NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
ODGOVORNOST LJUBAVI – DELANJA RASUDNOŠĆU I LJUBAVLJU
 
„Slovo zakona ubija“[1]
 
Pitao sam jednom nekog čoveka: „Šta si ti, borac za Hrista ili borac za kušača? Znaš li da postoje borci za kušača?“ Hrišćanin ne treba da bude fanatik nego da voli sve ljude. Onaj ko se bez rasuđivanja razbacuje rečima, pa makar bile i ispravne, čini zlo. Poznavao sam jednog blagočestivog pisca koji se mirjanima uvek obraćao vrlo surovim jezikom, koji je, međutim, tako duboko prodirao da ih je do srži potresao. Jednom mi reče: „Na jednom skupu sam jednoj gospođi rekao to i to.“ Ali način na koji joj je to rekao, sasvim sigurno ju je dotukao. Uvredio ju je pred svima. „Pazi“ rekoh mu,“ti na ljude bacaš zlatne vence sa dijamantima, ali tako kako ih bacaš, razbijaš im glave, ne samo one osetljive, nego i tvrde“ Ne bacajmo se kamenjem na ljude… u ime hrišćanstva. Onaj ko razobličuje nekog grešnika pred drugima, ili sa strašću govori o nekoj ličnosti, toga ne pokreće Duh Božiji, nego… drugi neki duh. Etos Crkve je ljubav: razlikuje se suštinski od pravničkog. Crkva na sve gleda sa dugotrpljenjem i gleda da pomogne svakome, što god da je učinio, koliko god da je grešan.
Kod pojedinih pobožnih hrišćana vidim neku čudnu logiku. U redu je njihova pobožnost, dobro je njihovo nastrojenje prema dobru, ali im je potrebno i duhovno rasuđivanje i širina, kako njihovu pobožnost ne bi pratila uskogrudost, tvrdoglavost (kako narod kaže: arbanaški inat). Osnova svega je duhovnost, a iz nje proizlazi duhovno rasuđivanje, jer inače ostaje na šturom „slovu zakona“, a „slovo zakona ubija“. Onaj ko ima smirenja nikada neće sebe postavljati za učitelja drugima; takav čovek više sluša i kad biva upitan za mišljenje, odgovara smireno. Nikada neće reći „ja“ nego „pomisao mi kaže“ ili „Oci kažu“, odnosno, govori kao učenik. Onaj ko misli da je sposoban da ispravlja druge ima mnogo samoljubivosti u sebi.
 
Starče, kad neko iz dobrog nastrojenja započne neko delo i ode u krajnost, da li je to odsustvo rasuđivanja?
 
– Da. Samoljublje ga pokreće na takvo delovanje samo što to ne shvata jer ne poznaje sebe, zato odlazi u krajnost. Mnogo puta neki iz pobožnosti počnu svoje delovanje, ali dokle dospevaju! Uzmimo za primer ikonoborce i ikonopoklonike.[2] I jedni i drugi su odlazili u krajnost! Ikonoborci su spaljivali i bacali ikone… a ikonopoklonici su strugali ikone Hristove i taj prah ubacivali u sveti Putir da bi bilo bolje Sveto Pričešće! Zato je Crkva bila prinuđena da ikone podigne visoko, a kad je prošao sukob spustila ih je nisko, kako bismo im se klanjali i iskazivali poštovanje prema izobraženim ličnostima.
 


 
NAPOMENE:

  1. 2. Kor. 3, 6
  2. U Istoriji Vizantije G. Ostrogorskog, nazivaju se „ikonofilima“, a na grčkom je ikonolatrija, po ugledu na idolatriju = idolopokloništvo.

12 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *