NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
ODGOVORNOST LJUBAVI – DELANJA RASUDNOŠĆU I LJUBAVLJU
 
Sve što činimo treba da činimo radi Boga
 
Starče, mnogo puta kad nešto radim strahujem da ću povrediti druge ili da ću pasti u njihovim očima, a nikad ne pomislim kako će to izgledati u Božijim očima. Šta preduzeti da bi se više imalo straha Božije?
 
– Za to ti je potrebna budnost. Sve što čovek čini treba da čini radi Boga. Kad zaboravljamo Boga ulazi u nas pomisao kako činimo nešto važno, a onda dolazi i želja da se dopadnemo ljudima i tako se stalno trudimo da ne padnemo u očima ljudi. Ali ako, delamo s mišlju da nas Bog gleda, da sve nadzire, onda ćemo delovati sa sigurnošću; inače, ako čovek nešto čini kako bi se pokazao dobrim u očima drugih ljudi, gubi sve, sve gubi smisao. Za svako delo koje čovek čini treba da zapita sebe: „Dobro, ovo što činim mene uspokojava; da li je ovo ugodno Bogu?“ Ako to zaboravi zaboraviće i Boga. Zato su naši stari nekada često govorili: „Za ime Božije“, ili „Ako Bog da“. Osećali su prisustvo Božije na Svakom mestu i pri svakom delanju ga imali pred sobom i zato su bili pažljivi, Živeli su onako kako ce kaže u Psalmu „Svagda vidim pred sobom Gospoda: on mi je s desne strane da ne posrnem“ ( Ps. 16, 8) i nisu se kolebali.
Danas, vidiš, polako ulaze evropski običaji kod nas i mnogi su pristojni samo zato što to zahtevaju pravila lepog Ponašanja. A trebalo bi da sve što činimo, činimo u ime Hrista, da uvek imamo u vidu da nas Hristos posmatra, nadzire i da u središtu svakog našeg pokreta bude Hristos. Da to središte nema ljudska svojstva. Ako se budemo ponašali sa ciljem da se dopadnemo ljudima ni jedno naše delo neće nam biti dušekorisno. Treba biti stalno oprezan. Uvek ispitujem pobude koje me navode da nešto učinim i čim primetim da se povodim za čovekougodništvom, odmah se protiv toga borim. Jer, kad god pokušavam da učinim neko dobro a pred sobom vidim želju da se dopadnem ljudima, e, onda vadim vodu iz bunara šupljom kofom.
Većinu iskušenja mi stvaramo samima sebi, kada sebe postavljamo kao posrednika u našem sudelanju sa drugima. Drugim rečima, kad su nam pobude sebične onda želimo da uzvisimo sebe tako što ćemo pokazati lične sposobnosti, Na nebo se ne može popeti svetovnim uzvisivanjem nego duhovnim snishođenjem. Onaj ko hoda nisko hoda sigurno i nije u opasnosti da padne. Zato nastojmo, koliko god.možemo, da iskorenimo želju za isticanjem u svetu i želju za uspehom u svetu, koja je neuspeh duhovni. Gnušajmo se prikrivenog i otvorenog samoljublja i čovekougodništva, da bismo iskreno.zavoleli Hrista. Našu epohu ne karakteriše skromnost nego čulna upečatljivost i duhovna praznina. A duhovni život se, opet, odvija neprimetno. Dobro je da činimo ono što je prema našim merilima ispravno, bez mnogo buke, bez velikih zahteva koji prevazilaze naše sposobnosti. U protivnom, sve što radimo biće nam na štetu i duše i tela, a samim tim i na štetu Crkve.
Ono što činimo iz čistog ugađanja bližnjemu i Hristu je ugodno. Treba dakle, da pazimo da očistimo ugađanje bližnjemu, kako u njemu ne bi bilo čovekougodništva, kako bi i taj naš prinos ljudima, stigao do Hrista. Kad neko pokušava da ispravi stvari u Crkvi, a u stvari se bori za svoj bolji položaj, gleda, znači, svoj lični interes kako će ga Bog blagosloviti? Čovek treba, koliko god može, da svoj život učini takvim da postane srodan Bogu, i da uvek razobličava samoga sebe, da uvek gleda kako bi što više bio ,u saglasnosti sa voljom Božijom. Kada čovek vrši volju Božiju, onda je u srodništvu sa Bogom, i onda, i ne tražeći od Boga dobija: neprestano prima vodu sa izvora.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *