to naravno da vodi, i to ne pod prisilom, ka molitvi za svet. Onaj koji se moli za žive, deli radost njihove ljubavi ili strahotu njihovog očajanja. Kušajući bol, on se moli za sve koji trpe u svetu, i pada u krevet za one koji umiru u tuzi, koji su napušteni i bez pomoći pred strahom od smrti. Pominjući mrtve, umno se prenosi u dubine vekova ili stoji duhovno pred nevidljivim ali strašnim putem kojim svakodnevno prolazi na stotine hiljada duša, nakon napuštanja svog tela, obično u strahotnoj agoniji.
Tako se u duši poslušnika razvija hrišćansko saosećanje za čitavim čovečanstvom, a njegova molitva postaje nosilac čitavoga sveta, odnosno ona je „ipostatska“, istovetna molitvi Hristovoj u Getsimaniji. Ovom molitvom poslušnik opaža svoje jedinstvo sa celim čovečanstvom i ljubav za bližnjeg, odnosno za svakog čoveka, postaje prirodna. Ovakva molitva istinito doprinosi spasenju sveta.
Ovakvom čoveku istinita vera daje i istiniti etos! Tada, a da to ne razumemo, postajemo kao radioaktivna tela koja ne čineći nikakav …misionarski trud, odašilju energiju gde god se našla.
Zato mislim da i Sveta Gora danas šalje ovakvu poruku Pravoslavlju. No, pošto se ovde blagodaću Božijom očuvao nepatvorenim pravoslavni Dogmat koji stvara pravoslavni etos, to razumeju i pravoverni i inoverni ljudi. Dolaze i traže pomoć poznate inoverne osobe, kao i drugih veroispovesti ličnosti, koje shvataju greške svoje vere. Ne možemo sada sve to saopštiti javnosti. Kad bi mi mogli, videli biste zaista kakvim poklonom nas je darivao Bog, to da smo pravoslavni, a mi to ne shvatamo… Treba da odlučimo da živimo uistinu Istinu naše Crkve i njeno podvižničko predanje.
 
– M.M.: Oče Atanasije, kad ste već pomenuli, da zastanemo malo na smislu reči ‘dogmat’ i smislu reči ‘jepec’. Danas ima mnogobrojnih i različitih jeresi, a nove se stalno registruju. Niču kao pečurke. Zaustavimo se na ovome. Takođe vas molim ga nam gate odgovor na ono što s vremena na vreme mnogi govore, to jest da dogmat ograničava ljudsku logiku…
 
Jerom. At. S: Počnimo od ovoga. Dogmat ne ograničava ljudsku logiku, nego je prevazilazi. Jeres predstavlja racionalizovanost dogmata. To je pokušaj da se racionalizuje jevanđelska poruka. Dogmatu nas uči sam naš Hristos. U Svetom Pismu smešteni su svi Dogmati, Oci su samo ono što je svagda Crkva živela, opisali dogmatskim terminima. Jedinosuštnost na Prvom Vaseljenskom Saboru, Božanstvenost Svetoga Duha na Drugom, Večnodjevstvo Bogorodice na Trećem, dve prirode Ličnosti i Gospoda na Četvrtom, mogućnost izobražavanja Gospoda i Njegovih svetih na Sedmom Vaseljenskom Saboru, što posebno proslavljamo u Nedelju Pravoslavlja. Sve ovo ne predstavlja ograničenost logike, nego označava njeno prevazilaženje. Sa druge dtrane, jeres je pokušaj racionalizacije jevanđelske poruke, dogmata. Odnosno, dogmat je otkrivena Istina. Jeres je pojam ljudske obolelosti, antropocentričan pojam i antropocentrično tumačenje jevanđelske poruke. Ovo je bitna razlika i to nisu shvatila naša braća jeretici, smatrajući da svako shodno svojoj logici treba da ima svoju veru! Ali, stvari ne stoje tako. Hristos je, naravno, ostavio nas slobodne da izaberemo; ako želimo, da izaberemo čak i pakao! Ali veru, onako kako je nju nama dao On i kako su nam je predali Sveti Oci, oni to nisu učinili da bi ograničili ljudsku slobodu, našu ljudsku ličnost, nego da bi nam pomogli.
Reći ću ti jedan primer, koji je govorio blaženopočivši sveti starac Pajsije jednoj grupi mladića. Bio sam tamo. Bili su došli neki studenti i govorili su baš ovako:
– Ma šta je to što radi Crkva? Nemoj ovo, nemoj ono. Ima dogmate ovde, kanone onde, stalno nam ograničava slobodu..
Otac Pajsije, visprenošću kojom se odlikovao, reče:
– Bre, momci, dobro, ja sam izbeglica, ali sam živeo u mestu Konica i znate kako tamo gore ima mnogo planina. Ljudi tamo nemaju gde da obrađuju zemlju, nema ravnica itd. Zato, gde god bi naišli na malo zemlje, pokušali bi da zasade nešto kukuruza. Tako jedanput, tada kada sam bio u tim krajevima, razboleo sam se. Krenuo sam i išao gore ka manastiru Stomi pešice. Prošao sam pored nekog sela i naišao na dvoje dece od tri do pet godina, zavezane konopcem oko struka o jednu smokvu!.. Prizor mi se uopšte nije dopao i pomislio sam: ovi roditelji mora da su varvari, kad drže decu tako vezanu… Sigurno su negde otišli a decu ostavili vezanu, kako im ne bi pobegla. I tako, kako mi se to zaista nije dopalo, prošao sam kroz selo i nakon nekoliko metara ugledao oranicu nad veoma strmom provalijom. Iz dubine čuo se žubor reke koja je tuda tekla. Tamo sam video nešto što me ostavilo bez reči: jednog čoveka kako sedi na kraju oranice, puši, a oko struka imaše vezan jedan kanap. Na drugom kraju kanapa bila mu je vezana žena, o struku takođe, i kopala je, Žena je bila kost i gola koža. Bilo je strašno i gledati je. Muškarac je pušio ratoborno. E, tad mi se sjurila krv u glavu i ja mu rekoh: „Bre, zar vas nije sramota? Kakvi ste vi to neljudi? Kakvo li je ovo selo? Vezujete decu, vezujete i žene?“! Čovek ugasi cigaru crveneći od stida, ustade sa poštovanjem i reče: „Oče, da,ti kažem nešto. To što radim i vezujem svoju ženu, ne činim iz bilo kojih drugih razloga, nego iz bezbednosnih. Vidiš li ovde? Ako samo malo čovek koji radi ovde zgazi nogom nezgodno, pašće u provaliju i ubiće se. Ako ja sam radim ovde, samo malo nepažljivo da zgazim, pašću u ponor i biću mrtav. Zaviću u crno svoju kuću. A ovako kako sada radim vezujem svoju ženu, ona je osigurana i barem će biti kukuruza da jede cela porodica“. Tako razoruža mene čovek ovim svojim rečima.
Tada o. Pajsije pogleda pravo u oči studente i reče im: – Dakle momci, to. čini i naša Crkva. Mi mislimo da nam ona ograničava slobodu. Ne ograničava ona nama slobodu, blagoslovene duše, nego nas čuva, pošto smo kao neukroćena deca i nemoćne ženice i s vremena na vreme nas kušaju naše pomisli. Đavo pred nas samo iznosi logiku i mi želimo da sve prođe kroz njen sud. Zato nas Crkva „vezuje“, kako bi nas unapred zaštitila da ne padnemo u provaliju jeresi i duhovno budemo pogubljeni. Da budeš ovde pogubljen telesno, eh, to ne igra veliku ulogu. Ali da izgubiš večnost, to je užasno. Zato nas Crkva na ovaj način vezuje.
Deca su bila u potpunosti zadovoljena, a i meni se mnogo dopala ova priča starca Pajsija. Dakle, vidimo kako naša Crkva iz ljubavi čini ono što čini, a ne ograničava našu slobodu, nego pogrešnu i bolesnu logiku koju imamo svi, kao deca staroga Adama. A kakva li je to logika, kada smo ubeđeni da sve znamo, pa još i da smo prevazišli svete Oce koji su svoj život posvetili podvigu i trpljenjima u stalnom pokajanju, u stalnom dodiru sa Bogom… Da li smo mi to možda iznad njih i možeMo bolje da protumačimo veru? Upravo to je jeres: neobuzdani izraz čovekovog egoizma, u čijem okviru ne želimo da priznamo autentičnost crkvene istine, nego naprotiv stremimo da postanemo sudije vaseljene i da sudimo ovoj istini! Veliki jeretici nisu bili slučajni ljudi. Arije nije imao neko improvizovano obrazovanje – bio je veoma učen. Da je našao mesta u jevanđelskim okvirima Istine, bio bi veliki Otac; možda bi bio prevazišao i Atanasija Velikog. Međutim, ovaj njegov egoistički poriv kojem je bio dosledan, ne želeći da potčini sebe i svoj način razmišljanja dogmatu Crkve, Božanstvu Logosa, učinio je od njega najvećeg jeretika – tačnije oca jeretika! U ovom se temelje sve savremene jeresi. I zato je potrebna velika pažnja. Tamo gde ne stiže naša logika, nemojmo misliti, pošto ne razumemo nešto, da nije tako. Nemojmo toliko verovati svojoj logici.
 
– M.M.: Znate, oče Atanasije, da nas vaše pominjanje starca Pajsija privlači i dotiče nas se. 3bog čestih kontakata koje ste imali sa njim dugo vremena; dok ste bili prvi sekretar u Kareji, u Obitelji, pa u popodnevnim satima posle Kancelarije odlazili u njegovu isposnicu, zamolio bih vas da nam kažete još ponešto iz tog vašeg iskustva: kako je starac pristupao pitanju jeretika!
 
– Jerom. At. S: Da,tamo sam se našao mnogo puta kada bi razni ljudi bili kod njega, bili pravoslavni vernici ili katolici, bili protestanti, ili mladi koja su imala odnos sa istočnjačkim religijama.
Sećam se dobro slučaja jednog nemačkog pastora, koji je studirao u Solunu. Čovek se veoma bio sablažnjivao činjenicom da mi toliko mnogo poštujemo Bogorodicu. Pošto mu je o. Pajsije izneo posluženje, upitao ga je:
– Čime se baviš?
– Ja sam teolog.
Prozorljivi starac pogleda ga istraživački i upita:
– Samo si „teolog“ ili si možda još nešto?
– Ne, i pastor sam.
– A, dobro. Kako ti se učinila Sveta Gora? Da li ti se dopala?
– Sve mi se dopalo, ali vi ovde mnogo poštujete Bogorodicu!
– Zašto ti se to ne čini dobro?
– Pa, eto, trebalo bi da više poštujete Hrista,
– Ma poštujući Bogorodicu, mi Hrista poštujemo!
– E, neće biti oče, nije to ista stvar; bio je uporan.
Onda starac Pajsije koristeći lep pastirski pristup, njemu će:
– Tebi tvoja majka, zar ona nije od ženskoga roda!
– Otkuda ti znaš moju majku pa je vređaš?
– Eto, kao što ja ne znam tvoju majku i vređam je i to ti se uopšte ne dopada, tako se i meni ne dopada to što ne znaš moju Majku, Bogorodicu, i pričaš takve stvari! Ajde, dakle, da ti kažem ko je Bogorodica…
Počeo je da mu govori o Bogorodici, na jedan tako lep način, da se čovek ‘izgubio’! Tačnije, konkretno mu je pokazao na primeru sa jednom cevi. Upitao ga je:
– Kada kroz cev prođe voda, da li ova cev ima ikakav značaj?
– Ne, nema nikakav. Ona je samo pomogla, voda je prošla i dalje se njena uloga završila, odgovori pastor.
Otac Pajsije nastavi:
– Da, ali Bogorodica nije cev kroz koju je samo prošla voda. Ona je nebeski sunđer koji stalno drži Hrista, zato se zove Bogorodica, zato i mi nju poštujemo!
Ne znam da li se čovek bio potpuno uverio ovim jednostavnim primerom, u svakom slučaju znam da je umiren otišao od o. Pajsija.
Drugih pak puta kada smo razgovarali u vezi sa dijalogom sa inovernicima, govorio je kako treba da budemo veoma obazrivi, no istovremeno da izražavamo i stav ljubavi, poštovanja i snishođenja prema ovim ljudima, zato što su se obreli u svojoj zabludi, pa prema tome nisu potpuno odgovorni za ono u šta veruju.
 
– M.M.: Oče, da pređemo, molim vas, na jednu drugu temu, Čujemo kako mnogi monasi, ovde na Svetoj Gori i drugde, gledaju nestvorenu svetlost, da imaju ova božanstvena sozercanja i iskustva. Šta znači, oče Atanasije, nestvorena svetlost? U produžetku molim vas da nam govorite o znanju koje imate od svetogorskih Otaca koji su imali ili i sad imaju ovo iskustvo.
 
Jerom. At. S: To je ogromna tema. Skraćeno bih mogao reći da je Sveta Gora po prevashodstvu [prevashodno] mesto nestvorene svetlosti. S obzirom na to da su se ovde u četrnaestom veku vodile velike isihastičke borbe za dogmatsko formulisanje i utemeljenje crkvenog učenja o nestvorenoj svetlosti, koje je predvodio propovednik Svetlosti sveti Grigorije Palama, arhiepiskop Solunski, čiji pomen slavimo druge nedelje vaskrsnog posta. Nestvorena svetlost kao iskustvo ne postoji samo na Svetoj Gori, Ona je uvek postojala kao iskustvo, od momenta kada je Gospod Tvorac rekao: „Neka bude svetlost“. To je nestvorena energija Božija (jedna od mnogih energija Božijih) kojom objavljuje Svoje prisustvo naš trojični Bog. U Novom Zavetu imamo mnoga Bogojavljanja, odnOsno imamo projave nestvorene svetlosti sa vanrednim događajem Bogojavljenja, Preobraženja na Tavorskoj gori. Svi Sveti Oci tumačeći ovaj događaj, rekli su da je on prethodnica svetlosti koja će postojati u Gornjem Jerusalimu, kako to opisuje sveti jevanđelista Jovan u poslednjim glavama knjige Otkrovenja. On kaže da jednom neće biti sunca, neće biti svetlosti iz sveta, nego da će postojati ova Svetlost Hristova. O učešću u njoj, u ovoj nestvorenoj energiji svetlosti, čitamo u žitijima svetitelja naše Crkve. Navodi se da mali broj svetitelja nije imao učešća i iskustvo svetlosti. Sećam se blaženopočivšeg svetog oca Sofronija, koji mi je bio rekao da, dok je bio duhovnik nekada ovde u manastirima, pre nego što će otići za Francusku a potom u Englesku, bio je upoznao mnoge starce koji su gledali nestvorenu svetlost, a da nisu shvatali da su imali iskustvo nestvorene svetlosti! Ovu činjenicu i mi konstatujemo svakodnevno. Postoji veoma mnogo monaha, ali sam u svetu naišao i na laike koji gledaju nestvorenu svetlost, a da naravno ne razumeju da je to nestvorena svetlost! Oni to ne mogu dogmatski da iskažu, samo iskustveno. Želeo bih na ovom mestu da naglasim da nama nestvorena svetlost nije cilj.
Cilj je zavoleti Boga, kako je govorio blaženopočivši o. Porfirije iz Kavsokalivija. Šta mislite da me je pitao prvi put kada sam ga sreo? Poslušajte naš dijalog.
– Oče Atanasije, reci mi, zašto si ti postao monah?
– Razmisliću, oče Porfirije, pre nego što vam odgovorim, rekoh mu, kako bih dobro promislio šta da mu kažem.
– Nemoj da razmišljaš, jer ću ja da ti dam odgovor, prekinuo si me. Nemoj mi samo, reći da si postao monah da bi spasao svoju dušu, jer svoju dušu spašava i mirjanin u svetu. Mi smo postali monasi da bismo zavoleli Boga. Jesi li razumeo? Da bismo Boga zavoleli! Da bismo Boga zavoleli. To je naš cilj: da zavolimo Boga. U ovom našem pokušaju, ako nam Bog da iskustvo svetlosti, to je Njegova stvar. Mi ne treba da tražimo takve stvari, zato što nam đavo neki put podmeće nogu i, umesto da vidimo nestvorenu svetlost, može biti da gledamo druga „svetla“ demonska, i. izgubimo svoj razum, i posle da budemo prelešćeni i stignemo u stanja đavoobmanutosti… Ako nam Bog da, neka da! Neka bude blagosloveno, Ako nam ne da, opet neka je blagosloveno. Svetlost je Njegova riznica. Zato naš cilj nije nestvorena svetlost. Cilj je da vidimo nestvorenu svetlost u drugom životu. U ovom privremenom, ako nam je Bog da, prihvatićemo je uz najveću zahvalnost. Ako li nam ne da? „Neka je blagosloveno ime Njegovo…“.
U svakom slučaju, naišao sam na mnoge slučajeve ljudi punih vrlina koji su imali iskustva nestvorene svetlosti, koja nisu mogli opisati. Govorili su karakteristično: „Kako god da ih ti opišemo, ne možemo ih izraziti. Zato što zaista u tom času duša se premešta.na neki drugi nivo, kao što je apostol Pavle doživeo iskustva otimanja u raj, a nije imao načina da ih opiše i iskazivao ih je neizrecivim rečima!.. Tako, na isti način monah, vernik koji gleda takva stanja svetlojavljanja, ne može ljudskim jezikom da ih opiše. Može samo opisno nešto da kaže… Treba imati to iskustvo da bi se moglo preneti. Sam čovek treba da shvati, da okusi sladost meda, pa posle da govori o medu“. Kako je govorio i otac Jefrem Katunakijski koji je imao iskustvo svetlosti, a iz smirenja je to skrivao: „Šta god da kaže neko, pričaće bajke! Ako je ne vidiš, ne možeš je opisati“! To je pitanje dara Božijeg. Bog kada hoće, daje je. Možeš ti da se savršeno podvizavaš, po merama koje zahteva otačka askeza, a da nemaš ovaj dar. Može biti pak, da se ne krećeš na tako velikim duhovnim visinama a da te poseti nestvorena svetlost. To se ne može staviti u kalupe. To je stvar Boga. Zato se i ja molim iz sveg srca da je mi svi vidimo, ako ne ovde, barem u Carstvu Nebeskom.
 
– M.M.: Da rezimiramo: To je sijanje, oče, blagouhanije?
 
– Jerom. At. S: Nije samo sijanje, niti prosto blagomirisnost; I To je! No više je iskustvo punote života u Hristu. U tom trenutku, kada živiš iskustvo ovakvog stanja, ne možeš ga opisati. Ono ne podleže kategorijama ljudske logike. Uzvodi u duhovnu sferu i nema reči koje bi to opisale. Daroprimac može samo uslovno i u opštim crtama da nešto opiše. Vidiš da je i sam apostol Pavle stigao do trećeg neba. „Bi otet u raj i ču neizrecive reči, koje nije dopušteno čoveku izgovoriti“. Veoma je teško govoriti o ovome. Ali, ostaje činjenica da postoje iskustva nestvorene svetlosti. Pribegnimo ponovo velikoj blagohranilnici našeg Bogoslovlja: Bog stupa u odnos sa svetom preko Svojih nestvorenih energija. Jedna od Njegovih nestvorenih energija je svetlost. Kada je Bog tokom vremena dolazio u kontakt sa svetim ljudima, vidimo to u Svetom Pismu, ali i u žitijima svetih, kao po prevashodstvu iskustvo ovog njihovog odnosa, svetitelji su prvenstveno imali svetlost. Ova svetlost je veoma lepo opisana u poslednjoj knjizi Novoga Zaveta, u knjizi Otkrovenja. U nestvorenoj svetlosti, kao energiji, čovek može da učestvuje. U božanskoj prirodi se ne može učestvovati. U energijama se učestvuje po meri očišćenja, kako kažu Oci. Znači, koliko neko sebe čisti od strasti, toliko se otvara i optičko polje duše. Postaje blistavo ogledalo duše, koje prima odbleske Svetoga Duha ovom energijom nestvorene svetlosti. Naravno, neki put imamo slučajeve kada nestvorena svetlost sija i nad grešnima, ali nema ovakvo dejstvo. Može da ima isto ishodište, ali su dejstva različita. Zato što, kako kažu sveti Oci, sveti Grigorije Palama, ona je kao manna iz Staroga Zaveta. Svi su jeli istu hranu – mannu a ona shodno potrebama svakoga imala je ukus mesa, mleka ili meda! Svako shodno svom karakteru i željama, shodno svom prirodnom raspoloženju doživljavao je mannu na svoj način. Tako i nestvorena svetlost ima različita dejstva. Kada se u početku nazire, ona je kao poziv na započinjanje života po Hristu. Tada donosi pokajanje i umilenje. A u konačnom stadijumu je ono o čemu smo ranije govorili, svešteno ćutanje, naslađivanje Bogom! Naravno da sve ovo što smo pokušali objasniti, ne može biti jasnije ako se nema iskustva. Ako ne dođe do „kusite i vidite“, neshvatljivo je u okvirima logike da se pojmi i razradi. Osnovno što treba da radimo jeste da se borimo kako bi zadobili učešće u nestvorenoj svetlosti.
Otac Jefrem opet, osvećeni starac iz Katunakija sa svojim liturgijskim iskustvima, kolikim nas je samo stvarima poučio… Pune četiri decenije i više, svakodnevno je služio Liturgiju! Njegova iskustva o projavama blagodati Božije su veoma bogata, iskustva nestvorene svetlosti, svetitelja itd. To je jedna druga dimenzija podvizavanja. Živeo sam uz o. Jefrema. Jednom smo čak punih trideset šest dana bili zajedno u bolnici. Od tada je naš odnos postao veoma tesan.
Vredi, u ovom času da vam objavim molitvu koju je otac Jefrem izgovorio jednom ovde u Simonopetri. Zapisali smo je i ona kaže:
 
„Oče večni, bespočetni, bez konca, nedokučivi, neshvatljivi, nepromenljivi; Oče Utešitelju, Duše utehe, Duše ljubavi, Duše mira, Duše sladosti, Duše strpljenja, Duše snishođenja, Duše dugotrpljenja; Ti koji sastradavaš i Koji miluješ, dugotrpeljivi i mnogomilostivi… Mi Tvoja grešna deca, u Tvoje Ime se krstismo. Molimo te zastupništvom…. pošalji nam jedan zrak Tvog božanskog ognja i sagori nas, razbukti nas! Dođi u nas i ugnezdi se u nama. Pomozi nam, prosvetli nas kako bismo Tebe pratili, kako bismo Te odmorili, kako bi Ti ugodili; kako bismo se jednoga dana i mi grešni i nezahvalni ljudi naslađivali neizrecivim i neopisivim dobrima koja si pripravio nama grešnim i nepotrebnim slugama Tvojim; jer je dostojno hvale i svehvalno ime Tvoje u neprolazne i beskrajne vekove vekova. Amin“.
 
Jednom sam bio posetio blaženopočivšeg oca Justina Popovića. Sećam se da mi je tražio da mu ispričam razne situacije, kao evo baš sad, ovih otaca, ali i drugih Svetogoraca. Počele su da liju suze njegove oči i kako je činio znamenje krsta, govorio je sam za sebe: „Grešni Justine, a ti misliš da nešto činiš! Vidi šta braća tvoja na Svetoj Gori čine! Slava Bogu! Slava Bogu“! Bio sam duboko dirnut. I naravno, ispričao sam mu jednostavne slučajeve, a ne sve što sam znao. Uprkos tome, sveti starac se rastopio od umilenja i slavoslovio je Boga, prekorevajući sebe za… nemarnost!
Možda će mnogi od čitalaca smatrati ovo sve bajkama, ali kada ima čovek ovakva iskustva… Priznajem da je i meni, pre nego što sam iskusio ove stvari, bilo nekako teško da ih osetim duboko iznutra, u srcu. Sada pak i da me iseku na stotinu komada, ne mogu da kažem da ovo nije istina, kad sam to proživeo! Ovaj sveti otac, kao i otac Pajsije izdvajaju se svojim smirenoumljem, iako su bili i jesu obojica veliki stubovi našega Pravoslavlja a posebno svetogorskog monaštva. Obojica su sebe smatrali velikim grešnicima! Ako se desi neki put da neko u mantiji učini kakvo neumesno delo, sredstva javnog informisanja iznova i iznova to prikazuju, praveći od konca konopac! Suprotno ovome, svetitelji, upravo zato što su dostigli ovu meru svetosti i vrline, smatraju sebe najvećim grešnicima a na druge gledaju kao na svete! I to je njihov znak raspoznavanja.
 
M.M.: Vi, oče Atanasije, govorite o svetim starcima koji, ili još uvek žive ovde među nama, ili već pripadaju Likujućoj Crkvi. Zahvaljujemo vam zbog svega i za cve. Sada bih vac zamolio da nam govorite o svetiteljima, obzirom da se vu posebno bavite Agiologijom-Himnologijom. Budimo specifičniji: recite nam koju reč o svetim moštima koje imate ovde u Simonopetri i slava Bogu, koje smo mi, mnogo puta imali blagoslov da celivamo.
 
Jerom. At. S.: U našem manastiru svete mošti su naše jedine dragocenosti, zato što je Simonopetra tri puta gorela poslednji put to je bilo 1891. Sav manastir bio je pretvoren u pepeo. Jedino su se zidovi održali! Isto tako vatri su umakle svete mošti koje su oci uspeli da uzmu i bace u cisternu sa vodom! Imamo časne mošti od sto trideset svetitelja! Od mnogih imamo po dve i tri svete čestice. Među njima, imamo četiri velika komada Časnoga Krsta. Najvažnije pak svete mošti koje imamo i posebno poštujemo u manastiru su leva ruka mironosice Svete Marije Magdaline koje su neraspadljive! Ona odišu blagim miomirom i od svih svetih moštiju ovde na Svetoj Gori dolazi ono što svaki poklonik koji dođe na Svetu Goru oseća – da u njima vlada prirodna temperatura čovečijeg tela! Takođe imamo lobanju svetoga Pavla ispovednika, patrijarha Carigradskog, desnu nožicu trogodišnjeg svetoga Kirika, deo lobanje svetog Modesta, četiri čestice od svete Ane, deo svetih moštiju svetoga Pantelejmona, isto tako svetoga Trifuna, imamo lobanju svetog Sergija velikomučenika krji je postradao u vreme cara Dioklecijana (vidi se posekotina nastala od sekire krvnika)’. Uz ove, imamo i deo desnoga lakta i desno koleno svete Varvare koji naročito mirišu; to svi opažaju. Imamo mošti svetog Elefterija, svetog Haralampija, imamo desnu ruku svete Evdokije Samarićanke, imamo levu ruku svetog Dionisija sa Zakinta iz 1716. godine – Turci su mu je odsekli i … prodali na ostrvu Hiju i stigla je ovamo. Imamo i mnogo drugih svetih moštiju i novijih svetitelja, kao svetog Nikodima Agiorita [Svetogorca], svetog Siluana, svetog Germana sa Aljaske, deo pršljena svetog Nektarija i svetog Arsenija Kapadokijskog. Jako mnogo svetih moštiju, otprilike dve stotine čestica od sto trideset Svetitelja. Svaka ima svoju čar i svoju čast. Neka je njihov blagoslov na nama!
 
– M.M.: Oče, među ovima nisam video mošti svetog osnivača ovog manastira, prepodobnog Simona Mirotočivog. Da li znate da li postoje njegove časne mošti?
 
Jerom. At. S: Da, sada se dotičeš jedne druge teme, ali mogu to reći uz pokriće, jer je živ uvaženi starac, stari Svetogorac, koji nam je o tome pričao. Imali smo i mi taj problem, jer je naš manastir tri puta vatra uništila, kako rekosmo. Tako se naša arhiva smanjila u mnogome, a žitije svetoga Simona sačuvano je u drugim zbornicima (ne onima iz Simonopetre). Istorijski razvoj našeg manastira bio je prekinut, i veoma malo toga znamo o grobu i mirotočivosti svetitelja. Blaženopočivši o. Porfirije, koga sam posetio 1987. i pitao ga o tome, rekao mi je: „Znam dušo moja gde je grob svetoga Simona, ali nemam blagoslov da kažem“. Jednom njegovom duhovnom čedu (sada velikom starcu koga sam gore naveo ne pominjući mu ime), kada sam ga sreo, rekoh:
– Oče, o. Porfirije nam je rekao tako i tako o svetom Simonu.
– Ja šta da ti kažem?!
– Da se molite da Gospod otkrije gde su časne mošti Svetoga Simona. Sigurno shvatate koliko priželjkujemo da ih pronađemo.
– Ne, ja se za to ne molim!
– Zašto, oče? Zato što smo nedostojni da nađemo mošti?
– Ne, moje dete; kada znam gde su, zašto da se molim?
– Dakle, oče, vi znate…
– Naravno, znam!
– Postoje li?
– Naravno da postoje!
– Gde su, oče?
– U središnjoj crkvi manastira.
Kada to čuh, naježih se. Starac je nastavio da me prikiva uza zid:
– Vidim „ih“, ali ne mogu da ih lociram. Drugi put. Preko jednog drugog svog duhovnog čeda, koje je išlo da ga poseti nešto kasnije, poslao mi je poruku da se pred ikonom Sveblažene, gde oci čitaju akatist na povečerje, nalaze mošti!
– Ovde ćemo tražiti grob svetoga Simona. Metar i po desno, reče.
– Nemoguće! – odgovara mu duhovno čedo.
– Zašto? – pita iznenađeno starac.
– Zato što se tamo nalaze vratanca kroz koja simonopetrijski oci prolaze iz priprate u crkvu, na svakoj službi, danju-noću.
– Pa, i šta onda?
– Ma je li moguće da je tamo grob svetog Simona?
– Hm, dušo moja, ja ne samo da vidim grob tamo, nego je svetitelj i prilično duboko pokopan, jer je tražio od svojih učenika da ga tamo namerno stave, iz smirenja, da ga… gaze svi kaluđeri neprestano! No, nemojte ga vaditi, jer vam nije… na korist!
– Zašto, oče?
– Dušo moja, ako izađe sveti Simon, tada sunce treba svojim… rukama da pokrije sebi lice, jer je slava svetiteljeva prevelika! Isto tako nije vam u korist da izađe, jer ćete okončati kao… kafedžije! Zato što će se tolika čuda dešavati oko svetoga mira, da nećete stizati, od sveta koji će stati da dolazi da se smirite. Dakle, sveti Simon želi i da njegov manastir živi, ali i vi da živite monaški. Prema tome, ostavićete ga tamo gde jeste! Sada i mi… „čekamo“ do daljnjeg! Ako blagoslovi sveti Simon, dobro je; ako ne, neka bude tamo gde je izabrao da ga „gazimo“ i da živi na Nebesima proslavljen.
 
– M.M.: Molim vas mnogo da na ovom mestu, oče Atanasije, kažete zajednički tropar svete Magdalene mironosice i Simona Mirotočivog, kao i tropar svetoga Simona. Prekrasni su i stihovi i melodija…
 
Jerom. At. S: Sa zadovoljstvom. Zajednički tropar poje se u prvom glasu:
Hristova Magdaleno Mironosice Marija
i Simone sveti i poštovani Mironošče,
dvoje svečudesni manastira našega čuvari;
izbavite nas od svake gnevljivosti i potrebe,
i obesti lukavoga, nas koji vam sada čast žarko odajemo.
 
Tropar svetoga Simona poje se u četvrtom glasu: Mnogoopevanom, vernom mironoscu, i svedragocenom biseru Hristovom, potpori monaha i božanskom podvižniku, svi priteknimo k njemu uzvikujući: Simone blaženi, čuvaj nas od neprijateljskih obesti, ti koji si sagradio novi Vitlejem, vođen zvezdom triblaženi.
 
– M.M.: Dozvolite mi, Oče, da proširim pitanje i svoju molbu. Zatražio bih da ostanemo na Agiologiji i da nam govorite o Svetoj Gori danas. Sigurno da svetitelji postoje i u naše dane, mislim na žive…
 
Jerom. At. S: Svakome od nas pred licem Božijim biće sud, zato što Bog poznaje dno ljudsko. U svakom slučaju, radosno je to što zaista postoje mnogi skriveni svetitelji,kako mi je bio rekao o. Pajsije. Postoji, po mišljenju svetog starca, pedeset živih svetitelja u ovom času na Svetoj Gori. Verujem u to, konstatovao sam to i čak verujem da će ih biti još više, ako uračunamo i one koji žive u svetu, zato što svetost, onako kako je doživljava naša Pravoslavna Crkva, se ne prsi. Ona veoma voli skrivenost, ljubi tajnost, kako kažu oci. Pod jednom zakrpljenom mantijom, pod zamršenim kosama razbacanim na sve strane, u neopranoj odeći, ispod jednog iznenadnog gesta nekog pustinjaka, može se kriti velika duhovna riznica, namerna ludost. Slava Bogu, imamo mi mnogo takvih starčića! Evo u poslednje vreme, kada smo imali slavu Svete Magdalene, došao je između ostalih i jedan starčić u dubokoj starosti, od skoro devedeset godina. Neću reći ni ime ni kraj odakle je, pošto verovatno to ne bi ni on želeo. On vam je u svojoj kolibici čitavih šezdeset i pet godina. Za ovog pustinjaka mnogi misle da je u prelesti, ma i ja – pre dvadeset godina kada sam ga prvi put sreo – mislio sam da nije baš sasvim u redu ovaj čovek. Ovaj pak put, kada sam razgovarao sa njim, video sam da sam ja zapao u prelest u vezi sa svojim mišljenjem o njemu. Ja sam bio taj koji je bio „obmanut“ a ne on! Ovaj starac mi je odao tajnu da je od svojih petnaest godina imao umnu molitvu! Već šezdeset pet godina on živi na istom mestu i nije nikad promenio svoje ćebe, niti ga je tresao ni jedan jedini put od tada kada je otišao! Šta više, nikad se u ovih šezdeset i pet godina nije okupao, nikad nije ništa skuvao, i stalno živi u blagodati i radosti Božijoj! Kada su mu u kolibicu dolazili pobožni ljudi i tražili od njega da im kaže koju duhovnu pouku, odmah je činio ludaste stvari kako bi sakrio ovu duhovnu riznicu koju je imao! Bojao se da mu ne odaju počasti kao svetitelju!.. Bosonog, čitav svoj život nije navukao čarape! Samo kad ga gleda čovek, recimo u duhu gradskog čoveka, najverovatnije da izaziva odvraćanje a ne ljubav. Ali, kada mu se neko suštinski približi, on postaje prava riznica. E, ovo je velika tajna Svete Gore – skrivenost i namerna jurodivost koju pokazuju sveti oci kako bi sakrili svoju duhovnost. Starac Teoklit iz manastira Dionisijata rekao mi je jednom: „Iskazivati svoj duhovni svet bilo kom slučajnom namerniku, to je kao da otvaraš svoju utrobu a Prometejev jastreb doleće i izjeda ti je“! Zaista, koliko više čuvamo duhovnu celomudrenost, toliko više nas i Bog voli i šalje Svoju blagodat na nas.
Bilo kako bilo, činjenica je da u Svetogorskoj pustinji cvetaju triput blagoslovena bratstva. Postoje mnoga bratstva sa mladim monasima, koji, vođeni starijima, ulaze u istu klimu. I to je ono što je danas na Svetoj Gori dobro, da na svim stepenima monaški život doživljava procvat, i opštežića, i skitovi, i isposnice, i pustinjaci i otšelnici. Slava Bogu zapaža se duhovni procvat, a možda upravo iz ovih razloga Sveta Gora ima toliko iskušenja…
 
M.M.: Oče Atanasije, u naše doba – nakon upokojenja o. Porfirija; o. Pajsija, o. Jakova, o. Jefrema, o. Epifanija i drugih otaca koji su odmarali mnoge duše koji su ih rukovodili i uzdizali i duhovno i etički, vidimo da svet ima neko osećanje lišenosti, govoreći da više nema likova nalik ovima. Mene su mnogi pitali gde da idu da nađu duhovnike. Postoje li danas takvi oci, takvog „dometa“ koji bi nam pomagali? Ljudi to stalno traže. Ako gledamo na ovu stvar imajući za osnovu Jevanđelje, ljudi dobro rade što traže. Kucaju i treba im otvoriti vrata. Traže i treba da nađu.
Sa druge strane, postoje mnogi koji kažu da je „Starecologuja“ i „Starecohedonizam “ moda našeg vremena. Oni koji beleže ovu činjenicu kažu da svet više priča o ovim ljudima, nego o Hristu! Voleo bih da vu zauzmete cvoj stav onako kako vu to mislite, iz vašeg svetogorskog iskustva, s obzirom na to da se tolike godine podvizavate u Simonopetri. Recite nam, oče, da li zaista postoji ova lišenost nakon upokojenja tih ljudi u Gospodu?
 
Jerom. At. S: Prvo, bilo bi huljenje na Svetoga Duha da kažemo da su danas svetitelji prestali da postoje, da Crkva ne uzdiže svoje svete, u momentu kada je ona radionica svetosti.. Istina je pak da svaku epohu izražavaju – tačnije sadržaj svake epohe – određeni „izvanredni“ ljudi, i konkretno ovi poslednji oci koje si naveo. Ove dve poslednje decenije imali smo ekspanziju, rekao bih, institucije staraca, kao i borbu za krčenje puta vernicima koji su tražili odaha duši i neki odgovor na svoje probleme, Ali, treba da kažem da postoje, ne samo oci jednako dostojni, nego i, kako mi je rekao o. Pajsije, predostojni, odnosno većeg dometa od onih koje smo upoznali! O čemu se radi? Svaki put Bog daje svedoke svetosti, kako bi se Njegov narod obrađivao i izgrađivao duhovno. Ove dve decenije bile su tako blagoslovene!.. Sada možda treba da prođemo kroz jedno drugo doba, u kojem će zatrebati malo da „zamukne“ svetost. Naravno, to je samo fraza – da zamukne, jer jedan sveti čovek ne ćuti, a ćutnja je jezik budućega veka. Neko može više toga da kaže ćuteći pritom zdušno tražeći svetu tajnu Božanske svetosti, nego vičući na sav glas da je svet…
Ispričaću jedan događaj koji se desio sada nedavno kada sam posetio jednog vrlo čuvenog svetog starca, jednog od velikih duhovnika našega doba. Kako smo bili kod njega, uhvati me za ramena, pa će:
– Je li, duhovniče, zašto se Atos zove Sveta Gora? Zato što je vazda davao svetitelje a sada ih ne daje? Ma i danas ih daje i uvek će ih davati! Jesi li saznao šta se desilo na tom i tom mestu Svete Gore?
– Nisam saznao.
– Nisi saznao?
– Ma oče, gde da saznam? Nisam… novinar.
– Eh, blagosloveni, da ti kažem ja, ali neću ti reći ime. Eto, jedan starac tamo gde je kopao iza svoje kolibe temelje da bi napravio nadstrešnicu za drva preko zime, iskopao je mošti u komadu monaha pustinjaka koje su puštale neizrecivi miomiris! „Opio se“ od miomirisa i pao je na zemlju govoreći: „Oh, čoveče!.. Veliku riznicu nađoh!“. Odmah je ostavio lopatu na istom mestu i brzo se sjurio do najbližeg manastira. No, kad je stigao, manastirska vrata su već bila zatvorena, jer se spustio mrak. Pokucao je i otvorio mu je vratar, iznenađen.
– Šta hoćeš, oče, u ovo vreme?
– Hoću da vidim igumana.
Odveli su ga do igumana, a ovaj ga sav uznemiren upita:
– Šta je bilo, brate?
– Oče moj, sveti igumane desilo se to i to. Kažem da idemo da donesemo ovde u manastir časne mošti.
– Sada, blagosloveni!? Noć je i polomićemo se po divljim puteljcima. Gde da idemo uz fenjere? Prenoći noćas ovde, jedi, pomoli se za povečerje, prespavaj, a ujutro ćemo ići svi zajedno da donesemo svete mošti i da im odamo dužnu čast.
I zaista. Otišao je u gostoprimnicu, jeo, pročitao povečerje, ugasio svetlo i legao. Čim je bilo da ga obuzme san, odjednom se otvoriše vrata njegove sobice i, držeći levom rukom kvaku, pojavi se jedan starac strog, u svetlosti! Mašući prstom desne ruke, reče mu prilično strogo:
– Ko si ti što si se pojavio i poremetio mi mir od tolikih vekova?! Ja sam molio našega Hrista da mi slavu da u budućem Carstvu i skrivao me je, a ti sada, hoćeš da me objaviš? Dobro, dođi sutra da me nađeš ako možeš!..
Reče tako i nestade! Ponovo nasta mrak. Starac se preplaši – koprcao se kao riba… Ujutro kada se začuo talant za ponoćnicu, nađe igumana i reče mu:
– Oče, desilo se to i to.
Iguman se prenerazio. Ali je ovaj insistirao:
– Da, oče moj, da sveti igumane!
– Vidi, reče mu iguman, nemoj tome pridavati isuviše veliku pažnju, zato što nam ponekad takve stvari dolaze i od đavola, kako bi nas lišio radosti. Mi pak, čim odslužimo Liturgiju, poći ćemo zajedno svi oci da donesemo ovde časne mošti koje si pronašao.
Kada je Liturgija bila završena, oci su se spremili i krenuli da donesu svete mošti veoma uzbuđeni i sa puno iščekivanja. Stigoše do kolibice oca, otidoše do mesta iza nje gde je ovaj prethodno.bio kopao i, traže po svuda, ali od moštiju ni traga ni glasa ma nije bilo ni lopate niti se videla kakva iskopana rupa! Sve je bilo nestalo! Razumeš li, sveti oče, on će meni, gde živimo? Po svetima koračamo! Po čitavoj Svetoj Gori posejane su svete mošti i svaki kamen zaliven je suzama, znojem i krvlju svetih otaca…
Tako mi je bio rekao blaženopočivši o. Porfirije: „Moja misao mi veli, oče Atanasije, da je cela Grčka puna svetih moštiju! Ima više nepoznatih svetaca, nego onih poznatih! Gde god da krenemo da kopamo, na svetitelje ćemo nabasati!“.
Dakle, ako je u prošlosti postojala tolika množina svetitelja, zašto da ne postoji i danas? Mi smo svedoci, iz ispovesti vernika, da ima tako mnogo običnih ljudi koji zaista žive tajnu svetosti i koji su dostigli visoke mere vrline, ali njih Bog krije smirenjem, kako se ne bi pogordili. Zato što veći značaj od vidljive svetosti ima smireno iskustvo Božije svetosti. A ako se desi u Crkvi duhovno siromaštvo i duhovna glad, tada Bog daje nekog „Josifa“ koji će nahraniti narod! U svakom slučaju činjenica je da sam upoznao veliki broj svetih ljudi, koji i danas žive, koji više vole da su u tajnosti, nego u javnosti. I to je najveći uspeh svetosti.
Zato, neka se ne brinemo i ne tražimo po svaku cenu da ih nađemo. Sveti se ne vide. Kada Bog bude hteo da ih objavi, objaviće ih. Sada oni mole Boga da ih sakrije, i zato neka mi živimo, svaki od nas kako dolikuje, tajnu ličnoga osvećenja u Tajnama naše Crkve, a kada bude bilo potrebno da nam se ukaže neka pomoć, pružiće nam je Bog, makar preko Valaamove mazge.
 
– M.M.: Oče, na mene je ostavilo utisak to što vam se ovaj sveti starac bio obratio sa „sveti duhovniče“. Šta to znači? Da li ste ga ispovedali!
 
Jerom. At. S: Da, i to se zbilo. Ali, znaš, duhovnika na Svetoj Gori je malo, i to je više počasno obraćanje, kao kad kažemo „oče“. Dok se u svetu ovo obraćanje „oče“ nekako smatra „podcenjivačkim“, za nas na Svetoj Gori o. Atanasije, o. Visarion, o. Hrizostom, o. Nektarije, o. Avakum počasna su zvanja. Tim više i duhovnik, pošto je njih ovde malo, kako rekoh, i po manastirima i na celoj Svetoj Gori. Dakle, to je počasno obraćanje.
 
– M.M.: Oče, biću uporan. Da li ste bili u nekom duhovnom odnosu sa ovim starcem? Usudiću se da vas pitam da li ste ga ispovedali!
 
Jerom. At. S: Da, i to se zbilo, kao i ono prvo. To je lako, kada je čovek smiren i kada zaista verujemo da se ne isšvedamo čoveku, već pred licem Gospodnjim, a da je duhovnik samo organ-instrument blagodati Božije. Tada nam ništa tu nije teško. Inače, ispovest duhovnih ljudi nešto je drugačija nego ostalih hrišćana. Tako bih rekao, ako uopšte pravimo neku razliku, jer se sagrešenja duhovnih ljudi nalaze na drugom nivou. Sad ćeš mi ti reći: Imaju li oni greha? Kao što reče Jovan Blagoslov „ako rečemo da grijeha nemamo, sebe varamo“ (1. Jn. 1, 8). Dakle, to je činjenica i to znamo iz istorije naše Crkve, da su se sveti ljudi ispovedali jedan drugome, kao sveti Nektarije našem blaženopočivšem Igumanu Jeronimu. Kako bi završio svoje ispovedanje o. Jeronim, skidao bi sveti Nektarije epitrahilj, stavljao ga o. Jeronimu i on bi se ispovedao! Na Svetoj Gori ima mnogo igumana koji se međusobno ispovedaju. Idu jedan kod drugog!.. Dakle, olakšana je razmena pomisli.
 
– M.M.: Oče, biću uporan zato što mislim da je za nas mirjane dobro da bude pojednostavljeno ono što govorite. Da li postoji tolika bezbrižnost (nepečal) kod ovih osvećenih otaca, ubeljenih od podviga? Mislim na sad već blaženopočivšeg starca. Upokojio se u veoma dubokoj starosti. Uporedo, vi ste veoma mlad čovek, i rekao bih da ste bili još mlađi kada se zbila ova ispovest.
 
Jeom. At. S: Bio sam tek napunio trideset jednu godinu!
 
– M.M.: Vi trideset i jednu a otac preko osamdeset! Kakva veličina, kakva dubina i širina smirenja ovih otaca!.. Kako li pada na kolena ovaj sveti čovek pred jednim momčićem od jedva trideset godina!..
 
Jerom, At. S: Kao da je najveći grešnik! To je najveće iskustvo. Tako se dešava i sa drugim velikim ocima. Tako je! Kada čovek ima smirenja, sve druge ljude gleda većim od sebe. Nije teško jednom svetitelju da ima smirenja, u momentu kada se sam Hristos ponizio, ostavio Nebo i postao Čovek nas radi. Jedan bogopodražavalac čini ono što i Hristos.
Kada sam bio u Trikali, dolazio je blaženopočivši o. Dimitrije Gagastatis na Meteore i ispovedao se o. Emilijanu; a mi bismo spolja slušali njegov plač. Plakao je kao da je bio najveći grešnik, a otac je govorio: „Stidim se samo da ga gledam, a kamoli da ga ispovedam“! Šta više razumeš li, ovo se dešava duhovniku mog maloga rasta. Šta mogu da kažem za jednog svetog čoveka koji pada na kolena u krajnjem smirenju preda mnom i presavija se od ridanja tokom ispovedanja… To je za mene velika lekcija o smirenoumlju koje nemam.
 
– M.M.: Oče, pošto ste već pomenuli o. Emilijana, oca Simonopetre i oca svi nas, voleo bih da se zadržimo na ovoj pobožnoj ličnosti koju imam naročiti blagoslov od Boga da poznajem, iz ličnog kontakta sa njim. Recite nam par reči o njemu. Recite nam nešto iz vašeg iskustva sa njim. U najmanju ruku, ono što se da reći…
 
Jerom. At. S: O. Emilijan, od tada od kada sam ga upoznao, od 1962, nikada nije voleo da se pokazuje. Iako ima veoma dubok mistički život i iskustvo Boga, da kažemo mnogo čudesa, nikada nije zastajao na tome, niti je želeo time da nas duhovno hrani. Uvek je upravljao bratstvo i sestrinstvo, iz Ormilije i Simonopetre, ka Bogu, ostavljajući sebe posve postrance. To je nešto što ja svakim danom sve više cenim. Mnogo puta, u svojim opštenjima sa crkvenim ljudima vidim kako stalno forsiramo sebe lično, otkrivajući lice Hrista. To je veoma opasno. Da ne bi došlo do toga, treba zaista živeti iskustvo tajne očinstva u Hristu i sinovstva u Hristu. Tako nešto mi smo videli kod o. Emilijana i smatram to naročitim blagoslovom što ga nam je Bog darovao. Sad, ako želiš da ti kažem nešto iz njegovih ličnih stanja, znam da on to ne bi želeo. Kada ga Bog bude pozvao k sebi, moći ćemo slobodno da govorimo. Sve situacije su povezane sa konkretnim ličnostima, i većina njih živi, i verujem da ni oni sami ne bi želeli da se objave neka njihova iskustva. Samo ću ovo reći: to što su ga veliki oci imali za duhovnika, mnogo toga govori…
 
– M.M.: Da, znam da je o. Emilijan išao u Englesku, na molbu o. Sofronija Eseškog, tog svetog svetogorskog oca našega doba, koji je zatražio od njega da ga ispovedi pod svojim epitrahiljem.
 
Jerom. At. S: Da, i to nije učinio samo jednom. Desilo se to više puta. Upoznali smo se 1970. Iz više navrata izrodio se ovaj duhovni odnos. Veoma smo se bili vezali. Otac Sofronije bio je u poodmaklom dobu. Mislim da je bio starešina otaca, zato što nije imao samo svetost života, nego i mudrost po ovome svetu, imao je iskustva koja su bila veoma duboka, živa, svetoduhovna. Imao je sposobnost da ih opisuje na način kako ih je predstavljao u divnim i neprevaziđenim knjigama, i to tako da mi je blaženopočivši o. Justin Popović rekao, čim se pojavila knjiga Starac Siluan: „Ovakva dela se pojavljuju svakih sto godina“! Dakle, kad se o. Justin izrazio na takav način, razumeš li kakvog je formata. bio. o. Sofronije!.. Zaista veliki otac!
 
– M.M.: Oče, malo pre ste govorili o ispovedanjima svetih ljudi ravnih svetiteljima, navodeći primer o. Emilijana, o. Sofronija, o. Jefrema i dr… Na Svetoj Gori pak, to poznajem iz svojih razgovora sa vama, o slučajevima ljudi mirjana, ljudi koji se u svojoj prošlosti nikada nisu bili ispovedili, a kada su došli na Atos, Bog im je govorio. Drugi su pak bili nešto čuli o ispovedanju i dolazili sa predrasudama, tražeći da nađu eventualno neku kosturnicu ideja na Svetoj Gori itd. itd. Takvi ljudi odlazili bi oslobođeni. Da se zaustavimo malo na tome!
 
Jerom. At. S: Da, ne samo da bi odlazili oslobođeni, nego i sa pozitivnim sudovima i iskustvima. To je dejstvo blagodati Božije koja želi da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine, kako kaže apostol Pavle. To je svakodnevno iskustvo koje vidimo kod ljudi koji dolaze u Simonopetru. Imamo mnogo takvih slučajeva sa ljudima koji se bave,politikom,;i trgovcima, i naučnicima i običnim.narodom… Poznata imena dolaze na Svetu Goru i uz velika smirenja otkrivaju u sebi žižak usinovljenja u Bogu i veruju, kao i svi ljudi, u Gospoda i Boga našeg. Govoreći određenije, manastir Simonopetra bukvalno je stena i prima talase poklonika! Svakako, od 1973. kada smo došli ovde sa o. Emilijanom, promenila se vrsta poklonika. Tada smo u jednoj sedmici imali jedva petnaest posetilaca. Sada svakodnevno, u proseku imamo ih osamdeset. Postelja je malo u gostoprimnici, a mnogo posetilaca, i raspoređujemo ih kako možemo, ne svakome isto. No, molimo ih da uvek budu u kontaktu sa manaetirom, ali i sa svakim manastirom Svete Gore, naravno oni koji će je posetiti. A.to sve samo zato da bi poseta imala poklonički karakter, a ne turistički, Uzajamno razumevanje uvek. pomaže.., Svi imamo dobru nameru, ali masovni dolazak nam ne dozvoljava da se brinemo o pokloniku onako kako i koliko mi želimo. Ne zaboravimo da je kulturni i životni standard porastao i ljudi ne mogu da se zbijaju po sobama, po desetoro i petnaestoro itd. Potrebno je prilagoditi gostoprimanje, da ono sadrži i lični pristup svakome i mi na^tome radimo, Svaki čovek ikona je Božija i shodno tome oci su oduvek pridavali veliki značaj gostoprimanju. Veliki Antonije je govorio: „Video si brata svoga? Video. si Gospoda Boga svoga“! Ovome posleduju i oci. Posetilac izobražava Gospoda Boga i mi na bogodoličan način treba da se odnosimo prema svakom posetiocu. Ono što nas mnogo odmara je činjenica da danas ljudi dolaze na Svetu Goru da bi Boga našli. Sada su svi nasićeni materijalnim dobrima. Ono što traže je hrana za dušu. To nas naročito raduje…
Sećam se o. Pajsija kada je govorio nekim ljudima, koji su bili došli k njemu a beše ih oko trideset. Jedan od njih tražio je od starca da mu dozvoli da puši. Dozvolio mu je, iako je sam Otac Pajsije imao samo jedno plućno krilo i dim mu je strašno smetao. Drugi su se usprotivili i počeli da uzimaju u zaštitu starca. On je rekao: „Ostavite ga, ostavite, neka puši“, a u jednom momentu mu je rekao: „Blagosloveno dete, sada dakle dok pušiš, osećaš miris cigare, je li tako? Sa druge strane, ove dane što ćeš biti na Svetoj Gori osećaćeš miris livana. I ako ne budeš iz ovog Bogorodičinog vrta poneo ništa drugo do samo tamjan koji će se prilepiti na tebe, veliki je blagoslov. E sad, šta ti kažeš, da li vredi ono prvo?“! Ali, nije samo tamjan ono što nose ljudi odavde, uz njega ide još mnogo toga. Veoma je velika mistička sila Svete Gore, koja izvire iz svetih moštiju i savremenih svetitelja, iz čudotvornih ikona, iz obične zgrade, iz kakvog malenog krstića, iz nekog malog događaja. Sve ovo može mnogo toga da kaže srcu poklonika i da ga odvede ka Bogu, Koga traži. Tako se dešavaju velike promene u životima ljudi koji nisu bili ni pomislili, plivajući po svetovnom moru, po moru života, da bi mogli imati živi odnos sa Bogom. A ovde im se otkriva drugi, unutrašnji svet, božanski element koji ima svako od nas, i oni dragovoljno slede Hrista uz svu odgovornost i uz sve nedoumice i zagonetke koje nosi sobom ovo posledovanje Gospodu. No, nas veoma raduje ova činjenica, to jest promene koje se dešavaju kod ljudi. Većina onih koji dolaze obrazovani su i učeni.
Kako rekosmo, opšti obrazovni nivo zajednice porastao je, i razgovori koji se vode, bilo na ličnom nivou, bilo sa svima, kada ih okupljamo svakodnevno nakon večernje službe u gostoprimnici, veoma su interesantni. Tu mi dajemo neke smernice, a onda slede pitanja. U ličnom odnosu i kontaktu koji ljudi ostvaruju prilikom ispovedanja, obavlja se suštinski posao. Većina posetilaca nije razmišljala o tome da se ispovedi, međutim, iz nekog beznačajnog događaja, kako sam i prethodno rekao, bivaju dirnuti, pristupaju ispovedanju i postaju novi ljudi! Ne samo to, nego oni dalje postaju misionari u svom širem i bližem okruženju, dovode i druge ljude, i tako se vidi preobražujuća sila koju ima Hristos!..
 
M.M.: Zahvaljujem Vam, oče Atanasije, na vašoj dobroti koju ste imali da nam govorite o svetim svetogorskim ocima, koji su dijamanti mnogostrani na dijademi Gospođe Bogorodice, Igumanije i Vrhovne zaštitnice Svog atoskog klira. Drugim rečima, govorili ste nam o primenjenoj reči o. Iperehija: „Mač protiv strasti, budnost monaha molitvom izoštrena „. Veoma ste nam pomogli, u približavanju borbenom nastrojenju naših cavpemenih svetih otaca, čije bogoubedljive molitve prizivamo.
 
– Jerom. At. S.: Da, neka bi njihove molitve uvek bile sa nama pri svakom koraku našeg života.
Zahvaljujem ti, dragi moj brate, za ovu duhovnu priliku koju si mi dao. Iz našeg razogovora prvi sam ja imao koristi. Mnogo ti zahvaljujem, Neka je Bog sa nama. Amin. .

9 komentar(a)

  1. Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
    Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
    Slava Bogu.

  2. Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.

  3. Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.

  4. Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.

  5. Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po“ receptu“Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz

    • Slava Bogu

      Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima „Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me“ Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
      I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
      Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
      Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
      Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
      Bog te blagoslovio.

  6. Vladimir

    Ja sam katolik, a volim pravoslavnu duhovnost…puno toga proizlazi iz misli, znam to jako dobro… misli su nam često napadnute zlodusima ( otac Tadej)…i…NEMA NEKE ZNAČAJNE IZMEĐU KATOLIKA I PRAVOSLAVACA, MI SMO BRAĆA. BOG VAS BLAGOSLOVIO!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *