NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
ODGOVORNOST LJUBAVI – „ČISTIMA JE SVE ČISTO“
 
Razglašavanje grehova
 
Kad vidimo neki ružan događaj nemojmo ga razglašavati na sve strane, nego pokušajmo da ga; pokrijemo. Nije u redu obznanjivati moralne prestupe. Recimo. ako je na putu neko đubre, razuman čovek će, ako prođe tuda, uzeti neku ploču, ili kamen i pokriti ga, da ne izaziva gađenje. A nerazuman će, umesto da ga pokrije, možda početi da ga prevrće kako bi se još više osećao njegov neprijatan miris. Tako je i kad bezobzirno objavljujemo grehove drugih – izazivamo još veće zlo.
Jevanđelske reči „kaži Crkvi“ (Mt. 18, 17) nemaju smisao da sve treba iznositi u javnost. A to iz razloga što danas nije svaki čovek u Crkvi. Crkvu čine oni vernici koji žive saglasno volji Hristovoj, a ne oni koji je napadaju. U prvim vekovima hrišćanstva kad je ispovest bivala pred svim članovima Crkve ove reči („kaži Crkvi“) su imale smisla. Dok, u naše vreme, kada je retkost da cela porodica ima istog duhovnika, neka nas ne obmane onaj „daleko ga bilo“ rečima „kaži crkvi“, jer kada razglasimo neki, na primer, moralni prestup dajemo povod neprijateljima Crkve da ratuju protiv nje, a time još više slabimo veru onih duša koje su sklone padu i sablazni.
Kad majka ima ćerku koja je bludnica neće je ukorevati i ponižavati pred drugima, nego pokušava koliko može da joj povrati ugled. Prodaće sve što ima i nema, povešće je sa sobom u drugi grad, gledaće da je uda, kako bi njen život postao ispravan. Upravo je takav i etos Crkve. Vidiš, dobri Bog nas trpi sa mnogo ljubavi i nikoga ne izlaže ruglu iako, kao srceznalac, zna sve naše mane. A i svetitelji su izbegavali da javno izobličavaju nekog grešnog čoveka; radije su sa mnogo ljubavi, duhovne istančanosti i u tajnosti pomagali da zlo bude ispravljeno. Međutim, mi iako smo grešnici, činimo suprotno i ponašamo se kao licemeri. Treba da se pričuvamo olakog i pogrešnog izvođenja zaključaka, kao i uverenja da je sve ono što drugi rade zlo.
 
Starče, pomenuli ste razglašavanje moralnih sagrešenja. Šta je sa drugim vrstama greha, ili nezdravim situacijama, treba li njih u nekim slučajevima obelodanjivati?
 
– Gledaj, ja ljude koji su mi bliski opominjem. Na primer, vidim da neko pravi nered i time sablažnjava druge. Kažem mu jedan, pet, deset, dvadeset, trideset puta da se popravi, ali on ne obraća pažnju. A opominjem ga jer on nema pravo da čini, posle toliko ponovljenih opomena, isti nered, jer za sobom povlači i druge i oni ga podražavaju. Vidiš, ljudi se mnogo lakše povode za zlom nego za dobrim.Zato sam posle prinuđen da to kažem i drugima koji gledaju šta ovaj čini, kako bih sprečio da se povedu za njim.
Kad kažem da me uznemirava to što radi taj i taj, ja to ne kažem da bih ga osudio – pošto sam tom istom to već petsto puta rekao – nego to radim zbog toga što drugi, koji gledaju njegovu manu, padaju pod njegov uticaj, podražavaju ga, pa još i kažu: „Kad starac Pajsije ništa nije rekao onda je to dobro.“ Ako ne kažem svoju pomisao da me ne uspokojava ta situacija, ostavljam utisak kao da to blagosiljam, da mi takva situacija pruža spokojstvo. Tako rezultat ispadne pogrešan, jer mogu da misle da je ispravno ponašanje onog drugog, pa da ga i oni usvoje; a šta biva posle? Misle, u stvari, da onome ništa nisam ni rekao. Ne znaju da me onaj muči toliko vremena. A onda imamo i đavola koji šapuće: „Nema veze što ćeš to uraditi. Vidiš da to i drugi rade pa im starac Pajsije ne kaže ništa.“ Zato kad vidim da neko nastavlja po svome, čineći nešto neprilično, iako sam mu rekao da to ispravi, kasnije, u razgovoru, onima koji ga poznaju kažem: „Ne uspokojava.me to što čini taj i taj“, kako bih predupredio veću štetu. To nije osuđivanje. Ne treba da brkamo stvari.
A dešava se da neki posle dođu i kažu: „Zašto si to rekao drugima? To je bila poverljiva stvar.“ „Šta je poverljivo?“ pitam ga, i „hiljadu puta sam te opominjao i ti se ne ispravljaš. Nemaš pravo da sablažnjavaš druge koji misle da sam ja zbog mog ćutanja saglasan sa tobom!“ Još je samo nedostajalo da to ne kažem, a nanosi štetu drugima! To naročito govorim kad je u pitanju neko dete iz porodice koju poznajem. Kad vidim da to dete svojim ponašanjem razara porodicu onda mu kažem: „Ako ne prestaneš sa tim i tim moraću da kažem tvojoj majci. Nemaš prava da dolaziš kod mene i da posle opomene nastavljaš da činiš iste stvari. Reći ću to tvojoj majci da bih sačuvao vašu porodicu.“ Ako je neko pokajnik onda je sve u redu. Ali ako nastavlja da tera po svome onda sam dužan da progovorim; osećam se odgovornim.

12 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *